Jump to content
  • ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Протојереј Љубомир Јовановић служио је Свету литургију на празник Ваведења Пресвете Богородице у Храму Светог Јована Владимира у Бару. Саслуживао му је јереј Александар Орландић, док су за пјевницом одговарали чланови хора Свети Јован Владимир. Бесједио је отац Александар, након што је Анета Самарџић по благослову прочитала Апостола, а отац Љубомир Свето јеванђеље:     „У име Оца и Сина и Светога Духа. Амин. Црква Божија, браћо и сестре, од својих најранијих дана је имала посебно поштовање према Пресветој Богородици. Према Мајци Божијој. Она је Њу поштовала као Пресвету, као Преблагословену, као Пречисту. Поштовала је увијек више него све друге светитеље, чак као што пјевамо, Она је часнија од херувима и славнија неупоредиво од серафима. Јер сви свети Божији угодници, они су служили Богу, клањали се Богу, а Мајка Божија осим што је служила Богу, Она је тога Бога и носила у утроби својој. Она је тога Бога родила, носила га на рукама својим, дојила га и зато Њу Црква Божија, пошто Она има тај јединствени однос какав ниједно људско биће прије Ње, а ни после Ње нема, нити ће имати, зату Њу Света црква Божија заиста чествује и поштује као узвишенију од свих. Као онај најдивнији плод рода људскога.   И управо у ове дане, у дане Божићнога поста, припремајући се за празник рођења Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, крећући се ка тим јаслама, ка тој пећини у којој је Богомладенац рођен, на самом почетку тога пута, дочекује нас Мајка Божија. Дочекује нас овај празник Њенога ваведења, то јест Њенога увођења у храм. Као што знамо из Светога предања Цркве Христове, Њени родитељи Јоаким и Ана на данашњи дан довели су трогодишњу Марију испунивши тиме завјет. Јер као бездјетни они су молили Господа да им подари чедо, да им подари дијете, завјетујући се да ће то дијете које им Господ дарује, Њему и посветити. И управо на данашњи дан се испуњава тај завјет. Часни, побожни, Свети и праведни Јоаким и Ана доводе своју ћерку трогодишњу Марију праћени мноштвом својих рођака, сродника и пријатеља, и како се каже, и хором беспрекорних дјевственица које носе свијеће, као што видимо и на фресци у нашем храму.    Они долазе пред Храм јерусалимски доводећи своју кћер да је посвете Богу. Јерусалимски храм је имао петнаест степеника и Пресвета Дјева иако мала, трогодишње дијете како кажу Свети оци, Она је сама без помоћи икога устрчала тим степеницама према врху, гдје је чекао пророк и првосвештеник Захарије, отац Светог Јована Пророка Претече и Крститеља. Он је дочекао са мноштвом свештеника и увео је у Храм Господњи. Она која ће постати живи храм Бога Вишњега, Она се на данашњи дан уводи у храм. И Свети Захарије, човјек Божији, надахнут Духом Светим, не само што је увео у храм као што су улазиле и друге дјевојке и други људи, него је увео и у Светињу над светињама.    Јерусалимски храм је имао више одаја, као што и овај наш храм има припрату, има наос, брод храма, има иза ове олтарске преграде, има најсветији дио храма олтар, тако је и онај Јерусалимски старозавјетни храм иза друге завјесе имао највећу Светињу која се звала Светиња над светињама у којој се налазио ковчег Завјета, позлаћени, у коме су се налазиле највеће светиње израиљскога народа, као што смо чули и у посланици Апостола Павла коју смо данас читали. У њој се налазио и златни сасуд са маном, и таблице закона и процвјетали штап, жезал Аронов.   Мајка Божија уводи се у ту Светињу над светињама и ту се припрема да постане већа од Светиње над светињама. Да Она у свој утроби понесе Онога који носи сав свијет, и да нама донесе у свијет Спаситеља овога свијета. Она заправо и јесте праобраз, праслика те Светиње над светињама тога храма Божијега, заправо храм Божији је праслика Мајке Божије. Јер Она је управо та таблица закона, јер је Она родила живу оваплоћену Ријеч Божију. Она је и тај златни сасуд у коме се налазила мана, јер Она је у својој утроби донијела истински хлеб који силази са небеса, Господа и Бога нашега. Она је и тај процвјетали Аронов жезал, јер Она је донијела као плод утробе своје Спаситеља свијета. И Она донијевши Господа у овај свијет, јер старозавјетни израиљски народ је сматрао да Господ обитава ту, управо у храму Божијем, само у тој Светињи над светињама, а кроз Мајку Божију сам Господ је сишао у свијет. Од Ње се родио и тако да смо и сви ми призвани да и ми обитавамо у Богу и Бог у нама. И да и ми сви постанемо храмови Божији по узору на Мајку Божију.   А како ћемо постати храмови Божији? Управо тако што ћемо и ми долазити у храм Божији. Као што смо рекли, Мајка Божија на данашњи дан уводи се у храм да би Она постала храм Божији и онај истински животворни храм. Тако и ми браћо и сестре, призвани смо да долазимо у храм. А шта то значи? То значи прије свега да је храм саздан да би се у њему сједињивали са Господом. Не само да долазимо у њега, него да у њему учествујемо у Светим тајнама Божијим. Да се у храму Божијем сретамо са Господом. Прије свега да се крштавамо, а затим да учествујући у овим литургијским сабрањима заиста у себе примамо Господа, и тако постајемо истински храмови Божији. Да по узору на прародитеље Свете и Праведне Јоакима и Ану и ми доводимо дјецу нашу да их крштавамо, да их поучавамо закону Божијем, јер уводити дијете у храм то значи поучавати га науци Божијој.    Доводити га на Свету литургију да се овдје учи закону Божијем, да се учи истинској, оној најузвишенијој науци Господњој и изнад свега и прије свега да се кроз Свете тајне Тијела и Крви Господње сједињује са Господом. Да би се тако сви ми, сабирајући се овдје око трпезе Господње, узиђивали у тај храм вјечни, у ту истинску скинију која је на небесима, нерукотворену, Светињу над светињама, заједно са Мајком Божијом која нас овдје и у сваком Храму дочекује, као што видимо на овој фресци иза нас, раширених руку са Богомладенцем.    И да би тако сабирајући се на литургијским сабрањима заједно са Мајком Божијом, са свима светима, заједно били овдје на земљи у овоме храму рукотвореном, али да би тако сједињујући се са Господом у онај дан Господњи нашли се сви са Мајком Божијом у оном нерукотвореном храму небеском око Престола Бога љубави, Оца и Сина и Духа Светога. Амин.“     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      У 24. недељу по Духовима у Храму Светог Јована Владимира у Бару служена је Света литургија. Началствовао је јереј Младен Томовић а саслуживали су протојереј-ставрофор Слободан Зековић и протојереј Љубомир Јовановић. Отац Младен у пастирској бесједи је казао да душа човјечија оживљава тијело људско када га се дотакне, као што и душа кад је се дотакне Господ постаје жива.     „Душа, како и каже Господ, за нас људе мора бити претежнија и важнија од тијела. Да би били у заједници са Господом наша душа мора бити чиста. А да би наша душа била чиста, морамо бити у заједници са Господом нашим. Прије свега, оно што треба да краси наше душе јесте вјера у Господа нашега Исуса Христа.“   Подсјетио је да и данашње Свето јеванђеље о крвоточивој жени говори о снази вјере:   „Чувши за Господа, да је Он тај који је дошао да спаси и њу и читав свијет, она Му приступа и имајући вјере у себи, говори: Само да се дотакнем скута хаљине Његове и ја ћу да оздравим. И та њена вјера је то и учинила. Сила Господња изађе из Исуса и исцјели је. Господ поставља питање: Ко се то мене дотаче? А онда ученици кажу:Па људи су око тебе силни, а ти питаш ко те се дотаче? А онда Господ каже: Сила изађе из мене. И окрену се, али видећи жена та која је боловала од течења крви да Господ тражи тога ко се Њега дотакао, она из страха према Господу, а тај страх њени то је страх Господњи који је она имала у себи и који је предходио њеној вјери у Господа, она приступа Господу и говори му да је она та која се Њега дотакла. А Господ каже: Не бој се. Вјера твоја спасла те је. Видјећи у њој дубоку и истинску вјеру.“   Оно што је кључно у данашњем Јеванђељу, истакао је јереј Младен Томовић, јесте васкрсење и устајање кћи Јаирове која је имала 12 година, када јој Господ говори: Дјевојко устани!   „Она устаје и васкрсава. Сви који су били ту у дому су се задивили тој сили Господњој. И заиста ми људи, драга браћо и сестре, требамо да имамо вјеру. И вјера у Господа треба да нас краси. Али вјера не може да дође сама од себе. Она мора да предходи и да се заслужи, а заслужује се трудом.“   Истичући да је од сриједе почео пост који ће траје до Божића, свештеник Младен је посавјетовао вјерне да треба да се труде на разне начине, постом и молитвом, трудом и дјелима.   „Да покажемо на дјелу да вјерујемо у Господа и да се потрудимо да неко добро дјело учинимо. Да се одрекнемо неких наших мана, сагрешења која стално понављамо и да се потрудимо да своме брату који је поред нас и около нас, помогнемо. Да се молимо за њега и покушамо да свој живот донекле и у нечему измијенимо. То и Господ тражи од нас и сврха поста овога Божићнога, и не само Божићнога него и свакога поста, јесте та да у току тога поста нешто добро учинимо за душу своју. Да се одрекнемо некога гријеха, а да се потрудимо да задобијемо неку врлину. То је оно што нас утврђује у вјери и даје снагу. „   Јереј Младен Томовић је посебно нагласио да је то оно што ће људима као створењима Божијим, дати снагу да задобијемо ону силу Божију, тј. благодат Божију, на коју нас Господ позива и коју нам Господ дарује, како би она обитавала у нама и како би могли сјутра да помогнемо своме ближњем.   „Заиста, сила Божија се увијек показује и она је та која дарује живот вјечни, која дарује исцјељење. И зато ми треба да се трудимо прије свега да се удаљимо што више од гријеха, јер гријех је тај који доноси смрт, пропаст, трулеж и пропадљивост. А чувјући се од гријеха, слушајући оно што је Господ говорио, ријеч и заповијести Његове, ми смо онда у заједници са Њим. Све више и све даље од гријехова, а самим тим и наша душа, а онда ће и наше тијело да буде здраво. То је оно што ми трба да научимо и упамтимо и да се у томе трудимо. И да нам је то стално на памети да једино чувајући се и удаљавајући од гријеха можемо бити у заједници са Господом. А онда на тај и таква начин, свједочићемо Господа нашега Исуса Христа и бићемо, заиста, истинске слуге Господње. Једино на тај начин. А пост је, ево овај Божићни, прилика да свој живот поправимо. Нека би Господ дао да то тако заиста и буде“, закључио је у бесједи јереј Младен Томовић   Свето причешће је вршено из три путира. Велики број вјерног народа причестио се Светим тајнам Господњим. Сабрање је настављено у крипти храма.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Презвитер Станко Лакетић, професор Богословије Свети Арсеније Сремац у Сремским Карловцима, одржао је предавање у суботу, 30. новембра 2019. године, у свечаној дворани Музичке школе у Кули, на тему Постом и молитвом у сусрет Божићу.   Звучни запис предавања   Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Логос,
      О Светој Тајни јелеосвећења и болести као Божијој посети, беседио је данас старешина Вазнесењског храма у центру Београда и парох и главни и одговорни уредник нашег радија, свештеник Арсеније Арсенијевић.    Звучни запис емисије   Зашто постоји потреба да се врши ова Света Тајна, откуда толико болесних људи данас, да ли само бактерије и вируси изазивају болести, или су ту присутни и други фактори? Шта је рекао св. старац Пајсије СВетогорац о савременим болестима? "Унутрашње разједање и расцепање је карактеристика нашег времена", каже о. Арсеније и додаје да нам "болест показује колико смо везани за овај свет". Питали смо нашег госта и шта је потребно да безпоговорно прихватимо било које стање које нам Господ даје, мислећи пре свега на физичку, душевну или духовну болест.     Извор: Радио Слово љубве
    • Од Логос,
      У неописивом низу лепота којима творевина сведочи красоту своје богосазданости, дар љубави наткриљује све. Као лек исцељења и залог живота у радости Господњој, љубав је вазда била тих лахор који је надјачао све буне и вихоре. Љубав је темељна потка којом је све што је омеђено почетком и крајем, постало оно што живи у вечности. Преображај и уздизање историје, њено покретање ка слави вечног битија представља аманет и cоnditio sine qua non за сваког ко прихвати да сведочи Љубав, за сваког ко се осмели да се вине изнад стега саможивља и уђе у радост Господара свога.     За сваку душу гладну и жедну живота, ови херојски носиоци благослова Христа распетог и васкрслог, извршитељи наума Оца небеског и делатељи Духа Светог представљају светионик и истинитог путеводитеља. Дела угодника Божијих, њихова преображавајућа љубав јесте светлост огња која просветли васељену како би онима пре нас тако и нама, али онима који тек долазе било могуће проналажење циља боготражитељског пута. Зато свако молитвено сећање на посланике радосне вести отелотвореног Логоса представља уздарје љубави, покрет ка вечности. Предстојећи текст представља малено отимање од ефемерног - помен онога што је за нас, али и целу хришћанску икумену учинио Свети Сава. Следећи пут свемудрог апостола народа – Светог Павла и висину смиреноумља светитеља којег данас прослављамо – Светог Јована Златоуста, овај угодник Божији је пре осам векова нашој заједници у Христу подарио могућност да видимо свет истине, олакшао дар усиновљења нашем роду и отворио духовне очи како бисмо и ми познали плод оваплоћене Љубави, ризницу дана невечерњег.   Стварање аутокефалне Цркве средњевековне Србије 1219. године представља право сведочанство тријумфа смирења, љубави и мира Господњег у времену које је више личило на инкарнацију апостасије и уздизање бесмисла самољубља као јединог циља моћника овога света. Пад Константинопоља под Латине 13. априла 1204., њихово господарење по Балкану, борба Ромеја са Латинима и Ромеја међу собом, чинили су мизансцен у којем је идеја о црквеној самосталности добила свој епилог.   Дванаести век је прошао у магновењу рата за ослобођење Јерусалима и целокупне Свете земље. То је био век непосредног сусрета хришћана западне и источне икумене, век неостварених шанси и уздизање бесмисла лажи и превара као сумануте антитезе основних хришћанских постулата. Сумња и неповерење међу хришћанском браћом давали су коначну садржину формалног узајаманог бацања анатеме из 1054. године. Погроми Латина из 1171. и 1182. године, латински крвави пир по Солунском залеђу и Светој Гори као одмазда, представљали су увод у катастрофу Четвртог крсташког похода. Патријарх Јован X Каматир који је непосредно пред пад Цариграда отишао у Димотику на позив Теодора Ласкариса није желео да дође у Никеју и одатле управља Црквом. Његови мотиви могу бити предмет великог броја дискусија – почев од тога да је већ био у годинама, па до тога да није желео да учествује у ромејско-ромејској игри моћи која је управо започињала. Могуће да је постапокалиптично стање некадашњег царства Ромеја и коначна располућеност некадашње јединствене хришћанске цивилизације било превише за времешног патријарха. Тек у Никеји је три године после пада Цариграда изабран нови патријарх Михаило IV Автроианос. Његов избор у новонасталој стварности за многе је био неканонски, јер је извршен ван престонице. Због супарништва новооснованих грчких државица, јерарси-митрополити тих крајева су користили овај изговор како би оправдали своју непослушност према патријарху. Истине ради, питање је колико су могли да се супротставе вољи локалних моћника и у којој мери су могли несметано да комуницирају са удаљеним патријархом када је саобраћај водио кроз непријатељску територију. Зато су многи митрополити, западног дела јурисдикције Васељенске патријаршије, постојеће стање искористили да учврсте своју канонску или псеудоканонску аутономију у односу на Никеју. Први случај канонске непослушности био је Трапезунт који се осамосталио готово истог дана када је пао Цариград.   За поље нашег видокруга нарочито је важан случај Охрида и тамошње архиепископије која се нашла у оквиру новонастале, Епирске деспотовине Михаила и његовог полубрата Теодора Дуке Анђела. Охридска архиепископија је настала политичким актом цара Василија II Македонца 1019. године, насилним присаједињењем области које су припадале Драчкој митрополији. Главу ове архиепископије све до Димитрија Хоматијана није бирао синод архиепикопије нити синод Патријаршије него га је постављао сам цар, а посвећивао цариградски првојерарх. До Хоматијанаи заједно са њим, сви архиепископи су били Грци и клирици Свете Софије у Цариграду. Па ипак, црквена власт мајке Цркве никада није признавала каноничност аутокефалности Охрида. Овоме у прилог иде и случај из времена Св. Теофилакта Охридског који је и против своје воље, на крају морао да прихвати подизање манастира у Кичеву који је био под његовом непосредном јурисдикцијом, јер је грамату за то оснивање дао цариградски патријарх без претходних консултација са Охридом. Да би себи дали на важности и натерали Цариград да уважава црквену самосталност Охрида, средином XII века настаје теорија да је ова аутокефалија наследник Јустинијане Приме из шестог века. И ова историјска самостална целина је настала царском вољом, а не као плод црквеног развоја и живела је свега десет година (535-545.), када је враћена под јурисдикцију из које је и била издвојена – јурисдикцију Рима. Фалсификат Јустинијанове једанаесте новеле је разрадио и искористио управо Димитрије Хоматијан у тренутку када је изгледало да ће човек који га је довео у Охрид и чијом је вољом изабран за архиепископа -Теодор Анђео, однети превагу над Никејом у борби за право наслеђа Ромејског трона. Настојањима овог псеудопатријарха да себи и свом владару освоји и осигура место хегемона међу грчким државицама, супротставио се поступак једног светогорског архимандрита који је представљао невиђену дрскост и удар на сујету.   Уколико бисмо у пар речи резимирали живот Светог Саве од тренутка његовог доласка на Атос, па до 1219. године то би били смирење, предавање творчевој љубави и успињање на лични Синај. У свету огрезлом на замену теза, притворност и заодевеност овосветских амбиција тобожњом духовношћу, у свету који је проживљавао лични Армагедон, искреност једног боготражитеља је пленила. Та искреност у сведочењу вере је Светом Сави донела духовни ауторитет који је био пресудан за стицање аутокефалности. Увод у то био је догађај из 1198. године када су Свети Сава и Симеон добили златопечатни сигилиј којим им је додељен опустели манастир Хиландар. Хиландар ће тако постати сведок духовне еманципације Светог Саве и његових ученика. Савина безпоговорна усмереност ка православљу од пресудног је значаја за артикулисање одређења Немањићке Србије у решавању црквеног питања неорганизоване заједнице на простору где су се преплитали разни интереси духовних и световних моћника Истока и Запада. Завршница христијанизације Срба, недовршеност црквене организације, присутност богумила, показују које проблеме је млада држава Срба морала да реши. Епархије рашка, призренска, липљанска, нишка, орошка припадале су Охридској архиепископији као некадашњи део поменуте Драчке митрополије, али читави западни делови који су се наслањали на јурисдикцију барске и дубровачке надбискупије нису били обухваћени ни једном јурисдикцијом па је и појава хетеродоксије као што су богумили и била могућа. При решавању питања аутокефалности, Свети Сава је пред собом имао Бугарски пример. Борило, бугарски владар је искористивши слабост Ромеја, затражио и добио аутокефалност од Рима. Но, историјски след ће показати да су Бугари имали мало користи од добијеног јер се аутокефалност примаса Бугарске и целе Влахије, сводила на ранг митрополита у свему зависног од Рима. Добијање круне од папе Хонорија III 1217 године, догодило се у тренутку када су вођени преговори за измирење Рима и Никеје који су услед промене стања на терену пропали. Када се у пролеће 1219. године обрео у Никеји, Сава је знао да је дошао да тражи не сопствену славу, него право на остварење домостроја Господњег за народ из којег је пореклом. Знао је да, без обзира на удаљеност од Цариграда, првојерарх Никеје јесте канонски патријарх. Знао је да једино што може понудити халабуци политичких калкулација јесте смиреност и искреност сведочења Христа васкрслог. Смирењем, али пре свега љубављу наспрам заглушујуће буке овосветских амбиција, светогорски архимандрит постаје архиепископ српских и поморских земаља. Тачно је то да је у истом тренутку постојала Ласкарисова жеља за учвршчавањем савеза против сопственог немезиса - Епирске деспотовине, али главна реч по питању давања аутокефалије припадала је патријарху Манојлу Сарантену Харитополу и његовом свештеном сабору који је изпоштовао све каноне које је потом увређени псеудопатријарх Димитрије Хоматијан спочитавао Сави. Епилог овога је било признавање духовног ауторитета младе аутокефалије у лику њеног првојерарха Светог Саве од стране осталих патријарха хришћанске икумене приликом његовог боравка у Светој земљи и озлојеђеност Охридског архиепископа. Он је 1220. године у писму напао лични живот Светог Саве прећутавши аутокефалију Српске цркве, а што је било искључиво у циљу омаловажавања новонасталог стања и Саве лично. На крају је и он сâм морао прећутно да призна канонску исправност никејског чина из 1219. године. Између Жиче и Охрида никада није било раскола, што се не може рећи када је реч о односима Охрида и Никеје где долази до раскола 1228. године због неканонског крунисања Теодора Анђела за цара и који ће трајати све до пропасти Теодорове државе десетак година касније. Док је охридски кимбал који звечи парао ионако узталасане видокруге Балкана, Сава је сачувавши свој мир, исти остављао својим ученицима, епископима које је рукополагао, роду којем се указало светло спасења.   Својим миром, Свети Сава је градио град љубави да му ни сва гротла бесмисла овог света не могу наудити. У томе је следио пут својих великих узора - Светог Јована Златоуста и Светог апостола Павла. То је пут који почива на исповедању да љубав дуго трпи, да је благотворна, да љубав не завиди, да се љубав не горди и да се не надима. То је она љубав која отвара духовне очи и која свим бићем Оцу и Сину и Светоме Духу благодари са све.   јереј Владан Костадиновић,  професор крагујевачке Богословије  "Светога Јована Златоуста"   Извор: Епархија шумадијска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...