Jump to content
Логос

Презвитер Оливер Суботић: О потреби исихастичке ренесансе - Oсврт на осврт

Оцени ову тему

Recommended Posts

Preobrazenje-1.jpeg?fit=605%2C1024

Пре неког времена сам објавио текст у коме сам изнео став да је у Београду потребно основати један манастир у оквиру кога би била негована исихастичка духовност, првенствено зарад духовног узрастања студената богословских наука. Та идеја је доживела инспиративну критику, у тексту који је на Вашем порталу Теологија.нет објавио свештеник Дражен Тупањанин, клирик епархије захумско-херцеговачке.

 

Морам признати да сам, пошто сам прочитао текст (написан веома истанчаним стилом и поткрепљен солидном аргументацијом) у тренутку помислио да је име „Дражен Тупањанин“ псеудоним иза кога стоји неки верзирани академски теолог, који се крије из смирења. Пошто сам се распитао и сазнао да је у питању реално име и парохијски свештеник, био сам задивљен чињеницом да неко уз своје парохијске обавезе успева да у тој мери отпрати стремљења у академској теологији и полемике међу философима нашег времена. Као парохијски свештеник знам колико је тешко упоредо се бавити било чиме другим и упућујем све похвале оцу Дражену за ширину академског дискурса који успева да отпрати. У истом смислу бих изразио све похвале другом парохијском свештенику, о. Слободану Лукићу, клирику митрополије црногорско-приморске, на чији је текст о. Дражен примарно реаговао. Презвитер Слободан је у свом првобитном тексту и потоњој разради показао да је (претпостављам кроз дар свештенослужења) временом задобио дар разликовања богословског израза, у зависности од тога да ли исти потиче од праволинијског или кружног кретања ума.

Пре него ли се осврнем на аргументацију коју је о. Дражен изнео у свом тексту, желео бих да, поред претходно изнете похвале, упутим и речи захвалности за три ствари. Прво, за крајње добронамеран тон и стил којим је писао свој текст. Драженова критика је право освежење и пример уважавања људи чији се став оспорава. Друго, захвалан сам му на братској искрености и отворености приликом писања, што би, уосталом, требало да буде одлика сваког текста написаног од стране неког свештенослужитеља. И треће, посебно сам му захвалан на прилици да се идеја о оснивању манастира у коме би боравили монаси наклоњени умном делању афирмише кроз расправу ове врсте. Јер, „било како му драго“, прича о успостављању таквог манастира се проповеда, „и зато се радујем, а и радоваћу се“ (уп. Фил 1, 18).

Пажљивим читањем текста о. Дражена примећује се да он не оспорава толико (или чак уопште?) саму идеју успостављања манастира који сам предложио, колико могућност да се таква идеја оствари у датом тренутку и контексту, с обзиром на стање српског монаштва у наше време, које је, по његовом мишљењу, у најмању руку проблематично. Аутор текста наводи више илустративних примера који иду у прилог његовој тези, међу којима монаси-јутјубери заузимају значајно место. У том конкретном случају се са о. Драженом могу потпуно сложити – одређене сфере дигиталног простора су готово неспојиве са монашким призивом. Појава youtube/facebook/instragram-монаштва је, иначе, нешто на шта већ дуже време скрећем пажњу, као на специфичну девијацију у црквеном животу. Истине ради, и у том случају постоје изузеци, попут блажене успомене о. Гаврила Лепавинског, који је по послушању свом епископу, смирено примио пастирско бреме мисионарења у е-простору и ту показао велики успех. Вјечнаја памјат мом драгом брату Гаврилу, смерном и усрдном делатнику на пољу мисије Цркве!

Са друге стране, у погледу прилично генерализованог става о. Дражена који се тиче духовног степена већег дела српског монаштва не бих могао ништа конкретно рећи јер ни приближно не познајем све монахе наше Цркве. Ипак, када је реч о неколико десетина српских монаха које прилично добро познајем и са којима одржавам редован контакт, могу да посведочим да сам од већине њих немали број пута добио духовне утехе у разговору, како у време док сам био студент, тако и касније, када сам постао свештенослужитељ. Недавно сам, тим поводом, док сам боравио на територији митрополије црногорско-приморске, потражио једног монаха да му се лично захвалим за духовну поуку коју сам добио пре равно 18 година, када сам се, као студент Богословског факултета, притиснут великим искушењима, упутио пут манастира Острог да бих се помолио у светињи. Тај скромни монах ми је у порти горњег манастира у неколико минута разговора дао поуку и савет који су ми тада веома помогли, а којих се и данас сетим у разним искушењима. Нека му Господ узврати стоструко!

Монаси су вазда били и остали људи код којих је свака душа могла наћи помоћ и подршку. Истина, у погледу умно-срдачне молитве која је срж исихастичког опита, заиста је било и остало тешко наћи опитног учитеља. Дешавало се да таквих монаха није било чак ни на Светој гори (сетимо се само обнове коју је у том погледу извео преподобни Јосиф Исихаста). Но то не значи да таквих људи данас уопште нема: у свом првобитном тексту, на који је о. Дражен реаговао, сам навео да српско монаштво још увек има људи опитних у умној молитви. И то нисам рекао напамет, већ из личног искуства. У погледу наше теме, главну улогу не игра број, већ о каквоћа, и то је важно нагласити. Многима тешкоћу у овом случају представља чињеница да умне делатеље није лако пронаћи. Разлог је једноставан: они беже од било каквог публицитета и не желе да се истичу, јер тиме чувају своје делање у „клети“ срца (ср. Мт 6, 6). Но онај човек који искрено тражи таквог учитеља, тај ће га и пронаћи и препознати (ср. Мт 7, 8). Лично знам за неколико српских монаха (неке и лично познајем) који би могли да одговоре на идеју коју сам предложио. Њихова имена, управо из претходно изнетих разлога, открио бих јавно једино у случају конкретног позива од надлежног епископа да их предложим за манастир о коме је реч. Знам да би им тако узео самоћу и мир коју воле изнад свега, али ако би их Црква позвала и препознала, онда би послушање било веће од подвига. 

Сећам се сусрета са двојицом таквих српских монаха на Светој гори пре 5-6 година. Једног сам одмах препознао, будући да је био пустињак и да се одмах приметило да је погружен у молитву. Другог, пак, нисам јер је био део општежића и обављао улогу која би се могла свести на оно што у српском језику зовемо „домаћинском“: да услужи, угости, поприча. Но није се могао дуго крити: током свеноћног бденија сасвим случајно сам га уочио у једној заклоњеној ниши, потпуно погруженог у молитву и непокретног у стојећем ставу свих осам часова трајања службе! Једини његов покрет је било осењивање крсним знаком и замена свеће која је непрестано горела испре њега – када би дошла до краја, он би запалио следећу и остао у потпуно истом положају. Мир који се осећао у његовој близини тешко је описати.

У овом тренутку, међутим, дужан сам да сакријем имена тих и других монаха, и да поштујем то што чувају своје „благо сакривено у пољу“ због кога су све друго „продали“ (ср. Мт 13, 44). Напомињем још једном да би за потребу манастира о коме сам говорио био довољан један једини такав монах опитан у умној молитви. У том смислу, направио бих једноставно поређење: као што је за Свету тајну Јелеосвећења потребно седам свештеника, а у нужди је може вршити један, тако је и за тајну исцељења ума и срца наших богословских подмладака у крајњем случају довољно да постоји један опитник умне молитве који би у наше време у Престоници могао да покрене исихастичку ренесансу. Пример Светог Софронија Сахарова и манастира Светог Јована Претече у Есексу је довољно и илустративан и инспиративан. 

На овом месту се вреди подсетити да је слична ситуација „духовне жеђи“ постојала пре равно десет векова у Ромејском царству. Тада је један једини човек – Свети Симеон Нови Богослов – покренуо исихастички препород. На основу тог јаког исихастичког корена, у наредних неколико векова Црква је изнедрила стабилне исихастичке гране, у виду пастирâ, епископâ, патријарахâ, да би све овенчала најсјајнијим плодом, у виду појаве још једног Новог Богослова – Светог Григорија Паламе, архиепископа солунског, богоизабраног сасуда који је извео заокружену богословску синтезу исихастичког опита. Истакнимо и то да је Палама своју синтезу изнедрио у полемици са Варлаамом Калабријским, веома ученим теологом-философом, који би у погледу људског знања несумњиво имао данашњи академски степен доктора богословских наука, али који је у погледу богопознања био на ступњу на коме је тек требало да похађа наставу на „Универзитету умног делања“, на коме је Палама био „ректор“. 

Оно што ми је посебно било занимљиво у тексту о. Дражена јесте својеврсни коперникански обрт који је направио када је реч о односу савременог српског монаштва и академске теологије. Брат Дражен тврдо стоји на ставу да у нашем данашњем контексту далеко више академска теологија може помоћи српским монасима него што би они могли помоћи њој. И овде ћу, још једном, за почетак да се сложим са о. Драженом – много тога из домена онога што данас називамо академском теологијом може српском монаштву заиста бити од велике користи. Примера ради, историја Цркве и, уопште, историја богословске мисли, је поље на коме академска теологија и те како може значити савременом монаштву, које треба да се упозна са свим њеним доменима, да би се избегле крајности попут болног и још увек незацељеног Артемијевог раскола који је о. Дражен навео као драстичан пример. Осим овог аспекта који се тиче историје богословља односно Цркве, академско богословље монасима може бити од изузетне користи и када је реч о научним дисциплинама које су пратеће, попут филологије. Тако учење старогрчког језика, у јасно одређеном контексту који се тиче студиозног проучавања новозаветних списа и светоотачких дела, представља нешто што би за сваког монаха било веома драгоцено. У овом погледу заиста нема никаквог неслагања међу нама. Оно, ипак, постоји (као и у претходним случајевима) када кренемо у дубљу разраду теме.

Пре него што објасним где се са о. Драженом не слажем када је његова теза у питању, навео бих (управо у контексту теме историје богословске мисли, као важне области коју монаси треба да познају) нешто што је важно разграничити, да бисмо се боље разумели. Наиме, мишљења сам да би звања људи који завршавају академске богословске студије требало преименовати у неком будућем периоду. Конкретно, уместо дипломирани теолог далеко је примереније звање дипломирани историчар богословља (или неко томе слично). Онда ствари јасно стављамо на своје место и нема забуне шта је „тзв. академска теологија“, а шта је „тзв.црквено-подвижничка теологија“, како у наслову свог текста наводи о. Дражен (успут, буди речено, чини ми се да је боље разматрати однос академске теологије и благодатног опита Цркве, но свеједно, и у случају поставке коју наводи о. Дражен у принципу је јасно о чему говоримо). Поновимо још једном антологијску мисао Солунског светила, коју би требало истаћи на улазним вратима сваке академске богословске установе: богослов је човек који уме да разликује створене од нестворених енергија. Историчар богословља, са друге стране, може бити свако ко има довољно спољашњег знања, оног које се добија чисто разумски. Тако, примера ради, када се деси да један од најбољих студената Православног богословског факултета дипломира и недуго потом оде у једну протестанстку секту (реч је о реалном, а не измишљеном случају), онда тако нешто може да зачуди, али не уводи саблазан уколико разграничимо да бити дипломирани историчар богословља не значи истовремено бити богослов, будући да је богословље увек плод очишћења срца од страсти и просвећења ума, а не стицања спољашњег знања, које је важан, али тек пратећи елемент. Ако бисмо данас присутну академску титулу „дипломирани теолог“ поистоветили са  „теолог“, било би то исто као када бисмо дипломираног историчара уметности поистоветили са уметником, иако он можда зна да нацрта једино чича-Глишу, и поред свег свог знања стеченог из историје уметности. 

Узевши у обзир претходно речено, јасно је да се утицај академске теологије на монаштво тиче његове спољашње стране, која јесте важна, али није најважнија. Поновимо, оно што је најважније за монаштво јесте његов унутрашњи живот, који карактерише покајни дух, тежња за очишћењем срца од страсти и умно молитвено делање. Без тога нема монаха јер је сва лепота монашког чина сакривена изнутра (уп. Пс 44, 13). Шта у том суштинском смислу академско богословље може допринети монашком делању? Врло мало. Додуше, ни овде не треба бити искључив (свака искључивост, осим када је у питању грех, води у застрањење) јер постоје академски богослови чији су богословски текстови исцељујући готово у једнакој мери у којој су то текстови древних богослова Цркве, чије је богословље извирало из благодатног опита  потврђеног саборним доживљајем Цркве. О. Димитрије Станилоје, о. Георгије Капсанис, а у одређеној мери и о. Јован Романидис, су класични примери. То су били људи у којима није била доминантна црта спољашње учености, познавања светских језика и наука и универзитетско професорство (иако су и то биле веома важне одлике њиховог лика), већ исихастички дух који је учинио да њихова ученост и знање добију право усмерење и богословски израз. Они су, попут древних отаца, заиста успели да складно споје Јерусалим и Атину (да искористимо често коришћену стилску фигуру за Велике Кападокијце). У случају три поменута академска теолога нашег времена, важно је приметити то да није академска теологија обогатила њихов исихастички етос, већ је супротно томе, исихастички етос надахнуо њихову богословску мисао, а преко њих и обогатио савремену академску мисао и показао усмерење коме академска теологија треба да тежи. А то је, поновимо још једном, верно следовање благодатном опиту Цркве и (по)знању које се добија свише. Тај благодатни опит, нагласимо, није ултимативно везан само за монаштво, премда су управо монаси били и остали његови прави представници – ако бисмо из православног богословља склонили све оно што је написано рукама монахâ, питање је шта би нам уопште остало. У неку руку, у Православљу је богословље било и остало по преимућству монашка дисциплина, мада не ултимативно и не једино, управо зато што су монашки кругови имали највише прилике да у атмосфери молитве, поста и тиховања очисте ум од фантазије и срце од страсти, и да као такви постану погодан сасуд благодати Духа Светог, чије је постојано задобијање неопходан чинилац да би човек самостално и правилно богословствовао.

Да је идеја формирања престоничког манастира заснованог на исихастичкој духовности, у коме би обитавао макар један монах посвећен умном делању, нешто што може донети велики плод уколико би се истовремено направио спој са богословским нараштајима који би ту долазили, сведочи пример три данас најпроминентнија академска богослова у Србији, који су, без икакве сумње, стубови српске теолошке мисли новијег времена и људи који су успели да споје благодатно и академско у свом богословском изразу. Није тешко погодити о којим људима говорим: у питању су митрополит др Амфилохије Радовић, епископ др Атанасије Јевтић и епископ др Иринеј Буловић. Сва три са степеном доктора богословских наука и универзитетски професори, што ће рећи, сасвим аутентични представници академске теологије. Но оно што је посебно заједничко свој тројици поменутих епископа СПЦ јесте да су духовно стасавали управо уз монахе-исихасте, који су их доминантно формирали, како у богословском тако и у подвижничком смислу. Првенствено, ту је реч о утицају њиховог заједничког духовног оца, Преподобног Јустина Ћелијког. Овај духовни горостас је водио манастир са ниптичким духом и ка њему су, поред три наведена епископа (у то време монахâ-академских богослова), хитали и други врхунски српски интелектуалци, попут Димитрија Богдановића, Владете Јеротића, Недељка Кангрге. Сви су они долазили јер су добро знали да поред разумски усвојеног богословског знања потребују духовно вођење од човека који је стекао не само јак интелект, већ и молитвено просвећење ума. Три српска епископа која сам поменуо су из Јустинових богословских недара поцрпели не толико слово његових списâ и проповеди, колико дух православља. Исту усмереност поменутих епископа видимо и даље током њиховог академског усавршавања у Јелади, овог пута код људи који нису имали академски степен Аве Јустина, али су имали идентичан исихастички дух као он: у случају митрополита Амфилохија, реч је његовом боравку са преподобним Пајсијем Светогорцем, у случају владике Иринеја о узрастању уз преподобног Порфирија Кавсокаливита, а у случају владике Атанасија, реч је о његовим честим сусретима са преподобним Пајсијем, преподобним Амфилохијем Макрисом, а посебно са архимандритом Емилијаном Симонопетријским. У сва три случаја, када се обрати пажња на академско богословско стваралаштво поменутих српских епископа и њихов богословски приступ, јасан је утицај духовникâ-исихастâ који су их обликовали у младости, и то управо током академских студија. Због свега тога, апсолутно сам убеђен да би сваки од три поменута епископа здушно подржао предлог о оснивању манастира у престоници у коме би се неговала исихастичка духовност и у коме би студенти богословља, на свим нивоима академских студија, имали прилику да уче оно што на класичној катедри не могу научити. 

О. Дражен сасвим исправно примећује још нешто: када је реч о богословској литератури на српском језику, у укупном збиру, оно што се назива академском теолошком мисли заузима веома мали проценат. У том погледу, спољашњи домет академских теолога је практично занемарљив. Тај, параметар, међутим, не може се узети самостално и искључиво једноставним кумулативним поређењем количине одштампаног папира који се налази у доступан у продаји. Разлог томе је што штиво којим се формирају будући богословски нараштаји, или, још прецизније, будући пастири Цркве, пишу управо академски теолози. Идеје попут оне да Адам није историјска личност (које, успут буди речено, све чешће чујем у разговору са студентима богословских наука), сигурно нису нашле своје место ни у аскетској литератури нити, пак, у посним куварима, чији број о. Дражен пореди са бројем наслова академског богословља у Србији. Где се онда оне налазе, питао бих свог брата у Христу? Када тако поставимо ствари, онда долазимо до сасвим другачијег биланса утицаја литературе академског богословља са једне и аскетске литературе са друге стране – данашњи студенти сутра ће бити вероучитељи и пастири Цркве, и својим ученицима и пастви преносити управо оно знање које су усвојили током студија богословских наука, које ће црпети доминантно из делâ академских богослова.

Претпоставимо за тренутак да је савремена академска богословска мисао без иједне замерке, иако ће се тешко наћи ико озбиљан да тако устврди, поред толиког броја теологумена „лансираних“ управо од стране академских богослова данашњице. У том случају се постављају нека друга питања, која просто „вриште“ за одговором, како би то симпатично изразио о. Дражен. Наиме, ко ће студенте богословља односно будуће свештенослужитеље научити методу исцељења људске душе? Ко ће их научити како да се нерасејано моле и сабирају умну пажњу на Литургији и свештенодејствима? Ко ће их упутити на то како да исповедају паству и помажу им да се очисте од греха и ослободе од страсти? Да ли ће будући пастири који би се ослонили само на знања стечена на академским студијама, без духовног вођења, бити спремни и сами да духовно воде друге? Да ли ће бити спремни да, попут старца Пајсија, пола сата слушају неку сељанку која је дошла да исприча своју муку, макар то био њен проблем са ћуркама? И да ли ће некој сличној особи, која је дошла да потражи лек за конкретну животну муку, моћи рећи било шта друго осим научених терминолошких формула попут „онтологије персоналности“? Таква питања заиста „вриште“ за одговором, и то већ дуже време.

У тексту о. Дражена је, поред критике идеје потребе за исихастичким манастиром, било речи и о неким другим темама, које су посредно повезане са том идејом. Сам подвиг као такав је једна од њих. О. Дражен поставља сасвим сувисло питање (парафразирам): зашто би подвиг уопште био супротстављен животу академских теолога? Зашто би то што је неко академски теолог искључивало и подвижнички живот? Опет и опет, на самом почетку се потпуно слажем са о. Драженом и тврдим да у том домену не треба правити вештачке поделе (уосталом, примере академских богослова-подвижника сам претходно већ навео). Приметио бих само да оно што он наводи као подвиг код неких академских теолога (попут непроспаваних ноћи над Светим Писмом и светоотачким списима или скрушено стајање на Литургији), представља само један аспекат, онај који је видљив. Оно што је, међутим, најважније у подвижничкој сфери – а то је подвиг пажљиве умно-срдачне молитве, сасецање помисли и беспоштедна борбе са унутрашњим страсним покретима да би човек очистио своју ноетичку енергију – јесте област невидљива за људско око. У овом смислу, дубине људских срцâ испитује само Господ Бог (ср. 1Кор  2, 11) и лако се може десити да на Страшном суду неке академске теологе видимо испред неких монахâ-пустињакâ. Но у погледу теме академског богословља није реч толико о људима, колико о богословском изразу коју сведоче. Конкретно, ако већ не можемо знати ко јесте, а ко није подвижник међу академским теолозима (нити нам је дато то да знамо, осим ако Бог то не благоволи ради опште користи верног народа), треба да се запитамо: зашто у делима већине савремених академских теолога изостаје тема подвига и искорењивања страсти? Зашто ту тему тек у траговима видимо у савременом академском богословљу (част изузецима)? И откуда то да се управо у делима неких водећих академских теолога прави јасан поларитет између „тзв. евхаријстијског“ и „тзв. терапеутског богословља“ (да искористим стил о. Дражена), иако су подвиг и Литургија нераздвојна целина? Није ли то сигнал на да нешто очито није у реду? 

На претходну тему се директно надовезује и питање о познавању (односно непознавању, како се узме) западнохришћанске мисли, коју је о. Дражен такође нагласио у свом тексту. И ту се са о. Драженом на самом почетку могу само сложити, јер и ван Православне Цркве можемо наћи изузетне хришћанске мислиоце и веома лепе увиде у неке богословске теме. Но и ту о. Дражена морам допунити у почетној мисли јер међу хришћанима који су ван Православља не можемо пронаћи Светитеље, а самим тим ни истинске богослове. Овде се, заправо, и открива срж нашег спора, а она се тиче основне особине богословља: његовог освећујућег карактера. Прецизније речено, суштинска улога богословља јесте (да се изразим речником управо академске теологије) доксолошка и сотириолошка, што ће рећи да богословље има свој смисао у слављењу Бога и исцељењу човека. Та два параметра су нераздвојни показетељи истинског богословља, које може да се породи једино у благодатној материци Цркве, ризници очишћујуће, просвећујуће и обожујуће благодати Божије. То не значи да међу западним хришћанским теолозима не можемо наћи врлинске и самопрегорне људи који износе лепе богословске мисли, али то значи да њихово богословље нема пуноћу исцелитељске силе која је карактеристика богословља које се стиче искључиво унутар подвижничко-литургијског окриља Цркве.

На крају овог подужег осврта (другачије није могло јер је тема од суштинске важности), још једном бих поздравио текст о. Дражена Тупањанина, који је крајње искрен, отворен, добронамеран и братски. Следујући истом отвореном и искреном приступу мог брата у Христу Господу, желим на крају овог текста да унесем једну дубоко личну ноту. Наиме, међу академским теолозима имам доста пријатеља (неки од њих су ми веома блиски), а за сâм Православни богословски факултет у Београду и људе који тамо раде ме везују лепе успомене, како из времена студија, тако из времена када сам на њему био запослен. Ипак, „Сократ ми је мио и драг, али истина ми је милија“ –  у једном тренутку, непосредно после магистарских богословских студија, ишчитавајући темељније светоотачка дела и консултујући се са људима који имају веће духовно искуство, схватио сам да академско богословље и те како уме да лута у својим закључцима и да, у најбољем случају, није до краја поуздано. Ту врсту богословља, међутим, нисам одбацио нити је сматрам „потенцијално негативном“ (како је то читајући мој текст доживео о. Дражен), већ сматрам да му треба одредити јасно место, у односу (да искористим реч веома присутну управо у академском богословском дискурсу данашњице) према благодатном опиту Цркве.

Богословско сведочанство облагодаћених људи, које је Црква препознала као поуздане руководиоце на путу ка обожењу у Христу и чије је учење провучено кроз саборно искуство црквеног организма, је право мерило у односу на које се може мерити академско богословље, које се у конкретном случају може показати корисним и добрим или, пак, бескорисним и штетним. Идентичним мерилом сам се трудио да промерим и идеју о оснивању исихастичког манастира у Престоници, за коју верујем да је на општу духовну корист и за коју се надам да ће, ако Бог да, бити у догледно време остварена. 

О празнику Светог Арсенија Сремца,
лета Господњег 2019.

 

Извор: Теологија.нет 


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Радују ови текстови; и оца Дражена и оца Оливера. Инспиративно је видети да постоје и пристојни људи међу нама. 

"Дипломирани историчар богословља". Отрезњујуће прецизно. Можда би титулу требало проширити и нечим шта би обухватило практична знања из области црквеног појања и Типика.

А можда би подучавање појања и типика (актуелног) па и свега шта се тиче духовности требало оставити епархијским архијерејима? Зар нису они ти који требају сутра давати одговор за оне које рукополажу? Значи, на факултет идеш да научиш историју богословља и савремена кретања у тој области, а духовни развој (па самим тим и духовна зрелост за одређену службу у Цркви) под надзором и руководством је архијереја тј. духовника са том службом у Цркви.

Сад кад сам ово написао схватам да тако практично и јесу постављене ствари у Цркви. Не постаје свештеник или вероучитељ неко зато што има диплому већ само са благословом епископа који поступа по препоруци свештеника коме је поверио духовни суд о кандидатима. Шта хоћу да кажем? Све је уређено, само треба применити.

Зашто је то важно за ову тему? Зато што та чињеница имплицира да ни оснивање новог манастира неће променити готово ништа. Зар није много логичније укључити студенте у манастирски живот тамо где он већ постоји? Рецимо, обавезних два месеца у неком манастиру. То би било много прихватљивије и за опитне старце које о. Оливер помиње. 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Хвала Богу да у СПЦ постоји и оваква здрава теолошка мисао. И начин на који је писао, са уважавањем саговорника, и садржина чланка су за сваку похвалу. Ето, надам се, једног доброг професора на ПБФ-у који ће моћи пренети здраву теологију студентима. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Отац Оливер је један од најчеститијих и најбољих свештеника које СПЦ данас има. Апсолутна пожртвованост за Цркву каква се ретко среће. Част ми је што припадам круг његових блиских пријатеља. Такав човек много значи и мом духовном узрастању и поправљању.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Добра је идеја да саставни део образовања будућих теолога буде, да је тако назовем, пракса у нашим најугледнијим манастирима. Из два разлога: увежбавање богослужбеног живота и стицање и изградња поменутог духовног опита. Тиме би појам теолога био заокружен и потпун.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Odlican tekst, analiza odlicna i dobra ideja za manastir ..... samo nesto kao naglas razmisljam, mislim da je bas vrlo veliki i tezak zadatak osnivanje manastira u gradu, narocito jednoj metropoli kao BG i stvarno bi to bio vrlo slozen i sveobuhvatan poduhvat za bilo koga, jer mislim da nije dovoljno samo da neko ima blagodatnu molitvu nego treba da ima i organizacione i tehnicke sposobnosti i veliko iskustvo za rad sa svetovnim i svakakvim ljudima i sa vernima i mladim bogoslovima kako bi jedan takav manastir mogao da opstane i bude svima na korist .... iskreno, meni to deluje bas kao skoro vrlo teska misija..... pa, treba taj manastir prvo kao ideju da prihvati crkva i nadlezni episkop....itd...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, Bokisd рече

Odlican tekst, analiza odlicna i dobra ideja za manastir ..... samo nesto kao naglas razmisljam, mislim da je bas vrlo veliki i tezak zadatak osnivanje manastira u gradu, narocito jednoj metropoli kao BG i stvarno bi to bio vrlo slozen i sveobuhvatan poduhvat za bilo koga, jer mislim da nije dovoljno samo da neko ima blagodatnu molitvu nego treba da ima i organizacione i tehnicke sposobnosti i veliko iskustvo za rad sa svetovnim i svakakvim ljudima i sa vernima i mladim bogoslovima kako bi jedan takav manastir mogao da opstane i bude svima na korist .... iskreno, meni to deluje bas kao skoro vrlo teska misija..... pa, treba taj manastir prvo kao ideju da prihvati crkva i nadlezni episkop....itd...

Nisu isto duhovnik i iguman. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 минута, Вукашин рече

Nisu isto duhovnik i iguman. 

da, jeste,.... ali, po nekom mom vidjenju stvari, jedna ideja i zamisao se najbolje sprovodi ako je iguman nosioc te ideje i onda u saradnji sa ostalima nadogradjuje stvar.... ali, ako postoji dobra sloga i saradnja mogu i da se podele zaduzenja.... iguman i duhovnik,...itd...mislim, ono, ustrojiti jedan manastir po uobicajenom poretku kako postoji svugde i polako da vrsi svoju misiju.... dobra je ideja, koliko je realna, ....nemam ideju...:D

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 16 часа, Логос рече

треба да се запитамо: зашто у делима већине савремених академских теолога изостаје тема подвига и искорењивања страсти? Зашто ту тему тек у траговима видимо у савременом академском богословљу (част изузецима)? И откуда то да се управо у делима неких водећих академских теолога прави јасан поларитет између „тзв. евхаријстијског“ и „тзв. терапеутског богословља“ (да искористим стил о. Дражена), иако су подвиг и Литургија нераздвојна целина? Није ли то сигнал на да нешто очито није у реду? 

 

пре 16 часа, Логос рече

И ту се са о. Драженом на самом почетку могу само сложити, јер и ван Православне Цркве можемо наћи изузетне хришћанске мислиоце и веома лепе увиде у неке богословске теме. Но и ту о. Дражена морам допунити у почетној мисли јер међу хришћанима који су ван Православља не можемо пронаћи Светитеље, а самим тим ни истинске богослове. Овде се, заправо, и открива срж нашег спора, а она се тиче основне особине богословља: његовог освећујућег карактера. Прецизније речено, суштинска улога богословља јесте (да се изразим речником управо академске теологије) доксолошка и сотириолошка, што ће рећи да богословље има свој смисао у слављењу Бога и исцељењу човека. Та два параметра су нераздвојни показетељи истинског богословља, које може да се породи једино у благодатној материци Цркве, ризници очишћујуће, просвећујуће и обожујуће благодати Божије. То не значи да међу западним хришћанским теолозима не можемо наћи врлинске и самопрегорне људи који износе лепе богословске мисли, али то значи да њихово богословље нема пуноћу исцелитељске силе која је карактеристика богословља које се стиче искључиво унутар подвижничко-литургијског окриља Цркве.

Два врло значјна увида који указују на вододелницу либералног и предањског теолошког дискурса.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Може да помогне разумевању дискусије о академском и подвижничком богословљу - сведочење архим. Кириона о разговору са преподобним Гаврилом Грузијским (Ургебадзеом). У одломку који постављам, свети Гаврило тумачи стих из 50. псалма "јављаш ми непознатости и тајне свемудрости своје". Одломак је на руском, а проверио сам (за оне који не разумеју руски) да је гугл превод на енглески врло, врло солидан.

 Хорошо, ближний мой, если вы не можете сказать, тогда я отвечу, что означает: безвестная и тайная премудрости Твоея явил ми ecu. 

Давайте сперва начнем с «безвестного», которое своей силой являет чудо премудрости Божьей.

«Безвестное» означает невидимый, духовный мир, который Благий и Всесильный Бог Промыслом своей непостижимой премудрости сотворил и создал еще до сотворения видимого мира и человека. Оба эти мира в своем единстве есть полнота Божьего творения, а человек есть совершенное олицетворение этой полноты, в которой Бог своей непостижимой премудростью в одном лице, обобщенно — образе человеческом, связал и объединил обе природы: духовную — высшую и физическую — низшую по сравнению с духовной.

До грехопадения Адам беспрепятственно видел оба мира — физический и вместе с ним духовный, из которых премудрость и величие Божие явственнее и сильнее всего лицезрелись при видении небесных обиталищ Господа. Адам видел их до грехопадения, а после грехопадения это видение было сокрыто от него и от всего человечества и стало «безвестным». Оно было даровано нам для лицезрения, но было отнято. Грех, непослушание, уход от Слова Божьего лишили нас способности видеть Его; а тем, которые вновь удостаивались явления «безвестного», это давалось милостью Божьей за их особенную святость и добродетельную жизнь.

Значит, ближний мой, как видишь, необходима святость, чтобы человек вновь удостоился лицезрения «безвестного», отнятого и изъятого у нас — величественной части дивной премудрости Божьей, подлежащей восприятию и ощущению посредством видения.

Если тут не было ничего непонятного, ближний мой, то думаю, для «безвестного» этого достаточно.

— Нет, все понятно, отче, — ответил я.

— Тогда скажем несколько слов о более интересном, «тайном». «Тайное» есть лоно тайных знаний премудрости Божией, куда люди допускаются по исключительному благоволению и Промыслу Божиему. Те, кто неопустительно, постепенно, от силы в силу, содействием и споспешествованием Святого Духа созерцанием, познанием и откровением приобщаются к высшим тайнам Божиим и поучением втайне умудряются в познаниях о Боге, ангелах и человеке. Одно дело — увидеть и услышать, а другое — вникнуть в тайну увиденного и услышанного. «Тайное» не лицезреется, ближний мой, как это было сказано о «безвестном», но здесь наличествует только созерцание очами разума, которым Дух Святой придает силу устремления. 

Для того чтобы человеку открылись врата по знания «тайного», помимо святости, необходимо, чтобы человек имел заслуги перед Богом. А заслуги человек приобретает смиренным и полюбовным претерпеванием множества маленьких и больших невзгод и испытаний, гонений, несправедливостей, насмешек, осуждений, трудов, пота и служения во имя Бога и Его святого Евангелия.

Святой жизнью перед Богом, как мы уже говорили, людям дается видение «безвестного», а с присовокуплением к святости заслуг открывается также и «тайное». Ибо человек своим подвижничеством сперва сподобляется грани святости, восхождением на высокие степени которой ему дается видение «безвестного», а затем, если он вновь пребудет в усердном служении, то обретает благодать в очах милостивого и человеколюбивого Бога и получает от Него в дар уже познание «тайного».


Когда человек бывает допущен в лоно познания «тайного» и даются ему откровения по мере его, тогда он изо всех сил предается созерцанию, почти ничего не помня, даже самые естественные потребности, настолько сладостно для него это состояние. Он погружается в созерцание воспринимаемого разумными очами откровения и тщательно отцеживает его для познания. В подобном напряжении человек не испытывает ни усталости, ни пресыщения, но бывает облечен в великое терпение, так как душа его пребывает в великом умиротворении и всячески ожидает явления «тайного». Пребывание в созерцании для него — услаждение, откровение же и постижение увиденного — неизъяснимая радость и блаженство. Все это, ближний мой, исполняется на человеке высочайшей добродетели, той, которую преподобный Иоанн Синайский именует верой, надеждой и любовью. Недаром сказал я: «высочайшей добродетели», ибо это и вправду последняя ступень лестницы добродетелей. 

 

Издвојио бих нарочито овај део, где је суштина: 

Для того чтобы человеку открылись врата по знания «тайного», помимо святости, необходимо, чтобы человек имел заслуги перед Богом. А заслуги человек приобретает смиренным и полюбовным претерпеванием множества маленьких и больших невзгод и испытаний, гонений, несправедливостей, насмешек, осуждений, трудов, пота и служения во имя Бога и Его святого Евангелия.

Святой жизнью перед Богом, как мы уже говорили, людям дается видение «безвестного», а с присовокуплением к святости заслуг открывается также и «тайное». Ибо человек своим подвижничеством сперва сподобляется грани святости, восхождением на высокие степени которой ему дается видение «безвестного», а затем, если он вновь пребудет в усердном служении, то обретает благодать в очах милостивого и человеколюбивого Бога и получает от Него в дар уже познание «тайного».


На српском:

"Да би се човеку отворила врата за познање "тајнога", осим светости неопходно је да човек има и заслуге пред Богом. А заслуге човек задобија смиреним и добровољним трпљењем мноштва малих и великих невоља и искушења, гоњења, неправедности, поруга, осуђивања, напора, зноја и служења, све у име Бога и Његовог светог Јеванђеља.

Светим животом пред Богом, као што смо већ рекли, људима се даје виђење "непознатога", а када светости додају и заслуге, открива им се и  оно "тајно". Јер човек својим подвигом најпре се удостојава достизања светости, усхођењем на висине којега даје му се виђење "непознатог", а потом, ако истраје у усрдном служењу, задобија благодат у очима Бога и Он му дарује познање "тајног".

Мени је прилично јасно да преп. Гаврило овде указује на то да богословље (као откривање "тајног" знања по превасходству) потребује светост и подвижнички етос.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Протојереј Љубомир Јовановић служио је Свету литургију на празник Ваведења Пресвете Богородице у Храму Светог Јована Владимира у Бару. Саслуживао му је јереј Александар Орландић, док су за пјевницом одговарали чланови хора Свети Јован Владимир. Бесједио је отац Александар, након што је Анета Самарџић по благослову прочитала Апостола, а отац Љубомир Свето јеванђеље:     „У име Оца и Сина и Светога Духа. Амин. Црква Божија, браћо и сестре, од својих најранијих дана је имала посебно поштовање према Пресветој Богородици. Према Мајци Божијој. Она је Њу поштовала као Пресвету, као Преблагословену, као Пречисту. Поштовала је увијек више него све друге светитеље, чак као што пјевамо, Она је часнија од херувима и славнија неупоредиво од серафима. Јер сви свети Божији угодници, они су служили Богу, клањали се Богу, а Мајка Божија осим што је служила Богу, Она је тога Бога и носила у утроби својој. Она је тога Бога родила, носила га на рукама својим, дојила га и зато Њу Црква Божија, пошто Она има тај јединствени однос какав ниједно људско биће прије Ње, а ни после Ње нема, нити ће имати, зату Њу Света црква Божија заиста чествује и поштује као узвишенију од свих. Као онај најдивнији плод рода људскога.   И управо у ове дане, у дане Божићнога поста, припремајући се за празник рођења Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, крећући се ка тим јаслама, ка тој пећини у којој је Богомладенац рођен, на самом почетку тога пута, дочекује нас Мајка Божија. Дочекује нас овај празник Њенога ваведења, то јест Њенога увођења у храм. Као што знамо из Светога предања Цркве Христове, Њени родитељи Јоаким и Ана на данашњи дан довели су трогодишњу Марију испунивши тиме завјет. Јер као бездјетни они су молили Господа да им подари чедо, да им подари дијете, завјетујући се да ће то дијете које им Господ дарује, Њему и посветити. И управо на данашњи дан се испуњава тај завјет. Часни, побожни, Свети и праведни Јоаким и Ана доводе своју ћерку трогодишњу Марију праћени мноштвом својих рођака, сродника и пријатеља, и како се каже, и хором беспрекорних дјевственица које носе свијеће, као што видимо и на фресци у нашем храму.    Они долазе пред Храм јерусалимски доводећи своју кћер да је посвете Богу. Јерусалимски храм је имао петнаест степеника и Пресвета Дјева иако мала, трогодишње дијете како кажу Свети оци, Она је сама без помоћи икога устрчала тим степеницама према врху, гдје је чекао пророк и првосвештеник Захарије, отац Светог Јована Пророка Претече и Крститеља. Он је дочекао са мноштвом свештеника и увео је у Храм Господњи. Она која ће постати живи храм Бога Вишњега, Она се на данашњи дан уводи у храм. И Свети Захарије, човјек Божији, надахнут Духом Светим, не само што је увео у храм као што су улазиле и друге дјевојке и други људи, него је увео и у Светињу над светињама.    Јерусалимски храм је имао више одаја, као што и овај наш храм има припрату, има наос, брод храма, има иза ове олтарске преграде, има најсветији дио храма олтар, тако је и онај Јерусалимски старозавјетни храм иза друге завјесе имао највећу Светињу која се звала Светиња над светињама у којој се налазио ковчег Завјета, позлаћени, у коме су се налазиле највеће светиње израиљскога народа, као што смо чули и у посланици Апостола Павла коју смо данас читали. У њој се налазио и златни сасуд са маном, и таблице закона и процвјетали штап, жезал Аронов.   Мајка Божија уводи се у ту Светињу над светињама и ту се припрема да постане већа од Светиње над светињама. Да Она у свој утроби понесе Онога који носи сав свијет, и да нама донесе у свијет Спаситеља овога свијета. Она заправо и јесте праобраз, праслика те Светиње над светињама тога храма Божијега, заправо храм Божији је праслика Мајке Божије. Јер Она је управо та таблица закона, јер је Она родила живу оваплоћену Ријеч Божију. Она је и тај златни сасуд у коме се налазила мана, јер Она је у својој утроби донијела истински хлеб који силази са небеса, Господа и Бога нашега. Она је и тај процвјетали Аронов жезал, јер Она је донијела као плод утробе своје Спаситеља свијета. И Она донијевши Господа у овај свијет, јер старозавјетни израиљски народ је сматрао да Господ обитава ту, управо у храму Божијем, само у тој Светињи над светињама, а кроз Мајку Божију сам Господ је сишао у свијет. Од Ње се родио и тако да смо и сви ми призвани да и ми обитавамо у Богу и Бог у нама. И да и ми сви постанемо храмови Божији по узору на Мајку Божију.   А како ћемо постати храмови Божији? Управо тако што ћемо и ми долазити у храм Божији. Као што смо рекли, Мајка Божија на данашњи дан уводи се у храм да би Она постала храм Божији и онај истински животворни храм. Тако и ми браћо и сестре, призвани смо да долазимо у храм. А шта то значи? То значи прије свега да је храм саздан да би се у њему сједињивали са Господом. Не само да долазимо у њега, него да у њему учествујемо у Светим тајнама Божијим. Да се у храму Божијем сретамо са Господом. Прије свега да се крштавамо, а затим да учествујући у овим литургијским сабрањима заиста у себе примамо Господа, и тако постајемо истински храмови Божији. Да по узору на прародитеље Свете и Праведне Јоакима и Ану и ми доводимо дјецу нашу да их крштавамо, да их поучавамо закону Божијем, јер уводити дијете у храм то значи поучавати га науци Божијој.    Доводити га на Свету литургију да се овдје учи закону Божијем, да се учи истинској, оној најузвишенијој науци Господњој и изнад свега и прије свега да се кроз Свете тајне Тијела и Крви Господње сједињује са Господом. Да би се тако сви ми, сабирајући се овдје око трпезе Господње, узиђивали у тај храм вјечни, у ту истинску скинију која је на небесима, нерукотворену, Светињу над светињама, заједно са Мајком Божијом која нас овдје и у сваком Храму дочекује, као што видимо на овој фресци иза нас, раширених руку са Богомладенцем.    И да би тако сабирајући се на литургијским сабрањима заједно са Мајком Божијом, са свима светима, заједно били овдје на земљи у овоме храму рукотвореном, али да би тако сједињујући се са Господом у онај дан Господњи нашли се сви са Мајком Божијом у оном нерукотвореном храму небеском око Престола Бога љубави, Оца и Сина и Духа Светога. Амин.“     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      У 24. недељу по Духовима у Храму Светог Јована Владимира у Бару служена је Света литургија. Началствовао је јереј Младен Томовић а саслуживали су протојереј-ставрофор Слободан Зековић и протојереј Љубомир Јовановић. Отац Младен у пастирској бесједи је казао да душа човјечија оживљава тијело људско када га се дотакне, као што и душа кад је се дотакне Господ постаје жива.     „Душа, како и каже Господ, за нас људе мора бити претежнија и важнија од тијела. Да би били у заједници са Господом наша душа мора бити чиста. А да би наша душа била чиста, морамо бити у заједници са Господом нашим. Прије свега, оно што треба да краси наше душе јесте вјера у Господа нашега Исуса Христа.“   Подсјетио је да и данашње Свето јеванђеље о крвоточивој жени говори о снази вјере:   „Чувши за Господа, да је Он тај који је дошао да спаси и њу и читав свијет, она Му приступа и имајући вјере у себи, говори: Само да се дотакнем скута хаљине Његове и ја ћу да оздравим. И та њена вјера је то и учинила. Сила Господња изађе из Исуса и исцјели је. Господ поставља питање: Ко се то мене дотаче? А онда ученици кажу:Па људи су око тебе силни, а ти питаш ко те се дотаче? А онда Господ каже: Сила изађе из мене. И окрену се, али видећи жена та која је боловала од течења крви да Господ тражи тога ко се Њега дотакао, она из страха према Господу, а тај страх њени то је страх Господњи који је она имала у себи и који је предходио њеној вјери у Господа, она приступа Господу и говори му да је она та која се Њега дотакла. А Господ каже: Не бој се. Вјера твоја спасла те је. Видјећи у њој дубоку и истинску вјеру.“   Оно што је кључно у данашњем Јеванђељу, истакао је јереј Младен Томовић, јесте васкрсење и устајање кћи Јаирове која је имала 12 година, када јој Господ говори: Дјевојко устани!   „Она устаје и васкрсава. Сви који су били ту у дому су се задивили тој сили Господњој. И заиста ми људи, драга браћо и сестре, требамо да имамо вјеру. И вјера у Господа треба да нас краси. Али вјера не може да дође сама од себе. Она мора да предходи и да се заслужи, а заслужује се трудом.“   Истичући да је од сриједе почео пост који ће траје до Божића, свештеник Младен је посавјетовао вјерне да треба да се труде на разне начине, постом и молитвом, трудом и дјелима.   „Да покажемо на дјелу да вјерујемо у Господа и да се потрудимо да неко добро дјело учинимо. Да се одрекнемо неких наших мана, сагрешења која стално понављамо и да се потрудимо да своме брату који је поред нас и около нас, помогнемо. Да се молимо за њега и покушамо да свој живот донекле и у нечему измијенимо. То и Господ тражи од нас и сврха поста овога Божићнога, и не само Божићнога него и свакога поста, јесте та да у току тога поста нешто добро учинимо за душу своју. Да се одрекнемо некога гријеха, а да се потрудимо да задобијемо неку врлину. То је оно што нас утврђује у вјери и даје снагу. „   Јереј Младен Томовић је посебно нагласио да је то оно што ће људима као створењима Божијим, дати снагу да задобијемо ону силу Божију, тј. благодат Божију, на коју нас Господ позива и коју нам Господ дарује, како би она обитавала у нама и како би могли сјутра да помогнемо своме ближњем.   „Заиста, сила Божија се увијек показује и она је та која дарује живот вјечни, која дарује исцјељење. И зато ми треба да се трудимо прије свега да се удаљимо што више од гријеха, јер гријех је тај који доноси смрт, пропаст, трулеж и пропадљивост. А чувјући се од гријеха, слушајући оно што је Господ говорио, ријеч и заповијести Његове, ми смо онда у заједници са Њим. Све више и све даље од гријехова, а самим тим и наша душа, а онда ће и наше тијело да буде здраво. То је оно што ми трба да научимо и упамтимо и да се у томе трудимо. И да нам је то стално на памети да једино чувајући се и удаљавајући од гријеха можемо бити у заједници са Господом. А онда на тај и таква начин, свједочићемо Господа нашега Исуса Христа и бићемо, заиста, истинске слуге Господње. Једино на тај начин. А пост је, ево овај Божићни, прилика да свој живот поправимо. Нека би Господ дао да то тако заиста и буде“, закључио је у бесједи јереј Младен Томовић   Свето причешће је вршено из три путира. Велики број вјерног народа причестио се Светим тајнам Господњим. Сабрање је настављено у крипти храма.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Презвитер Станко Лакетић, професор Богословије Свети Арсеније Сремац у Сремским Карловцима, одржао је предавање у суботу, 30. новембра 2019. године, у свечаној дворани Музичке школе у Кули, на тему Постом и молитвом у сусрет Божићу.   Звучни запис предавања   Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Логос,
      О Светој Тајни јелеосвећења и болести као Божијој посети, беседио је данас старешина Вазнесењског храма у центру Београда и парох и главни и одговорни уредник нашег радија, свештеник Арсеније Арсенијевић.    Звучни запис емисије   Зашто постоји потреба да се врши ова Света Тајна, откуда толико болесних људи данас, да ли само бактерије и вируси изазивају болести, или су ту присутни и други фактори? Шта је рекао св. старац Пајсије СВетогорац о савременим болестима? "Унутрашње разједање и расцепање је карактеристика нашег времена", каже о. Арсеније и додаје да нам "болест показује колико смо везани за овај свет". Питали смо нашег госта и шта је потребно да безпоговорно прихватимо било које стање које нам Господ даје, мислећи пре свега на физичку, душевну или духовну болест.     Извор: Радио Слово љубве
    • Од Логос,
      У неописивом низу лепота којима творевина сведочи красоту своје богосазданости, дар љубави наткриљује све. Као лек исцељења и залог живота у радости Господњој, љубав је вазда била тих лахор који је надјачао све буне и вихоре. Љубав је темељна потка којом је све што је омеђено почетком и крајем, постало оно што живи у вечности. Преображај и уздизање историје, њено покретање ка слави вечног битија представља аманет и cоnditio sine qua non за сваког ко прихвати да сведочи Љубав, за сваког ко се осмели да се вине изнад стега саможивља и уђе у радост Господара свога.     За сваку душу гладну и жедну живота, ови херојски носиоци благослова Христа распетог и васкрслог, извршитељи наума Оца небеског и делатељи Духа Светог представљају светионик и истинитог путеводитеља. Дела угодника Божијих, њихова преображавајућа љубав јесте светлост огња која просветли васељену како би онима пре нас тако и нама, али онима који тек долазе било могуће проналажење циља боготражитељског пута. Зато свако молитвено сећање на посланике радосне вести отелотвореног Логоса представља уздарје љубави, покрет ка вечности. Предстојећи текст представља малено отимање од ефемерног - помен онога што је за нас, али и целу хришћанску икумену учинио Свети Сава. Следећи пут свемудрог апостола народа – Светог Павла и висину смиреноумља светитеља којег данас прослављамо – Светог Јована Златоуста, овај угодник Божији је пре осам векова нашој заједници у Христу подарио могућност да видимо свет истине, олакшао дар усиновљења нашем роду и отворио духовне очи како бисмо и ми познали плод оваплоћене Љубави, ризницу дана невечерњег.   Стварање аутокефалне Цркве средњевековне Србије 1219. године представља право сведочанство тријумфа смирења, љубави и мира Господњег у времену које је више личило на инкарнацију апостасије и уздизање бесмисла самољубља као јединог циља моћника овога света. Пад Константинопоља под Латине 13. априла 1204., њихово господарење по Балкану, борба Ромеја са Латинима и Ромеја међу собом, чинили су мизансцен у којем је идеја о црквеној самосталности добила свој епилог.   Дванаести век је прошао у магновењу рата за ослобођење Јерусалима и целокупне Свете земље. То је био век непосредног сусрета хришћана западне и источне икумене, век неостварених шанси и уздизање бесмисла лажи и превара као сумануте антитезе основних хришћанских постулата. Сумња и неповерење међу хришћанском браћом давали су коначну садржину формалног узајаманог бацања анатеме из 1054. године. Погроми Латина из 1171. и 1182. године, латински крвави пир по Солунском залеђу и Светој Гори као одмазда, представљали су увод у катастрофу Четвртог крсташког похода. Патријарх Јован X Каматир који је непосредно пред пад Цариграда отишао у Димотику на позив Теодора Ласкариса није желео да дође у Никеју и одатле управља Црквом. Његови мотиви могу бити предмет великог броја дискусија – почев од тога да је већ био у годинама, па до тога да није желео да учествује у ромејско-ромејској игри моћи која је управо започињала. Могуће да је постапокалиптично стање некадашњег царства Ромеја и коначна располућеност некадашње јединствене хришћанске цивилизације било превише за времешног патријарха. Тек у Никеји је три године после пада Цариграда изабран нови патријарх Михаило IV Автроианос. Његов избор у новонасталој стварности за многе је био неканонски, јер је извршен ван престонице. Због супарништва новооснованих грчких државица, јерарси-митрополити тих крајева су користили овај изговор како би оправдали своју непослушност према патријарху. Истине ради, питање је колико су могли да се супротставе вољи локалних моћника и у којој мери су могли несметано да комуницирају са удаљеним патријархом када је саобраћај водио кроз непријатељску територију. Зато су многи митрополити, западног дела јурисдикције Васељенске патријаршије, постојеће стање искористили да учврсте своју канонску или псеудоканонску аутономију у односу на Никеју. Први случај канонске непослушности био је Трапезунт који се осамосталио готово истог дана када је пао Цариград.   За поље нашег видокруга нарочито је важан случај Охрида и тамошње архиепископије која се нашла у оквиру новонастале, Епирске деспотовине Михаила и његовог полубрата Теодора Дуке Анђела. Охридска архиепископија је настала политичким актом цара Василија II Македонца 1019. године, насилним присаједињењем области које су припадале Драчкој митрополији. Главу ове архиепископије све до Димитрија Хоматијана није бирао синод архиепикопије нити синод Патријаршије него га је постављао сам цар, а посвећивао цариградски првојерарх. До Хоматијанаи заједно са њим, сви архиепископи су били Грци и клирици Свете Софије у Цариграду. Па ипак, црквена власт мајке Цркве никада није признавала каноничност аутокефалности Охрида. Овоме у прилог иде и случај из времена Св. Теофилакта Охридског који је и против своје воље, на крају морао да прихвати подизање манастира у Кичеву који је био под његовом непосредном јурисдикцијом, јер је грамату за то оснивање дао цариградски патријарх без претходних консултација са Охридом. Да би себи дали на важности и натерали Цариград да уважава црквену самосталност Охрида, средином XII века настаје теорија да је ова аутокефалија наследник Јустинијане Приме из шестог века. И ова историјска самостална целина је настала царском вољом, а не као плод црквеног развоја и живела је свега десет година (535-545.), када је враћена под јурисдикцију из које је и била издвојена – јурисдикцију Рима. Фалсификат Јустинијанове једанаесте новеле је разрадио и искористио управо Димитрије Хоматијан у тренутку када је изгледало да ће човек који га је довео у Охрид и чијом је вољом изабран за архиепископа -Теодор Анђео, однети превагу над Никејом у борби за право наслеђа Ромејског трона. Настојањима овог псеудопатријарха да себи и свом владару освоји и осигура место хегемона међу грчким државицама, супротставио се поступак једног светогорског архимандрита који је представљао невиђену дрскост и удар на сујету.   Уколико бисмо у пар речи резимирали живот Светог Саве од тренутка његовог доласка на Атос, па до 1219. године то би били смирење, предавање творчевој љубави и успињање на лични Синај. У свету огрезлом на замену теза, притворност и заодевеност овосветских амбиција тобожњом духовношћу, у свету који је проживљавао лични Армагедон, искреност једног боготражитеља је пленила. Та искреност у сведочењу вере је Светом Сави донела духовни ауторитет који је био пресудан за стицање аутокефалности. Увод у то био је догађај из 1198. године када су Свети Сава и Симеон добили златопечатни сигилиј којим им је додељен опустели манастир Хиландар. Хиландар ће тако постати сведок духовне еманципације Светог Саве и његових ученика. Савина безпоговорна усмереност ка православљу од пресудног је значаја за артикулисање одређења Немањићке Србије у решавању црквеног питања неорганизоване заједнице на простору где су се преплитали разни интереси духовних и световних моћника Истока и Запада. Завршница христијанизације Срба, недовршеност црквене организације, присутност богумила, показују које проблеме је млада држава Срба морала да реши. Епархије рашка, призренска, липљанска, нишка, орошка припадале су Охридској архиепископији као некадашњи део поменуте Драчке митрополије, али читави западни делови који су се наслањали на јурисдикцију барске и дубровачке надбискупије нису били обухваћени ни једном јурисдикцијом па је и појава хетеродоксије као што су богумили и била могућа. При решавању питања аутокефалности, Свети Сава је пред собом имао Бугарски пример. Борило, бугарски владар је искористивши слабост Ромеја, затражио и добио аутокефалност од Рима. Но, историјски след ће показати да су Бугари имали мало користи од добијеног јер се аутокефалност примаса Бугарске и целе Влахије, сводила на ранг митрополита у свему зависног од Рима. Добијање круне од папе Хонорија III 1217 године, догодило се у тренутку када су вођени преговори за измирење Рима и Никеје који су услед промене стања на терену пропали. Када се у пролеће 1219. године обрео у Никеји, Сава је знао да је дошао да тражи не сопствену славу, него право на остварење домостроја Господњег за народ из којег је пореклом. Знао је да, без обзира на удаљеност од Цариграда, првојерарх Никеје јесте канонски патријарх. Знао је да једино што може понудити халабуци политичких калкулација јесте смиреност и искреност сведочења Христа васкрслог. Смирењем, али пре свега љубављу наспрам заглушујуће буке овосветских амбиција, светогорски архимандрит постаје архиепископ српских и поморских земаља. Тачно је то да је у истом тренутку постојала Ласкарисова жеља за учвршчавањем савеза против сопственог немезиса - Епирске деспотовине, али главна реч по питању давања аутокефалије припадала је патријарху Манојлу Сарантену Харитополу и његовом свештеном сабору који је изпоштовао све каноне које је потом увређени псеудопатријарх Димитрије Хоматијан спочитавао Сави. Епилог овога је било признавање духовног ауторитета младе аутокефалије у лику њеног првојерарха Светог Саве од стране осталих патријарха хришћанске икумене приликом његовог боравка у Светој земљи и озлојеђеност Охридског архиепископа. Он је 1220. године у писму напао лични живот Светог Саве прећутавши аутокефалију Српске цркве, а што је било искључиво у циљу омаловажавања новонасталог стања и Саве лично. На крају је и он сâм морао прећутно да призна канонску исправност никејског чина из 1219. године. Између Жиче и Охрида никада није било раскола, што се не може рећи када је реч о односима Охрида и Никеје где долази до раскола 1228. године због неканонског крунисања Теодора Анђела за цара и који ће трајати све до пропасти Теодорове државе десетак година касније. Док је охридски кимбал који звечи парао ионако узталасане видокруге Балкана, Сава је сачувавши свој мир, исти остављао својим ученицима, епископима које је рукополагао, роду којем се указало светло спасења.   Својим миром, Свети Сава је градио град љубави да му ни сва гротла бесмисла овог света не могу наудити. У томе је следио пут својих великих узора - Светог Јована Златоуста и Светог апостола Павла. То је пут који почива на исповедању да љубав дуго трпи, да је благотворна, да љубав не завиди, да се љубав не горди и да се не надима. То је она љубав која отвара духовне очи и која свим бићем Оцу и Сину и Светоме Духу благодари са све.   јереј Владан Костадиновић,  професор крагујевачке Богословије  "Светога Јована Златоуста"   Извор: Епархија шумадијска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...