Jump to content

Ф. М. Достојевски

Оцени ову тему


Препоручена порука

„Što se, pak, tiče moje podele ljudi na obične i neobične, priznajem da je ona donekle proizvoljna, ali ja i ne insistiram na tačnim brojčanim podacima. Ja samo verujem u svoju glavnu misao. A ona se sastoji u tome da se ljudi već po prirodnom zakonu dele na dve kategorije: na nižu (na obične), to jest na materijal koji služi samo za rađanje sebi sličnih, i na ljude u pravom smislu, to jest ljude koji imaju dara ili talenta da u svojoj sredini kažu novu reč.
Tu, razume se, postoji beskonačno mnogo podela, ali osobne crte obe kategorije su dovoljno izrazite: prvu kategoriju, to jest materijal, uopšteno govoreći, čine ljudi koji su po svojoj prirodi konzervativni, uljudni, ljudi koji žive u poslušnosti i vole slušati.
Po mom mišljenju, njima je i u obavezi da budu poslušni, jer to je njihova namena i u tome nema apsolutno ništa što bi ih ponižavalo. Čitava druga kategorija gazi zakon, to su rušitelji, ili su, sudeći po njihovim sposobnostima, naklonjeni rušenju. Zločini tih ljudi su, razume se, relativni i vrlo različiti; u većini slučajeva, u veoma raznolikim izjavama, oni traže obaranje postojećeg u ime nečeg boljeg. Ali ako je jednom od tih ljudi potrebno zbog svoje ideje pregaziti i preko mrtvog tela i krvi, po mom mišljenju, on sam sebi to može dopustiti – uostalom, sve u zavisnosti od njegove ideje i njenih razmera – to imajte u vidu.
Prva kategorija je uvek gospodar svog vremena, a druga – gospodar budućnosti. Prvi održavaju svet i brojčano ga umnožavaju; drugi pokreću svet i vode ga ka cilju. I jedni i drugi imaju potpuno ista prava na postojanje.“

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Одговори 424
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

РТС ће, од 30. јануара (понедељак) у 21.час на другом програму кренути са приказивањем серије "Достојевски", која има осам епизода.Серија ће се емитовати свако вече, у исто време.

1. epizoda... do večeras i 2.

Postavićemo kad se serija završi sve linkove ka epizodama u jednoj poruci, radi lakšeg pregleda, a dotle za nestrpljive i prijatelje Lepog Siće... 2. epizoda Эпизод второй

Постоване слике

„Eto, ta potreba zajedničkog klanjanja jeste najglavnije mučenje svakog čoveka lično, kao i celoga čovečanstva, od početka vekova. Da bi nastalo opšte i zajedničko klanjanje, to jest, da bi se svi klanjali baš jednom i istom, ljudi su uništavali jedan drugog mačem. Oni su stvarali bogove, i dovikivali jedan drugom: „Ostavite vaše bogove pa dođite da se poklonite našima, inače smrt i vama i bogovima vašim!“ I tako će to biti do skončanja sveta, čak i kad nestane bogova sa sveta: zajedno, ljudi će pasti na kolena makar i pred idolima.“

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 4 months later...

Уништите моје жеље, избришите моје идеале, покажите ми нешто боље, и ја ћу поћи за вама. Ви ћете можда рећи да тако не вреди ни настављати даље пријатељство; у том случају ја вам могу одговорити то исто. Размислимо озбиљно; ако нећете да ме удостојите своје пажње, нећу вас ни ја даље поздрављати при сусрету. Имам ја своје подземље.
Засада, још живим и желим – и нека ми се осуши рука ако ја донесем и најмању циглицу за ту касарна-кућу. Не узимајте у обзир што сам баш ја малочас одбио ону кристалну зграду, и то једино због тога што човек не сме ни да јој исплази језик. Нисам рекао то стога што можда толико волим да плазим језик. Можда сам се баш и наљутио зато што међу вашим зградама још не постоји таква на коју човек не би могао да се исплази. Напротив, дозволио бих да ми језик одсеку до корена из пуке захвалности што се све тако устројило да ја никад више не зажелим да се плазим. Шта ја могу што се то не може тако устројити, и што морамо да се задовољимо са становима. Зашто сам ја устројен са таквим жељама? Зар је могуће да сам ја уопште зато устројен, да бих дошао до закључка да је цело моје устројство једина подвала? Зар у томе лежи циљ? Не верујем.
Уосталом, знате ли шта: убеђен сам да се овакав као ми, овакав подземни човек, мора држати на узди. Јер, премда је слободан да преседи у подземљу четрдесет година, али, ако једном изађе на светлост, оде! онда ће само говорити, говорити и говорити.

 

ЗАБЕЛЕШКЕ ИЗ ПОДЗЕМЉА

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 4 weeks later...

 

 

Ја сам болестан човек. Зао човек. Несимпатичан човек. Мислим да ме боли јетра. Истина, ја немам појма о својој болести и не знам тачно шта ме боли. Не лечим се и никада се нисам лечио, иако поштујем медицину и лекаре. Поред тога, ја сам још и сујеверан до крајности, или бар толико да поштујем медицину. Довољно сам образован да не будем сујеверан, али сам ипак сујеверан. Не, господо, нећу да се лечим за инат. Ви то сигурно не можете разумети. А ја, видите, разумем. Наравно, не могу вам објаснити коме ћу заправо запаприти својим инатом. Знам врло добро да лекарима не могу напакостити тиме што се не лечим код њих. Знам боље него ико да ћу тиме једино себи нанети штету и ником више. Па ипак, не лечим се из ината. Јетра ме боли, нека је, нека ме још јаче боли...

 

„Записи из подземља" 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 4 weeks later...

Деца су чудан свет — она се привиђају и сањају. Уочи кићења јелке и на само вече уочи Божића, стално сам сретао на улици, једног малишана који није имао више од шест–седам година. По страшном мразу био је одевен готово као лети, само му је грло било умотано неким старим шалом — значи, неко га је ипак спремао и слао. Он је ишао »са испруженом руком«; то је технички термин — који значи просити милостињу. Тај израз су измислили сами малишани. А таквих као он има много. Мотају се по вашем путу и плачно говоре неке научене речи. Овај, међутим, није кукао, већ је говорио некако наивно и невично ми гледајући са поверењем у очи — а то значи тек је почињао да се бави прошењем. На моје питање рекао ми је да му сестра лежи болесна и без посла; можда је истина, али ја сам касније дознао да ових малишана има безброј: шаљу их да просе и по најстрашнијој хладноћи и, ако ништа не сакупе, сигурно их чекају батине.

Кад накупи нешто копејки, малишан се помодрелих и скочањених руку враћа у неки ћумез, где пијанчи банда нерадника, од оних који »почињу штрајк у фабрици у суботу и не враћају се на посао пре среде увече«. Тамо, у ћумезима подрума, с њима пијанче њихове гладне и истучене жене, тамо пиште њихова гладна мала деца. Вотка, прљавштина и разврат, али главно је вотка.

Малишана са испрошеним копејкама одмах шаљу у крчму, и он доноси још пића. Ради забаве и њему понекад налију у уста чокањ вотке и кикоћу се кад он, губећи дах, пада на под, готово без свести,

»…и у уста ми је вотку одвратну
немилосрдно сипао…«

Кад поодрасте, што пре могу гурну га некуд у фабрику, али све што заради, и даље је дужан доносити нерадницима, а они опет то пропију. Али и пре но што ступе у фабрику, оав деца постају прави преступници. Она скитају по граду и знају у подрумима таква места кроз која се може проћи и где се може неприметно преноћити. Један од њих је спавао неколико ноћи узастопно у корпи код неког вратара који га није приметио.

Они, наравно, постају и ситни лопови. Крађа постаје страст чак код осмогодишње деце, која понекад нису свесна својих преступа. На крају подносе све — глад, хладноћу, батине — само ради слободе, и беже од својих нерадника да скитају по својој вољи. Понекад то дивље створење ништа не схвата, ни где живи, ни које је народности, има ли Бога, постоји ли цар; причају о њима чак такве ствари, да човек не верује својим ушима, а, међутим, то су чињенице.

0015-009-CHitaem-Dostoevskogo-Malchik-u-KHrista-na-elke-1876-gII

Али ја сам романсијер и чини ми се да сам једну »причу« сам измислио. Зашто пишем »чини ми се«, када сигурно знам да сам је измислио, али мени изгледа да се то негде и некада десило и да се десило управо уочи Божића у неком огромном граду и по страшној хладноћи. Причињава ми се да је живео у подруму малишан, али још сасвим мали, коме је једно шест година или још мање. Тај малишан се пробудио једног јутра у влажном и хладном сутерену. Био је одевен у некакав капутић и дрхтао је. Дах му је излетао као бела пара, и, седећи у куту на неком сандуку, из досаде је хотимично пуштао ту пару из уста и забављао се гледајући како излази.

Био је веома гладан. Неколико пута од зоре прилазио је дрвеном лежају, где је на простирци и са некаквим завежљајем под главом лежала болесна његова мајка.

Како се она овде нашла?

Мора да је допутовала са својим малишаном из другог града и разболела се изненада. Власницу преноћишта су још пре два дана одвели у полицију. Станари су се разишли уочи празника — а једини који је остао, лежао је већ дан и ноћ мртав-пијан — и није могао дочекати празник!

У другом углу собе јечала је од реуматизма нека осамдесетогодишња старица која је некада и негде живела као дадиља, а сада је умирала самотна, јаучући и гунђајући на малишана, тако да се већ почео бојати да приђе њеној постељи у углу.

Воде да се напије нашао је негде у ходнику, али корице хлеба нигде није нашао, и већ је десети пут прилазио да пробуди своју маму. Страшно му је, најзад, било у мраку: одавно је већ пао мрак, а лампу нису упалили.

Опипао је мамино лице и зачудио се што се она уопште не миче и што је хладна као зид.

»Много је овде хладно«, помислио је, постојао мало, и несвесно заборавивши своју руку на рамену покојнице. Затим је духнуо у своје прстиће да их огреје и, одједном, напипавши на лежају своју стару капу, полако, пипајући по мраку, изашао из сутерена. Он би и раније пошао, али се стално бојао неког великог пса који је, горе, на степеницама, цео дан завијао пред суседним вратима. Али пса сада није било, и он је одједном изашао на улицу.

Господе Боже, какав град! Никада тако нешто није видео. Тамо, одакле је дошао, ноћу је црна помрачина — један фењер на целу улицу. Прозори ниских, дрвених кућица затварају се капцима; на улици, чим се смркне, нигде никога — сви се затварају по кућама, и само завијају читави чопори паса, стотине и хиљаде их завијају и лају сву ноћ.

Али је зато тамо било тако топло, и давали су му да једе, а овде — ах, Господе, да му је сад да једе! . . . И каква је овде врева и тутњава, каква светлост, и људи, и кочије, и зима, и мраз!

Ледена пара дизала се од преморених коња, из њихових задиханих врелих њушки; кроз сипкав снег одзвањају о камење потковице, и сви се тако гурају, и, Боже . . . тако му је се јело, макар неки комадић хлеба, и тако му је одједном хладно за прстиће. Поред њега је прошао чувар реда, али се окренуо да не види малишана.

Ево опет једна улица — ох, како је широка! Овде ће ме сигурно прегазити! И како сви вичу, трче и јуре кочијама, а светлости, колико светлости!

А шта је ово? Ух, какво велико стакло, а иза стакла соба, а у соби неко дрво до таванице. То је јелка, а на јелки колико свећица, колико златних хартијица и јабука, а свуда око ње луткице и мали коњићи; по соби трче деца, лепо одевена, чиста, смеју се и играју се, и нешто једу и пију.

Ено, она девојчица почела је да се игра са дечаком — како је лепа девојчица! Ево, и музика се чује кроз прозор.

Малишан гледа, чуди се, већ се и смеје, али сад га боле прстићи и на ножицама, а на ручицама су му већ сасвим помодрели, већ не могу да се савијају, и боле га кад миче с њима. И одједном малишан осети да га много боле прстићи, заплака се и потрча даље… и, ево, поново је видео кроз друго стакло собу, и тамо је дрвеће, а на столовима разни колачи: од бадема, црвени, жути, и седе тамо четири богате госпође, па ко дође, оне му дају колача, а врата се отварају сваки час, са улице улази много господе.

Малишан се прикраде брзо, отвори врата и уђе… Ух, како су почели да вичу на њега и да машу рукама! Једна госпођа брзо му је пришла и тутнула у руку копејку, па му је отворила врата — на улицу! Како се уплашио! А копејка му је одмах испала и звечећи откотрљала се по степеницама: није могао да савије своје помодреле прстиће и да придржи копејку.

Истрчао је малишан на улицу и пошао брже-брже, а куда — ни сам није знао… Опет би се заплакао, али се бојао, и трчао је, трчао и хукао у ручице. Обузимала га је туга, јер се наједном осетио тако усамљен, и било му је ужасно… одједном… о, Боже! Шта је ово опет? Стоји маса људи и диви се — иза стакла прозорског биле су три лутке, мале, одевене у црвене и зелене хаљинице, као да су живе! Неки старчић седи, и као да свира у виолину, још друга два такође стоје ту, свирају у мале виолинице, и по такту машу главама, један у другога гледају, а усне им се мичу, говоре, стварно говоре — само се због стакла ништа не чује…

Малишан је у први мах помислио да су они живи, а кад се досетио да су то лутке — изненада се насмејао. Никад није видео такве лутке, и није знао ни да постоје! И хтео би да заплаче, али су му те луткице тако смешне.

Одједном му се учини да га је неко отпозади зграбио за капутић: велики и зао дечак стајао је поред њега, и одједном га ударио по глави, збацио му капу, и ударио га ногом испод колена. Малишан се преврнуо на земљу; тада људи повикаше, он претрну од страха, скочи и поче бежати, бежати, и одједном је утрчао — ни сам не зна куда — испод неке капије, у туђе двориште — и чучнуо иза наслаганих дрва: »Овде ме неће наћи, а и мрак је.«

003Чучнуо је и згурио се, а никако није могао да одахне од страха, и одједном, сасвим изненада, било му је тако пријатно: ручице и ножице су наједном престале да га боле и било му је тако топло, као на пећи!… Тргао се и сав уздрхтао: ах, он је то овде био заспао! Како је добро ту спавати!

»Поседећу овде, па ћу опет поћи да погледам оне лутке«, помислио је малишан и осмехнуо се када се сетио лутака, »стварно су као живе!«… И одједном му се причу да је над њим његова мама запевала песмицу. »Мама, ја спавам, ах, како је овде лепо спавати!«

— Хајдемо к мени, малишане, да китимо јелку — прошапутао је над њим одједном неко тихим гласом.

Помислио је да је и то говорила његова мама, али не, није она; ко га је то звао он није видео, али неко се сагнуо према њему, загрлио га у тами, а он му је пружио руку и… и одједном… о, каква светлост! О, каква јелка! Као да и није јелка — он још таквог дрвета видео није! Где је он то сад: све блиста, све се сија, а свуда око њега лутке — али не, то су све дечаци и девојчице, само тако сјајни, сви се они вију око њега, лете, сви га љубе, узимају га, носе са собом, и он сам лети, и види: гледа га његова мама, и смеје му се радосно.

— Мама! Мама! Ах, како је лепо овде, мама! — довикује јој малишан, и опет се љуби да децом, и жели да им што пре исприча о оним луткицама иза стакла. — Ко сте ви, дечаци? Ко сте ви, девојчице? — пита их он, смешећи се и љубећи их.

— Ово је Христова јелка — одговарају му они. — Код Христа је увек на овај дан јелка за малу децу која тамо доле немају своје јелке…

И дознао је да су сви ови дечаци и девојчице били исто таква деца као и он — али једни су се посмрзавали још у својим котарицама, у којима су их оставили на степеништима пред вратима петроградских чиновника; друга су се угушила код чухонки[1] дојкиња — које је изнајмио дом за сирочад; трећа су умрла на сасушеним грудима својих мајки (за време самарске гладне године), четврта су се погушила од смрада у вагонима треће класе — и сви су они сада овде, сва су она као анђели, сва су код Христа, и Он је лично међу њима, и пружа им руке, и благосиља њих и њихове мајке грешнице…

А мајке ове деце стоје ту, са стране, и плачу свака познаје свог дечака или девојчицу, а они долећу и љубе их, утиру им сузе својим ручицама и моле их да не плачу, јер је њима овде тако лепо…

А вратари су ујутру нашли доле иза сложених дрва мали леш залуталог и смрзнутог дечака… Пронашли су и његову мајку… Она је још пре њега умрла — срели су се код Господа на небу.

А зашто сам измислио овакву причу, која не иде у обични дневник, и то пишчев? А обећао сам приче претежно о стварним догађајима! Али у томе и јесте ствар што се мени стално чини да се све ово стварно могло десити — наиме, оно што се одиграло у подруму и иза сложених дрва; а оно о јелци Христовој — то не знам шта да вам кажем, да ли се могло десити или није. Али ја сам зато романсијер да измишљам.

Фјодор Достојевски: МАЛИШАН КОД ХРИСТА НА БОЖИЋНОЈ ЈЕЛКИ

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 1 month later...

Фјодор Михајлович ДОСТОЈЕВСКИ, велики руски писац, био је познат и по томе што је често у својим рукописима и белешкама правио и различите цртеже, како својих замишљених ликова, тако и познатих личности, писаца или философа... Или је описе својих ликова заснивао, у мањој или већој мери, на познатим личностима и физиономијама?

Остаће тајна...

Углавном, међу цртежима и "крокијима" које је оставио међу својим рукописима, може се наћи лик Имануела Канта ("Злочин и казна"), Рене Декарта ("Идиот" - неки чак кажу да су неки описи кнеза Мишкина рађени према Декартовом лику), Волтера ("Младић") или Шекспира ("Зли дуси")...

Осим портрета, често се срећу и цртежи архитектонских детаља, посебно "шиљатих" готичких прозора или кула... Њих има посебно много у рукописима романа "Зли дуси"... Зашто? - није јасно, с обзиром да се радња тог романа догађа у малом руском граду...

У младости, Достојевски је, у инжењерској школи у Санкт Петербургу изучавао историју архитектуре и познато је да је до краја живота остао њен заљубљеник, посебно се дивећи готичким катедралама...

Познато је, такође, да Достојевски није имао један сталан, увек исти рукопис... Он се мења од правог примера правилне, скоро уметничке калиграфије до неразумљивих кукица, налик бодљикавој жици...

"Једна његова аљкаво написана страница вреди колико читави томови данашњих писаца" - рекао је о Достојевском други гигант светске литературе Лав Толстој...

ФоÑогÑаÑиÑа коÑиÑника ÐаÑко ÐеÑÑиÑ

ФоÑогÑаÑиÑа коÑиÑника ÐаÑко ÐеÑÑиÑ

ФоÑогÑаÑиÑа коÑиÑника ÐаÑко ÐеÑÑиÑ

ФоÑогÑаÑиÑа коÑиÑника ÐаÑко ÐеÑÑиÑ

ФоÑогÑаÑиÑа коÑиÑника ÐаÑко ÐеÑÑиÑ

https://www.facebook.com/groups/639835213074534/?fref=nf

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 10 months later...

Боже, ко говори да и у народу нема греха. Пламен распадања расте чак очевидно, сваког часа и долази одозго. И у народ продире подвајање: појавили су се кулаци и изелице. Трговац већ све више и више жели почасти, настоји да покаже како је образован, немајући никаквог образовања, и ради тога подло запоставља древне обичаје и чак се стиди вере својих отаца. Одлази на пријем код кнезова, а сам је, у ствари, само искварени сељак. Народ се заразио пијанством и не може се од њега одвикнути. А колико је суровости према породици, према жени, чак према деци – а све од пијанства. Видео сам по фабрикама чак десетогодишњу децу: болешљиву, закржљалу, погрбљену већ развратну. Загушљива хала, бука машина, раде цео божји дан, непристојне речи и пиће, пиће; а зар је то потребно души таквог дечака, још детета? Њему су потребни сунце, дечје игре и свуда светли пример и макар мало љубави према њему. Нека не буде више тога, монаси, да не буде више мучења деце, устаните и проповедајте то, што пре, што пре. Али бог ће спасти Русију, јер иако је развратан обичан човек и не може се уздржати више од смрадног греха, он ипак зна да је бог проклео његов смрдљиви грех и да грешећи поступа рђаво. И тако наш народ још неуморно верује у правду, бога поштује и скрушено плаче. Другојачије је код виших слојева. Они, идући за науком, желе да уреде друштво само својим умом, али без Христа, као и раније, и већ су прокламовали да нема злочина и да нема греха. Истина, по њиховом схватању, тако и јесте: јер ако нема у теби бога, како онда може бити злочина?

У Европи народ већ устаје силом против богатих и народни вођи га свуда упућују на крв и уче да је праведен његов гнев. Али »њихов гнев је проклет, јер је cypов«. A Русију ће спасти Господ, као што ју је спасавао већ много пута. Од народа ће доћи спасење, од његове вере и смирености. Оци и учитељи, чувајте веру народну и ово неће бити сан: ја сам се целог живота дивио у великом народу нашем његовом достојанству, дивном и правом, лично сам видео, лично могу посведочити, видео сам и дивио сам се, видеo сам упркос смраду грехова и просјачком изгледу народа нашег. Он није сервилан, и то после двесгатодишњег ропства. Слободан је по изгледу и понашању, али никог не вређа. Није осветољубив, нити завидљив. »Ти си угледан, ти си богат, ти си паметан и даровит, па нека си, бог те благословио. Поштујем те, али знам да сам и ја човек. Тиме што те поштујем без зависти, и показујем своје људско достојанство пред тобом.» Ако и не говоре овако (јер још не умеју ово да кажу), заиста овако поступају, то сам лично видео, лично доживео, и знате ли: што је сиромашнији и нижи положајем наш руски човек, утолико се јаче запажа у њему ова дивна истина, јер богаташи и изелице међу њима су већином покварени и до тога је дошло умногоме због нашег нерада и непажње. Али спашће бог народ свој, јер је Русија велика благошћу својом. Сањам да видим и као да већ видим јасно нашу будућност: јер биће тако да ће се и најпокваренији богаташ најзад постидети свог богатства пред сиромашним, а кад види ову кроткост, сиромах ће схватити и уступнће му првенство са радошћу, н топлином ће одговорити на његов дивни стид. Верујте, тако ће се завршити: на то иде. Једнакост је само у човековом духовном достојанству, а ово ће само код нас схватити. Ако буде браће биће и братства, а док не буде братства никада нећe моћи поделити имовину. Чувајмо лик Христов и засијаће целом свету, као драгоцени дијамант. . . Нека тако буде, нека буде!

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 2 months later...
  • 2 weeks later...
  • 4 weeks later...

iz "Piščevih zapisa" Dostojevskog: "Po mom unutrašnjem ubeđenju, Rusija neće imati takvih mrzilaca, klevetnika, pa čak i neprijatelja, kao što će biti ta slovenska plemena, čim ih Rusija oslobodi, a Evropa pristane da ih primi za oslobođene. Sem toga počeće o Turcima da govore sa većim poštovanjem nego o Rusiji... Rusija treba ozbiljno da se pripremi za to da će svi ti oslobođeni Sloveni sa zanosom pojuriti u Evropu, zaraziće se do gubljenja svoje ličnosti evropskim formama... Između sebe te zemljice će se večito svađati, večito jedna drugoj zavideti i jedne protiv druge intrigirati. Razume se, u trenutku nekog ozbiljnijeg zla svi oni će se Rusima obraćati za pomoć..."

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 3 months later...
  • 2 weeks later...
  • 3 weeks later...

Decu volite naročito, jer ona su bezgrešna kao anđeli i žive da bi nas razdragala i usrećila; ona žive zarad čišćenja srdaca naših, kao neki putokaz za nas. Teško onome ko učini nažao detetu.

Pred ponekom mišlju ostaneš u nedoumici, naročito gledajući greh ljudski, pa se zapitaš: "Da li treba silom pobeđivati, ili smirenom ljubavlju?"

Svagda odlučuj ovako: "Pobediću smirenom ljubavlju." Odlučiš li se tako jedared za svagda, ceo svet ćeš moći pokoriti. Smirena ljubav je velika sila, od svih najjača, nema joj ravne na svetu! Svakog dana i časa, svakog trenutka motri na samoga sebe i pazi na sebe, da ti lik bude plemenit.

Eto, prošao si pored malog deteta, prošao si ljut, sa ružnom rečju, sa ozlojeđenom dušom; i nisi možda ni primetio dete, ali je ono tebe videlo, i lik tvoj, ružan i zao, možda je ostao u njegovom slabačkom i nezaštićenom srdašcu. Ti to ne znaš, međutim, možda si već time bacio rđavo seme u njegovu dušu, a to seme će možda i porasti, a sve stoga što se nisi uzdržao pred detetom, jer u sebi nisi odgajio pažljivu i delatnu ljubav.

Mnogo je na zemlji nama nepoznato, ali nam je namesto toga darovano tajno skriveno osećanje žive veze naše sa drugim svetom, sa svetom gornjim i višim; klice naših misli i osećanja nisu ovde, nego u drugim svetovima. I eto zašto kažu filozofi da se suština stvari ne može spoznati na zemlji.

Fjodor Mihajlovič Dostojevski

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

×
×
  • Креирај ново...