Jump to content

Ф. М. Достојевски

Оцени ову тему


Препоручена порука

  • Одговори 443
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

РТС ће, од 30. јануара (понедељак) у 21.час на другом програму кренути са приказивањем серије "Достојевски", која има осам епизода.Серија ће се емитовати свако вече, у исто време.

1. epizoda... do večeras i 2.

Postavićemo kad se serija završi sve linkove ka epizodama u jednoj poruci, radi lakšeg pregleda, a dotle za nestrpljive i prijatelje Lepog Siće... 2. epizoda Эпизод второй

Постоване слике

Prvi put sam uspjela iskopati Bjesove 0304_smile4 . Bas gledam, razumijem pola otprilike. (Vise po sjecanju iz knjige :D ) A ushicena sam ovom novom verzijom 'Idiota' sa engleskim titlovanjem.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Малишан код Христа на Божићној јелки

Живео у подруму малишан, али још сасвим мали, коме је једно шест година или још мање. Тај малишан се пробудио једног јутра у влажном и хладном сутерену. Био је одевен у некакав капутић и дрхтао је. Дах му је излетео као бела пара, и, седећи у куту на неком сандуку, из досаде је хотимично пуштао пару из уста и забављао се гледајући како излази.

Био је веома гладан. Неколико пута пре зоре прилазио је дрвеном лежају, где је на простирци и са некаквим завежљајем под главом лежала болесна његова мајка.

Како се она овде нашла?

Мора да је допутовала са својим малишаном из другога града и разболела се изненада. Власницу преноћишта су још пре два дана одвели у полицију. Станари су се разишли уочи празника – а једини који је остао, лежао је већ дан и ноћ мртав пијан – и није могао дочекати празник!

У другом углу собе јечала је од реуматизма нека осамдесетогодишња старица која је некада и негде живела као дадиља, а сада је умирала самотна, јаучући и гунђајући малишану, тако да се већ почео бојати да приђе њеној постељи у углу.

Воде да се напије нашао је негде у ходнику, али корице хлеба није нашао, и већ је десети пут прилазио да пробуди своју маму. Страшно му је, најзад, било у мраку: одавно је већ пао мрак, а лампу нису упалили.

Опипао је мамино лице и зачудио се што се она уопште не миче и што је хладна као зид.

„Много је овде хладно“, помислио је, постојао мало, и несвесно заборавивши руку на рамену покојнице. Затим је дунуо у своје прстиће да их огреје и, одједном, напипавши на лежају своју стару капу, па полако, пипајући по мраку, изашао из сутерена. Он би и раније пошао, али се стално бојао неког великог пса који је, горе, на степеницама, цео дан завијао пред суседним вратима. Али пса сада није било, и малишан је одједном изашао на улицу.

Господе Боже, какав град! Никада тако нешто није видео. Тамо, одакле је дошао, ноћу је црна помрчина – један фењер на целу улицу. Прозори ниских, дрвених кућица затварају се капцима; на улици, чим се смркне, нигде никога – сви се затварају по кућама, и само завијају читави чопори паса, стотине и хиљаде их завијају и лају сву ноћ.

Али је зато тамо било тако топло, и давали су му да једе, а овде – ах, Господе, да му је сад да једе!...И каква је овде врева и тутњава, каква светлост, и људи, и коњи, и кочије, и зима, и мраз!

Ледена пара дизала се од преморених коња, из њихових задиханих врелих њушки; кроз сипкав снег одзвањају о камење потковице, и сви се тако гурају, и, Боже... тако му се јело, макар неки комадић хлеба, и тако му је одједном хладно за прстиће. Поред њега је прошао чувар реда, али се окренуо да не види малишана.

Ево опет једна улица – ох, како је широка! Овде ће ме сигурно прегазити! И како сви вичу, трче и јуре кочијама, а светлости, колико светлости!

А шта је ово? Ух, какво велико стакло, а иза стакла соба, а у соби неко дрво до таванице. То је јелка, а на јелки колико свећица, колико златних хартијица и јабука, а свуда око ње луткице и мали коњићи; по соби трче деца, лепо одевена, чиста, смеју се и играју, и нешто једу и пију.

Ено, она девојчица почела је да игра са дечаком – како је лепа девојчица! Ево, и музика се чује кроз прозор.

Малишан гледа, чуди се, већ се и смеје, али сад га боле прстићи и на ножицама, а на ручицама су му већ сасвим помодрели, већ не могу да се савијају, и боле га кад миче са њима. И одједном малишан осети да га много боле прстићи, заплака се и потрча даље... И, ево, поново је видео кроз друго стакло собу, и тамо је дрвеће, а на столовима разни колачи: од бадема, црвени, жути, и седе тамо четири богате госпође, па ко дође, оне му дају колача, а врата се отварају сваки час, с улице улази много господе.

Малишан се прикраде брзо, отвори врата и уђе... Ух, како су почели да вичу на њега и да машу рукама! Једна госпођа брзо му је пришла и тутнула у руку копејку, па му отворила врата – на улицу! Како се уплашио! А копејка му је одмах испала и звечећи откотрљала се по степеницама: није могао да савије своје помодреле прстиће и да придржи копејку.

Истрчао је малишан на улицу и пошао брже и брже, а куда – ни сам није знао... Опет би се заплакао, али се бојао, и трчао је, трчао и хукао у ручице. Обузимала га је туга, јер одједном се осетио тако усамљен, и било му је ужасно... Одједном ...О, Боже! Шта је ово опет? Стоји маса људи и диви се – иза стакла прозорског биле су три лутке, мале, одевене у црвене и зелене хаљинице, као да су живе! Неки старчић седи, и као да свира у виолину, још друга два такође стоје ту, свирају у мале виолинице, и по такту машу главама, један у другога гледају, а усне им се мичу, говоре, стварно говоре – само се због стакла ништа не чује…

Малишан је у први мах помислио да су они живи, а кад се досетио да су то лутке – изненада се насмејао. Никад није видео такве лутке, и није знао ни да постоје! И хтео би да заплаче, али су му те луткице тако смешне.

Одједном му се учини да га је неко отпозади зграбио за капутић: велики и зао дечак стајао је поред њега, и изненада га је ударио по глави, збацио му капу, и ударио га ногом испод колена. Малишан се преврнуо на земљи; тада људи повикаше, он претрну од страха, скочи и поче бежати, бежати, и одједном је утрчао – ни сам не зна где – испод неке капије, у туђе двориште – и чучнуо је иза наслаганих дрва: „Овде ме неће наћи, а и мрак је.”

Чучнуо је и згурио се, а никако није могао да одахне од страха, и одједном, сасвим изненада, било му је тако пријатно: ручице и ножице су одједном престале да га боле и било му је тако топло, као на пећи!... Тргао се и сав уздрхтао: ах, он је то овде био заспао! Како је добро ту спавати!

„Поседећу овде. Па ћу опет поћи да погледам оне лутке“, помислио је малишан и осмехнуо се када се сетио лутака, „стварно као да су живе!“... И одједном му се причуло да је над њим његова мама запевала песмицу. „Мама, ја спавам, ах, како је овде лепо спавати!”

„Хајдемо к мени, малишане, да китимо јелку“, прошапутао је над њим одједном неко тихим гласом.

Помислио је да је и то говорила његова мама, али не, није она; ко га је то звао он није видео, али се неко сагнуо према њему, загрлио га у тами, а он му је пружио руку и... и одједном... о, каква светлост! О, каква јелка! Као да и није јелка – он још таквог дрвета видео није! Где је он то сад: све блиста, све се сија, а свуда око њега лутке – али не, то су све дечаци и девојчице, само тако сјајни, сви се они вију око њега, лете, сви га љубе, узимају га, носе са собом, и он сам лети, и види: гледа га његова мама, и смеје му се радосно.

„Мама! Мама! Ах, како је лепо овде, мама!“, довикује јој малишан, и опет се љуби са децом, и жели да им што пре исприча о оним луткицама иза стакла. „Ко сте ви, дечаци? Ко сте ви, девојчице?“, пита их он смешећи се и љубећи их.

„Ово је Христова јелка“, одговарају му они. „Код Христа је увек на овај дан јелка за малу децу која тамо доле немају своје јелке.”

И дознао је да су сви ови дечаци и девојчице били исто таква деца као и он – али једни су се посмрзавали још у својим котарицама, у којима су их оставили на степеништима пред вратима петроградских чиновника; друга су се угушила код чуходки дојкиња – које је изнајмио дом за сирочад; трећа су умрла на сасушеним грудима својих мајки (за време самарске гладне године), четврта су се погушила у вагонима треће класе – и сви су они сада овде, сва су она као анђели, сва су код Христа, и Он је лично међу њима, и пружа им руке, и благосиља њих и њихове мајке грешнице…

А мајке ове деце стоје ту, са стране, и плачу; свака познаје свог дечака или девојчицу, а они долећу и љубе их, утиру им сузе својим ручицама и моле их да не плачу, јер је њима овде тако лепо.

А вратари су ујутру нашли доле иза сложених дрва мали леш залуталог и смрзнутог дечака... Пронашли су и његову мајку... Она је још пре њега умрла – срели су се код Господа на небу.

Ф. М. Достојевски

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

- Nikad ništa ne preduzimajte dok vas drži bes.

- Oni koji znaju da govore, govore kratko.

- Ako pri svakoj prijateljskoj usluzi odmah misliš na zahvalnost, onda nisi darovao, već prodao.

- Onaj ko sam sebe laže najlakše se vredja.

- Jedna je pamet dobra, dve su još bolje.

- Tajna čovečijeg bića nije u tome da živi, nego zašto živi.

- Lepota će spasiti ovaj svet.

- Ništa na svetu nije teže od iskrenosti, i nema ničeg lakšeg od laskanja.

- Ako raj nije u samom tebi, nikada nećeš ući u njega.

- Ako si se uputio prema cilju, i putem počeo da zastajkuješ i kamenjem gađaš svakog psa koji na tebe laje, nikada nećeš stići na cilj.

"Nema sreće u komforu, sreća se kupuje patnjom. Čovek se ne rađa radi sreće. Čovek zavređuje svoju sreću, i to uvek patnjom. Tu nema nikakve nepravde, jer se životni pokušaj i spoznaja stiču iskustvom koje treba poneti na sebi. Patnjom, takav je zakon naše planete, ali ta neposredna spoznaja do koje se dolazi životnim iskustvom tako je velika radost da se za nju može platiti godinama patnje."

Ako si se uputio prema cilju i putem počeo zastajkivati i kamenjem gađati svakog psa koji laje na tebe, nikad nećeš stići na cilj."

"Ako pri svakoj prijateljskoj usluzi odmah misliš na zahvalnost, onda nisi darovao, već prodao."

"Apstraktno čovjek nekako i može voljeti bližnjeg, ili čak neki put iz daleka, ali iz bliza skoro nikad."

"Da bi se postupalo razumno - malo je imati samo razum."

"Fantazija je prirodna snaga u čovjeku i ako joj se ne udovolji, ona će ili nestati ili obratno – razbuktat će se prekomjerno a to je i štetno."

"Glupan koji je postao svjestan da je glupan nije više glupan."

"Jedna je pamet dobra, dvije su još bolje."

"Jednoga se bojim: ne biti dostojan svojih patnji."

"Kada se djevojačko srce sažali, razumije se da je to najopasnije za samu djevojku."

"Kako god živio – samo da živiš."

"Koliko je ljudi koji ne misle sami, nego žive od misli koje su izmislili drugi."

"Ljubiti nekog čovjeka znači vidjeti ga tako kako ga je Bog zamislio."

"Mladost je čista već samim tim što je mladost."

"Nastojim voljeti život više od njegova smisla"

"Nekoga je bolje imati među neprijateljima nego među prijateljima."

"Ništa na svjetu nije teže od iskrenosti i nema ništa lakše od laskanja."

"Oni koji znaju da govore, govore kratko."

"Podla duša, oslobodivši se jarma, sama ugnjetava."

"Pohvala je uvijek čedna, laskanje zaudara na lakejstvo."

"Postoji srdačnost koja se povjerava svima i svakome, ne računajući na zlobne podsmjehe. Takvi su ljudi uvijek ograničeni jer su spremni da sve najvrijednije izvade iz srca i polože pred prvoga na kojeg naiđu."

"Prije nego što kažeš ljudima kako treba da žive, pokaži to na svom primjeru."

"Rad je zadovoljstvo razuma a nerad je naslada mašte."

"Razum i postoji zato da bi čovjek postigao ono što želi."

"Samo činjenica što mi je žena pružila ruku značila je čitavu epohu u mom životu."

"Srcu koje istinski ljubi ili ljubomora ubija ljubav, ili ljubav ubija ljubomoru. Sasvim suprotno biva sa strašću."

"Svaka ljubav prolazi, a neslaganje ostaje zauvijek."

"Svemu ima granica, koju je opasno prekoračiti, jer kad je prekoračiš, ne možeš više nazad."

"Svi ideali svijeta ne vrijede suze jednog djeteta."

"što god je korisno čovječanstvu, to je i plemenito."

"što je vlast veća, to je strašnija njena upotreba."

"Tajna čovječjeg života nije u tome da samo živi, već u tome zašto živi."

"U srcu koje iskreno ljubi ili ljubomora ubija ljubav, ili ljubav ubija ljubomoru. Sasvim suprotno biva sa strašću."

"Uništite moje želje, izbrišite moje ideale, pokažite mi nešto bolje i ja cu poći za vama."

"Velikodušno srce može se zavoljeti iz samilosti."

"Voljeti znači moći drugog čovjeka vidjeti onakvim kakvim ga je bog stvorio."

"Za čovjeka nema ništa primamljivije od slobode njegove savjesti, ali ni nista teže."

"Zaljubiti se ne znači voljeti. Čovjek se može zaljubiti i mrzeći." (Braća Karamazovi)

DOSTOJEVSKI

Glupan koji je postao svjestan da je glupan, nije više glupan.

Oni koji znaju govoriti – govore kratko.

Nikad ništa ne preduzimajte dok vas drži bijes.

Čovjek je nesrećan zato što ne zna da je srećan.

Ako hoćeš da te drugi poštuju, poštuj samoga sebe.

Bolje je ostati na cjedilu nego biti procijeđen.

Tvrdim vam da je pretjerana svjesnost bolest. Prava, potpuna bolest.

Tajna čovjekovog života nije u tome da samo živi,već u tome zašto živi.

Svi pravi radnici i trudbenici zato i jesu radni jer su tupi i ograničeni. Kako da se to objasni? Evo kako:

oni u svojoj ograničenosti drže najbliže i sporedne uzroke za glavne i tako se brže i lakše od drugih

uvjeravaju da su našli nepromjenljivu osnovu, snagu svog rada , pa se i smiruju.

Kod nekih ljudi, koji inače nježno i fino osjećaju javlja se katkad nekakvo uporstvo, nekakvo stidljivo ustezanje da se otkrivaju i da čak i svome najmilijem ukazuju nježnost, ne samo pred drugima no čak i nasamo; nasamo još više. Samo neki put izbija iz njih milošta, i izbija tim žešće i tim neobuzdanije što je duže bila zadržavana.

Ljepota je strašna, jeziva stvar! Strašna je jer je niko još nije dokučio niti će to ikada moći, zato što Bog stalno stavlja pred nas nove zagonetke. U ljepoti se susreću dvije obale i sve suprotnosti postoje uporedo. Ja nisam učen čovek, brate, ali sam mnogo o ovome razmišljao. Zaista, tajnama nema kraja! Mnogo je u životu nepoznanica za čovjekova nejaka pleća. Rješavamo ih kako znamo i umijemo i opet smo na suvom. Ljepota!

Nepodnošljiva mi je pomisao da čovjek plemenitog srca i uzvišenog uma, koji je krenuo u život za idealom Madone u srcu, završi u Sodomi. Još je strašnije što se čovjek kome je Sodoma u srcu, ne odriče lako ideala Madone i što u dubini duše može da izgara od istinske čežnje za ljepotom, kao u doba mladalačke naivnosti.

Da, široko je ljudsko srce, preširoko. Volio bih da nije tako. Sam đavo zna šta sve to znači. Ono što je razumu mrsko i sramotno, često je srcu milo i drago. Ima li ljepote u Sodomi? Vjeruj mi, mnogim je ljudima Sodoma lijepa. Da li si znao za tu tajnu? Ono što me užasava je da ljepota nije samo zastrašujuća, već i puna tajni. Bog i đavo se tu bore, a bojno polje im je ljudsko srce. Ali, ljudsko srce hoće da priča samo o sopstvenom bolu.

" ...što se, pak, tiče moje podele ljudi na obične i neobične, priznajem da je ona unekoliko proizvoljna, ali ja i ne insistiram na tačnim brojčanim podacima.. Ja samo verujem u svoju glavnu misao. A ona se sastoji u tome da se ljudi već po prirodnom zakonu uopšte dele na dve kategorije: na nižu (na obične), to jest, tako reći na materijal koji služi samo za rađanje sebi sličnih, i na ljude u pravom smislu, to jest ljude koji imaju dara ili talenta da u svojoj sredini kažu novu reč.

Tu, razume se, postoji beskonačno mnogo podela, ali osobne crte obaju kategorija su dovoljno izrazite: prvu kategoriju, to jest materijal, uopšteno govoreći, čine ljudi koji su po svojoj prirodi konzervativni, uljudni, ljudi koji žive u poslušnosti i vole slušati.

Po mom mišljenju, oni su i obvezatni biti poslušni, jer to je njihova namjena i u tome nema apsolutno ništa što bi ih ponižavalo. Čitava druga kategorija gazi zakon, to su rušitelji, ili su, sudeći po njihovim sposobnostima, naklonjeni rušenju. Zločini tih ljudi su, razume se, relativni i vrlo različiti; u većini slučajeva, u veoma raznolikim izjavama, oni traže obaranje postojećeg u ime nečeg boljeg. Ali ako je jednom od tih ljudi potrebno zbog svoje ideje pregaziti i preko mrtvog tela i krvi, po mom mišljenju, on sam sebi to može dopustiti - uostalom, sve u zavisnosti od njegove ideje i njenih razmjera - to imajte u vidu...

... Prva kategorija je uvek - gospodar svog vremena, a druga - gospodar budućnosti. Prvi održavaju svijet i brojčano ga umnožavaju; drugi pokreću svet i vode ga cilju. I jedni i drugi imaju potpuno ista prava na postojanje...

(Fjodor M. Dostojevski - Zločin i kazna)"

" Na celom svetu zasigurno nema naroda koji bi se toliko tužio na svoju sudbinu, poniženje, stradanje, mučeništvo, kao što su Židovi. Pomislio bi čovek da stvarno nisu Židovi ti koji gospodare u Europi, upravljaju burzama, politikom, moralom jedne države. A što bi bilo da u Rusiji nije tri miliona Židova nego Rusa, a Židova osamdeset miliona? šta bi bilo od Rusa? Ne bi li ih odmah pretvorili u robove? I još gore: ne bi li im i kožu ogulili? Ne bi li ih potpuno iskorenili, uništili?

(Fjodor Dostojevski)"

Ф. М. Достојевски

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

О МОЛИТВИ, О ЉУБАВИ, И О ДОТИЦАЈУ СА oНИМ СВЕТОВИМА

Младићу, не заборављај молитву. Сваки пут у молитви твојој, ако је искрена, сине ново осећање, а у њему и нова мисао, коју раније ниси знао, и која ће те изнова охрабрити, и разумећеш да је молитва васпитање. Још запамти: свакога дана, и кад год само можеш понављај себи: "Господе, смилуј се на све који су данас пред Тебе изишли", Јер сваког сата и сваког тренутка хiљаде људи остављају живот свој на овој земљи, и душе њихове долазе пред Господа - а колико се много њих са земљом растало усамљених, никоме незнаних, у тузи и терету душевном, за којима нико неће зажалити, неће чак ни знати за њих да ли су живели. И гле, можда ће се с другог краја земље уздићи твоја молитва ка Господу за покој душе његове, макар ти њега никако и не знао, нити он тебе. Како ли слатко и умилно мора бити души његовој, која је у страху стала pред Господом, да осети да се у тај час и за њега неко Богу моли, да је остао на земљи човечански створ који и њега воли. А сам Бог ће милостивије погледати на обоје вас, јер кад си већ ти онога толико пожалио, колико ли ће га више пожалити Он, који је бесконачно милосрднији и љубазнији, него ти, i опростиће му тебе ради.

Браћо, не бојте се грехова људских, волите човека и у греху његовом, јер кад ко воли човека и грешног, то је већ слика Божанске љубави, и врхунац је љубави на земљи. Волите све створење Божије, и целокупно, и сваку мрвицу. Сваки листић, сваку зраку Божију волите. Волите животиње, волите биље, волите сваку ствар. Будеш ли волео сваку ствар - и тајну ћеш Божију разумети у стварима А схватиш ли је једаред, ти ћеш је после неуморно почети познавати све даље и више, свакодневно. И заволећеш, најзад, сав свет васцелом и васионом љубављу. Животиње волите: њима је Бог дао клицу мисли и тиху радост. Немојте им је нарушавати и реметити, не мучите их, не одузимајте им радост, не противите се мисли Божијој. Човече, не узноси се, не мисли да си бољи од животиње: оне су безгрешне, а ти, са својим величанством, ти само гнојиш земљу својом појавом, на њој траг свој гнојни остављаш после себе, - и то, авај, скоро сваки, сваки између нас!

Децу волите нарочито, јер су она безгрешна као анђели, и живе да би нас раздрагала и усрећила; она живе зарад чишћења срдаца наших, као неки путоказ за нас. Тешко ономе ко увреди дете. Мене је отац Антим учио да децу волим: тај мили и ћутљиви човек, кад смо бивали на путу, он је за оне грошиће што нам их је свет делио куповао шећерлеме и колаче, и деци их раздавао. Он није могао проћи поред дечице без душевног потреса: такав је то човек био,

Пред понеком мишљу останеш у недоумици, нарочито гледајући грех људски, па се запиташ; "Да ли треба силом побеђивати, или смиреном љубављу?" Свагда одлучуј овако: победићу смиреном љубављу". Одлучиш ли се тако једаред за свагда, цео свет ћеш моћи покорити. Љубавна смиреност је страшна сила, од свих најјача, нема јој равне на свету! Сваког дана и часа, сваког тренутка надгледај самога себе и пази на себе, да ти изглед буде благо леп. Ето, прошао си поред малог детета, прошао си љут, са ружном речју, са озлојеђеном душом; и ниси можда ни приметио дете, али је оно тебе видело, и лик твој, ружан и зао, можда је остао у његовом слабачком и незаштићеном срдашцу. Ти то не знаш, међутим си можда већ тиме бацио рђаво семе у његову душу, а то семе ће можда и порасти, а све стога што се ниси уздражао пред дететом, јер у себи ниси одгајио пажљиву и делатну љубав.

Браћо, љубав је учитељка, али је треба знати стећи, јер се она тешко стиче, скупо се купује, дугим радом и после дугог времена; јер волети треба не само случајно и на један тренутак, него насвагда. Случајно може свако заволети. Младић, брат мој, птице је за опроштење молио: то изгледа скоро бесмислено, али је истина, јер је све као океан, све тече и додирује се: на једном месту додирнеш, на другом се крају света одазива и разлеже. Нека је безумље птице за опроштење молити! Али и птицама би било лакше, и детету, и свакој животињи око тебе, кад би ти сам био бољи но што си сад - макар једну мрвицу би им било лакше. Све је као океан, кажем вам. Тада би се и птицама почео молити, васионом љубављу мучен, као у неком одушевљењу - молио би их да ти и оне твој грех опросте. Цени и воли то одушевљење, ма како оно људима изгледало бесмислено.

Другови моји, молите радост од Бога. Будите радосни као деца, као птичице небеске. И нек вас у вашем делању не буни грех људски; не бојте се да ће он затрти дело ваше, и да му неће дати да се изврши. Не говорите: "Јак је грех, јако је непоштење, јака је гадна околина, а ми смо усамљени и немоћни, сатрће нас гадна околина и неће дати да се изврши добра ствар". Клоните се, децо, од те бојазни! Једини је ту спас: узми и учини себе одговорним за сав грех људски. А то, брате, збиља и јесте тако: јер чим ти себе искрено начиниш одговорним за све и свакога, онога часа ћеш увидети да тако и јесте у самој ствари, а да ти и јеси за све и за свакога крив. А збацујући и товарећи своју рођену леност и своју немоћ на људе, свршићеш тим да ћеш се сатанском гордошћу опасати, и на Бога узроптати.

А о гордости сатанској овако мислим: нама на земљи је тешко њу схватити, и стога је тако лако пасти у погрешку па се здружити са њом, па још при том држати да нешто велико и лепо радимо... И много шта од најјачих осећања и покрета природе наше, ми на земљи схватити не можемо; али ти се тиме не саблажњавај, нити помишљај да ти то ма у чем може служити као оправдање; јер ће вечни Судија од тебе тражити оно што си могао учинити, а не оно што ниси могао; сам ћеш се о том убедити, јер ћеш тада све правилно увидети и нећеш спорити и порицати. На земљи пак, збиља као да лутамо; и да нема драгоценог Христовог лика пред нама, ми бисмо пропали и залутали сасвим - као некада род људски пред потопом. Много је на земљи од нас скривено, али нам је наместо тога даровано тајно скривено осећање живе свезе наше са другим светом, са светом горњим и вишим; клице наших мисли и осећања нису овде, него у другим световима. И ето зашто кажу филозофи да се суштина ствари не може познати овде на земљи. Бог је узео семена из других светова и посејао их на овој земљи, и однеговао врт Свој, и никло је све што је могло никнути, и све што је збиља живо, живо је свешћу о додиру с другим тајанственим световима; ако то осећање у теби слаби и уништава се, онда умире и оно што је однеговано у теби. Тада ћеш постати према животу равнодушан, па ћеш га чак и омрзнути. Ја тако мислим.

  • Волим 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

“Šta vrijedi pakao kad su oni mučeni?

…osobitu nježnu sklonost prema svemu ugnjetenom i od prirode zapostavljenom, pogotovo kod djece.

Razumijete li vi … Šta to znači kad viŠe nikuda ne možete… trebalo bi da svaki čovjek može nekuda otići…

SuviŠni ljudi ne bi trebalo da se radjaju. Prvo preuredite svet, da ne bude suviŠnih ljudi, pa onda ih tek radjajte.

Oni nisu dobri zato Što ne znaju da su dobri. Kad to spoznaju neće zlostavljati djevojčicu. Treba da spoznaju koliko su dobri, i onda ce svi postati dobri, svi do jednoga.

Čovjek je Širok, previŠe Širok, ja bih ga suzio.

S ljudima treba isto tako postupati kao s djecom, a s nekima kao s bolesnicima u bolnici…

Da pogledaŠ kakvog god čovjeka, moraŠ biti prema njemu pažljiv i oprezan da ne zapadneŠ u pogreŠku i predrasudu, jer njih ti je kasnije teŠko ispraviti, izgladiti.

….Nasuprot danaŠnjem gotovo paganskom i nehumanog odsecanju zaraženog člana kako se danas čini radi zaŠtite druŠtva; preobraziti ali potpuno a ne lažno u ideju o ponovnom čovjekovom preporodu…

Nisam se poklonio tebi, poklonio sam se svim ljudskim patnjama.

Bijedu ćes vidjeti veliku i u toj bijedi bićes sretan.

Znajte da je svaki od nas kriv za svakog i za sve na zemlji.

Znate li da ima bez krivice krivih? Te se krivice ne mogu nikad oprostiti i gotovo uvijek donose kaznu.

Svi na svijetu moraju ponajprije zavoljeti život – viŠe nego njegov smisao. Zavoljeti prije logike jer samo onda će i smisao razumjeti.

Život je divota, samo u patnji je smisao."

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

РТС ће, од 30. јануара (понедељак) у 21.час на другом програму кренути са приказивањем серије "Достојевски", која има осам епизода.Серија ће се емитовати свако вече, у исто време.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

×
×
  • Креирај ново...