Jump to content

Ф. М. Достојевски

Оцени ову тему


Препоручена порука

“Слобода, слободни ум и наука завешће их у такве прашуме и довести пред таква чуда и нерешиве тајне да ће једни од њих, непокорни и свирепи, уништити сами себе, други – непокорни, али слаби, уништаваће једни друге, а трећи, који остану, слаби и несрећни, допузаће до наших ногу и завапиће: Да, ви сте били у праву, једино сте ви знали његову тајну, и ми се враћамо вама, спасите нас од нас самих.“

 

                                                                            „Браћа Карамазови“

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 3 weeks later...
  • Одговори 431
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

РТС ће, од 30. јануара (понедељак) у 21.час на другом програму кренути са приказивањем серије "Достојевски", која има осам епизода.Серија ће се емитовати свако вече, у исто време.

1. epizoda... do večeras i 2.

Postavićemo kad se serija završi sve linkove ka epizodama u jednoj poruci, radi lakšeg pregleda, a dotle za nestrpljive i prijatelje Lepog Siće... 2. epizoda Эпизод второй

Постоване слике

Klasično aktuelni „Zapisi iz podzemlja“
 

Ako bi nekad i nekako trebalo da kažemo koji pisac nam prvo pada na pamet kad se spomene reč klasik, morali bismo da priznamo da je to Dostojevski.

Sva dela ovog ruskog književnika mogu se svrstati u tu kategoriju klasika – dela koja bi bar jednom u životu trebalo pročitati jer zadiru u ono suštinsko ljudskog življenja. Zapisi iz podzemlja nisu izuzetak, a moglo bi se reći da se u ovoj knjizi anticipira sve ono što će svoj vrhunac naći u kasnijim radovima, poput Zločina i kazne i Braće Karamazovih. Čovek nezadovoljan svetom u kom živi bori se sa njim, ali i sa samim sobom, na jedini način na koji ume. Borba čoveka je život sam, nikad do kraja dokučiv i saznatljiv, uvek paradoksalan i ambivalentan.

tumblr_muredjieXq1sgk9e0o10_1280-326x500

Zapisi iz podzemlja nastali su 1864. godine i mnogi upravo ovu knjigu određuju kao prvo egzistencijalističko delo. Od dana kad je nastala pa sve do danas utiče na velike pisce i velika dela. Niče, Kami, Sartr i Bulgakov su samo jedni od onih kod kojih se tragovi Dostojevskog kao ključni mogu pronaći. To dovoljno govori o značaju ove nevelike knjige koja se nikako ne može lako okarakterisati, pa čak ni na onom osnovnom, žanrovskom, nivou.

 

„Ne samo što nisam umeo da postanem zao, nisam ja uopšte umeo da postanem bilo šta: ni zao, ni dobar, ni podlac, ni pošten, ni junak, čak ni insekt. I sad, eto, dovršavam život u budžaku, začikujući sebe zlobnom utehom koja ničemu ne služi: da pametan čovek ne može, zaista, ni da postane bilo šta; to može samo budala.“

„Ja, možda, žalim što sam za života malo šamara podelio.“

„Glavno je ovo: ma kako obrtao, uvek ispada da sam na prvom mestu ja kriv, i, što je najuvredljivije, kriv bez krivice, takoreći po zakonima prirode. Prvo, zato što sam pametniji od svih ljudi kojima sam okružen. (Stalno sam smatrao sebe za pametnijeg od svoje okoline i ponekad sam se, verujete li mi, čak i stideo zbog toga. U najmanju ruku, celog života sam gledao nekako u stranu, nisam mogao da gledam ljudima pravo u oči.) A zatim, kriv sam još i zato što bih, čak i kad bi u meni i bilo velikodušnosti, imao samo više muke od saznanja da je ta velikodušnost beskorisna.“

„Zar svestan čovek uopšte može sebe poštovati?“

„Jer zbilja, ako nekad zaista pronađu formulu svih naših htenja i ćudi, to jest: od čega one zavise, po kakvim se zakonima dešavaju, kako se šire, kuda streme u takvom i takvom slučaju, i tako dalje – to jest, pronađu pravu matematičku formulu – čovek će onda možda odmah prestati da hoće, sigurno će prestati. Kakva je slast hteti po tablicama?“

„Mislim da je najbolja karakteristika čoveka: biće na dve noge, i nezahvalno.“

„Pitam ja vas sada: šta se može očekivati od čoveka, od bića obdarenog tako čudnovatim osobinama? Zaspite ga svim zemaljskim dobrima, zagnjurite ga u sreću preko glave, da kao na vodi klobuci stanu iskakati na površinu sreće, dajte mu takvo ekonomsko blagostanje da ništa drugo ne mora da radi, osim da spava i jede kolače i brine se da se svetska istorija ne prekine – e, vidite, i tada će, taj isti čovek, iz puke nezahvalnosti i zbog paskvila učiniti neku gadost. Staviće na kocku čak i kolače i za inat će poželeti najštetniju glupost samo da bi sa svom tom pozitivnom razumnošću pomešao i svoj kobni fantastični element.“

„Neosporno je da čovek voli da gradi i da krči puteve. Ali zašto onda tako strasno voli i rušenje i haos?“

„Postoje u sećanju svakoga čoveka stvari koje on ne otkriva svima, već samo prijateljima. Postoje i takve stvari koje neće otkriti ni prijateljima, već samo sebi, i to u tajnosti. Naposletku, postoje i takve, koje se čovek boji i samome sebi da otkrije, a njih baš svaki pristojan čovek ima podosta. A ima još i ovo: ukoliko je čovek pristojniji, utoliko tih stvari više ima.“

„Svaki pristojan čovek našega doba mora biti kukavica i rob. To je njegovo – normalno stanje.“

„Jednom rečju, čovek je komično sazdan; u svemu je sadržan neki vic.“

„Što se tiče moga ličnog mišljenja, voleti samo blagostanje, nekako je i nepristojno. Ne znam da li je dobro ili rđavo ali – prebiti nešto poneki put, vrlo je prijatno.“

„Vi verujete u nerazrušivi kristalni dvorac, to jest u dvorac kojem ne smeš ni krišom isplaziti jezik. A ja se možda baš zbog toga i bojim te zgrade što je kristalna i večito trajna, i što joj ni krišom ne smeš isplaziti jezik.“

„Uostalom, znate li šta: ubeđen sam da se ovakav kao ja, ovakav podzemni čovek, mora držati na uzdi. Jer, premda je sposoban da presedi u podzemlju četrdeset godina, ipak, ako jednom izađe na svetlost – samo će govoriti, govoriti i govoriti.“

„Uzmimo slučaj da ostanemo sami sa sobom, bez knjiga, i odmah ćemo se zaplesti, izgubiti – nećemo znati kome da se pridružimo, čega da se pridržavamo, šta da volimo, šta da mrzimo, šta da poštujemo, šta da preziremo? Nama je čak teško i da budemo ljudi, ljudi sa pravim telom i pravom krvlju; svako od nas se toga stidi, smatra to za sramotu i upinje se da bude neki nepostojeći „opšti čovek“. Mi smo mrtvorođenčad; odavno se već ne rađamo od živih očeva, i to nam se sve više i više dopada.“

 

http://kultivisise.rs/uvek-aktuelno-zapisi-iz-podzemlja/#sthash.wpLT3pm4.dpuf

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 2 weeks later...

Добро вече свима, нисам хтео да отварам нову тему мсм. да је и овде згодно да поставим ово питање.

 

Да ли може неко(што више одг. то боље) да ми каже какви су утисци и колико је задовољан овим комплетом? http://www.glascrkve.com/detaljnije.php?vest=dostojevski

 

и да ли неко зна јел' у овом издању "Дневник писца" комплетан/без цензуре?

 

И молим вас ако нисам у доброј теми поставио питање нек неко премести тамо где треба, да не брише јер ми значи одговор, хвала.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 2 weeks later...
KAKO SE BORITI PROTIV ZLA?

Pred ponekom mišlju ostaneš u nedoumici, naročito gledajući greh ljudski, pa se zapitaš: "Da li treba silom pobeđivati, ili smirenom ljubavlju?"

Svagda odlučuj ovako: "Pobediću smirenom ljubavlju." Odlučiš li se tako jedared za svagda, ceo svet ćeš moći pokoriti. Smirena ljubav je velika sila, od svih najjača, nema joj ravne na svetu! Svakog dana i časa, svakog trenutka nadgledaj samoga sebe, da ti izgled bude blago lep.

Eto, prošao si pored malog deteta, prošao si ljut, sa ružnom rečju, sa ozlojeđenom dušom; i nisi možda ni primetio dete, ali je ono tebe videlo, i lik tvoj, ružan i zao, možda je ostao u njegovom slabačkom i nezaštićenom srdašcu. Ti to ne znaš, međutim, možda si već time bacio rđavo seme u njegovu dušu, a to seme će možda i porasti, a sve stoga što se nisi uzdržao pred detetom, jer u sebi nisi odgajio pažljivu i delatnu ljubav.

Braćo, ne bojte se grehova ljudskih, volite čoveka i u grehu njegovom, jer kad ko voli čoveka grešnog, to je već slika Božanske ljubavi i vrhunac je ljubavi na zemlji. Volite sve stvorenje Božje i celokupno i svaku mrvicu. Svaki listić, svaku zraku Božju volite. Volite životinje, volite bilje, volite svaku stvar. Budeš li voleo svaku stvar – i tajnu ćeš Božju razumeti u stvarima.

A shvatiš li je jedared, ti ćeš je posle neumorno početi poznavati sve dalje i više, svakodnevno. I zavolećeš, najzad, sav svet vascelom i vasionom ljubavlju.

Životinje volite: njima je Bog dao klicu misli i tihu radost. Nemojte im je narušavati i remetiti, ne mučite ih, ne oduzimajte im radost, ne protivite se misli Božjoj. Čoveče, ne uznosi se, ne misli da si bolji od životinje: one su bezgrešne, a ti, sa svojim veličanstvom, ti samo gnojiš zemlju svojom pojavom, na njoj trag svoj gnojni ostavljaš posle sebe - i to, avaj, skoro svaki, svaki između nas!

Decu volite naročito, jer ona su bezgrešna kao anđeli i žive da bi nas razdragala i usrećila; ona žive zarad čišćenja srdaca naših, kao neki putokaz za nas. Teško onome ko uvredi dete...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
И молим вас ако нисам у доброј теми поставио питање нек неко премести тамо где треба,
postavio si pitanje na odgovarajucoj temi....zao mi je sto jos uvek nisi dobio adekvatan odgovor...ja licno nisam kompetentna da ti odgovorim na to pitanje....
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 4 weeks later...
On 28/11/2015 at 2:16, Снежана рече

Dostojevski kao čovek (crtice iz biografije)

 

Niko ne osporava veličinu i genijalnost Dostojevskog. To je jasno i opštepoznato, ali ni do sada nije jasno kakav je čovek bio Dostojevski, kakav je bio njegov unutrašnjd svet. Mi znamo kakvim se idejama klanjao Dostojevski, ali ne znamo da li je u njih verovao. I što je glavno, štiteći ponižene i uvređene — da li je poštovao čoveka, da li je u njega verovao?

Teško je odgovoriti na ta pitanja. Dostojevski, kao što znamo, nije vodio dnevnike. Postoje zapisi njegove žene, ali se Dostojevski u njima prikazuje vrlo jednostrano. Sećanja prijatelja su nepotpuna i protivrečna. Dobija se utisak da su prijatelji loše poznavali Dostojevskog. Možda je tome on sam kriv jer je bio zatvoren d nedruželjubiv.

On je bio svestan toga čime se razlikovao od drugih, mada je, dzgleda, u svemu bio njima sličan. Razlika nije bila samo u ogromnoj sposobnosti za refleksiju, samoanalizu i »dvojno poimanje stvari«, već i u sposobnosti da živi u budućnosti, tačnije — da vidi budućnost iza, za Dostojevskog prozračnih, zidova današnjice. Dostojevski je sebe smatrao prorokom. Pokušavao je da predskaže kakva sudbina očekuje svet. Njegovim predskazanjima nisu verovali za piščeva života. Njima su se podsmevali posle njegove smrti. Uzalud su se podsmevali. Dostojevski je grešio u pojedinostima, ali je u osnovi bio u pravu kad je pronicao strašne katastrofe koje očekuju čovečanstvo. Dostojevski je osećao svoju »osobenost«, bojao se, znao da ga drugi neće moći razumeti i nikad se nikom nije otkrivao dokraja.

Dostojevski nije puštao u svoj unutrašnji svet čak ni bliske. Pokazivao im je samo ono što su bili sposobni da razumeju. Tako je Ana Grigorjevna, koja je s njim ceo život proživela, saznala samo to da ju je voleo, da je bio dobar otac i dobar čovek. Unutrašnji nemiri i teške sumnje koji su mučili Dostojevskog, ostali su joj daleki i neshvatljivi. Jedva da ih je i nasućivala. Istina, ostala su pisma, no ni u pismima Dostojevski nije otkrivao svoju dušu.

Pri nedostatku činjeničnih podataka, oslanjajući se samo na njegovo stvaralaštvo, nije teško stvoriti bilo koji portret Dostojevskog. Otuda potiču mitovi: »Dostojevski je ’čovek iz podzemlja’; Dostojevski je Svidrigajlov, Stavrogin; Dostojevski je dželat, okrutan talenat, čovekomrzac, nazadnjak« itd.

Međutim, postoji jedno delo koje dopušta da zaviri mo u unutrašnji svet Dostojevskog. To je Piščev dnevnik. To je dnevniik ali ne u uobičajenom smislu reči. To je u isto vreme lični dnevnik a i književno delo u kome se prepliću različiti žanrovi.

U Dnevniku je Dostojevski iskazivao svoje skrovite misii. U njemu su objavljene dragocene uspomene, »šifrovan« članak u kojem Dostojevski saopštava budućim pokolenjima svoje učešće u tajnim revolucionarnim kružocima. U Dnevniku, u jeku polemike, Dostojevski se pojavljuje onakav kakav je bio u životu, Dnevnik je neodvojiv od ličnosti svog tvorca.

Eto zašto, kad govorimo o Dostojevskom, moramo govoriti o Dnevniku.

Piščev dnevnik do sada nije privukao dužnu pažnju istraživača, međutim Dnevnik je jedno od najvažnijih dela Dostojevskog. To je roman Dostojevskog o samom sebi. Samo je u Dnevniku Dostojevski mogao iskreno da govori o svojim skrovitim idejama, nadama, snovima, gorkim uvredama i razočaranjima. A uvreda i razočaranja bilo je mnogo, možda suviše mnogo za život jednog čoveka.

Posle sjajnog uspeha Bednih ljudi počinje teški period neuspeha i tragedija. Rđav prijem Dvojnika, svađa i razlaz sa kružokom Bjelinskog, hapšenje, osuda na smrtnu kaznu, potom robija, kasarna, neuspeli brak, ženina smrt, stečaj, novčane nevolje, bekstvo od poverilaca u inostranstvo, borba sa zajmodavcima, smrt kćeri, a zatim sina, kleveta neprijatelja i prijatelja, a glavno usamljenost.

Dostojevski je bio genijalan i usamljen. Bio je isuviše mnogostran. Prijatelji su videli i razumeli samo pojedine strane njegove složene prirode i na osnovu toga pravili zaključke o celom čoveku. Sudili su strogo, često bez poštede. Naročito se surov pokazao dugogodišnji »prijatelj« i saradnik Dostojevskog N. Strahov.

On je napisao biografiju Dostojevskog u kojoj je kovao u zvezde pokojnika, a zatim je poslao pismo L. Tolstoju u kome saopštava da se za vreme pisanja biografije »borio s odvratnošću koja ga je obuzimala«, jer je Dostojevski »bio zao, zavidljiiv, razvratan, i ceo život je proveo u takvim uzbuđenjima koja su ga činila jadnim i činila bi smešnim da nije bio pri tome tako zao i pametan… on se nikad nije kajao dokraja zbog svih svojih gadosti. Nešto ga je vuklo gadostima, i on se njima hvalio… Lica koja na njega najviše naliče su junak iz Zapisa iz podzemlja, Svidrigajlov iz Zločina i kazne i Stavrogin iz Zlih duhova

Strahovljevo pero vodila je zavist i mržnja prema velikom savremeniku, ali u njegovim rečima ima jedan deo istine. Mi ne znamo pravog Dostojevskog. Jedni ga predstavljaju kao sveca, drugi kao grešnika, ali on nije bio ni samo svetac ni samo grešnik; on je bio i svetac i grešnik u isto vreme. Dostojevski je istraživao dubine ljudske svesti i podsvesti, zanimali su ga problemi ljudske budućnosti, on je stvorio znamenitu poemu o Velikom Inkvizitoru, maštao o ustrojstvu raja na zemlji — i u isto vreme bio sujeveran, sumnjičav, nepoverljiv, podozriv, verovao u vradžbine, čak je pokušao da neke i sam tumači. Pisao je o tome šta očekuje svet i Rusiju u nedalekoj budućnosti, uživao glas vidovnjaka, ali bio preterano lakoveran i često padao u greške. Jednostavno, Dostojevski je bio čovek kome, mada je bio genijalan, ne samo što nije bilo tuđe ništa ljudsko, već u kojem je »ljudsko« često nadvladavalo. Dovoljno je da pregledamo Dnevnik A. G. Dostojevske pa da vidimo Dostojevskog u novoj svetlosti. Tako se Dostojevski čas plahovito svađa u vagonu s nekim Nemcem, na čuđenje Ane Grigorjevne, na dobrom nemačkom jeziku, čas uz muziku dečjeg vergla igra sa ženom pred decom mazurku, pred veče luta ulicama Stare Ruse ( grad u Novgorodskoj guberniji gde je Dostojevski s porodicom živeo niz godina.) tražeći odlutalu kravu, žestoko se prepire sa svojum rođacima dokazujući svoje pravo na nasledstvo koje je tetka ostavila.

Ličnost Dositojevskog se ispoljava u velikom zamahu njegove amplitude od nule do beskonačnosti.

»Najgore je to — pisao je — što mi je priroda podla i suviše strastvena: svuda i u svemu idem do poslednjeg predela, celog života sam prekoračivao granicu.«

Dostojevski je imao težak karakter. U mladosti je, po vlastitom priznanju, »poveo parnicu sa celom literaturom, časiopisima i kritičarima«. Svi bivši prijatelji uključujući i Turgenjeva, Njekrasova, Bjelnskog, postali su mu neprijatelji. Na kraju života situacija se nije poboljšala. U pismu P. Gusevoj od 15. oktobra 1880. god. Dostojevski javlja: »Ne održavam veze ni sa časopisom ,Aganjok’ ni sa ijednom drugom redakcijom. Gotovo svi su mi neprijatelji — ne znam zbog čega.« Oktobra, osamnaestog, 1880. godine, dakle tri dana kasnije, u pismu M. Polivanovoj, Dostojevski piše da mu književnici početnici donose svoje rukopise i mole da ih »udomi« u nekom časopisu. Vi, vele, imate poznanstva u svim redakcijama, a ja ni u jednoj nemam niti hoću da imam. Ispada kao da sam sve naljutio i svi me mrze. Ovde u literaturi i časopisima ne samo što me olajavaju kao psi, nego ispod ruke šire razne klevete i nedostojne spletke.

»Namrgođenog, natmurenog, ćutljivog, duševno slomljenog i izopačenog sudbinom«, po njegovim vlastitim rečima, Dostojevskog nije shvatala čak ni vlastita žena. On ju je uveravao da je ružno samo spolja, da je unutra drugo, ali nije kazao kako se može videti to drugo.

U pismu ženi od 20. maja 1876. god. Dostojevski hvali Anu Grigorjevnu zato što u njenim pismima oseća ljubav prema sebi, i tu kao nehotice priznaje: »Ja u stvarnom životu, kad smo zajedno, nisam komunikativan, mrgodan sam i apsolutno nemam dara da izrazim sebe celog. Nemam forme, gesta. Pokojni brat Miša me je zbog toga prekorevao s gorčinom. Hoćeš li mi oprostiti, mila moja, što te toliko mučim?«

O tome da je Dostojevski bio »nedruštven i mračan« mi već znamo, ali zašto je on upotrebio reči »u stvarnom životu«? Znači li to da je Dostojevski u snu bio drugi čovek? Ili je stvarnost za njega bila san, a san — java? Ili, što je verovatnije, Dostojevski tu pravi aluziju na svoju osobenost kojom se razlikovao od većine ljudi: sposobnost za refleksiju? Promatrajući sva svoja osećanja i doživljaje, gledajući na sebe sa strane, Dostojevski je dobro razumeo osećanja i doživljaje drugih ljudi. Video je pravo čovekovo lice, video ono što ljudi nerado priznaju i samim sebi. Možda je zato Dostojevski toliko voleo Puškinovu pesmu Prorok, u kojoj Puškin govori o istoj sposobnosti.

Videti ljude onakve kakvi su vrlo je teško, često skoro nepodnošljivo. Mnogi naši pisci i pesnici koji su imali tu sposobnost bili su duboko nesrećni. Gogolj je umro na granici ludila, Čehov je u životu mnogo patio, tragične opsesije pratile su Bloka. No ni u Gogolja, ni u Čehova, ni u Bloka pomenuta sposobnost nije bila toliko razvijena kao kod Dostojevskog.

Nažalost, stvaralaštvo i život Dostojevskog nisu proučeni sa tog gledišta. A za razumevanje Dostojevskog bilo bi važno imati rad o temi: »Svet u percepciji Dostojevskog«. Jer bi to bio svet »obnaženih« ljudi, to jest ljudi bez maske, takvih kakvi su u životu.

Tom sposobnošću mi objašnjavamo jednu osobenost stvaralaštva Dostojevskog na koju su mnogi ukazivali ali nisu objasnili — naime, neobičnu pronicljivost svih aktera u njegovim delima. Njegovi junaci, obično, s neshvatljivom lakoćom pogađaju sve planove protivnika u najzamršenijim intrigama i prave tačne prognoze o tome šta će se dogoditi. Čitalac često zastaje u nedoumici pred tolikom pronicljivošću, ali se sve to može lako objasniti ako uzmemo u obzir spomenutu sposobnost. O tome je Dostojevsjki pisao u Dnevniku za 1873. god. u članku »Stari ljudi«. Karakterišući Hercena, Dostojevski primećuje da je Hercen bio »izvanredan reflektor«. Dalje sledi ovakvo objašnjenje: »Refleksija je sposobnost od najboljeg svog osećanja napraviti objekat, postaviti ga pred sebe, pokloniiti mu se i odmah iza toga, možda, i nasmejati mu se.« Upravo ta sposobnost je smetala Dostojevskom »da izrazi sebe«. Ona je ubijala neposrednu percepciju, činila ga nepoverljivim, mračnim. Dostojevski je voleo čoveka, sažaljevao ga, razmišljao o njegovoj sudbini, sanjao o svetloj budućnosti ali nalazio malo ljudi koje bi mogao poštovati. Otuda — neprekidno traženje »pravog čoveka«, borba za »pravog čoveka«.

Dostojevski se u mladosti odlikovao pomenutom sposobnošću. N. Njekrasov u pripoveci Kameno srce ovako opisuje Dostojevskog: »U trenucima kad bi se jako uplašio, imao je običaj da se zgrči, da se povuče u sebe do te mere da obična smetenost ne bi mogla dati pojma o njegovom stanju. Ono bi moglo da se karakteriše samo rečju »nestati« koju je on iskovao. Lice bi mu se najednom izdužilo, oči iščezavale pod kapcima, glava se spuštala među ramena; i onako prigušen glas konačno bi izgubio jasnoću i slobodu i zvučao tako kao da se genijalni čovek nalazio u praznom buretu sa nedovoljno vazduha; pri tome su njegovi pokreti, iskidane reči, pogledi i neprestano micanje usana — izraz podozrivosti i opreznosti — imali nešto toliko tragično da se nikako nije moglo smejati.« — »Lice genijalnog čoveka procveta, svaka pega na njemu napuni se radošću, ali… tu mu se opet senka sumnje i straha pojavi na licu koje se obično menjalo hiljadu puta za minut, prokazujući čas kišni oblak koji svakog časa može da se prolomi kišom i blatom, čas obasjavajući jarkom treperavom svetlošću kojom sunce blista na mrazu. Komentairišući tu pripovetku K. Čukovski piše: »… sve životne utiske, čak i prijatne, Dostojevski je primao tako prekomerno osetljivo da su se oni neizbežno pretvarali u patnju. Nije čudo što se čak u humanom kružoku Bjelinskog osećao kao u mučilištu.« Nama se čini da stvar nije u »prekomernosti apercepcije« nego je, jednostavno, Dostojevski video stvari u pravoj svetlosti. Ljubazno ophođenje nije moglo da ga prevari. Razumeo je da, mada ga cene kao autora Bednih ljudi, ipak se prema njemu odnose, izuzev Bjelinskog, s podsmehom i snishodljivo; gledaju ga sa viisine, podsmevaju se njegovom ponašanju i spoljašnjosti, izigravaju ga i zbijaju s njim šale. Dostojevski je cenio te ljude, sanjao o poznanstvu sa njima i sad se mašta sudarila sa stvarnošću. Mladom piscu je bilo teško, gotovo nemogućno da shvati kako su ti ljudi mogli da se tako surovo odnose prema njemu. Ali činjenice ostaju činjenice, i ogorčeni Dostojevski raskida sa kružokom Bjelinskog preteći da će »zgaziti u blatu nedavne prijatelje«.

Sposobnost Dostojevskog da se deli u dve ličnosti zapažali su mnogi. N. Strahov u svojim Uspomenama piše: »U Dostojevskom se neobično jasno ispoljavala svojevrsna razdvojenost koja se sastojala u tome da se čovek predaje vrlo živo izvesnim mislima i osećanjima ali čuva u duši nepopustljivu i nepomičnu tačku s koje gleda na samog sebe, na svoje misli i osećanja. On sam mi je ponekad govorio o tom svojstvu i nazivao ga refleksijom.« Ali niko nije uočio da je Dostojevski razumevajući sebe, isto tako dobro mogao da razume i druge.

Duboko razumevanje ljudi lišavalo je Dostojevskog ravnoteže neophodne pri opštenju sa njima. Time se objašnjava da je on često bio nepravedan čak prema bratu koga je voleo.

»Ponekad se setim — piše on bratu — kako sam nespretan i težak bio kod vas u Revelu… Imam tako gadan odvratan karakter… Za tebe i za tvoje spreman sam da dam život, ali neki put kad mi je srce prepuno ljubavi, ne možeš da mi izvučeš srdačnu reč. Smešan sam i gadan, i uvek patim od nepravednog mišljenja o sebi. Kažu da sam krut i nemam srca. Sećam se kako sam se namerno ljutio na Feđu koga sam u isto vreme voleo čak više nego tebe.«

Dostojevskog nisu shvatali tuđi, nije shvatala rodbina, oštro kritikovali i osuđivali prijatelji. U takvim uslovima se pisac sve češće osećao usamljen. U romanima se on ispovedao, ali u njima je bilo teško govoriti o sebi: stešnjavala je forma. Trebalo je naći nešto novo neobično. Tako se pojavio plan izdanja Piščevog dnevnika.

Cilj izdanja je spasenje od usamljenosti Govoreći s drugima Dostojevski je govorio sa sobom. »Izdavao sam svoj list koliko za druge, toliko i za sebe samog, iz neodoljive potrebe da se izrazim u ovo naše zamamljivo, toliko karakteristično vreme.«

U Dnevniku je Dostojevski bio iskren dokraja… »Još nikad kad sam pisao nisam dozvolio sebi da dovedem do kraja n e k a svoja ubeđenja, da kažem p o s l e d nj u reč svojih ubeđenja — o ulozi i opredeljenju Rusije u čovečanstvu i izneo sam misao da to ne samo što će se dogoditi u najbližoj budućnosti nego već počinje da se zbiva.«

Kao što vidimo, Dnevnik je bio »poslednja reč« ubeđenja Dostojevskog, a glavni cilj izdanja bilo je »po mogućstvu razjasniti ideju o našoj nacionalnoj duhovnoj samostalnosti i ukazivati na nju u činjenicama tekućeg života«. Dostojevski je u Dnevniku vodio borbu za nacionalno dostojanstvo ruskog čoveka, za rusku kulturu, ruski jezik, rusku nauku i umetnost.

Dostojevski ističe da Dnevnik nije običan politički pregled i nema nameru da svakog meseca objavljuje političke članke, nego će uvek nastojati da pronađe i iznese naše nacionalno narodno gledište i u dnevnim političkim događajima.

Dnevnik nije bio šarolika zbirka članaka, ogleda, uspomena, pripovedaka, romana, to jest čudna smeša različitih žanrova, već delo objedinjeno jednom idejom. U oglasu o izdanju Dnevnika u 1876. god. Dostojevski je sam naglasio: »Od dvanaest svezaka će se sastaviti celina, k nj i g a napisana jednim perom.«

Nemaran odnos prema Dnevniku koji je do sada postojao ne može se ničim opravdati. Već Strahov u svojim Uspomenama o Dostojevskom primećuje: »Može se reći da je Dostojevski u Dnevniku sam napisao svoju biografiju, pokazao i objasnio šta ga je zanimalo, šta je mislio i osećao svakog od dvanaest meseci ovih triju godina.«

Strahov je smatrao Dnevnik ispovešću Dostojevskog. Dnevnik je imao neobičan uspeh i svakako je srećna zamisao, a i sasvim je odgovarao onom što je Dostojevski hteo i kako je hteo da piše. Pisac je mogao da izražava u potpuno slobodnoj formi one misli koje su stalno vrele u njemu i koje je pobuđivala uvek napregnuta pažnja prema stvarnosti koja ga je okružavala. List je bio zaključna reč u razvitku ideja Dostojevskog.

Dnevnik je neobiično demokratičan, njegovi junaci nisu aristokrati, ni finansijski magnati, već prosečni ljudi. Dnevnik je povest o Rusiji, o ruskoj inteligenciji i ruskom narodu. Strane mesečnika su ispunjene brigom za Rusiju i strasnom verom u budućnost koja je čeka. To je himna ispevana čoveku, slavljenje njegove moći, njegovih sposobnosti, himna ljudskom razumu i životu.

Dostojevski se osećao organski vezan za narod. Imao je dve duše: dušu ruskog intelektualca, mislioca, istraživača duševnih dubina čovekovih — i dušu običnog čoveka. Tu je uzrok razdvojenostii i protivrečnosti. Mislilac je propovedao potrebu i korisnost patnje, a čovek iz naroda je mrzeo patnju jer je patio isuviše mnogo, često bez krivice. Pored poziva na trpljenje, oproštaj i ljubav prema bližnjem u Dnevniku nalazimo provale gneva i jarosti kad Dostojevski traži surove kazne za sve koji tlače druge. Reklo bi se da su neke strane Dnevnika napisane rukom koja je spremna da se maši oružja.

Otkrivajući nepravdu koja vlada u svetu, Dostojevski poziva na borbu protiv zla. Ono ne sme da trijumfuje. Zlo je ispoljavanje životinjske strane ljudske prirode. Tu stranu moramo gušiti, boriti se protiv nje. U Dnevniku je Fjodor Mihajlovič počeo borbu za »pravog čoveka«, pokazao »bolje ljude ruske nacije«, pokazao »pobednike sveta kojima treba da pripada ova zemlja«. Svi su oni bili ljudi iz naroda. Mit o Dostojevskom — Stavroginu, Svidrigajlovu, čoveku iz podzemlja, mora se odbaciti. Takvi ljudi su mu bili neprijatelji i tuđi.

Dostojevski je bio duboko nacionalan, i nije mogao da takav ne bude zato što je bio Rus najviše od svih Rusa. Njega je kao Rusa posebno interesovala budućnost čovečanstva. Dnevnik je ispunjen predosećanjem »sudbonosnih trenutaka sveta« (reči iz pesme Tjutčeva). Dostojevski kao da je čuo da se približava strašna bura. On je čuo taj tutanj dok je nebo bilo još vedro i sijalo sunce. Savremenici su bili zauzeti svojim svakodnevnim poslovima, i Dostojevski sa svojim nemirom i strasnim traženjem izlaza bio im je nerazumljiv i tuđ. Njegova predskazanja o »četvrtom staležu koji dolazi« i o svetskim katastrofama izgledala su fantastična. »Vi se smejete — dobaci on. — Blaženi oni koji se smeju. Daj vam bog veka, videćete sami. Onda ćete se preneraziti.« Mnogima je palo u deo da vide i da se preneraze.

Predviđanje budućih katastrofa i potresa stavilo je poseban pečat na pisca i njegovo delo. On je bio »ošamućen šumom unutrašnjeg nemira« koji je ispunio stranice njegovih romana i Dnevnika. U njemu je Dostojevski upozoravao savremenike da se mora biti čovek, voleti bližnji; nastojao je da pokaže prave ljude. »Ja vidim i predosećam te nove ljude kojima pripada budućnost Rusije.« Otuda — napregnutost, plahovitost i strasnost, otuda, na prvi pogled, neobični žanrovi i njihovo mešanje.

U Dnevniku se odrazio zavetni piščev san o velikom sveljudskom jedinstvu.

* * *

Iz knjige D. V. Grišina »Dostojevski – čovek, pisac i mitovi« (Dostoevskii čelovek pisatelb i mifbi ). Izdanje Melburnškog undverziteta. Australija, Melburn, 1971. god/ Knjigoljupci

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Tragedija genija (slučaj Dostojevski)

 

Fjodor Mihajlovič Dostojevski  bio je opterećen bolešću od koje su patili, kako se pretpostavlja, Herkul, Ajakas, Empedokle, Marko Sirakuski, Sokrat,  Julije Cezar, Livije Druz, Savle,  Sveti Jovan, Muhamed, Magbet,  Karlo Veliki, Petrarka, Dante,  Rišelje, Kromvel, Petar Veliki,  Napoleon i drugi. To je epilepsija.

Epilepsija Dostojevskog  mogla je proisteći kako iz očeve tako i iz maternje loze, jer su obe bile teško opterećene raznim oblicima neur opati ja i psihopatija.

Otac mu je bio „mračan čovek, nervozan i razdražljivo samoljubiv”, kako piše Vjetrinski, biograf Dostojevskog. Na drugom mestu isti biograf dodaje da je Dostojevski govorio s poštovanjem o svim članovima svoje porodice,ali ,,o ocu nije voleo govoriti, i molio je da ga za njega ne pita, atakođe je malogovorio o bratu Andreji”.

Šta je to što pisac krije o svom ocu? To se otkrilo tek u novije vreme, kada je kći Dostojevskog, Ljubov Dostojevska, odštampala uspomene o svome ocu. Ona diže pred nama celu zavesu i kaže da im je otac bio strašan alkoholičar i grozan tiranin, u kući i van nje, a naročito prema mužićima na poljskom imanju, koji su ga, u ogorčenju, premlatili na najgrozniji način. To tiranstvo, izgleda, imalo je sadističku osnovu.

Majka piščeva bila je takođe opterećena. Bila je slabih živaca, i Strahov o njoj piše da je bila „ćutljiva, povučena i bojažljiva”. Bila je još i nežne i bolešljive konstitucije te je rano umrla od tuberkuloze, kad je Fjodoru bilo 15 godina. Deca starog Dostojevskog bila su sva opterećena teškim nasleđem. U svojim uspomenama Ljubov Dostojevska piše da su i stariji i mlađi brat Fjodorov bili nepopravljivi alkoholičari i propalice,a jedina sestra, Varvara, bila je zla i pakosna u tolikoj meri da su je ubili njeni rođeni ukućani. Sin Varvare bio je idiot, dok je sin najstarijeg Fjodorovog brata, inače bistre pameti, umro od  progresivne paralize. O jednoj svojoj tetki Fjodor piše da je „imala slabo pamćenje, mada je naizgled bila zdrava; beskarakterna i neodlučna, bila je podložna svakojakim  uticajima i bojala se đavola”. Kako tvrdi Ljubov Dostojevska, svi članovi patili su od rastrojenih živaca, duševnih poremećaja i kriminalnih sklonosti.

Priroda i oblik naslednog opterećenja pokazali su se kod Dostojevskog još u ranom detinjstvu. Prvi jači simptom bile su halucinacije. One  su se pojavile oko njegove desete godine. Prvi slučaj izneo je sam  Dostojevski, u svom časopisu „Piščev dnevnik”. Jednom, leti, kad je bio sam u šumi na očevom poljskom dobru, odjednom je jasno čuo kako neko viče prestravljenim glasom: „Evo vuka!” Preplašen i izbezumljen tim krikom, on beži u divljem  bekstvu  iz šume, sustiže muzika Mareja, koji ga smiruje i izvodi na put  za selo. Dostojevski objašnjava da je, još kao dete, čuo i innoge druge glasove, kao i to da je u detinjstvu imao neopisano jak „noćni strah”, jači  nego kod ostale dece, i da se u snu često trzao od straha.

Kada su se kod njega pojavili prvi epileptički napadi, nije zabeleženo, ali izgleda da su i oni počeli u ranom detinjstvu. Jedan njegov drug iz detinjstva priča da je bio svedok jednog napada epilepsije, kad se Dostojevski „valjao na ulici s penom na ustima”. Drugi njegov prijatelj, poznati književnik Grigorovič, piše da se njegova bolest pojavljivala više puta, još dolk je bio student u Inženjerskom učilištu. „Nekoliko puta” — kaže taj svedok — „za vreme naših retkih zajedničkih šetnji spopadao ga je napad. Jednom, pri prelazu preko Trojicke ulice, sreli smo pratnju. Dostojevski se brzo okrenuo, u nameri da se vrati, ali nismo koraknuli ni nekoliko koračaji, a njega spopade tako jak napad da sam ga, s još nekoliko ljudi, morao skloniti u prvi obližnji dućan”.

Doktor Janovski, kome se Dostojevski često obraćao za lekarske savete, krijući od njega svoju epilepsiju, piše: „Prva bolest zbog koje mi se obratio Dostojevski bila je čisto lokalne i ograničene prirode. U toku  lečenja često se tužio na nekakve osobite uporne glavobolje, koje je —  sve — on  nazivao »vrtoglavice’. Prateći stanje njegovog  zdravlja  i znajući mnoge stvari iz njegovih reci o živčanim rastrojstvima koja je imao u detinjstvu, i imajući u  vidu njegov temperament i njegovu konstituciju, stalno  sam imao pred očima nekakvu živčanu bolest”.

U kasnijem životu napadi epilepsije bili su česti i  postali  obična pojava. Te napade  zabeležili  su  mnogi  piščevi  prijatelji. Njekrasov i Turgenjev zabeležili su slučaj kad je, posle pojave „jadnih ljudi”, jedna lepotica iz višeg društva pozvala proslavljenog pisca u svoj salon, pun najotmenijeg sveta. Čim se pojavio u tom raskošnom i sjajnom salonu, još pre pozdrava s domaćicom, Dostojevski se srušio na pod kao sveca, sav u grčevima, s iskrivljenim licem i s penom na ustima. A. Miljukov u svojim uspomenama beleži slučaj kad je Dostojevski bio kod njega u gostima u Pavlovsku, u blizini Petrograda. Dostojevskom se tada desio napad čim je uzeo u ruke čašu. A kad ga je Miljukov ispraćao do željezničke stanice, odjednom je viknuo na putu: „Napad! Sad će i napad!” Toga puta, međutim, nije  došlo do napada, niti u tri maha neposredno posle toga, kada je opet uzvicima nagoveštavao napad. Kad ga je sutradan Miljukov posetio u njegovom stanu, Dostojevski je bio slab kao posle kakve teške bolesti, i  spočetka me nije ni poznao” — piše  taj svedok.

Strahov, najbolji prijatelj Dostojevskog, piše da su „napadi  epilepsije bivali približno jedanput mesečno”. Ponekad su bili redi, ali katkad i češći, pa čak i dvaput nedeljno.

Dostojevski, kao i svi epileptičari, nije pamtio ništa što se zbivalo za vreme napada, niti je izvesno vreme posle toga raspoznavao  svoje poznanike. Kao i svaki epileptičar, i on je predosećao nastup napada. Pomenuti svedok Strahov o tome piše:  „Predosećanje nastupa napada uvek bi bivalo tačno, ali je ponekad i varalo. U romanu ,Idiot’ podrobno je  opisano  samoosećanje  epileptičara  pred sam napad. Jednom prilikom sam lično bio svedok kako je tekao napad kod Dostojevskog. Bilo je  to, čini mi se, 1863. god., uoči Uskrsa. Dockan uveče, oko 11, dolazi on k meni na življi razgovor. Ne sećam se tačno o čemu  smo razgovarali, ali znam da je bilo nešto važno i apstraktno. Dostojevski se jako oduševio i koračao po sobi, dok  sam ja ostao sedeći za stolom. Govorio je o nečem  uzvišenom i radosnom. Kad  sam pomogao njegovu misao jednom svojom primedbom, on mi se odjednom obraća s ushićenim izrazom na licu, koji je pokazivao da je njegovo oduševljenje dostiglo vrhunac. Zastade za tren  oka, kao da je tražio zgodnu reč za svoju misao, i već je bio otvorio usta. Gledao sam u njega netremice, osećajući da će reći nešto neobično,  da ću čuti neko otkrovenje. Odjednom, iz njegovih otvorenih  usta iskače čudan, produžen i besmislen glas, i sruši se, bez svesti nasred sobe”. Isti svedok nastavlja: „Dostojevski mi je mnogo puta pričao da pred napad oseća trenutke neobičnog  ushićenja”  „Nekoliko trenutaka uoči nastupa napada — pričao mi je — osećam takvu sreću kakva je nemogućna u običnom stanju, i  o čemu nemaju pojma drugi ljudi. Osećam punu harmoniju u sebi i u ćelom svetu, i to je osećamje tako slatko i jako da bih za nekoliko trenutaka takvog blaženstva dao desetak godina, pa i ceo  svoj život”.

Karakter,  mentalitet i  temperament Dostojevskog imaju svoje specifično obeležje. U doba prvog  detinjstva, po recima njegovog brata, Dostojevski je bio „živ kao vatra, branio je energično svoje ubeđenje i bio dosta oštar na rečima”; zbog toga mu je otac često  govorio: „Ej ti, Feđa, umiri se, nećeš  proći dobro … dobićeš crvenu kapu”, tj. dopašće hapsa. Kasnije,  kao student u Inženjerskom učilištu, on  se  donekle menja. Trutovski, njegov  drug iz tog vremena, piše da mu je „pogled  bio uvek zamišljen, a izraz lica većinom usredsređen”, i dodaje da se uvek „tuđio drugova”  i bio toliko ozbiljan, da ga on, Trutovski, ne može zamisliti „da se smeje ili da se razveseli  u društvu svojih drugova”. Drugi njegov drug, Grigorovič,  kaže da se „odlikovao  ozbiljnošću i  povučenošću koja nije svojstvena njegovim godinama” d da „nije voleo osobito glasne i otvorene izlive osećanja”. U jednom pismu svome bratu,  kad mu je  bilo 17 godina, Dostojevski piše: Ne znam hoće li mi se ikad smiriti moje turobne misli”. Njegov učitelj Saveljev iznosi da su mu zbog njegovog osobenjaštva drugovi izdevali razne nadimke. Najčešće  su ga zvali „mističar”, „idealista”, „Fotije”.

Sve te osobine iz detinjstva Dostojevski je zadržao kroz ceo svoj život, ali u razvijenijem obliku. Tuđenje od ljudi  u detinjstvu kod  njega  se kasnije razvilo u jaku razdražljivost  i laku uvredljivost. Nije voleo nikoga, i bio je oštar i otvoren neprijatelj gotovo sa svakim s kim bi došao u bliži dodir.  Sem neprijateljstva prema najboljim svojim drugovima, prema Bjeljinskom i Strahovu, bio je u neprijateljstvu  i s  blagim  i dobroćudnim Turgenjevim. U Badenu, u Nemačkoj, tako ga je oštro napao i uvredio da je posle toga njihovo prijateljstvo bilo prekinuto  zanavek. Turgenjev ga je u pismu pesniku Polonskom nazvao posle tog sukoba  „ludim” i „neuračunljivim”. Prema drugima je imao isto ponašanje. L. OboIjenski priča kako se jednom, na drugarskoj večeri, za trpezom, razljutio na lekara Kuročkina zato što je ovaj rekao da je srce fiziološki najizdržljivi]i organ. „Dostojevski je odjednom skočio na Kuročkina” — priča taj svedok — ,,s krikom i penom na usnama. Teško je bilo razumeti njegovu misao  i uzrok njegovog gneva. Vikao je da su savremeni lekari  fiziolozi zamrsili sve  pojmove, da srce nije komad mišića, nego važna duhovno-moralna sila itd. Kuročkin je pokušao da mu odgovori mirno, ali bez uspeha, i Dostojevski nije došao k sebi od gneva”. Drugom prilikom, kad  je Dostojevski  bio u gostima kod Majkova, ovome je  došao u posetu neki  njegov poznanik. Dostojevski se brzo  sklonio u susednu sobu, jer on  „uopšte  nije mogao trpeti nepoznato lice”,  kako je sam često govorio. Gost  je razgovarao s Majkovom i činio mu neke komplimente za njegove stihove. Dostojevski, osluškujući razgovor, sav van sebe od gneva, s podignutim pesnicama pritrčava vratima i viče u sav glas: „Šta to govori taj podlac! ?” Knez  Meščerski  opisuje  slučaj kada je Dostojevskom došla na razgovor jedna „ošišana” i „savremena”  žena i počela pred njim razvijati svoje misli o društvenim pitanjima. Dok je ona razlagala svoje misli, Dostojevskom se promenila boja lica od jarosti, pa joj  je najzad upao ljutito u reč i doviknuo:  „Vi  ste završili?” — „Završila sam” — odgovori ona. ,,E, onda, evo šta. Slušajte  me, ja ću biti kraći od Vas. Vi ste mnogo brbljali, a ja ću Vam reći, evo, ovo: sve što ste govorili glupo je i nisko; razumete  li, Vi, glupo!? Nauka bez Vas može opstati, a porodica,  deca, kuhinja, bez žene  ne mogu. Žena ima jedan poziv. I  sve što ste mi  pričali, budalaština je! Čujete li, budalaština! Više Vam ništa neću reći”.

Baron A. Vrangelj  opisuje  ovaj  slučaj,  koji  mu je pričao sam Dostojevski. Kad  je jednom bio  u  Parizu i  naumio da poseti Rim, bila mu je potrebna viza papskog nuncija na pasošu.  Dostojevski je zbog toga dolazio dva put u nuncijevu kancelariju, ali ga oba puta nije zatekao, te nije mogao svršiti posao. Kad je došao treći put, presretne ga jedan mlad opat u čekaonici i zamoli ga da prisedne i  pričeka, jer  „monsinjer baš  tog  trenutka pije kafu”. Opat  nije ni završio svoju  rečenicu,  kad  mu je Dostojevski, sav razdražen i van sebe, doviknuo: Dites a Votre Monseigneur, que je crache dans som cafe, qu’il me signe immediatement mon passeport ou je me precipitrais chez  lui avec scandal” („Recite Vašem Monsinjeru  da pljujem u njegovu kafu; neka mi smesta potpiše pasoš, ili izbačen na ulicu, a portir je za tajim doviknuo da će mu se pasoš vizirati ako ga bude poslao preko nekog drugog lica.

Život Dostojevskog u skladu je s njegovim mentalitetom, i karakterom d temperamentom. On je proživeo 61 godinu. Prvo  detinjstvo proveo je u kući roditelja, i kao bolešljivo dete, povučeno, usamljeno i uvek pognjureno  u čitanje knjiga. U 16. godini pročitao je celog Puškina, Gogolja, Aleksandra Dimu, Balzaka,  Evžena Šija, Žorž Sandovu. O njegovoj preranoj inteligenciji Mereškovski piše: „Njegov  književni ukus i sud neverovatno su samostalni i neobični za njegove godine. Bila mu je pristupačna ne samo ruska nego i ćela evropska (književnost”. U jednom pismu iz Inženjerskog učilišta, u  koje je stupio, po očevoj želji, po završetku gimnazije, piše svom bratu: „Govorili smo o  Homeru,  Šekspiru, Šileru, Hofmanu.  Znam Šilera napamet. Recitovao sam njegove stihove i sanjani ga”. Po  završetku školovanja  u  Inženjerskom učilištu, koje  je svršio  s odličnim uspehom,  iako  nije voleo ni učilište niti inženjerski poziv, Dostojevski odjednom dopada robije u  Sibiru zbog učešća u ilegalnoj revolucionarnoj organizaciji „Petraševskovog Tcružoka” i zbog rasturanja ilegalnih spisa. Pored zatvoreničkih patnji, život na robiji doneo mu je i pogoršanje zdravlja. On piše otuda: „Patim strašno od šuljeva i osećam bolove u grudima, koje ranije nisam osećao”. Kasnije, u drugom pismu dodaje: „Moje zdravlje je dobro, ako se izuzmu šuljevi  i nervoza, koja se kod mene razvija krešendo. S vremena na vreme osećam da mi nešto steže grkljan”. Često se tužio i na nesvesticu.

Kad je  na  presto došao liberalni Aleksandar II, Dostojevski biva pomilovan. Pušten sa robije, ženi se Marijom Dimitrijevnom, ženom jednog od svojih drugova po nesreći u Sibiru. Razvija svoj književni rad ubrzano i do  krajnjih granica i bori  se stalno s porodičnim i novčanim nevoljama. Sklanjajući se od mnogih poverilaca, odlazi u inostranstvo i tamo ostaje čitave četiri godine, boraveći ponajviše u Nemačkoj. Po povratku u Rusiju piše jednom svom prijatelju: „Živci su mi vrlo bolesni. Bolest žene jako me  muči. Ona je  na umoru. Očekujemo smrt svakog dana. Njena strašna stradanja utiču na mene strahovito. Rđav sam izvor za svoju porodicu. Život je žalostan. Moje zdravlje je rđavo, noću ne spavam”.

Posle ženine smrti (umrla je od tubenkuloze) za njega nastaju još teži dani, i u novčanom i, u zdravstvenom pogledu. Zapada u takve dugove da mu predstoji čak i zatvor. Ženi se po drugi put. Uzima imućniju ženu, Anu Grigorjevnu Svitkinu, koja ga izvlači iz dugova. U drugi brak polagao je velike nade: „Hoću da otpočnem nov život. Nalazim porodičnu  sreću koje sam toliko  željan” — piše svom prijatelju posle druge ženidbe.

Ali, sreća  nije dugo trajala. Zapada u nove, još veće dugove, a bolest mu se pogoršava. Rešava se ina novo putovanje sa ženom po Evropi, u nadi da se spase poverilaca i bolesti. Iz Ženeve piše  svom drugu  Majkovu da je pobegao iz Rusije „da bi spasao ne samo zdravlje već i život” i dodaje da su mu se „napadi bolesti ponavljali  svake nedelje” i da je počeo „osećati da mu slabi sluh”. U inostranstvu gubi jedinicu kćerčicu i prokookava i poslednje ženino odelo.  Na  energično navaljivanje žene, vraća se u Rusiju. U Petrogradu ostaje sve do svoje smrti, „radeći kao konj,  da  bi isplatio dugove”, kako piše prijatelju Aksakovu.

Poslednji  dani života bili su mu najgori. Valjiševski piše: ,,U poslednje vreme, pred kraj života, bio je ništa drugo do žalostan ostatak iskidanih živaca i organizam sav iscrpen od krajnjeg  svakodnevnog premaranja književnim i novinarskim radom”.

Radi boljeg razumevainja složenosti unutrašnjih zbivanja kod Dostojevskog,  ukazuje se potreba da se, ukratko, izloži klinička slika epilepsije.

Epilepsija — popularno „padavica” — proističe iz ne- uropatskih i psihopatskih porodica i pokazuje se još u detinjstvu ili mladosti. Traje celog života i manifestuje se u vidu češćih i težih, ili ređih i slabijih napada padanja, postupnog telesnog mršavljenja i umnog slabljenja, i  zato skraćuje život. Napadi epilepsije počinju  obično  s predznacima i predosećanjima, u vidu prethodne „promene raspoloženja”,  osećaja bola,  zimljivosti, osobitog  ukusa na jeziku,  a najčešće u vidu „osećaja prijatnog  vazduha”, zbog čega je to  osobito stanje nazvano u psihijatriji „aura”  (aura na klasičnom grčkom znači prijatan  vazduh). Uskoro zatim epileptičar ispusti naročit krik, pa se sruši na zemlju, iznenada kao klada, ma mestu  gde se zatekao, zbog čega je  u opasnosti da ise unakazi ili izgubi život, ako je na obali reke, blizu vatre ili rupčage s vodom. Posle pada spopadaju ga grčevi u svim mišićima, koji se čas zategnu i ukoče  i čas, naizmenično  i brzo, zategnu  i olabave. Grčevi su praćeni valjanjem ili udaranjem rukama, nogama  i glavom o zemlju, izbijanjem pene na usta, koja je često krvava zbog pregrizanja jezika usled  grčenja viličnih mišića, kao i ukočenošću ženica. Pošto ga prođe napad, kraći ili duži, epileptičar se budi i smiruje, ustaje na noge, ne pamteći ništa što se s njim dodogilo. Oseća neko vreme zamor, glavobolju i mutno raspoloženje, pa se povrati u svoje redovno stanje, noseći za uspomenu na napad uboje i rane, ikoje posle zarastanja ostavljaju tragove i belege u vidu trajnih ožiljaka. Napadi se mogu javljati i noću, pri spavanju, u vidu jezovitih snova, košmara, ili u vidu takozvanog somnambulizma — spavanja u budnom stanju.  U takvom stanju, epileptičar ustaje iz postelje i, uz neaktivnu svest, može hodati po kući ili izvan nje i obavljati izvesne radnje.

Pored napada,  kod epileptičara se, od detinjstva, razvija i uobličava, telesno duševno i karakteristična ,,epileptičarska ličnost”, s  posebnom, „epileptičarskom degeneracijom”,  „epileptičarskom konstitucijom” i  „epileptičarskim karakterom”. Sve psihičke promene koje su posledice tog procesa nazvane su u psihijatriji „psihički ekvivalenti epilepsije” (duševne protivuvrednosti epilepsije). Među telesnim osobenostima naročito se ističu grube crte lica i  džinovski stas i snaga, zbog čega su stari lekari nazvali epilepsiju „Herkulova bolest”. Među psihičkim ekvivalentima ističu se — kao najbitnije i najčešće crte epileptičarskog karaktera, mentaliteta i temperamenta — nepostojanost i nagla promena suprotnih osećanja i  raspoloženja.  Epileptičari su ili dobro  raspoloženi,  ljubazni, uslužni, dobroćudni, i pokazuju tada svoj, takozvani ,,epileptičarski optimizam” — preterano naglašavanje čovekoljublja i pobožnosti, uz propovednički stil i slatkorečivost (zbog čega je u staroj psihijatriji bolest nazvana „morbus sacer”, „sveta bolest”, a u novoj je takav  rečnik nazvan („božanska nomenklatura”), ili su suprotnih osećanja i raspoloženja, kada su razdražljivi, naprašiti, mrzovoljni, melanholični, pesimisti i  mizantropi, gotovi i na iznenadne svireposti i zločine. Zbog takve njihove unutrašnje podvojenosti i suprotnosti sorednjovekovni lekari su govorili da ,, epileptičari imaju molitvenik u džepu, boga na jeziku, a  zločin u duši”.

Među drugim „ekvivalentima” ističu se: povremeno, kratkotrajno odsustvo  svesti, izraženo ukočenim pogledom i iznenadnim bledilom ili crvenilom na licu, stanje koje su stariji francuski psihijatri prvi zapazili, i nazvali „petit mal” ili „absence” („mala bolest” ili „odsutnost”), za razliku od „grand mal”, pri velikom napadu s grčevima;  „bradipsihija”, ili usporeno mišljenje ili govor, i koji se pokazuju u vidu  zapinjanja u govoru, zastajanja, ponavljanja,  raspaljivanja i suvišne retorike;  „egocentrizam”, izražen u stalnom isticanju svoga „ja” i u prenebregavanju moralnih i  materijalnih interesa svojih bližnjih; povremena, iznenadna i nepredviđena lutanja i skitnje van mesta stalnog boravka, „vagabondaža”, pri neaktivnom stanju svesti, kada bolesnici čine raznovrsne neuračunljive postupke, a često i krivična dela; česte iluzije i halucinacije, naročito vida i sluha, koje pothranjuju epileptičarsku maštu.

Izložena klinička slika  epilepsije ogleda  se u  Dostojevskom kako u njegovoj ličnosti i životu tako i u njegovom delu.  O tome svedoče mnogi  biografski podaci i svedočanstva.

Veliki  ruski sociolog i publicista Mihajlovski napisao je veoma zapaženu  studiju o Dostojevskom, „Svirepi talent”. U toj studiji pisac je izneo da Dostojevski uživa, na svirep način, u mukama i patnjama svojih književnih ličnosti. Turgenjev, koji je izbliže poznavao Dostojevsikog, u pismu upućenom Saltikovu piše  da  se  u /potpunosti  slaže s Mihajlovskim i otvoreno naziva Dostojevskog ,,sadistom”, dodajući da je „sadizam osnovna crta njegovih  književnih tvorevina”. Jedan od najboljih biografa Dostojevskog, Vjetrinski, dajući rezime o tom značajnom i mnogo raspravijanom pitanju, piše: Kod Dostojevskog ta crta epileptičarskog karaktera prelama se kao bolesna strast za podrobnim  raščlanjavanjem  i neprekidnim zagledanjem u najteža stradanja ljudske duše. U njegovim delima jako pada u oči pojava, koja se stalno ponavlja, a to je da  sam pisac oseća uživanje u stradanjima. Teško je verovati da je to osobina svake ljudske psihike i da je svojstvena svim ljudima. Ona se mora smatrati kao crta svojstvena samom Dostojevskom, patološki  bliska sadističkoj izopačenosti”.

Ali, to nije sve. Dostojevski nije samo sadista, on ne uživa samo  u patnjama drugih — za njega je isto takvo uživanje i njegovo vlastito stradanje. On je psihički još i masohista. Njegov lični život prepun  je stradanja i patnji, i ta njegova preteška stanja ne  dolaze  (kao nešto nametnuto silom prilika, spolja, nego kao nešto namerno traženo, i nađeno. On je donekle sličan alkoholičaru, koji je svestan da je rakija otrov, ali ne može bez nje: njega nešto tera iznutra, njegova alkoholičarska strast ili  nagon, i on je traži, pije i opija se  uslast. Dostojevski zna da je Sibir robija, patnja i stradanje, i baš zato sve  to traži i hvali.  On mora da beži  od poverilaca u Evropu jer ne može da isplati dugove, trpi bedu i nevolju, ali  se ipak kocka, i na ruletu gubi sve što ima, prokockava čak i poslednju ženinu  haljinu. Dostojevski je stradanje uzvisio na stepen kulta, i on je ideologiju stradanja i samostradanja razvio kao niko drugi. On razgovara jedinom prilikom sa svojim drugom Solovjovim, pa sav ushićen uzvikuje: „Sibir, robija,  to je za mene bila velika sreća”. U  „Zločinu i kazni” kaže da „ideja leži u stradanju”.

Bol i  stradanje su, zaista, jedina čvrsta podloga svakog  stvaralaštva i sigurno čistilište  socijalne i humane ideologije. Bol i stradanje rađaju ljubav prema ljudima i bude i razvijaju osećanja čovečnosti. Kod Dostojevskog bol i stradanje rađaju ljubav prema božanstvu, ali mržnju i zločin prema ljudima. On je na recima pobožan, ali su njegova dela čudna. On je fanatik Kristove ljubavi prema bližnjem,  ali ne i akcije u tom smislu. On prekida lično prijateljstvo i postaje otvoren neprijatelj svoga  druga  Bjeljinskog  samo zato što je ovaj  ateist i ne veruje u božanstvo. „Taj čovek, Bjeljinski, vređao je Hrista preda mnom” — piše Dostojevski — „međutim, on ne može da se poredi  s  Kristom ni uzet zajedno sa svima moralnim snagama ovog sveta”. Drugom prilikom, u diskusiji s drugim  prisnim prijateljem, Strahovim, koji je takođe bezbožnik, on,  posle dugog  dokazivanja, viče besno  i izvan sebe: „Postoji jedan  Bog!  Jest! Bog postoji!” — U pismu gospođi fon  Vizinoj piše:  „Verujem da nema ničeg lepšeg, dubljeg, simpatičnijeg, pametnijeg, muškijeg i savršenijeg od Hrista, i ne samo  što nema već kažem sebi sa surevnjivom ljubavlju da i ne može biti. Kad bi mi neko dokazao da je Hristos izvan istine, pa da je to i zbilja tako, pre bih ostao s Kristom nego s istinom”.

Međutim, dok je s jedne strane fanatik Kristove ljubavi, dotle je s druge strane žestok čovekomrzac, pa, šta više, potencijalno i zločinac,  zločinac u duši.  On na jednom mestu piše otvoreno: „Voleti čoveka uopšte — znači nasigurno prezirati,  a pokatkad i mrzeti pravog čoveka, koji  je tu pored nas”. Tome dodaje:  „Ukoliko više volim čovečanstvo, utoliko više mrzim pojedince.  U snovima  mogu se poneti do žrtvovanja za čovečanstvo. Ali, makar i dva dana proživeti u jednoj  sobi  s  drugim čovekom, meni je nemogućno. Neprijatelj sam  svakog bližnjeg”. — ,,U duši se još i može voleti bližnji  izdaleka, ali izbliza — nikako. Može se voleti samo skriven, nevidljiv čovek. Čim pokaže svoje lice, ljubav nestaje”. — „Po mom mišljenju, čovek nije u mogućnosti da voli svog bližnjeg”.

Iz izloženih samopriznanja i iskrene ispovesti mogu se izvući brojni zaključci, ali pre  svega — da je Dostojevski, u stvari, od hrišćanstva isto  toliko dalek koliko i ateista Niče, i još dalje. Niče je sam priznavao da je đačić prema Dostojevskom, i da je kod njega učio školu. On o tome piše: „Dostojevski je jedini psiholog od kojega sam imao šta da naučim. Svoje poznanstvo s njim smatram za najbolji udes u svom životu”. U hrišćanstvo Dostojevskog, do zamora naglašavano, nije verovao nijedan Rus koji ga je poznavao. Tolstoj piše u pismu jednom svom prijatelju: „Izgleda mi da ste bili žrtva lažnog shvatanja o Dostojevskom.  Ne samo Vi, ceo svet je uveličao njegov značaj, i to ga je uveličao šablonski, uzdignuvši ga na stepen proroka i sveca, njega, čoveka koji je umro u fazi kad je u njemu najjače plamtela borba  između dobra i zla. On je dirljiv, zanimljiv, ali podići ga kao spomenik i kao primer potomstvu, čoveka koji je sav  borba — ne ide”. Turgenjev u pismu upućenom Saltikovu govori o Dostojevskovoj pobožnosti još odlučnije: ,,I  samo kad se pomisli da su tom našem markizu de Sadu svi ruski arhijereji održali parastose, pa čak držali i pridike o  sveljubavi tog čoveka! Zbilja, živimo u čudno vreme!”

Kod Dostojevskog, dakle,  versko osećanje nije  ispravno — tu se reci i dela ne podudaraju. Nije ispravna ni njegova duševno-moralna priroda. Poznati ruski književni kritičar Šestov u svojoj studiji o Dostojevskom piše: „Dostojevski nije hteo nikad da prizma da su ideje čoveka iz ,Zapisa  iz podzemlja’ njegove lične, i stalno je imao u džepu paradne ideje, koje je utoliko više histerički uzvikivao ukoliko su se dublje razilazile sa suštinom njegovih zavetnih želja”. Gljeb Uspenski nalazi to isto i potvrđuje primerom njegovog  čuvenog govora prilikom osvećenja Puškinovog spomenika u Moskvi. On u tom govoru vidi da je Dostojevski zapalio publiku na svečanosti jedino svojom  ekstazom, usijanim živcima i fanatičkom eksplozijom osećanja, dok mu je, u stvari, pri pažljivom čitanju, govor „bio pun protivurečnosti i neubedljiv”.

Sem pobožnosti i zločina, kod Dostojevskog su bol i stradanje uslovili i njegov  karakteristični  misticizam, koji  ima široku  i maglovitu mesijanističko-hriščansko-nacionalističku osnovu. Francuski lekar dr Gaston Lojg, koji je napisao i najprodubljeniju patografiju  o Dostojevskom, s pravom (kaže: „Dostojevski je imao dva naročita  razloga  da bude  mističar:  on je —epileptičar, i  on je — Rus”.

Dostojevski je fanatički  verovao u svoju istorijsku misiju. On je u to verovao još u ranoj mladosti, još onda kad za njega niko nije znao. On je samog sebe visoko  cenio ne samo u svojoj duši već i javno, pred svetom. On je sebe, i usmeno i u svojim pismima, bez prestanka porodio čas s Puškinom, čas s Gogoljem, čas s kojim drugim književnim velikanom. Pri tom je neprestano ponavljao reci pesnika Ogareva da želi ,,i život, i bol i smrt proroka”.

Dostojevski uvek govori kategorički, bez kolebanja, fanatički i dogmatički, i ne usvaja ničiju sumnju. Nameće diktatorski svoju veru i ne trpi nikakvu diskusiju. Njegov drug Stahejev priča kako je Dostojevski jednom prilikom otišao  na poklonjenje u čuvenu Optinu Pustinju,  tamošnjem pustinjaku, isposniku i propovedniku: „Dostojevski je više govorio nego isposnik, uzbuđivao se, odgovarao mu vatreno, razvijao d objašnjavao smisao svojih reci, i neprimetno za samog sebe, uniesto da pažljivo sluša tražene savete, on sam uzima ulogu učitelja”. Isti svedok daje još  jedno ‘svedočanjstvo: „Sedim, ponekad, i slušam kako on bez prestanka govori, ćele večeri, i sve mi se nešto  čini evo, sad, sad će poludeti. Toliko je pri govoru bivao uzbuđen i tako je skakao s predmeta na predmet”.  – „Sabesednik je bio nezgodan, nije voleo da mu se protivureči, i ne samo što nije voleo da mu se ine odobrava već nije dopuštao ni da se prekine u govoru, niti da mu se upada u  reč. Čim bi ko upao s kakvom primedbom, obrecnuo bi se na njega:  ,Ćutite! Ne pravite ini se tu pametni!’

Dostojevski je katkad padao u ekstazu. Za vreme  svenarodnih „Puškinovih dana” u Moskvi 1880. god., kad je držao čuveni govor pred otkrivanje Puškinovog spomenika, u prisustvu nebrojenog sveta pao je u takvu ekstazu da su  se njegovi prijatelji pobojali za  njegovo duševno zdravlje. Svi su imali utisak da će za koji trenutak pomeriti pameću. Strahov  piše: „Najznačajnije je bilo mesto kad je recitovao Puškinove stihove ,,Prorok”. Dostojevski je te stihove čitao dvaput uzastopce, i svaki put s takvim napetim ushićenjem, da je bilo neprijatno slušati ga. Glas mu je bio toliko povišen kao da dovikuje nekoga”.Svoj misticizam i vizionarstvo dopunjavao je i pothranjivao seansama kod vračara, kao i spiritističkim sean sama, na koje je odlazio zajedno s filozofom Vladimirom Solovjovim.

Dostojevski je nastupe svoje bolesti ovako karakterisao: „Svi vi, zdravi ljudi, ne slutite kakvu sreću osećamo mi, epileptičari, nekoliko trenutaka pre napada. Muhamed u svom Koranu  tvrdi da je video raj i da je bio u njemu. Pametne budale misle da je on lažov i varalica. Oh! Ne! Nije on lagao. Video je on zaista raj u nastupu napada epilepsije, koju je imao kao i ja. Ne znam da li to stanje blaženstva  traje nekoliko trenutaka, nekoliko sati, nekoliko meseci, ali veruj te mi na reč da ga ne bio dao  ni za sve radosti ovog sveta”.

Umetničko nadahnuće Dostojevskog u punom je skladu  s njegovim životom. Ono je proizvod njegove epilepsije, u istoj meri u kojoj i njegov karakter, mentalitet i temperament. A. Miljukov  piše  u svojim uspomenama o tome: „Sem životne istinitosti i životne tačnosti, na većini njegovih književnih ličnosti, naročito u njegovim poslednjim delima,  leži  još  i pečat  nekakve patološke fantazije. Sve njegove književne ličnosti izgledaju nam kao da ih vidimo kroz obojeno staklo, što im daje kolorit aveti. Sve to,  kao god i njegov lični karakter, proizvod je njegove nesrećne bolesti”.

Dostojevski je u svojim mnogobrojnim delima slikao gotovo isključivo nenormalne,  patološke tipove. On je slikar bolesne Rusije, bolesnog ruskog društva. Prelećući u mislima niz njegovih književnih tipova, čitalac ima utisak kao da prolazi kroz odeljenja ludnice ili kaznenog zavoda. Tu čitalac nailazi na zločince iz „Zapisa iz mrtvog doma”: na Petrova, Sušilova, Cazina, Orlova, Luku, Bahlušina i ostale u robijaškim domovima u Sibiru. Zatim čitalac vidi  zločinca megalomana i teškog melanholičara-paranoičara Raskoljnjikova kako ubija sekirom staricu i, potom, kako čami u Sibiru. Dalje čitalac gleda ubicu Rogožina u „Idiotu” kako se sprema da ubije kneza Miškina, ali se ovaj spašava pukim slučajem — tog trenutka spopada ga napad epilepsije. Rogožin, umesto njega, ubija Nastasju Filipovnu — u nastupu ludila — kada oseća da fizičko ovlađivanje tom ženom ne znači i ljubavnu vlast nad njenom dušom. Pored čitaoca prolazi i ubica Trusocki, iz romana „Večni muž”, koji saznaje da njegova kćer nije to u stvari i kolje vinovnika  Veljčanjinova na  spavanju brijačem. Pored kriminalnih, čitalac vidi i političke zločince: Erkena, Tolkačenka,  Virginskog, Verhovenskog,  Stavrogina, Ljamšina, Ljipućina, Feđku  i  druge. Produžujući put kroz dela Dostojevskog, čitalac gleda kako  se pred njim valjaju na zemlji, u grčevima, s penom na ustima, epileptičari: Neli u romanu „Poniženi i uvređeni”, knez Miškin u „Idiotu”, Smerdjakov u romanu „Braća Karamazovi”, Kirilova u „Zlim dusima”. Idući dalje, čitalac  zastaje, posmatra i sluša kako halucinira Ivan Karamazov u „Braći Karamazova” i Svidrigajlov u „Zločinu i kazni”. Prvi vidi đavola i  dugo razgovara  s njim, drugi priča  Raskol jnjikovu kako mu se triput pri viđala njegova pokojna žena. Čitalac na svom  daljem putu nailazi na grupu neuropata i psihopata. Tu su u histeričkom napadu Jelisaveta Hohlakova u „Braći Karamazova” i Liza Drozdova iz „Zlih  duhova”. Tu je  degenerik Sokolski iz „Mladića”, manijak i melanholičar Hipolit iz „Idiota”, sumanuta Katarina Mermeladova iz „Zločina i kazne”. Tu je ćela porodica iz „Braće Karamazova”: stari Karamazov, perverzni sladostrasnik, Ivan, halucinant, Dimitrije, raspusni degenerik, slaboumni Aljoša, Smerdjakov, epileptičar i podmukli zločinac. Naposletku, tu je i falanga alkoholičara, na čelu s Marmeladovim u. „Zločinu i kazni”, general Ivolgin i Ljebeđev u „Idiotu”, Ljebjadkin u „Zlim dusima”.

Slikajući  klinički tačno bezbrojne patološke tipove, Dostojevski, isto tako tačno,  daje  i odgovor  na  pitanje otkud sve te  duševne bolesti i  posuvraćenosti. On vidi uzrok u nezdravoj društvenoj sredini, koju slika majstorski i koju nalazi svuda po Rusiji.  Taj uzrok vidi i u nezdravom nasleđu: Raskoljnjikov je rođen od nenormalne majke, koja  poludi čim dobije vest da joj je sin  osuđen na robiju; Smerđakov je rođen od oca, Fjodora Karamazova, moralnog insanita, perverznog sladostrascnika i degenerika „kao iz doba propadanja Rima”,  i majke idiotkinje; braća Ivan, Dimitrije i Aljoša rođeni  su od histerične majke, rano umrle, verovatno od tuberkuloze, i od oca Karamazova; Nelin  otac je alkoholičar,  ona je epileptičarka, Sonjin  otac, Marmeladov,  alkoholičar je  a ona  prostitutka, itd.

Ruski profesor psihijatrije  Čil, u svojoj opsežnoj studiji „Dostojevski kao psihopatolog”, nabraja u njegovim  književnim delima oko 40 različitih tipova živčanih i duševnih bolesti  i bolesnika.  Drugi ruski  psihijatar  Bazenov, navodi to kao dokaz intuitivne stvaralačke moći Dostojevskog. On uz to dodaje i  činjenicu da je Dostojevski, kao nelekar, ušao u složene probleme psihijatrije pre francuskog psihijatra Manjana  d pre momačkih psihijatara Kraft-Ebinga i Šilea, koji su o svemu tome naknadno raspravljali.  Stručne  ocene Čiža i  Baženova,  kao i psihološke karakteristike  koje  su  dali Turgenjev,  Tolstoj i drugi o Dostojevskom, važni su dokumenti o Dostojevskom. Oni govore da je on nosio u duši sve svoje književne ličnosti, te ih je zato verno slikao i  opisivao. Šiler je dao ključ za bolje razumevanje toga kad je kazao:  „Ako hoćeš da poznaš sebe, pogledaj kako biva kod drugih; ako želiš da poznaš druge, pogledaj u svoje rođeno srce”.

Dostojevski, kao i Tolstoj, nije bio samo umetnik književnik, već i mislilac. Ali, kao i Tolstoj, i Dostojevski je podbacivao  kao mislilac, jer nije  izgradio svoj idejni sistem.  Tolstoj je to prvi i  najbolje primetio. U pismu upućenom Strahovu  on kaže da Dostojevski kao mislilac nije ni sam načisto sa svojim  redom misli, te su zbog toga one u njemu u oštroj suprotnosti i stalnoj međusobnoj borbi. Tolstoj je tu svoju ocenu zaključio rečima da je „Dostojevski kao  mislilac — pod felerom”.

Misao Dostojevskog je „pod felerom” zato što je ona epileptičarska, zato što i on ima „molitvenik u džepu, boga na jeziku i zločin u duši”. Njegova ideologija  je takođe „pod felerom” iz istog razloga. On je mrzeo  svom svojom dušom evropsku kulturu, evropski  proletarijat isto toliko koliko i evropsku  buržoaziju, zato što je i jedna i druga strana materijalistička. Nasuprot  Evropi  ističe svoju mističku misao i  teoriju o  ruskom narodu kao „bogonoscu”, kao nosiocu pravog „ruskog socijalizma”. Ulogu „bogonosačku” razume na svoj način. „Bogonosca” zamišlja kao Rusa šovinistu i pravoslavca, kao Rusa koji ima misiju da čuva i širi ruski  nacionalizam i rusko pravoslavlje na sve strane sveta, i to ,,s mačem u ruci”, kako piše u svom pismu Hniirovoj. „Bogonosac” ne može biti bez Aja Sofije u Carigradu, pa je tu tačku u zamišljenoj misiji ruskog naroda naročito obrađivao i isticao. Revolucionarno vreme u Rusiji nije ništa drugo nego „intriga inorodaca”, koje „bogonosac” treba da istrebljuje takođe „ognjem i mačem”, kako piše u svom pismu Tucikoviču i drugim. S revolucionarima „bogonosac” treba da postupi  na isti način. U svojoj „Zapisnoj knjižici” traži da se revolucionari vešaju u ime „bogonosačke” države, jer  „Država još nije Crkva, kakvom će ona nekada postati”. Svoju „bogonosačku” koncepciju najbolje ocrtava u pismu upućenom Apolonu Majkovu u kome mu objašnjava svoj sukob s Turgenjevim u Badenu, u Nemačkoj.

Turgenjev, trezven zapadnjak, Evropljanin, racionalista i  pozitivista,  očajan zbog teških i zagušljivih društvenih prilika „na Domu”, u Rusiji, piše svoj roman „Dim” u znaku protesta protiv tog stanja. Glavna ličnost romana, Ljitvinov, otrže se od besposličarskog i brbljivog imućnog ruskog društva u jednoj nemačkoj banji, seda u voz i vraća se u Rusiju, s namerom da se lati napornog i korisnog društvenog posla i da kao agronom zarađuje svoj hleb u znoju svog lica. Sedajući u kupe vagona i gledajući kako se diže dim iz dimnjaka lokomotive, on neprestano, zamišljen, ponavlja u sebi: „Dim, dim, dim”, a pisac  Turgenjev tu dodaje: „I sve mu se najedanput pokazalo kao dim, sve, njegov  lični život, ruski život, sve ljudsko, a naročito sve rusko”.

Dostojevskog je taj roman razljutio do besnila, i on je u mnogim svojim pismima izlio svoju srdžbu ne samo na Turgenjeva već i na sve ruske zapadnjake i na evropsku kulturu, suprotstavljajući joj svoj ruski nacionalni ideal i ruski samostalni kulturni put. Svoj stav u tome on je izneo kako u svojim mnogobrojnim publicističkim člancima tako i u svojim potonjim delima. U romanu „Idiot” slika s najviše ljubavi glavnu ličnost, kneza Miškina, i to zato što je  degenerik i idiot. Isto tako sa simpatijom slika nekulturne ličnosti  Rogožina i Nastasju, koji su,;strasni kao divljaci, ali su čovečni”. Nastasja grabi punu šaku para i baca ih u vatru. Svi skaču: „Bezumnice, ti si poludela!” a Rogožin mimo i u trijumfu viče: „Eto, to je kraljica! Eto, to je po našem! A ko će od vas, lopovi, da izvede ovakvu majstoriju, je li?” — „Idiot Miškin priča Rogožimu anegdotu o tome kako je majka poljubila svoje čedo čim se prvi put nasrnejalo. Ona to čini zato što se nasmeši i bog na nebu kad vidi da dole, na zemlji, i grešnik klekne i pomoli se”. Idiot je to ispričao zato da bi dokazao da se „suština religioznog osećanja ne može podrediti nikakvom rasuđivanju” i da se to „najbrže i najjasnije opaža na ruskom srcu”. Miškin, Rogožin i Nastasja su suprotnost Evropljanima, oni su pravi Rusi zato što su po  evropskom merilu bezumnici. Zapadnjaci, Evropljani, racionalisti su, žive razumom, i zato mogu da dođu samo do jednog dela istine, a Rusi, racionalisti, bezumnici, bez smetnje razuma i uz pripomoć religioznog osećanja  doći će do pune istine. To je osnovna ideološka misao romana.

Uprkos svih nastranosti svoje ideologije i  filozofije, Dostojevski je imao vanrednu vizionarsku moć. On je svojim vizionarskim očima video celo bolesno rusko društvo. Videvši ga jasno, naslutio  je veliki ruski društveni potres i preobražaj davno pre njegovog sazrevanja. Ruski istoričari društvenih i kulturnih prilika priznavali  su Dostojevskom njegovu vidovitost još za njegova života,  jer su ga označili kao „proroka ruske revolucije”.

Iz: Vladimir Stanojević, Tragedija genija, Medicinska knjiga, Beograd, Zagreb, 1972.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 3 weeks later...

Voleti ljude takvi kakvu su, to je nemoguće. A ipak se mora. I zato, kad im činiš dobro, stegni srce, zapuši nos i zatvori oči (ovo poslednje je neophodno). Podnosi zlo od njih, ne ljuti se na njih ako možeš, "seti se da si i ti čovek". Naravno moraš s njima biti strog, ako ti je dato da budeš iole pametniji od osrednjeg. LJudi su po prirodi niski i spremni su da vole iz straha; ne daj se takvoj ljubavi, i ne prestani da prezireš. Nauči da ljude prezireš čak i kad su dobri, jer su tada najčešće rđavi. Ko iole nije glup, taj ne može da živi a da sebe ne prezire, bio čestit ili ne bio, svejedno. LJubiti bližnjeg svoga, a ne prezirati ga - to nije moguće. I "ljubav prema čovečanstvu" treba shvatiti jedino kao ljubav prema onome čovečanstvu koje si sam stvorio u svojoj duši; drugim rečima, sam sebe si stvorio, te i ljubav prema sebi samom - i koga, prema tome, nikad neće ni biti u stvari. 

"MLADIĆ" 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ја верујем да нема ничег дивнијег, дубљег, симпатичнијег, разумнијег, људскијег и савршенијег од Христа. Са суревњивом љубављу ја говорим себи, да не само нема њему слична, него и да не може бити. Штавише, ја изјављујем: када би ми неко могао доказати да је Христос ван истине, и када би истина збиља искључивала Христа, ја бих претпоставио да останем са Христом, а не са истином. Без Христа све одједном постаје одвратно и грешно. Покажите ми нешто боље од Христа! Покажите ми ваше праведнике које ћете ставити место Христа.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 4 weeks later...

Фаустовска погодба Запада

Aутор: Валентина Булатовић

 

Београдска издавачка кућа „Логос“ недавно је објавила тротомно издање Писама Фјодора Михаиловича Достојевског. На 1.500 страница сакупљена су писма великог руског писца упућена рођацима, пријатељима, сарадницима и издавачима у периоду од 1832. до његове смрти 1881. године. Рецензент тог издања је професор доктор Корнелија Ичин, а дело су са руског језика превели Мила Стојнић, Људмила Јоксимовић, Ненад Благојевић, Наташа Николић, Гордана и Урош Недић. О том капиталном издању разговарали смо са професорком на Катедри за светску књижевност Филолошког факултета Универзитета у Београду Тањом Поповић.

Ова преписка представља веома вредно сведочанство не само о животу једног од највећих светских писаца, него и о његовом стваралаштву, погледима на свет, политичким и моралним ставовима. Шта је у издању „Логоса ново у поређењу са оним што је од преписке Достојевског на српском језику објављено до сада?

Оно што је раније било објављено рађено је или према неком ранијем совјетском цензурисаном издању или је, заправо, реч о некој врсти цензуре коју је спровела наша издавачка кућа „Рад“, у којој су објављена одабрана писма Достојевског. У овој књизи сабрана су сва писма која су сачувана. Ово ново издање рађено је према последњем капиталном, критичком издању сабраних дела Достојевског која су од 1986. до 1990. године излазила у Москви. У њему је све оно што је раније било избачено — све оно што, говорећи данашњим језиком, није било политички коректно, дакле, свако критиковање социјалиста, западњака, европејаца, свака безобразна или опсцена реч, нешто што не би било добро за уши совјетског читаоца.

..

Са ким се Достојевски најчешће дописивао?

Највећи део његове преписке у почетку је везан за његовог брата Михаила Михаиловича Достојевског. Они се дописују док је Достојевски у Санкт Петербургу, потом на робији, а затим док сарађују на издавању часописа „Време“, касније „Епоха“. Следећи најчешћи кореспондент је његова друга жена Ана Григорјевна Сниткина, односно Достојевска (када се већ удала за њега), нарочито од 1966/67. године. Њихов посебан однос није ушао у романе. Достојевски је од своје жене био старији 24 године. О томе је писао својим пријатељима, објашњавајући да је свестан те разлике, али да ће покушати то да надокнади. Њихов однос је касније прерастао у дубоко, емотивно пријатељство које није губило ни снагу ероса.

Време у којем је живео Достојевски представља један веома буран и интересантан период у руској политичкој, књижевној, идејној и културној историји. Колико нам ова писма помажу да сагледамо тај период и како је сам Достојевски доживљавао своје време?

Био је то врло буран период не само за руску него за целу европску историју. Данас, када читаоци узму у руке ову књигу, могу боље да схвате време у којем живимо. Постоји једна реплика у „Мајстору и Маргарити“ (Михаила Булгакова), када Воланд окупи Московљане у позоришту и каже да се нису много променили, да их је само мало покварила стамбена криза. Људи као људи се не мењају, али је просто дирљиво колико ми наше време и сукобе, не мислим само на Русију и Србију, него на читав свет, нисмо кадри да превазиђемо, све се једно те исто понавља.

Достојевског је неколико ствари у том историјском и политичком погледу веома мучило. Пре свега, нека врста антипатриотизма, а то се превасходно односи на чињеницу да се у више наврата пита како је могуће да постоји човек који може да каже: „Ух, баш волим што смо изгубили Кримски рат“ или „Баш волим што су нас потукли или побили на Криму“. Дакле, можете бити антиратни мислилац као што је био Толстој, али он никада није рекао да воли што Руси гину или што је Русија изгубила. То је дубоко етичко питање. Данас кад погледате, није се ту много тога променило, искрено речено — ни када је реч о прозападној руској, ни о прозападној српској интелигенцији. Код Достојевског је та врста интелигенције најчешће одређивана као „лакејизам“. Говорио је и поводом нихилизма и прихватања социјалистичких идеја, али и поводом писаца који су били либерали, попут Тургењева, Чернишевског, Херцена. Говорио је да је реч о људима који су постали лакеји туђих мисли.

Достојевски је имао посебан однос и према Русији и према Русији и Европи, а то се такође одлично види у писмима — цео тај круг његових политичких ставова.

ф.м. достојевски
Ф.М.Достојевски

Однос према Европи код њега је, заправо, био двојак. Са једне стране, имате дубоко познавање културе и историје Европе. Занимљиво је у последњим његовим писмима, када су му се читаоци обраћали за савет како да образују децу, он им је правио оно што се сада у књижевној теорији зове „западни канон“ — почев од античке литературе, преко ренесансе, посебно инсистирајући на Шекспиру, а потом Сервантесу, уз савршено познавање енглеске и француске књижевности. У том погледу, он је био дубоко отворен човек када је реч о европској књижевности и уметности. Међутим, када је о политичким ставовима реч, филозофским и политичким тенденцијама на Западу Европе, замерао је управо оно о чему ће касније писати отвореније и очигледније у „Браћи Карамазовима“, а то су хистерични однос према материјалном, жеђ за ситошћу и поседовањем. Он то тумачи на свој дубоко етички и религиозан начин, повезујући ту тежњу са искушавањем Исуса у пустињи 40 дана, када му Ђаво нуди власт над целим светом ако претвори камење у хлеб и нахрани људе. Исус Ђаволу одговара: „Не живи човек само о хлебу, него о речи Божјој“. То је за Достојевског било веома важно — човек не живи само о хлебу, него постоји једна дубља духовна потреба. Када смо код те политичке и економске потребе, он свом Великом инквизитору приписује управо признање да је западна цивилизација пристала не на пакт са Христом него на пакт са Ђаволом, јер је човека хранила и тиме га задовољила, да не би преузела слободу избора у своје руке.

У једном од писама, упућеном Михаилу Бакуњину, Достојевски је написао „Ја не верујем својим убеђењима, а нисам у стању да их изневерим. Смешнији сам од Дон Кихота, он је бар искрено веровао да је витез… Знам да се борим против ветрењача и опет се борим… Велики писац је, попут већине својих јунака, стално проживљавао моралне и духовне ломове.

Он се пре свега мучио са тим што га не разумеју. Све је проживљавао веома дубоко. Врло се секирао када га добро не разумеју. Када хоће да говори у име Христово, у име руске мисли, они га прочитају као да је против православља или против руске нације.

Наравно, једна од кључних ствари када говоримо о делу Достојевског јесте и његов однос према Богу и према моралу уопште. Колико нам ова писма помажу да додатно схватимо тај његов однос?

Нарочито се то види у последњим писмима која прате настанак „Браће Карамазових“. То је за мене био можда и најузбудљивији и најлепши део, јер он кроз своја писма објашњава како је замислио развој догађаја да би тиме поткрепио своје политичке, и пре свега, религиозне идеје. Раније, када је писао о „Идиоту“, говорио је о христоликој црти главног јунака, а то је, заправо, касније уобличио на један другачији начин — Легенда о Великом инквизитору, заснована на некој врсти експликације атеизма, не може се читати, а да се нема у виду оно што се наводи после ње, а то је Житије старца Зосиме. Достојевски том атеизму супротставља једну врсту дубоког теизма, карактеристичног за православље, пре свега руско, а то је да је човек који је искусио грех и успео да се покаје и да се греха ослободи увек ближи Христовом путу трпљења и патње који води спасењу, него неко ко је од самог почетка био крајње праведан.

 

Извор: Sputnik Србија

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 1 year later...
dostojevski.jpg
Покаткад ми Бог даје часове савршеног мира;
у тим часовима ја сам формулисао своје Вјерују,
у коме је све јасно и свето за мене.
Ово Вјерују је сасвим просто; ево њега:
ја верујем да нема ничег дивнијег, дубљег, симпатичнијег, разумнијег,
људскијег и савршенијег од Христа.
Са суревњивом љубављу ја говорим себи да
не само нема Њему слична, него да и не може бити.
Штавише, ја изјављујем:
када би неко могао доказати да је Христос ван истине,
и када би истина збиља искључивала Христа,
ја бих претпоставио да останем са Христом, а не са истином".


 

 
 
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 1 year later...

Dostojevski: kako izgleda algoritam uma jedne kukavice

Kada kukavica pogleda kroz prozor ne vidi svet. Ne vidi drvo, ne vidi baštu, niti oblak. Vidi isključivo svoj odraz, koji je odavno zaražen strahom. Prozor je ogledalo.

 

 Zašto pored ogromne zbrke misli, stanja i ponašanja, kroz koje prolazi Narator Krotke, fantastične priče Fjodora Dostojevskog, uzeti za početni oslonac analize baš njegov strah?

Da li je strahom moguće opravdati sve stečene navike ponašanja i rituale pravdanja pred svojim alter-egom i zamišljenim Oni?

Odgovor bi se u današnjem shvatanju analize podveo pod grupu subjektivnih i verovatno bi se mogao osporiti najjednostavnijim pitanjima koja su usmerena ka objektivnom logičkom seciranju. Sve to može se zanemariti, jer će uvek postojati oči koje će reći da ova pripovetka ima 50 stranica, a postoje i oni koji vide svetove u tokovima misli i podtekstu – koji su tamo prodrli samo pomoću verovanja u dramatičnu psihoanalizu Fjodora Dostojevskog. No vreme je za priču, Fantastičnu priču.

Zamislite muža čija žena, samoubica, leži sada na stolu, jer se pre nekoliko časova bacila sa prozora. Zbunjen, on još nije stigao da pribere svoje misli. Ide po sobama i trudi se da da smisla onome što se dogodilo, da skupi svoje misli u tačku. Osim toga, on je okoreli hipohondar, od onih što razgovaraju sami sa sobom. Evo ga i sad gde razgovara sa samim sobom, prepričava stvar, ulazi u njenu suštinu.

Dostojevski je ovu pripovetku smatrao fantastičnom zbog načina na koji ju je napisao. On je zabeležio psihološki red Naratora koji počinje nedugo nakon što saznaje da mu se žena ubila. Pripovetku je inspirisala stvarna vest o samoubistvu žene zbog odnosa sa mužem, a sam stil beleženja psihološkog reda sličan je delu Viktora Igoa – Poslednji dan na smrt osuđenoga. Ova pripovetka preteča je moderne ideje beleženja nesređenih unutrašnjih tokova, koja se najlepše oseća u Uliksu Džejmsa Džojsa.

Dok je ona ovde još je sve dobro, ali kad je sutra odnesu – šta ću ja sam?

O naratoru znamo da ima 41 godinu i da drži založni zavod. Kada započne razgovor film počinje od početka, kada je Krotka, šesnaestogodišnjakinja, počela da zalaže bezvredne stvari u njegovom založnom zavodu. Prepričava svoj dotadašnji život i spominje ključnu okosnicu zbog koje je polazište analize njegov kukavičluk i strah. Dok je služio u vojnom puku, zbog manjeg incidenta izazvan je na dvoboj, ali je odbio poziv i dao ostavku, odnosno na predlog oficirskog suda časti – proteran. Tada se rađa njegov hronični mentalni problem, unutrašnji sukob kukavice koja neprestano kruži u istim krugovima i tone u sve veći egocentrizam, samoću i otuđenost.

Osnovni problem njegovog uma je što svojom introspekcijom neprestano pokušava nešto da reši.

Nema sumnje da je to inteligentan čovek, jer su njegova zapažanja fotografski detaljna i uvek logički opravdana, ali upravo ta potreba da sluša čavrljanje u svojoj glavi postaje samodestruktivna potreba da razreši ono što se ne razrešava razumom.

Sistem misli počinje od dubokog poricanja da se zaista uplašio i napustio puk, jer nije imao petlju da izađe na dvoboj. Već na samom početku ide u pogrešnom smeru, jer nikada ne priznaje ono što ga zaista muči – da je kukavica.

Ova pripovetka može se čitati hronološki, ali se može čitati i sa pažnjom usmerenom na način na koji narator govori, povezuje misli i sećanja, i tako ugledati jedan portret koji se pretvorio u senku straha.

Moja ozbiljnost je – potpuna hladnoća. Ipak, dajući joj dve rublje, nisam se uzdržao da joj ne kažem, kao s nekom ljutnjom: „Ovo činim samo za Vas, a takvu Vam stvar Mozer ne bi primio“. Reči „za Vas“ naročito sam podvukao, i to u jednom smislu. Bio sam zao. Ona je opet planula čuvši to, ali je prećutala, nije bacala novce, primila ih – što ti je sirotinja! Ali kako je planula! Razumeo sam da sam je uvredio. A čim je otišla, zapitao sam se: „Zar ova pobeda nad njom ne vredi dve rublje?“ Sećam se da sam ovo pitanje postavio dva puta i smejući se rešio sam ga u potvrdnom smislu. Mnogo sam se tada obradovao.

Introspekcija i rasuđivanje samo su privid, jer njegovo samokritikovanje uvek je pucanje u prazno. Privid je i da rešava problem. Međutim, ne radi on to uzaludno. Kao neko ko je izgubio čast, na ovaj način on u malim dozama oseća Nadmoćnost, kako bi opet potvrdio sebe i svoju sliku o sebi. Paravan ideja iza kojih se krije je ogroman i ne prolazi mnogo vremena kada svoje ponašanje počinje da pravda pozivajući se na dobrotu, moralnost i pravdu.

Vi velite: zakladčik, i svi tako govore. A šta je u tome što sam zakladčik? Znači, ima stvarnih uzorka što je najvelikodušniji među ljudima postao zakladčik. Kazao sam sad najvelikodušniji među ljudima. To je smešno, a, međutim je tako bilo. Jer je to istina, čista, najistinitija istina! Da, imao sam pravo da želim sebe da obezbedim i taj založni zavod da otvorim. Odgurnuli ste me, vi, ljudi, to jest oterali ste me sa prezrivim ćutanjem. Na moj strasni polet k vama odgovorili ste uvredom za ceo život. Zato ja sada imam prava da se ogradim zidom od vas.

Ovakav beskrajan algoritam uma retko kad usporava, jer je u službi samozadovoljavanja. Misli su dovoljne same sebi. Ne postoji razlika između njegovog razmišljanja pre samoubistva i posle. Sada ga samo muči novi problem, više ne razmišlja o tome da li je kukavica i kako su se drugi poneli prema njemu, već zašto se ona ubila. Princip je isti i vrlo lako je uočiti putanje njegovih misli koje se s vremena na vreme ponavljaju i istu reakciju izazivaju. On ih je takođe svestan, ali greška koju nastavlja da pravi jeste da razmišlja o njima.

Njegova rešenja su ili 0 ili 1, između ne postoji, jer za to između treba biti hrabar.

Emotivno mučenje Krotke

Ali zašto se zaista ona ubila? Pošto nam govori narator u opasnosti smo da zaboravimo da je to stav jednog egocentrika i da sve što on misli u stvari je u vezi sa njim i može biti samo plod njegove uobrazilje.

Na osnovu njene istorije i prepričavanja njenih reakcija na njegovo ponašanje možemo zaključiti – ostavljena u hordi trulih egoista ona nije imala mnogo izbora, mogla je pobeći i umreti od gladi i bede, mogla se usprotiviti – ali da li se iko čiste prirode zaista može usprotiviti i biti ljut; i mogla je sačekati da u tišini koju joj je Narator priredio polako i bolno uvene.

 

Ćuteći smo išli i ćuteći se vraćali. Zašto smo još od samog početka ćutali? Jer u početku nije bilo svađe, uprkos tome ćutanju. Ona me je nekako tada, sećam se, krišom posmatrala, a ja, čim sam to opazio, još više sam utonuo u ćutanje. Istina je da sam ja zapeo da ćutim, a ne ona. S njene strane je jednom ili dva puta bilo burnih zanosa, dotrčavala je da me zagrli; ali kako su ovi zanosi bili bolesni, histerični, a meni je trebalo ozbiljne sreće, sa poštovanjem, primio sam sve to hladno.

Krotkino grlo prerezao je sladak nevidljiv nož. Umrla je jer nije umela da nosi maske, jer nije znala da sazida zid nakon što je svoju glavu polupala o okolne. Umrla je od Unutrašnjeg potresa.

Dok je ona ovde sve je još dobro – ali kad je sutra odnesu, šta ću ja sam? Zbog čega je umrla ova žena? Zašto? Uplašila se da neće moći održati obećanje. Jasno je. Jasno? Ne. Ne, lažem. Nije to. Nije htela da me laže sa pola ili još manje ljubavi. Čestito. To je. Da sam došao pet minuta ranije. Kasno. 

Kako je tanušna u sanduku. I kako je samo pala. Nigde se nije povredila. Samo ta šačica krvi. Kao za šoljicu čaja. Unutrašnji potres. Čudna misao.

Kad bi se moglo ne sahranjivati. Jer ako je odnesu! Ja znam da je moraju odneti, nisam lud. Ali kako to da opet nikog ne bude u kući. Opet samo dve sobe i opet sam sa svojim zalotama.

Izmučio sam je. To je.

Šta će mi sad vaši zakoni? Šta će mi vaši običaji, vaš moral, vaš život, vaša država, vaša vera…

Mrtva. Ne čuje. Ne znaš ti kakvim bih te rajem okružio.

Ljudi su na svetu sami. To je nesreća. Ima li u polju koga živog, niko se ne odaziva. Kažu da Sunce daje život vasioni, ali pogledajte ga. Zar nije mrtvac. Sve je mrtvo i svugde su mrtvaci. Jedino usamljeni ljudi i oko njih ćutanje. To vam je Zemlja. 

Njene cipelice. 

Kad je sutra odnesu… šta ću JA?

Izvor kultivisise.rs

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 1 month later...

,,У свом позитивном религиозном схватању света, Достојевски је разобличавао погубност путева самовоље и побуне подземног човека. Та самовоља и побуна ће довести до укидања човекове слободе и разарања личности. Но, подземни човек са својом запањујућом идејном дијалектиком о човековој ирационалној слободи, јесте моменат човековог трагичног пута, живљења и кушања слободе. Слобода је највиша вредност и човек се не може одрећи слободе ако не жели да престане да буде човек. То што подземни човек одриче у својој дијалектици, одриче и сам Достојевски у свом позитивном схватању света. Он ће до краја одрицати рационализацију људског друштва, сваки покушај да се разумност, корист, благостање ставе изнад слободе; одрицаће будући Кристални дворац, хармонију будућности засновану на негацији људске личности. НО, ОН ЋЕ ПОВЕСТИ ЧОВЕКА НА ДАЛЕКЕ ПУТЕВЕ САМОВОЉЕ И ПОБУНЕ ДА БИ МУ ПОКАЗАО КАКО СЕ У САМОВОЉИ УНИШТАВА СЛОБОДА, КАКО СЕ У ПОБУНИ НЕГИРА ЧОВЕК. Пут слободе води или човекобогу - и ту човек налази свој крај и своју пропаст - или Богочовеку, и ту човек налази своје спасење и коначну афирмацију своје појаве. А човек постоји само ако је лик и подобије Божје, ако постоји Бог. Ако нема Бога, ако је он сам Бог, онда нема ни човека, затире се његов лик. Само се у Христу разрешава проблем човека."
Човек, Николај Берђајев

ЧД ЧД :D:D
 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

×
×
  • Креирај ново...