Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

deda

Ф. М. Достојевски

Оцени ову тему

Recommended Posts

Guest Оливера

Ne mislim da je Dostojevski opisivao više patnje, nego što je u stvarnom životu ima. Sad drugo je pitanje, što ima ljudi koji jednostavno, ne pate. Ono što je opisivao je realan život ali u najsurovijim okolnostima i kroz tu surovu realnost, neminovnu, jasnije vidimo karakterne osobine likova i njihov bogat unutrašnji život. Proživljavanja Raskoljnjikova su teška (setimo se npr. njegovih snova, priče o maloj kobili, pustom ostrvu...). Nasuprot njemu, ne prikazuje nam, npr. Lužinova razmišljanja...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Свакако да није описивао више патње него што је има јер је то и немогуће 0706_read ... Само, који су то људи који не пате? Ја мислим да их нема.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Оливера, то је само једна страна. Патња је заједничка и општељудска. Сви различити ликови Достојевског се поклапају у тој тачци и геније је одговарао на питање о смислу или бесмислу патње.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest Оливера

Нисмо се разумели...мој одговор о људима који не пате, био је невезан за Достојевског. Што се њега тиче, мени таква размишљања, патња, нису страни, због природе моје личности. Свакако немам намеру да оспорим да је Достјевски ненадмашан по том питању...Ово је била више опаска на мој лични утисак док читам Достојевског.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Постављена слика


Владета Јеротић


Достојевски и епилепсија


Извор: Путовање у оба смера, Сабрана дела, III коло, Задужбина Владете Јеротића у сарадњи са ИП Ars libri, Београд 2007.


Француски лекар Гастон Лојг у својој патографији о Достојевском, објављеној пре више од пола века под насловом Медикопсихолошка студија о Достојевском, сматрао је да је „Достојевски имао два нарочита разлога да буде мистичар: он је – епилептичар, и он је – Рус“. Пошто овакво мишљење још увек влада не само међу бројним културним лаицима него и међу неким лекарима, при чему су и једни и други уверени да постоји и трећа узрочна веза, и то између Достојевског – књижевног ствараоца и његове епилепсије, ставио сам себи у задатак да овакво мишљење у току овог есеја оповргнем. Ако у овоме не будем сасвим успео, сматраћу да су моји аргументи били недовољни или да нека узрочна веза између епилепсије Достојевског и његовог књижевног стваралаштва, а можда и његове мистике, ипак постоји. О некој могућој узрочној вези између мистике Достојевског, његовог националног порекла и његове епилепсије полемисаћу узгред, и то при крају ове студије.

Већ је Хипократ посумњао у епилепсију као „свету болест“, тобож послату од богова неким људима да би они у епилептичном заносу саопштавали обичним људима нарочите поруке и жеље богова. Хипократ је био чврстог убеђења да епилепсија није ни у ком случају божанскија или светија од било које друге болести, већ да и она, као и остале болести, има свој природни узрок и да је овај узрок у мозгу оболелог, и још даље, у припремљеној наследној конституцији епилептичног болесника. У Хипократово доба водила се жива расправа између присталица Емпедокла, који је сматрао срце централним органом човековог бића и узроком различитих болести, и представника книдске медицине, која је претходила хипократовској, према којој мозак треба да је тај централни орган од кога све потиче и у који све утиче. Том се мишљењу приклонио и Хипократ. Ова разлика у мишљењу није ни данас незанимљива, не само због познатог, донекле и природног расцепа у човеку, између његових осећања, које симболично стављамо у срце, и његовог разума, који смо сместили у најразвијенији орган нервног система, мозак, већ и због значајног упозорења самог Достојевског, који је сматрао да се „грешке ума“ још дају исправити али „грешке срца“ тешко или никако.

Ако епилепсија није, дакле, никаква „света болест“, како се и дан-данас зове (morbus saser), па није ни Достојевски, уколико је од епилепсије боловао, никакав светац, каква је онда то болест и од чега је то Достојевски боловао? Савремени француски епилептолог Анри Гасто, у својој веома доброј студији која носи наслов Необичан допринос Фјодора Михајловича Достојевског медицинским сазнањима о епилепсији, с правом одбацује претпоставку о постојању тзв. темпоралне епилепсије код Достојевског, залажући се за присуство тзв. примарне или есенцијалне генерализоване епилепсије. Ова форма епилепсије, позната из давнина, о којој је и Хипократ писао, састоји се од „великог напада“ праћеног губитком свести, општом тоничном затегнутошћу мишића која производи крик, падом уз повреде, грчењем мишића, пеном на уснама и постепеним враћањем свести уз заборављање свега што се одиграло, малаксалошћу, душевном отупелошћу и празнином у глави. Оваква врста епилепсије може да траје током целог живота болесника, напади се понављају у правилним или неправилним, краћим или дужим временским размацима, не постоји никаква претходна повреда мозга, а код готово једне трећине оваквих епилептичара постоје различити психички поремећаји, иако код веома малог броја долази до развоја хроничног можданог синдрома, односно деменције. Психичке промене карактеришу јако променљива расположења, при чему је епилептичар час груб, агресиван, са изливима беса, час претерано љубазан, снисходљив и благ, па је одавно за епилептичара речено да има „молитвеник у џепу, Бога на језику и злочин у души“. У току даљег временског трајања епилепсије болесник постаје себичнији, жели да је у центру пажње, осетљив је и на најмање потцењивање или увреду околине, опширан је и ситничав када нешто излаже, а касније долази до опадања интелектуалних способности, озбиљнијих дефеката памћења, као и све већег губитка критичности и самокритичности.

Пре него што се окренемо Достојевском и његовој епилепсији, неопходно је да се осврнемо на још једну форму епилепсије, тзв. афективну, јер имамо извесних разлога за подозрење да би она могла бити одлучујућа за ток и динамику испољавања епилептичних напада код Достојевског. Значајни швајцарски психијатар Еуген Блојлер, познат као творац појма схизофреније, још 1908. године под афективном или реактивном епилепсијом подразумевао је нападе врло сличне епилептичним, код којих афективни и емотивни поремећаји играју најважнију улогу. Блојлер није тврдио, као уосталом ни његови настављачи који су се бавили епилепсијом, да су афективни поремећаји или тешки унутарњи емотивни конфликти могли да проузрокују болест епилепсије, већ само да психички чиниоци, пре свега разне конфликтне ситуације, којих болесници најчешће нису свесни, могу да играју значајну улогу у појави епилептичних напада код људи који већ болују од епилепсије. Суштину ове афективне епилепсије, како то већина истраживача тврди (Драјфус, 1934, Рихтер, 1957.), чини нагомилана агресија чији је садржај најчешће мржња према неком блиском члану породице; ова агресивна снага, или архајска агресија, како је неки зову, тражи пут према спољном пражњењу, што се телесним путем, преко драматичног епилептичног напада, заиста и одиграва.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Освртање на афективну форму епилепсије имало је за циљ да нас приближи психоаналитичком, пре свега познатом Фројдовом објашњењу епилепсије Достојевског у његовом чланку Достојевски и оцеубиство. Пошто је овај текст код нас преведен и са више страна, па и са моје, коментарисан, задовољићу се краћим приказом основних Фројдових ставова о Достојевском и његовој болести. Према Фројду, из сложене личности Достојевског треба извући три чиниоца: изванредну снагу његовог афективног живота, перверзну нагонску диспозицију која га је морала определити за садомазохисту или злочинца, и уметничку обдареност која се не може анализирати. Епилепсија Достојевског била је само симптом његове неурозе, па би се морала класификовати као хистероепилепсија или афективна епилепсија. Иако је неких предзнака овакве епилепсије било и раније, у детињству Достојевског, епилептични напади, према једној верзији догађаја, почели су драматично да се јављају тек од тренутка када је Достојевски сазнао за грозно убиство оца од стране његових сељака у Черемошни.

Ако је отац строг, бруталан и свиреп човек, какав је био отац Достојевског према већини веродостојних извештаја, онда Надја сина, према Фројду, преузима ова својства од њега и у његовим односима према своме Ја успоставља се пасивност. Надја је постало садистичко, Ја постаје мазохистичко са великом потребом за самокажњавањем, што се делом изражава као предавање судбини, а делом налази задовољење у суровом поступању Надја. Услед грубости и суровости оца, које су се продужиле и онда када је Достојевски напустио родитељску кућу, тешко је не поверовати да је син гајио, бар повремено, јаку мржњу према оцу, са жељом за његовим уништењем. У тренутку када се ова потиснута али стално присутна жеља остварила, можда чак на начин кастрације, дакле, према Фројду, исконског страха мушкарца у односу на оца, Достојевски је добио први епилептични напад који је требало да значи самокажњавање због жеље за убиством оца, коју су сада други остварили. Фантазија је постала реалност, напади Достојевског, који од сада означавају идентификацију са оцем у виду казне, постали су, међутим, страшни, као и ужасна смрт самог оца. Фројд даље претпоставља да су ови напади морали у Сибиру, за време издржавања казне Достојевског због недозвољене политичке делатности, престати пошто му они више нису били потребни када је био друкчије кажњен. Уместо самокажњавања допустио је да буде кажњен од стране очевог заменика, цара. Пошто се Достојевски, према Фројду, никада није ослободио терета савести због намере оцеубиства, тај терет је одредио и његово држање према другим двема областима у којима је однос према оцу пресудан, и то према државном ауторитету и вери у Бога. У првој области он је доспео до потпуне потчињености баћушки цару, који је једном с њиме у стварности извео комедију убијања, а њу му је његов напад тако често понављао. Кајање је овде преовладало. У религиозној области надао се да ће у Христосу, као идеалу, пронаћи излаз и ослобођење од кривице, а на основу сопствених патњи моћи да полаже право на улогу Христоса.

Да бисмо правилно оценили ову веома оштроумну анализу болести Достојевског, која није изгубила своју актуелност ни после више од пола века од када је објављена, морали бисмо посегнути за новим подацима о болести Достојевског, како из времена пре првог претпостављеног „великог напада“, када је сазнао за смрт оца, тако и касније, целога живота, а нарочито у току година проведених на робији у Сибиру. Познато је да је Фјодор још као дете био нервозан, преосетљив, патио је од ноћних страхова, а око десете године, према сопственом казивању, чуо је гласове; једном, лети, када је био сам у шуми, учинило му се да чује како неко престрављеним гласом виче: Ено вука! што га је натерало у дивље бекство из шуме, после чега се дуго није смирио. На две године пре одласка на робију, опет према сопственом причању једном пријатељу, патио је од поновљених, неподношљивих нервних криза, за време којих је имао осећање да ће сместа умрети. Овоме осећању заиста би уследила летаргична стања слична смрти или дубоком сну која су нагонила Достојевског да на ноћном сточићу, поред кревета, оставља цедуљу на којој је било написано да га не сахрањују бар пет дана јер ће се вероватно пробудити из летаргије. Оваква летаргична стања изгледа да су потпуно ишчезла чим је ступио у сибирску каторгу, јер сам Достојевски саопштава да је постао „одједном здрав, снажан, свеж и миран“, али да су за време издржавања казне отпочели епилептични напади, који га више до краја живота нису остављали на миру.

Као што нам је познато, Сигмунд Фројд је ове нападе спавања сличне смрти протумачио идентификацијом са неким умрлим, са неком особом која је заиста умрла, или која је још у животу а чија се смрт жели. Напад добија тада вредност кажњавања. Неком другом се жели смрт, али, услед идентификације, ја сам онај други и стога сам ја мртав. Овај други је за дечака, по правилу, отац. Што се тиче податка, који даје сам Достојевски, да је његова болест тек за време казнених година у Сибиру добила свој дефинитиван, епилептични карактер, Фројд у њега сумња, сматрајући да сећања неуротичара кривотворе стварност са циљем да раскину неки непријатан каузални однос.

Према др Јановском, лекару и пријатељу Достојевског, овај је доста дуго пре сибирске тамнице патио од неке нервне болести сличне епилепсији која је, међутим, тек у „мртвом дому“ добила форму стварне епилепсије. Дакле, постоји несклад, који није лако отклонити, између података које пружају сам писац и његов пријатељ и лекар, према којима су прави епилептични напади отпочели тек у Сибиру, и претпоставке Фројдове, засноване на неким другим подацима до којих је Фројд дошао, према којима се први епилептични или хистероепилептични напад појавио у осамнаестој години Достојевског и то у тренутку када је добио вест о убиству оца, док су се ови напади проредили или сасвим престали из познатих, раније наведених разлога, за време четворогодишњег сибирског тамновања.

Ако се сада још једном вратимо на Хипократа и његово и за наше време актуелно мишљење о епилепсији као болести мозга, али и наследном конституцијом припремљеној болести, морамо се упитати шта наука о књижевности зна о прецима Достојевског. У познатој расправи Анри Троја о Достојевском из 1960. године, у којој Троја уверава „да нема ниједног детаља у овој књизи који није сагласан са документима које сам прегледао“, већина предака Достојевског, бар из једне породичне гране, били су душевни болесници, психопати или криминалци. Тако је, на пример, Рафаел Иванович Достојевски често био осуђиван због лупештва и проневере, Филип Достојевски је 1634. учествовао у једној организованој пљачки, а један други предак у исто доба био је осуђен због убиства. С друге стране, још у XVII веку једна грана породице доселила се у Украјину, тамо настанила и у неколико генерација давала православне свештенике и монахе. Један од њих стекао је у Кијеву глас правог светитеља. И отац нашег писца, Михајло Андрејевич Достојевски, требало је да постане свештеник као и његови преци. Избио је прави скандал у породици када је он одлучио, још са петнаест година, да студира медицину, што је заиста и остварио, и тако постао лекар. Права несрећа за овог човека и његову породицу отпочела је заправо тек после смрти његове жене, мајке Фјодора Михајловича, једне изузетно тихе, благе, осећајне и побожне жене, после чије смрти је Фјодоров отац постао алкохоличар, предајући се и неумереном полном животу. Временом, Михајло Достојевски постаје све неподношљивији брутални тиранин, са нападима беса и сумњичавости, после којих су долазила депресивна стања пуна сентименталних излива. Ово наизменично осциловање између садистичких и мазохистичких излива оца морало је произвести у сину Фјодору страх и ужас, али и бес и мржњу. Видећемо касније да је многе карактерне црте оваквог оца примио или наследио и сам Достојевски, преносећи их верно и узбудљиво јунацима својих романа. Сетимо се само Свидригајлова, Мармеладова или Фјодора Карамазова.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Када смо већ код наслеђа и његовог удела у болести, па можда и у књижевном стваралаштву Достојевског, неопходно је поменути изучавања савременог швајцарског психолога и психотерапеута мађарског порекла, Леополда Сондија, познатог у научном свету по своме открићу тзв. фамилијарно несвесног, затим по психолошком тесту названом његовим именом, односно по учењу о тзв. судбинским болестима човека. Према Сондијевом мишљењу, сваки човек је носилац четири наследна круга, и то: схизофреног, маничнодепресивног, епилептичног или пароксистичког и сексуалног круга. Ови наследни кругови налазе се код сваке особе у специфичном пропорционалном односу у структури њеног фамилијарно несвесног, који сачињавају латентни рецесивни гени. Најчешће један или два наследна круга играју водећу улогу и тиме представљају тзв. опасну зону, али под одређеним околностима овај однос кругова може да се промени па да се раније латентни кругови сада манифестују, и обратно. Сондијев тест тврди да је у стању да нам на егзактан начин открије како манифестне тако и латентне садржаје фамилијарно несвесног, који представљају, што је сада значајно, егзистенцијалне могућности једне особе. На какве се егзистенцијалне могућности мисли? Сонди пише о мултиплој структури егзистенцијалних могућности, при чему првенствено открива три форме испољавања фамилијарно несвесног: негативну, односно патолошку форму, физиолошку, односно нормалну форму, и позитивну, односно социјализирану и сублимирану форму. Овакво учење, примењено, на пример, на епилептични наследни круг, у својој негативној форми манифестује се у виду епилептичних напада, у нормалној форми у виду импулсивности, напада беса и нетолерантности, у позитивној форми у виду тежње према колективној праведности, политичким идеалима једнакости и братства итд. Још конкретније, ако ово Сондијево учење применимо на Достојевског, код кога је епилептична доминантност наследног круга несумњива, у чијем фамилијарно несвесном налазимо убице, сладостраснике, лопове и разбојнике у једној предачкој линији, али и људе праведне, благе, толерантне и побожне, у другој линији, онда можемо рећи да је његов епилептични круг у својој негативној форми био манифестован епилептичним нападима (свеједно, тренутно, када на Сондијев начин размишљамо, да ли је реч о генуиној, генерализованој епилепсији, као што хоће Гасто, или хистероепилепсији, односно афективној епилепсији, као што мисли Фројд), у неутралној или физиолошкој форми, манифестовао се као „незгодан карактер“, импулсиван и непредвидљив, док је у позитивној форми био генијално сублимисан у великог писца – Фјодора Михајловича Достојевског.

Осврнимо се још једном на карактер Достојевског, на његово понашање према пријатељима, браћи, женама, водећим књижевницима његовог доба, и потражимо могућу везу између овог његовог понашања и његове болести, епилепсије. Са изузетком његове жене Ане и неколицине блиских пријатеља, међу које не убрајамо Страхова који је изнео у јавност неке врло саблажњиве, али и неубедљиве догађаје из интимног живота Достојевског (познато писмо Страхова Л. Н. Толстоју од 26. новембра 1883), већина сведочанстава његових савременика откривају нам Достојевског као човека у најмању руку тешког и незгодног карактера. За једне, он је био претерано озбиљан, неспособан да се насмеје или развесели у друштву, туробан и увек замишљен, за друге, био је раздражљив, лако се вређао, али и друге вређао најмањим поводом. После једне свађе са Тургењевом, за коју му наводно овај није дао никакав повод, Тургењев га је у једном писму неком песнику назвао „лудим“ и „неурачунљивим“. Биограф Достојевског Вјетрински сматра да се епилептичарски карактер у Достојевског огледа у његовој болесној страсти за подробним рашчлањавањем и непрекидним загледањем у најтежа страдања људске душе. Вјетрински даље истиче да је писац уживао у страдањима и да се ова црта мора назвати оним што јесте – патолошком садистичком изопаченошћу. Наравно да је Достојевски и самог себе безобзирно мучио, па се са његовим садистичким цртама блиско повезују и мазохистичке. Садомазохиста, уосталом, представља и у нормалној психологији, као и у психопатологији, јединствен спрег.

У време када га је у иностранству, где је морао да бежи од поверилаца у Русији, била поново обузела коцкарска страст, и поред поновљених зарицања себи и жени да се више неће коцкати, увек би изнова одлазио на рулет и тамо играо све док не би изгубио и последњу пару, а једном је, кажу, прокоцкао и последњу женину хаљину.

Све ове и бројне друге неповољне и незгодне црте његовог карактера, од којих неке заиста подсећају на тзв. епилептичарски карактер, односно на измену карактера човека који дуго болује од епилепсије, не доводим у везу са епилепсијом у Достојевског, већ, док смо још на медицинском терену, делимично са раније поменутом оптерећеношћу његовог фамилијарно несвесног доминантним пароксистичким кругом његовог наслеђа, а делимично са врло тешким животним околностима у којима се нашао Достојевски, пре свега у кругу породице, после ране смрти своје мајке, али и у току читавог каснијег живота.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Када расправљамо о могућој узрочној вези између епилепсије Достојевског и његовог карактера, као и његовог књижевног стварања, немогуће је прећи преко чувеног екстатичног доживљаја тзв. психичке ауре Достојевског неколико секунди уочи епилептичног напада. Он је овај свој доживљај најбоље представио у роману Идиот, када кнез Мишкин објашњава необичну, небеску хармонију и љубав према целом свету коју осети уочи напада.

„Сви ви, здрави људи, не слутите какву срећу осећамо ми епилептичари, неколико тренутака пре напада. Мухамед у свом Корану тврди да је видео рај и да је био у њему. Није он лагао. Видео је он, заиста, рај у наступу напада епилепсије коју је имао као и ја. Не знам да ли то стање блаженства траје неколико тренутака, неколико сати, неколико месеци, али верујте ми на реч да га не бих дао ни за све радости овога света.“

Како објаснити и да ли се уопште може објаснити овакав доживљај среће Достојевског уочи напада? Проучаваоцима епилепсије као болести одавно је познато да многи или бар већина епилептичара осећају уочи самог напада неке предзнаке, назване аура, према грчкој речи која значи мирисан, пријатан поветарац. За разлику од поменуте психичке ауре Достојевског, међутим, епилептичари доживљавају бројне друге сензације, психомоторне, психосензорне или психоафективне природе, чији садржај ауре не може да се доведе ни у какву везу са оним садржајем о коме Достојевски извештава. Зашто би онда било потребно уопште доводити у везу овај екстатични доживљај Достојевског са епилепсијом као познатом болешћу? Потпуна усамљеност овог феномена само код Достојевског као епилептичара, можда још и код Мухамеда, уколико је и овај био епилептичар, још једном нам указује како није потребно доводити у узрочну везу Достојевског-мистичара или Достојевског-ствараоца са његовом епилепсијом. Али одакле онда долази овај чудан и озарен тренутак за који Достојевски не би дао никакву другу радост овога света? Исто питање можемо поставити свим аутентичним мистичарима света, у далекој и блиској прошлости, свеједно којој религији припадали, који нису били никакви епилептичари а који су на идентичан начин као и Достојевски саопштавали свој peak experience, врхунски доживљај, како га је назвао амерички психолог Абрахам Маслов. Није ли то можда садржај архетипа Целине из колективно несвесног сваког од нас?

Можемо покушати и са мање хипотетичким објашњењем. Зар нам не изгледа могуће или је чак природно очекивати да ће код неког човека, не мора он бити никакав Достојевски, који је годинама или деценијама обузет неком идејом, којој је веран и одан, у коју, наравно, чврсто верује, ова његова страсна мисао, или идеја, или предмет ове његове вере, бити једном, у неком сасвим неочекиваном тренутку, тако савршено згуснута и концентрисана да ће му се обелоданити као врхунски доживљај, као визија, као најсавршеније откриће тајне света! А зар Достојевски није целог живота био најдубљи и најпоштенији трагалац за Истином? Његова страсна жеља да одгонетне вечну загонетку света и живота, да сазна одакле долази добро и зло, да нађе некога у читавој историји ове планете ко ће му на најбољи начин одговорити на страшна и „проклета“ питања вечног, Јова, није познавала границе. Нека је Сигмунд Фројд често у праву са својим несумњиво оригиналним и проницљивим објашњењем порекла епилептичних или хистероепилептичних напада Достојевског као врсте продуженог самокажњавања због фантазма оцеубиства. Нека су у праву и сви они који хоће да истакну у први план не само у стварању него и у личности Достојевског његову демонологију. За све патње и муке савести, за сва зла и сагрешења у мислима и делима, Достојевски је био награђен мистичном екстазом par excellence која му је донела нешто јединствено за човека: васкрсење пре смрти! Обично се каже и чује обратно: васкрсење не бива без смрти! Неким људима као да је поклоњена већа Милост; они су сазнали за Вечност пре смрти.

Нема друге тајне Достојевског и другог разрешења ове тајне осим његове вере. Ова његова вера, нека буде названа и мистичном, која је, наравно, и сама тајна, нема никакве везе с његовом епилепсијом, иако је познато да је међу епилептичарима нешто више религиозних људи него међу неким другим психички оболелим особама. Насупрот вере Достојевског, у коју се дуго и упорно подозревало, почев од стране његових савременика (често цитирано писмо Достојевског Фонвизиној из 1854. године), па све до његових данашњих и овдашњих луцидних интерпретатора, истицали су се атеизам и сумња Достојевског, његов песимизам, његови антихероји типа Ставрогина, Кирилова, Ивана Карамазова или Великог Инквизитора. По мом мишљењу, ова сумња је свакако постојала, али само у писцу, генијалном књижевнику и ствараоцу Достојевском. У „срцу срца“ Достојевског сумње више није било, он је био сигуран и миран, како је то морао бити и апостол Павле који је слично Мухамеду и Достојевском био и сам једном узнет до „седмог неба“. Достојевски то и сам каже у Записима из бележнице: „Оптуживали су ме за мрачњачку веру у Бога. Они ни сањали нису такво моћно одрицање Бога какво је унето у Инквизитора, коме као одговор служи цео роман... Иван Карамазов је дубок... и у Европи нема и није било тако силног исповедања атеизма. Не као малишан, дакле, верујем ја у Христа и исповедам га, већ је кроз велику пећ сумње прошло моје осана.“

Не треба мислити, међутим, да је Достојевски стекао ову веру захваљујући екстатичној аури уочи епилептичног напада. Истина је обратна. Достојевски је могао доживети онакву психичку ауру уочи сваке нове смрти (сваки је епилептичан напад претња смрћу), јер је она дошла као награда за његову дуго изграђивану и уз велика одрицања стечену веру. Када би вера била последица усхићења, онда би и неки наркоман који је уз помоћ дроге доживео, додуше слабашно, али ипак доживео неки свој peak experience, постао одмах после тог доживљаја и човек вере. Како би се лако и јефтино могла онда задобити вера!

Исконска величина и трагедија генија попут Достојевског састоји се у томе што такав човек – гоњен фуријама демонске прошлости, оне фамилијарно, национално и индивидуално несвесног, трајно калемљен потпуно непојмљивим списатељским талентом – мора да пише, јер не може на други начин да изрази себе. Мора да пише не само да би се путем писања ослободио своје мрачне прошлости, у случају Достојевског својих болесних предака, али и демона из свога индивидуално несвесног који га је због мржње према оцу и неке врсте ипак почињеног оцеубиства немилосрдно прогањао све до описа убиства Фјодора Карамазова у његовом последњем роману,[1] већ такав генијални писац, конкретно Достојевски, мора да пише да би људима исказао и ону другу страну не само свога боголиког бића, него овакву страну и сваког од нас. Генијални писац постаје тако увек жртва јер носи на својим плећима терет целог човечанства. Зар је онда чудно што се понеки генијални писац света угледа на Христоса, који је био у стању да понесе терет греха целог човечанства на голготском крсту! Па је чак и Христос допустио, не из слабости него из љубави, да му Симон из Кирине једно време носи крст. Сваки генијални писац је помало Симон из Кирине.

Share this post


Link to post
Share on other sites

У роману Браћа Карамазови епилептичар Смердјаков убија старог грешника Фјодора, старац Зосима се дубоко клања пред будућим патњама могућег убице Димитрија, Иван кажњава себе лудилом због идејног оцеубиства, а Аљоша се спрема да понесе у свет Светлост. У сваком од ових ликова присутан је писац Достојевски, он најдубљи можда је само у кнезу Мишкину или, тачније, у „аури“ његовог епилептичног напада. Али зар није онда на исти начин присутан у истоветној „аури“ атеисте-самоубице Кирилова из Злих духова, који се убија да би доказао да нема Бога већ да је човек бог? Кнеза Мишкина, руског Дон Кихота, али и Христоса, Достојевски је врло смело приказао као епилептичара. Писац је заиста и у Кирилову, као и у Мишкину, зато што је желео да покаже шта се све може учинити од једног необичног доживљаја, свеједно да ли је тај доживљај резултат вере или тек подстрек за веру. Достојевски је незаборавни филозоф људске слободе. Према Берђајеву, код Достојевског је оригинално то што слобода није право човека него обавеза и дужност; слобода није лакоћа него тешкоћа.

У прилог овој нашој изнетој тези по којој је екстатична психичка „аура“ Достојевског – уколико није била последица оживљавања архетипа Целине из колективно несвесног сваког од нас, што би потврдило Јунгову тезу о пореклу екстатично-визионарских доживљаја уопште – била плод његовог дубоког убеђења, у ствари његове вере у смисао живота, у смисао људских патњи и смисао вере у Христа, говори и раније помињани, у свету познати француски епилептолог Анри Гасто. Према његовом мишљењу, психички доживљај Достојевског уочи напада, баш услед тога што не спада ни у једну познату врсту ауре, и није никада аура већ „absence“ који претходи великом нападу. „Није ли зато природно прихватити“, пита се Гасто, „да је Достојевски оних неколико секунди помрачења свести, које је означавало почетак једног или два напада, снагом свога генија и способношћу за преображавање и уобличавање несвесних садржаја (подвукао В. Ј.) претворио у неколико тренутака савршене хармоније са самим собом и целом васионом? За оне који се слажу са мном“, продужава Гасто, „не постоји више никаква противречност и постаје очигледно да чувена 'аура' у ствари није ништа друго до поетска експресија једног доживљаја насталог услед ослобађања од околног света, израз његове дубоке тежње ка свеопштој пуноћи и љубави, ка теократији, заснованој на Христосовом идеалу, тежње ка оном Рају на земљи о којем нам он говори, а ту идеју он развија у свим својим делима.“[2] Овако пише Гасто, а видели смо да и наше мишљење није далеко од овога. Јер, заиста, упитајмо се, ако у већини случајева помрачења свести или краткотрајног стања пред ово искључење, из било ког разлога, човек најчешће испољава неке негативне видове свога несвесног, према познатој шеми понашања нашег несвесног, како је то Фројд описивао, каква је то снага вере у општу хармонију света и Христосов идеал морала у Достојевском бити присутна када он у оној последњој секунди пред смрт (епилептични напад), када већ није у стању да заштити ни своје тело од пада који му може нанети смртоносне повреде, кличе општој хармонији васионе и разуму несхватљивој улози човека у тој хармонији! Зар та вера није одувек била присутна у његовом као и у несвесном сваког од нас, или, ако се ова претпоставка некоме може учинити сувише смела, зар није онда Достојевски остварио још нешто теже: он је своју свесно грађену веру у смисао постојања догнао све до крајњих дубина свог несвесног и оданде је увек изнова добијао натраг, као блажени и мирисни поветарац пред мистериозном провалијом Смрти.

Све сам мање склон да распрострањена мишљења о генију и лудилу, која се провлаче још од Демокрита и Аристотела, преко Паскала, Ломброза до наших дана, прихватим као исправна. Свака болест, па и психичка, у најбољем случају може да се прихвати као изазов за човека, како за оног обичног, тако и за неког талентованог уметника. Болест, како је то славни британски неуролог Џексон још на почетку нашег века писао, ништа не ствара, она само ослобађа. Ова теза примењена на Достојевског значи да епилепсија ни у ком случају није могла да створи Достојевског-писца; у најбољем случају, она је могла да изазове писца и да ослободи у њему неке садржаје његовог индивидуално, фамилијарно и колективно несвесног.[3]

Радмило Јовановић, у својој значајној књизи Структура епилептичног доживљаја (Свјетлост, Сарајево, 1977), наглашава да постоји раслојавање хијерархијског поретка у епилептичном доживљају у том смислу што је садржај овог доживљаја, с једне стране, ваниндивидуалан, па и ванвременски, а, с друге стране, овај садржај могу да чине баш афективно снажно доживљена збивања из индивидуалне прошлости. „Неизрециво тежи да буде изречено“, наводи Јовановић, „оно што је доживљено као трансцендентно ваниндивидуално тежи да се осмисли и оствари као индивидуално, али при том остаје стално у континуитету афекта страха и архајске 'слике'.“ Ове речи можемо мирно да применимо на личност и стварање Достојевског.

Гасто такође пише, и ја се са њим слажем, да учестали напади тешке епилепсије у Достојевског не само да нису помрачили и истрошили генија, јер је само два месеца пред смрт довршио свој последњи и најбољи роман Браћа Карамазови, већ „гениј у њему ниуколико није у било чему био зависан од епилепсије“. Чак и онда када уместо Гастоовог израза „тешке епилепсије“ (дакле, према Гастоу, генуине, генерализоване епилепсије) опрезније прихватимо постојање тзв. афективне епилепсије, није могућно ни ову врсту епилепсије довести у везу са оним најдубљим, стваралачким у писца (види писмо Достојевског Л. В. Григорјеву од 27. марта 1878). При томе не можемо негирати да су многи тзв. негативни ликови из романа Достојевског ипак остали у некој вези са динамиком његовог епилептичарског оптерећења. Још једном подсећам да ова динамика није могла потицати само из слојева пишчевог индивидуално несвесног.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ако сам релативно успешно окончао спор са Гастоном Лојгом, кога сам на самом почетку овог есеја поменуо, оповргавајући његову тезу да је Достојевски био мистичар зато што је био епилептичар, проширујући овај спор и на оне неименоване истраживаче дела и живота Достојевског према којима је Достојевски генијални писац са изузетним даровима који треба да су нека врста нуспродукта његове епилепсије, остаје ми да се укратко позабавим другом Лојговом тезом, по којој је Достојевски мистичар зато што је Рус. Оповргавање ове тезе изишло би из оквира једне овакве студије када национализам Достојевског не би неки, нарочито европски патографи, доводили у везу с његовом епилепсијом. Познато је да се у класичном психијатријском опису тзв. епилептичног карактера наводи искључивост оваквих болесника, њихово тесногрудо и ситничаво посматрање неких идеја и догађаја, ригидно заступање својих уверења, као и немоћ иоле озбиљнијег кориговања оваквих ставова. Не може се оспорити да је Достојевски, нарочито после повратка из Европе, али и у последњим годинама живота, када је гајио пријатељство са реакционарним властодршцем Константином Побједоносцевом, био повремено склон да истакне изузетан значај руске нације, руске обдарености и руске мисије у свету. Ову руску мисију Достојевски је волео да повеже и са словенофилском мисијом, са словенофилством уопште, како се то у његово време живо и радо повезивало. Да ли се Достојевски заиста може окривити за заступање ускогрудог руског, па нека буде и словенофилског национализма, и да ли је за то, макар и једним делом, крива измена његовог карактера и читаве личности под утицајем епилептичних напада? Најбоље ће бити да пустимо самог писца да нам о томе нешто каже.

У чувеном говору на комеморацији Пушкину, где је изговорио неколико својих најдубљих уверења, мада, према исказима неких објективнијих очевидаца, превише патетично и егзалтирано, узбуђујући се преко сваке мере, рецитујући, на пример, два пута Пушкинову песму Пророк, Достојевски је рекао и следеће: „Несумњиво је да је назначење руског човека свеевропско и свесветско. Постати прави Рус, постати потпуно Рус (подвукао В. Ј.), може бити и значи само постати брат свих људи, постати свечовек.“ А о словенској идеји, у Пишчевом дневнику Достојевски каже: „Словенска идеја у њеном највишем смислу пре свега јесте жртва, потреба жртвовати себе за браћу... да би се тиме основало велико свесловенско уједињење у име Христосове истине, тј. на корист, љубав и служење свему човечанству, на заштиту свих слабих и угњетених у свету.“ Нешто раније у овом истом Дневнику Достојевски је писао: „Свечовечност је национална руска идеја, зато сам убеђен да истинску социјалну реч носи у себи не неко други, до наш народ... са указивањем његовим у чему се управо та слобода састоји – уједињење љубављу, загарантовано делом, живим примером, потребом на делу истинског братства, а не гиљотином, не милионима одрубљених глава... зар нашој, рећи ће неки, нашој убогој, нашој грубој земљи такав удео? Зар је нама предназначено да у човечанству изрекнемо нову реч? А што да не; зар ја о економској слави говорим, о слави мача или науке?“

Нису ли ове речи саме по себи довољне да ућуткају све оне који још говоре о ускогрудом руском национализму Достојевског?

Да бих истакао, међутим, сву драматичност и савременост оваквог става Достојевског, одмах после ових његових речи износим и став његовог идејног противника, Ивана Тургењева, који посредством свога главног јунака из романа Дим преноси свој став читаоцима: „И све му се наједанпут показало као дим, све, његов лични живот, руски живот, све људско, а нарочито пре руско.“

Жесток идејни сукоб између словенофила и западњака траје у Русији од Времена Петра Великог и његових реформи (ако не још и раније) па све до данас у најразличитијим видовима и под различитим именима. Негативно мишљење Достојевског о Западу свима је добро познато. Чак и атеиста Иван Карамазов објављује Аљоши: „Ја хоћу да идем у Европу, Аљоша, и знам да идем на гробље, али на најмилије гробље!“ „Последња реч Европе и европске науке у општем резултату јесте атеизам“ пише Достојевски у Пишчевом дневнику, и даље: „Наука и особито полунаука је најстрашнији бич човечанства, гори од море, глади и рата, непознат до данашњег столећа. Полунаука је деспот, каквог још није било до сада.“

Достојевски одбија будућу хармонију света и рај на Земљи ако ова хармонија и овај рај треба да почивају на жртвама невиних. Питање, и данас тако актуелно, ко треба заправо да се промени, човек као појединац или тзв. средина, да би нам свима било боље, Достојевски је решио још 1873. у своме Дневнику. Он нас већ тада, пре више од сто година, упозорава да не дођемо једнога дана до закључка да злочин и не постоји и да је за све „крива средина“. „Доћи ћемо дотле“, пише Достојевски, „да ћемо злочин сматрати чак дужношћу, племенитим протестом против средине. Пошто је друштво наказно уређено, онда је у њему немогуће живети без протеста и злочина... Пошто је само друштво, као систем, ненормално, немогуће је тражити одговорност појединаца за последице. Према томе, преступник је невин и самог злочина као и да нема. Да не би било ни преступа ни преступника треба најпре рашчистити са ненормалним друштвеним системом. Пошто би лечење таквог система представљало дуг и безнадежан посао, а и нема ефикасних лекова, треба једноставно уништити то друштво и збрисати тај поредак као метлом. Почети затим све из почетка, на новим принципима, који су још увек непознати али који не могу бити гори од пређашњих. Напротив, постоје велике шансе за успех. Главна нада је наука. То је оно друго решење: очекује се будући мравињак, а у међувремену треба човечанство окупати крвљу. Трећег решења о греховности и преступности човековој Запад нема.“

Само четири године касније, 1877, у истом Дневнику Достојевски допуњава самог себе овако: „Јасно је и неоспорно да се зло крије у човеку и то дубље него што претпостављају наши исцелитељи социјалисти, да се ни у каквом поретку зло не може избећи, да ће људска душа остати иста, да ненормалност и грех проистичу из ње саме и да су, на крају, закони људског духа још увек до те мере непознати, до те мере неизучени и недефинисани, до те мере тајанствени да нема и не може бити ни лекара, ни судија коначних; постоји само онај који каже: „Освета је моја и Ја ћу узвратити!“ Једино он зна сву тајну овога света и коначну судбину човекову. Човек са гордим уверењем у своју непогрешивост за сада још не може решити ништа.“ Виктор Шкловски је добро схватио ове речи када је написао да охолост за Достојевског јесте социјализам.

И данас ће неко искрено и озлојеђено питати: зар ово нису речи најмрачнијег реакционара и епилептичарског мистичара које су икада чули Русија и свет? А шта ако су ово пророчке речи! узвратиће други. Заиста, да ли је Достојевски био пророк, визионар, или је био само болесни визионар, јуродиви руски Христос – Мишкин, који завршава своје дане у помраченом стању свести? Не питамо да бисмо по сваку цену и одговорили. Кроз историју човечанства прошло је несумњиво неколико великих визионара, највише их је било међу религиозним претходницима, затим међу песницима, мање и међу филозофима, најмање међу политичарима, мада их је било и међу овима. Зашто би визионар био у свему непогрешив? Зар није могућно да је у нечему и погрешио, док је нешто друго видео јасно и тачно? Шта је било тачно а шта погрешно у визији Достојевског? Његово виђење Европе „као гробља“ или као величанствено украшене пећине пуне необичних сталактита и сталагмита? Још 1867. године Достојевски је тачно писао о „отуђењу“ овим речима: „Свако жели да почне од почетка. Кидају се раније везе без икаквог жаљења, свако ради за себе и то му је једина утеха... тамо (мисли на Европу, прим. В. Ј.) свака личност живи једино за себе.“ Да ли је било тачно или погрешно његово виђење судбине Русије какво је изразио у Злим дусима, у концептима Младића или још неко даље и много даље сагледање улоге руског народа као христоносца? Опет у Пишчевом дневнику Достојевски се заумно пита и можда тако себи и одговара: „Мора ли наш народ обавезно проћи кроз нову фазу разврата и лажи, кроз коју смо прошли и ми, прихватајући цивилизацију? Волео бих да у вези са овим чујем нешто утешно. Склон сам да верујем да је наш народ такав океан у коме ће се изгубити, сами по себи, сви мутни потоци ма откуда потекли.“

Ако узмогнемо да у Достојевском сагледамо Свечовека, што је он и био у дубини свога бића, а не само Руса, као што овако успевамо да сагледамо Шекспира или Гетеа, можда ћемо избећи замку у коју нас може увући погрешно завођење, било Достојевског епилептичара, било оцеубице, било руског националисте, или словенофила. Пошто је Достојевски понор без дна, свако од нас може да нађе себе у Достојевском, већ према томе на ком се ступњу своје спирално постављене индивидуације налази. Увек изнова бићемо Макар Ђевушкин, Јаков Петрович Гољаткин, Раскољников, Свидригајлов, Кирилов и Ставрогин, Иван и Димитрије Карамазов. Али ако једном ипак доспемо до Христоса, управо онаквог Христоса каквог га је Достојевски видео, онда ћемо схватити да Христос није никакав само руски или само јеврејски или било који други човек потекао из једног одређеног народа који има све особине само тог народа. Христос је универзалан Принцип и архетипски Симбол вечито жељеног Човека; али припазимо, не ничеовског Човекобога, већ Богочовека у кога је веровао Достојевски.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest Оливера

Данас дан сећања на Фјодора Достојевског

У Русији се данас сећају генија руске књижевности Фјодора Достојевског. На 129. годишњицу од смрти писца у Санкт-Петербургу на Тихвинском гробљу Александро-Невске лавре по традицији биће положено цвеће на његов гроб. Увече у спомен-музеју Достојевског биће одслужен помен. У кући у Кухнечном переулку писац је проживео до краја живота. Овде је написао последњи роман Браћа Карамазови.

9.02.2010-

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


×
×
  • Create New...