Jump to content

Ф. М. Достојевски

Оцени ову тему


Препоручена порука

Dušu koja i sama oseća veliku krivicu, dušu koja je tako mnogo podnela, ne treba tako javno i tako prebrzo izlagati prekorima zbog njene krivice jer – tako se može postići suprotno od onoga što se želi, a to naročito biva sa onom koja oseća već nastupe kajanja. – Dostojevski

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Одговори 431
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

РТС ће, од 30. јануара (понедељак) у 21.час на другом програму кренути са приказивањем серије "Достојевски", која има осам епизода.Серија ће се емитовати свако вече, у исто време.

1. epizoda... do večeras i 2.

Postavićemo kad se serija završi sve linkove ka epizodama u jednoj poruci, radi lakšeg pregleda, a dotle za nestrpljive i prijatelje Lepog Siće... 2. epizoda Эпизод второй

Постоване слике

Koji sam sebe laže

Onaj koji sam sebi laže i sluša vlastitu laž svoju, doterat će dotle da neće više poznati nikakve istine ni u sebi, ni oko sebe, nego će dosledno prestati poštovati i sebe i druge. A ne štujući nikoga prestaje ljubiti, a da bi se bez ljubavi zabavio i razonodio odaje se strastima i grubim slastima, te postaje prava životinja u svojim porocima, a sve zato jer neprestano laže i drugima i samome sebi. kratke-price17.jpg Onaj ko sam sebi laže, najlakše se vređa, jer osećati se uvređenim ponekad je svrlo ugodno, nije li tako? I zbilja, zna čovek da ga nije uvredio, nego da je sam uvredu izmislio i sebi lagao da lepše bude, sam je sebe preuveličao kako bi stvorio sliku, uhvatio se za reč i od humčića napravio planinu - on sve to sam zna pa ipak se oseća prvi uvređenim, toliko da mu je čak ugodno i oseća veliko zadovoljstvo, a samim tim dolazi do prave omraze.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 5 months later...
ЈЕДНА ПОСЕБНА РЕЧЦА О СЛОВЕНИМА

...Између себе, те ће се земљице вечито свађати, вечито једна другој завидети и једна против друге интриговати. Разуме се, у тренутку неког озбиљног зла, сви ће се ти Словени неизоставно обраћати Русији за помоћ. Јер, ма колико да су мрзели, сплеткарили и клеветали нас пред Европом, играјући се с њом и уверавајући је у своју љубав, они ће ипак стално и инстинктивно осећати: (наравно, у тренутку несреће, не другачије) да је Европа природан непријатељ њиховом јединству, била је то и увек ће остати; а што они ипак постоје на свету, то је, наравно, само стога што постоји огроман магнет – Русија, која их неодољиво привлачи све себи, и тиме одржава њихову целину и јединство...

 

 

Између осталог, рећи ћу једну посебну речцу о Словенима и о словенском питању. Одавно сам је хтео рећи. Сви сада код нас почињу да говоре о скорој могућности мира, т. ј., о скорој могућности да се колико-толико реши и словенско питање. Дајмо, дакле, слободу нашој фантазији, и замислимо да је цела ствар свршена, да су напорима и крвљу Русије Словени већ ослобођени; осим тога, да Турско царство више не постоји, и да је Балканско полуострво слободно и живи новим животом. Разуме се, тешко је претказати у каквом ће облику, до последњих појединости, доћи та слобода Словена, бар за први пут – да ли ће то бити нека федерација ( федерације, изгледа, још врло, врло дуго неће бити) или ће доћи мале засебне владавине у облику малених држава, са позваним владаоцима из разних владајућих домова? Немогуће је, такође, предвидети: да ли ће се најзад проширити у својим границама Србија, или ће то Аустрија спречити; колико ће се простирати Бугарска; шта ће бити с Херцеговином, Босном; у какве ће односе с новоослобођеним словенским маленим народима ступити, на пример, Румуни, или Грци – цариградски Грци, и они други, атински Грци? Да ли ће, најзад, све те земље и земљице бити потпуно независне, или ће стајати под протекторатом и надзором „европског концерта држава, па у том броју и Русије; – (ја мислим, ти мали народи ће неизоставно измолити европки концерат, макар и заједно с Русијом , али тада тако да европске државе буду протектори тих малих народа према властољубљу Русије;) – све то је немогуће решити унапред тачно, и ја и не узимам на себе да решавам.

Али, ипак, могућно је већ сада сигурно знати две ствари:

1)да ће се убрзо, или можда баш и не убрзо, сва словенска племена Балканског полуострва неизоставно ослободити јарма турског, и почети да живе новим, слободним, и може бити независним животом; и

2) ... ето о том другом, које ће се сигурно, десити и остварити, о том баш већ давно хоћу да искажем своје мишљење.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Наиме, то друго је следеће: по моме унутрашњем убеђењу, најпунијем и неодољивом – Русија неће имати, и никада није имала, таквих завидљиваца, таквих мрзилаца, клеветника, чак јавних непријатеља, као што ће бити сва та словенска племена, чим их Русија ослободи, а Европа пристане да их призна за ослобођене! И нека нико не протестује, не спори, не виче на мене: да преувеличавам, и да мрзим Словене! Ја, напротив, јако волим Словене и зато се бранити нећу; али знам да ће се све тачно онако догодити као што говорим; и не због неког тобоже ниског и незахвалног, карактера Словена; не! њихов је карактер у том смислу као и свих народа; него ће се оно десити зато што се такве ствари на свету друкчије и не могу дешавати. Говорити о томе још опширније, нећу; знам толико да ми никако не треба ни да захтевамо од Словена захвалност, и треба да се припремимо унапред да је неће ни бити.

Једаред ослобођени, почеће они свој нови живот, понављам, баш тиме што ће измолити од Европе, од Енглеске и Немачке, рецимо, јемство и протекторат за њихову слободу; у том концерту европских држава биће и Русија – али они ће баш у смислу заштите од Русије то и измолити. Они ће неизоставно, у себи, ако не и гласно, поставити убеђење: да Русији не дугују ни најмању захвалност; напротив, да су се при закључењу мира једва спасли од властољубља Русије, и то посредством европског концерта; а да се није умешала Европа, Русија би их, отевши их од Турака, прогутала сместа „имајући у виду проширење својих граница, и оснивање великог свесловенског царства, ради подјармљивања Словена грамзљивом, лукавом и варварском великоруском племену“. Дуго, још врло дуго неће они бити у стању да признаду ни некористољубље Русије, ни велико, свето, нечувено у свету њено истицање оне највеће идеје међу идејама од којих живи човек, и без којих ће човечанство – ако т. ј. те идеје престану да живе у њему – охладити се, унаказити, умрети у ранама и у немоћи.

И овај садашњи, свеопшти руски рат, рат целог руског народа, с Царем на челу – који је преузет противу душмана Турака за ослобођење несрећних народа – јесу ли ето тај рат барем разумели Словени? Како мислите? Али, у садашњем моменту да и не говоримо томе; та ми смо још потребни Словенима, ми их још ослобађамо; но потом, када их будемо ослободили, и они се како-тако и среде – да ли ће онда бар признати овај рат за велики подвиг преузет ради њиховог ослобођења – то ми, ето, реците, то?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Не, нипошто на свету неће признати! Напротив, истаћи ће као политичку, а потом и као научну истину: да није било за прошлих сто година ослободиоца – Русије, они би се давно и давно сами умели ослободити од Турака, својом храброшћу, или с помоћу Европе, која, да није на свету опет те Русије, не само да не би имала ништа против њиховог ослобођења, већ би их она сама ослободила.

Ово лукаво учење сигурно да већ и сада постоји међу Словенима; а доцније ће се неминовно развити у научну и политичку аксиому. Сем тога, почеће и о Турцима да говоре са већим поштовањем него о Русији. Можда ће за читаво столеће, или још дуже, непрестано стрепети за своју слободу и бојати се властољубља Русије; удвараће се европским државама, клеветаће Русију, сплеткариће и интриговати против ње.

Ја, наравно, не говорим о појединим лицима; биће и таквих који ће схватити шта је значила, шта значи, и шта ће значити Русија за њих, свагда! Схватиће сву величину и сву светињу дела Русије, и велике идеје чију она заставу истиче, у човечанству. Али ће ти људи, нарочито испочетка, јавити се у тако бедној мањини, да ће се изложити исмејавањима, мржњи, и чак политичком прогањању. Нарочито пријатно ће бити ослобођеним Словенима да говоре, и да трубе широм целог света, како су они племена образована, способна за највишу европску културу – док је Русија земља варварска, мрачни северни колос, чак и не чисто словенске крви, тлачитељ који мрзи европску цивилизаију.

Они ће, наравно, од самог почетка увести уставна стања, парламенте, одговорне министре; имаће говорнике, говоре. То че их врло умирити, и чак и усхићавати. Они ће бити у заносу читајући о себи у париским и лондонским новинама телеграме, који извештавају цео свет: да је, на пример, после дуге борбе у парламенту пало најзад министарство у Бугарској, а ново састављено од либералне већине, и да је некакав тамо њихов Иван Чифтлик пристао, најзад, да прими портфељ претседника министарског савета.

Русија треба озбиљно да се припреми за то: да ће сви ти ослобођени Словени са заносом појурити у Европу, заразиће се до губљења своје личности европским формама, политичким и социјалним, и, на тај начин, мораће да преживе читав, и дуг период европеизма, пре него што ће постићи бар штогод у свом словенском значају и у свом нарочитом словенском опредељењу у човечанству.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Између себе, те ће се земљице вечито свађати, вечито једна другој завидети и једна против друге интриговати. Разуме се, у тренутку неког озбиљног зла, сви ће се ти Словени неизоставно обраћати Русији за помоћ. Јер, ма колико да су мрзели, сплеткарили и клеветали нас пред Европом, играјући се с њом и уверавајући је у своју љубав, они ће ипак стално и инстинктивно осећати: (наравно, у тренутку несреће, не другачије) да је Европа природан непријатељ њиховом јединству, била је то и увек ће остати; а што они ипак постоје на свету, то је, наравно, само стога што ено стоји огроман магнет – Русија, која их неодољиво привлачи све себи, и тиме одржава њихову целину и јединство.

Биће чак таквих тренутака, кад ће они бити у стању да они скоро свесно признају: да би се њихово јединство, без Русије – великог источног центра и велике привлачне силе – очас распало, распрштало на парчета, тако да би и сама националност њихова ишчезла у европском океану, као што ишчезавају неколико засебних капи воде у мору. А Русија ће ко зна колико још носити тугу и бригу да их мири, да их уразумљује, и, може бити, да потрже за њих и мач, по потреби. . .

Разуме се, јавља се питање: па у чему је ту корист Русије, чега ради се Русија тукла због њих сто година, жртвовала своју крв, снагу, новце? Зар тога ради да би пожњела ситну и смешну мржњу и незахвалност?

Одговор је, наравно, да ће Русија ипак увек бити свесна да центар словенског јединства – јесте она; да, ако Словени могу да живе слободним националним животом, да је то зато што је то зажелела и жели она, и што је све с тим у вези учинила и створила она. А какву ће корист донети Русији ово сазнање, сем труда, једа и вечите бриге?

Одговор на то је засада тежак, и не може бити јасан.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Прво, свима је то познато, Русија не мисли, и никада неће и не сме имати мисао: да на рачун Словена проширује своје територије, да њих присаједини себи политички, да од њихових замаља направи губерније, и т. д. Сви Словени сумњиче Русију за ту тежњу и сада, баш као и сва Европа, и сумњичиће је још сто година у будуће. Али, Бог нека сачува Русију од таквих тежњи! Што више буде доказивала своје политичко некористољубље према Словенима, тим ће сигурније постићи уједињење њихово око себе доцније, кроз векове, након сто година. Да, дајући Словенима што се може више политичке слободе од самог почетка, отстрањујући себе од сваког туторства и надзора над њима, дајући им да знају само: да ће она увек потегнути мач на оне који буду дирнули у њихову слободу и националност – тиме ће баш Русија опростити се страшних брига, и старања да снагом одржава туторство, свој политички утицај на Словене, који је њима, наравно, мрзак, а Европи увек сумњив. Баш посредством потпуног некористољубља ће Русија победити, и привући најзад к себи Словене. Спочетка ће је тражити само у несрећи; а потом, кад било, вратиће се к њој и припити се уз њу сви, тада већ с пуном, с дечијом поверљивошћу. Сви ће се вратити у родно гнездо.

О, наравно, постоје о томе разна учења, па чак и песничка гледишта и сада, међу многим Русима. Ти се Руси надају да ће се нове, ослобођене, за нови живот ускрснуле словенске народности припити уз Русију као уз рођену мајку и ослободитељку, и да ће у најскоријем времену унети много нових и још незнаних елемената у руски живот, прошириће словенство Русије, душу Русије, утицаће чак на руски језик, литературу, стварање, обогатиће Русију духовно и показаће јој нове видике. Признајем, мени је то одувек изгледало само као књижевни занос; док је истина то да ће се нешто томе слично свакако догодити, али не, рецимо, пре сто година; а засад, можда још за читав век, Русија неће имати шта да узима од Словена, нити од њихових идеја, нити од литературе – да би нас учили – сви су они за то страшно недорасли! Напротив, можда ће целог овог века Русија морати да се бори с ограниченошћу и тврдоглавошћу Словена, с њиховим ружним навикама, с њиховим несумњивим и блиским издајством Словенства за вољу европских форми политичког и социјалног уређења, на које ће се ти народи грамзиво бацати.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

После решења словенског питања, Русији очигледно предстоји коначно решење Источног питања. Задуго још неће разумети садашњи Словени: шта је то Источно питање! Баш као што ни словенско уједињење у братству и слози неће разумети још врло дуго.

Објашњавати им то непрекидно, делом и великим примером, биће свагдашњи задатак Русије у будуће. Но запитаће неко: ради чега све то? и зашто да Русија узима на себе такав посао?

Ради чега: ради тога да би живела вишим животом, великим животом, да би светлила свету великом некористољубљу и чистом идејом, да би оваплотила и створила, на крају крајева, велики и моћан организам братског савеза племена, да би створила тај организам не политичким насиљем, не мачем, већ убеђењем, примером, љубављу, некористољубљем, светлошћу; да би уздигла, најзад, све ове мале до себе и до разумевања њеног материнског опредељења. Ето то је циљ Русије, и то су њене користи, ако хоћете да знате.

Не буду ли нације живеле вишим, некористољубивим идејама, и вишим циљевима служења човечанству, већ буду само служиле својим „интересима“,те ће нације несумњиво пропасти, следиће се, обеснажиће се и умреће. Виших циљева за Русију нема других до ових које је поставила себи служећи Словенима некористољубиво, не тражећи од њих захвалност, служећи њиховом моралном (не само политичком) уједињењу у велику целину. Само тиме ће Словенство рећи своју нову исцелитељску реч човечанству... Већих циљева нема на свету.

Значи, и ништа „корисније“ не може бити за Русију сем да увек има пред очима те циљеве, да их све више и више објашњава себи самој, и да се све више и више уздиже духом у том вечитом, непрекидном и врлом свом раду за човечанство.

Буде ли завршетак садашњег рата срећан – Русија ће несумњиво ући у нову и вишу фазу свога живота...

 

http://православнајапородица.срб/index.php?option=com_content&view=article&id=940:dostojevski-recca-o-slovenima&Itemid=435

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 4 weeks later...

11. новембар
На данашњи дан 1821. године рођен је Достојевски

 

Ал`како радост и срећа улепшавају човека! Како срце кључа љубављу! Чини ти се , читаво би срце излио у друго срце, и хоћеш да сви буду весели, да се сви смеју. И како је заразна та радост.

12187849_1205621032785114_63738437816219

https://www.facebook.com/b1836/photos/a.471362116211013.113711.450269331653625/1205621032785114/?type=3&theater

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Водич ка Христу за оне који нису читали Јеванђеље Разговор о Достојевском с културологом Татјаном Касаткином

 

У светској књижевности вероватно има мало писаца који су имали тако велики утицај на умове људи и који су изазивали тако дијаметрално супротне оцене – од одушевљеног прихватања до отворене мржње, - као што је Ф.М. Достојевски. «Достојевски ми даје више од било ког научног мислиоца» (А. Ајнштајн); «Он је у свему и свуда видео људску душу» (В. Соловјов) – «Достојевски је неоспорно и несумњиво геније, али је то наш зли геније» (М. Горки) и Лењиново «архискаредни Достојевски». И у многим обичним читаоцима стваралаштво Достојевског изазива антипатију. О томе зашто се то дешава и због чега су за нас важна и драгоцена дела овог писца, зашто га пастири цитирају у проповедима, а богослови прекоревају за јерес, о јунацима романа «Идиот» и сату Раскољникова – разговарамо с Татјаном Касаткином, доктором филолошких наука, председником Комисије за проучавање стваралачког наслеђа Ф.М. Достојевског Научног савета «Историја светске културе» РАН.

 

220371.p.jpg
Василиј Перов. Портрет писца Фјодора Михајловича Достојевског. 1872. Москва, Државна Третјаковска галерија.
    

Превладавајући «насушно видљиво-текуће»

– Татјана Александровна, неки не воле романе Достојевског и сматрају да је његово стваралаштво болесно. Шта мислите, због чега?

– Неприхватање Достојевског није повезано с тим да ли је човек религиозан или није, није повезано с конкретном религијом или вероисповешћу. То се може објаснити само на један начин: човек није спреман да види нешто даље од «насушног видљиво-текућег» по дефиницији самог Достојевског; веома удобно се сместио у овом «насушном видљиво-текућем» и не жели да зна ни за шта друго.

Узгред речено, управо овакви читаоци су створили мит о «окрутном таленту», о Достојевском-хистерику-параноику и остало. И то је почело још за живота писца. Али истаћи ћемо да су то по правилу људи који ипак нису равнодушни према Достојевском. И то чак нису нимало равнодушни!

– Имала сам прилике да се сретнем с потомцима свештеномученика Философа (Орнатског). Они су посведочили да је отац Философ волео Достојевског. Други светац ХХ века – преподобни Јустин (Поповић) је чак написао књигу «Философија и религија Достојевског». Испоставља се да су свеци проналазили нешто у његовим делима?

– Не само да су «нешто проналазили»: преподобни Јустин (Поповић), на пример, писца отворено назива својим учитељем. Тако да је Достојевски – учитељ светаца ХХ века.

– Чему их је то Достојевски учио?

– Истом оном чему Достојевски учи сваког читаоца: богоопштењу. Томе да у сваком човеку треба да видимо образ Божији, да видимо Христа, а ако је реч о жени – Мајку Божију. Томе да у свакој сцени која се дешава у датом тренутку видимо њену јеванђељску праоснову, библијску праоснову. Писац је устима свог лика, старца Зосиме, Библију назвао «вајањем света и људских карактера». Замислите: Библија се налази у центру створеног света као неки кип, а око ње све оно што је писац називао «насушним видљиво-текућим».

Али овде можемо да поставимо питање: по чему се овакво виђење света разликује од паганског? Јер омиљена паганска религија је такође «света историја» и сваки њен следбеник у свом животу остварује, оживљује и поново ствара сцене оне некадашње «свете историје». Међутим, разлика је огромна.

– У чему се заправо састоји ова разлика?

– У паганским религијама историја се завршава заједно с овом «светом историјом», која се десила «на почетку», а у суштини – ван граница времена. Односно, заправо ни нема никакве историје осим свете. Све остало је само њено понављање. И човек може да понови, да оствари (боље или горе – у зависности од квалитета места његовог присуства) оно што се некад већ десило, зато што се свет одржава само тако што се све време понавља оно што се већ десило – у питању је стално кружење времена око «почетка времена».

А хришћанска историја је потпуно другачија: то је вечност која је ушла у време и захваљујући томе историја први пут почиње да се одвија у времену. Историја Христовог присуства у свету се не понавља, не обнавља се – она траје. И човек који поново у свом животу доживљава јеванђељску историју не треба да је понавља, он треба да је трансформише. Зато што има превише одговора у јеванђељској историји који нису добијени од човека. Превише је корака у сусрет Богу који нису учињени. Ево о чему пише Достојевски.

Дакле, од нас се очекује одговор.

– Какав одговор човек треба да дâ?

– Старац Зосима каже: «Живот је рај.» А у пишчевим рукописима наћи ћемо још радикалније: «Живот је рај, а кључеви су у нашим рукама.» И за шта све богослови нису оптуживали Достојевског поводом ових речи – укључујући и пелагијанство: да наводно спасење зависи од човека. А код Достојевског се уопште не ради о томе.

Старац Зосима говори о ситуацији кад је Христос већ учинио Свој корак у сусрет човеку и сад очекује од њега узвратни корак. Чека, зато што Бог никога не приморава, ни над ким не врши насиље: «Се, стоју при дверјех и толку: ашче кто услишит глас Мој и отверзет двери, вниду к њему и вечерјају с њим» («Ево стојим на вратима и куцам; ако ко чује глас Мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њим») (Откр. 3, 20). Чека да ли ће Му човек отворити врата или неће. А Он се неће одмаћи од ових врата. Ето, у томе је све стваралаштво – и не само стваралаштво, већ и цео поглед на свет Достојевског.

– Да ли бисте могли да илуструјете своју мисао неким конкретним примером?

 

220372.p.jpg
Татјана Касаткина
– Постоји једно изванредно писмо које је Достојевски написао у вези с догађајем који се десио с Корниловом – 20-годишњом трудном маћехом која је избацила кроз прозор своју шестогодишњу пасторку, и која је после тога отишла у полицију да се пријави. Девојчица није погинула, али је Корнилова осуђена на Сибир. Достојевски о овом догађају пише у «Дневнику писца» и изражава претпоставку: а да ли је овај поступак могао бити повезан с оним што се може назвати «афекат трудноће»? И ако је тако, случај Корнилове треба поново размотрити. Извесни К.И. Масљаников, поштовалац Достојевског, који је служио управо у надлештву које је могло да покрене поновно разматрање предмета, узео је ватрено учешће у судбини младе жене и почео је да се дописује с Достојевским у вези с тим. У једном од писама он по тачкама набраја шта је учинио. Достојевски му одговара подједнако пословним писмом, по тачкама, и одједном на крају неочекивано додаје: «У Јерусалиму је била бања Витезда. И раслабљени се жалио Христу да дуго чека и живи покрај бање, али нема човека који би га спустио у воду кад се вода узбурка.» И даље: «На основу смисла Вашег писма такав човек за нашу болесницу желите да будете Ви. Немојте пропустити тренутак кад се узбурка вода, а и ја ћу деловати до краја.»

Овде је идеално изражено то како Достојевски гради лик човека у својим романима и како види човека у стварности: одмах га пореди с јеванђељском ситуацијом. И истаћи ћемо, у јеванђељској ситуацији болесник није нашао свог човека и морао је да сачека Христа – Бога и Човека истовремено. Односно, у Јеванђељу нико није пожелео да сарађује с Богом како би спасио овог конкретног човека. А овде се ситуација радикално мења: Господ налази човека који жели да сарађује с Њим како би исцелио ову болесницу. Ето, у томе је био сав Достојевски.

Зато се од Достојевског окрећу они који не желе да виде отворени бездан: откривају се управо они «крајеви и почеци» који су за човека у «насушном видљиво-текућем», како пише Достојевски, нешто «још увек фантастично». Појављују се сасвим друге тачке одбројавања за сваки догађај: он се одједном не оцењује у перспективи у којој је човек навикао да оцењује и у којој му је згодно да га оцењује. На све почињемо да гледамо с тачке гледишта вечности, а од такве промене ракурса, наравно, можемо и да се разболимо.

Христос је страст живота

– А да ли је писац био православан, јер неки богослови су у његовим размишљањима видели и нешто јеретичко?

 

220373.p.jpg
Ф. М. Достојевски, 1879.
– Достојевски јесте био православан, али ми се нимало не свиђа кад се реч «православан» користи у следећем смислу: православан – и готово. Ипак бих говорила о Достојевском као о «православном хришћанину» и ставила бих акценат на реч «хришћанин», зато што је за Достојевског главно то што је Христос овде присутан у сваком тренутку.

Достојевски говори управо о насушној, живој христологији и мариологији која дотиче сваког човека. А по сведочењима практично свих оних који су се тада бавили догматским богословљем (и по сведочењима многих који се њим данас баве), ово живо знање у систему догматског богословља није било присутно. Без овог живог познавања Христа XIX век је и постао век позитивизма – између осталог, и у Русији.

Има једна изванредна књижица италијанског аутора Дива Барсотија, узгред речено, католичког свештеника, - «Достојевски: Христос је страст живота». То је веома прецизан назив. Христос је за Достојевског страст живота. Буњин је рекао грубо: «Код Достојевског је Христос у свакој чорби мирођија.» Достојевски је страствени хришћанин и безусловно је православац, зато што је апсолутно прецизан у излагању тога како се гради сједињење човека с Богом.

Друга је ствар што богослови читајући Достојевског најчешће доживљавају дискурс – а овде чујемо гласове јунака, а нипошто не аутора. А ако се не прави разлика имеђу гласова аутора и јунака или ако не схватамо да ћемо код Достојевског наићи на нешто сложеније од праволинијског изражавања, можемо доћи до погрешних закључака. Један од најистакнутијих примера јесте оптуживање писца за пелагијанство. Али они који га оптужују не узимају у обзир да је за писца Христос презумпција света и да је корак који чини Христос – презумпција сваке радње јунака (реч «презумпција» користим у њеном почетном значењу: лат. praesumptio – «претпоставка, наслућивање»).

– Достојевски је до последњег покрета пера остао у реду уметника, а испоставља се да је писао о духовним стварима?

– То није једини случај у светској књижевности. Да ли можете да кажете да је Данте, на пример, писао о нечем другом? Иако нам је прилично тешко да схватимо Дантеа: «Божанску комедију» знамо на основу превода, а у оригиналу је писана једноставнијим и грубљим језиком, «у брк».

Али зашто је, заправо, сваки геније – геније? Ова реч има два значења: једно је било у употреби крајем XVIII – почетком XIX века, а друго крајем XIV – почетком ХХ века. Пушкин каже: «Мој геније», а И. Северјањин већ пише стих: «Ја, геније, Игор Северјањин...» (1912).

– Молим вас да објасните у чему је разлика.

– «Мој геније» је онај ко долази код мене, за кога сам ја једноставно перо – оруђе за писање, кога треба да слушам, стварамо заједно.

«Ја сам геније» је већ нешто сасвим друго, то је индивидуалност усредсређена на себе, која не може ни да нам да ништа више осим вести о себи. Премда је и то занимљиво, као што је занимљива вест о било ком човеку, али је то сасвим други ниво књижевности.

Дакле, Достојевски је (као и сваки геније) геније управо због тога што је геније присутан у њему: односно у тренутку и моћно се успоставља веза између пролазног и вечног.

Узгред речено, Александар Блок је једном приликом написао изванредну ствар – истаћи ћемо: радећи на историјској поеми «Освета». Размишљајући о томе како ће је саградити Блок записује: «За писца је главно да успостави везу између пролазног и ванвременског.»

– Достојевског је поштовао клир који је размишљао, који је писао и бавио се богословљем. То је једини писац чије сам цитате имала прилике да чујем у проповедима с амвона, и то од разних свештеника.

– Митрополит Антоније (Храповицки) је чак сматрао да је Аљоша Карамазов у извесној мери написан по њему.

 

220374.p.jpg
Иља Глазунов. Уз роман Браћа Карамазови. Триптих (фрагменат). 1983.
Питање је да ли аутор себи поставља задатак да делује управо споља. На пример, Пушкиново стваралаштво је апсолутно идеална поетска форма. Све што се дешава, дешава се унутар универзума који Пушкин ствара. А Достојевски ствара нешто друго. Он уопште не пише да би испричао неку причу, - он пише да би променио свет.

Између осталог, Л. Толстој ради исту ствар, истина, он «оперише» на потпуно другом нивоу – он «оперише» моралом. А Достојевски «оперише» управо религијом, ако под религијом подразумевамо дословно везу између човека и Бога. Толостој «ради» на душевном нивоу, а Достојевски на духовном. И пошто Достојевски управо ово поставља себи за циљ, и пошто код Достојевског основу његове личности представља управо љубав према Христу, коју преноси кроз сваки свој текст, дешава се задивљујућа ствар: он у ХХ веку постаје водич ка Христу за људе који нису читали Јеванђеље.

Рекли сте да Достојевског цитирају у проповедима. Многи данашњи свештенослужитељи су људи који су у Цркву дошли захваљујући Достојевском.

Седамдесетих година, кад је омладина одједном почела да долази у храм, многи су на питање: «Зашто?» одговарали: «Читао сам Достојевског.» Тада је, узгред речено, Достојевски био «дозвољен». Између осталог, то је била радикална грешка совјетске власти. Ако је желела да се сачува, требало је да и даље «држи под забраном» Достојевског.

Испоставља се да човек не може да не дође у Цркву ако чита Достојевског. Зато је прилично смешно кад неки кажу: «Имамо Псалтир и није нам потребна никаква лепа књижевност.» Текст Достојевског је препун скривених цитата из Библије: управо то је покретач, мотор сваке сцене који је трансформише из «насушног видљиво-текућег» у полазну јеванђељску сцену. Достојевски одједном почиње да разговара с душом о ономе од чега је она већ одавно откинута и учи нас да обнављамо ову везу.

Зашто је Бог послао идиота?

– Знам да је роман «Идиот» извршио значајан утицај на многе људе и да га многи воле.

– Узгред речено, кад је роман објављен, на њега се одмах обрушила чудовишна лавина критике – и рецензија, и пародија, и исмевања... Зато што је текст био потпуно неадекватно прочитан. Савременици Достојевског су били навикли, на пример, на дела Николаја Успенског с његовом отвореном критиком стварности с демократских позиција, без икакве духовне садржине. Достојевског су крајем XIX – почетком ХХ века почела да цене деца његових првих читалаца.

О чему, заправо, говори роман «Идиот»? О присуству Бога у човеку у свету који сасвим лако живи без Бога и којем Он као да није ни потребан.

Занимљиво је што на почетку романа сваки човек с којим се кнез Мишкин упознаје, размишља о њему: «Сам Бог ми га је послао.» Али зашто им га је «Бог послао»? Генералу Јепанчину га је, на пример, «Бог послао» да би могао да избегне расправу са женом... И са другима је слично. Испоставља се да се ови људи сећају Бога и да Бога користе искључиво за своје ситне, чак не ни послове, већ послиће. То је савремено стање друштва, његов адекватан пресек. Степан Трофимович ће у роману «Зли дуси» кад му донесу Јеванђеље рећи: «Да, недавно сам га освежио у сећању, пре двадесет година сам га читао, и недавно сам га освежио по изванредној Ренановој књизи.» Ради с ео књизи француског философа и историчара Е. Ренана «Живот Исуса». О чему је она? Управо о Христу – само човеку. О Христу и Његовој принципијелној небожанствености. То је поглед однекуд са стране, апсолутно се не ради Христовом присуству, о укључености у односе с Њим. И Достојевски ће у роману «Идиот» поновити овај поглед.

 

220375.p.jpg
Инокентије Смоктуновски у улози кнеза Мишкина
Није нимало случајно што је роман «Идиот» имао најрадикалнији утицај у безбожном Совјетском Савезу. Прича се да су за време сваког приказивања култне представе Г. Товстоногова «Идиот» (1957.; друга редакција је била 1966) испред сваког позоришта дежурала возила «Хитне помоћи»: срца људи нису могла то да издрже. Одједном су почињали да виде у човеку оно што им је одавно било забрањено да виде.

Достојевски је написао – много година пре тога! – књигу за коју се у ситуацији седамдесет година одсуства Јеванђеља, уопште одсуства Бога у људској свести испоставило да је апсолутно адекватна стању друштва. Просто га је натерала да се суочи с тим. И кад се појавила апсолутно је променила ово друштво изнутра.

– А ко је главни јунак? Идиот или...?

– То је човек који стално уништава очекивања других. Али шта тачно уништава? Управо овај удобан и стабилан боравак у «насушном видљиво-текућем».

Сви се спотичу о кнеза Мишкина. Али ако се човек не спотакне, ако не испадне из рупе, ако не искочи из жлеба, неће заправо никуда потрчати. И неће се остварити настанак човека. Дешава се трагедија – као и увек кад се људи извлаче из топлог густиша «насушног видљиво-текућег» на овај или онај начин. Узгред речено, није случајно што су људи неке крајње непријатне догађаје у животу називали Божијом посетом.

– А Настасја Филиповна?

– То је човек који бира себе. Зашто је побегла од кнеза Мишкина на самом венчању? После сасвим јасног повика из гомиле: «‘За такву кнегињу бих и душу продао!’ ‘Мој живот вреди једну ноћ!’ – повикао је неки писар.’» ‘Мој живот вреди једну ноћ’ је цитат из «Египатских ноћи» Пушкина.

Уопште, цео роман је прожет Пушкином. Сећате се како кнез Мишкин каже за Рогожина: «Он и ја смо читали Пушкина, све смо прочитали.» То је навођење читаоца на то у ком контексту треба да схвати роман.

А о чему се ради у «Египатским ноћима»? Клеопатра баца изазов својим обожаваоцима: «Ко ће међу вама по цену живота купити једну ноћ са мном?» Достојевски је дубоко схватао овај Пушкинов текст. Још почетком 1860-их година написао је чланак за који је као повод послужио следећи скандал: извесна дама је одлучила да прочита «Египатске ноћи» са сцене на некој књижевној вечери и почело је блаћење у штампи. Достојевски се заступио за даму и објаснио је да у Пушкиновом тексту нема ничег «шкакљивог». Да уопште није реч о томе. Реч је у ужасу оног света у којем човек у суштини постаје већ живи леш којем је потребна пикантна храна у виду необичних ствари, зато што му је све досадило. Све је досада ако је изнад света поклопац уместо отвореног Неба. И све је због тога што је човекова душа развраћена и што је прекинута веза с духом.

Настасји Филиповној бацају у лице: «Ти си, душо, - Клеопатра. Спреман сам, изволи, да ‘по цену живота добијем једну ноћ с тобом’». Пред њу постављају огледало у којем она види себе као Клеопатру – а то је симбол лепоте која води у смрт, похлепне лепоте. И она бећи од кнеза код Рогожина како би постала жртва, а не паук који прождире. Ето какав избор је био пред њом: или си Клеопатра, или си невина жртва.

Али да би се роман прочитао онако како га је Достојевски замислио, треба ухватити и схватити све алузије у њему.

Грешка Раскољникова

– Сви знају роман «Злочин и казна» - ако ни због чега другог, онда зато што спада у школску лектиру. Питање о роману: шта је, по вашем мишљењу, Раскољников погрешио?

 

220376.p.jpg
И. Грабар «Раскољников на тргу». Илустрација романа Ф.М. Достојевског «Злочин и казна» 1894.
– Раскољников је погрешио само у једном – у средствима. Сећате се, имао је сат – од тате? А на сату – глобус. То је његово наследство. То је његова власт: сва земља. И он осећа одговорност за цео свет.

Раскољников и живи осећајући одговорност за све. То је јунак који у току целог романа стално дели новац другима. Сиромашан младић који нема новца! А бави се – дељењем. Притом је то новац који је добио заложивши очев сат, или од мајчине пензије, коју она такође добија захваљујући оцу. Испоставља се да он нема ништа своје – све је од оца. И оно што је од оца увек се нађе у овој или оној ситуацији у потребној мери: 20 копејки полицајцу да одведе девојчицу с булевара кући, 25 рубаља за сахрану Мармеладова... И испоставља се да је сав новац који је сам «набавио» непотребан – може само да га сакрије испод камена.

Овај сат има дубок смисао. То је и глобус, и держава-васиона коју Неко држи у руци, исто као што је Раскољников држи у руци, али је то истовремено и рука Онога Ко држи све «крајеве и почетке». То је отворена васељена у коју стално долази неизмерна благодат. Али је то и механизм сата. А шта је механизам сата? Шта је уопште време? Да би човек ушао у следећи минут треба некуда да потисне претходни. Односно, то је оно што стално себе прождире како би се обновило. То је затворена васељена, уроборос – змија која прождире свој реп: то је вечито распоређивање оног што постоји.

И Раскољников управо то и мисли: некакав Бог је «неспособан», и свашта се дешава на свету, и лоше сања (тата у сну такође није био у стању ни да заштити коњића, нити да заустави његове убице) – значи, сам треба да делује. А како човек сам може да делује у свету? – Само на један начин. Ако је свет затворен, да би се некоме нешто дало, треба до узети од неког другог. Почиње да делује принцип прерасподеле, прекрајања – принцип сиромаштва, а не изобиља.

Ето у чему је грешка Раскољникова! Он заиста одговара за све, али сматра да за све одговара у затвореном свету, а не у свету који је отворен за примање благодати – односно, он сматра да је распоређивач, а не посредник и преносилац.

– Изгубио је везу с оцем?

– Да, изгубио је везу с оцем. Покушао је да на неки начин распореди оно што је имао испоставило се да то уоште не функционише. Тако се десило следеће: «Убио сам себе, а не старицу.»

А затим се кроз цео роман одвија лагано и постепено обнављање првобитног Христовог обличја у њему.

Последње речи романа су задивљујуће: «Али ту већ почиње нова прича, прича о постепеном обнављању човека, прича о његовом постепеном препороду, о постепеном преласку из једног света у други, о упознавању с новом до сада потпуно непознатом стварношћу.» Шта се десило? Метаноја, промена ума. А то значи – потпуна промена свега, промена виђења света и његових веза. Отприлике исто то се дешава и с читаоцем Достојевског.

Са руског Марина Тодић

13 / 11 / 2015

Православие.Ru.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 3 weeks later...
  • 2 months later...
U Sankt Peterburgu izložba povodom 150 godina od romana Zločin i kaznа
 

U Sankt Peterburgu u toku je izložba posvećena obeležavanju 150 godina od objavljivanja romana "Zločin i kazna" velikog ruskog književnika Fjodora Dostojevskog

 

 

 

dosto_620x0.jpg

 

U Sankt Peterburgu u toku je izložba posvećena obeležavanju 150 godina od objavljivanja romana "Zločin i kazna" velikog ruskog književnika Fjodora Dostojevskog, javila je danas agencija Frans pres.

 

"Dostojevski je želeo da istraži sva pitanja u svom romanu. Izložba prikazuje nekoliko strana njegovog dela", izjavila je Natalija Ašimbajeva, direktorka muzeja Dostojevski u Sankt Peterburgu.

Na izložbi, koja traje do kraja marta, prikazani su predmeti iz 19. veka povezani s radnjom romana kao i celo delo čiji su listovi okačeni po zidovima.

Dostojevski (1821-1881), jedan od najvećih knjiženika svih vremena, napisao je roman "Zločin i kazna" 1866. godine koji se smatra jednim od najvećih dela ruske književnosti.

Radnja romana je smeštena u Sank Peterburgu sredinom 60-ih godina 19. veka. Glavni lik, Rodion Romanovič Raskoljnikov, ambiciozni student prava, podstaknut krajnjom bedom i turobnom budućnošću, odlujučuje da ubije i opljačka Aljonu Ivanovnu, omraženu staricu koja lihvarenjem izrabljuje ljude.

http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:588744-U-Sankt-Peterburgu-izlozba-povodom-150-godina-od-romana-Zlocin-i-kazna
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 2 weeks later...

''Ne može se voleti ono što se ne poznaje. Bilo da je reč o čoveku ili o narodu. Budite sigurni da svi oni koji svoj narod prestaju da razumeju i gube vezu sa njim, odmah i u istoj meri gube i veru očeva, postaju ili ateisti ili ravnodušni ljudi."

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ako bi uništili u ljudima vjeru u besmrtnost, ne samo ljubav - sva snaga koja održava život na zemlji bi presušila. Ništa više ne bi bilo nemoralno, sve bi bilo dozvoljeno; čak i kanibalizam.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Не можете замислити каква туга и срџба обузимају душу када велику идеју, коју одавно поштујете као светињу, дохвате невешти људи и извуку је на улицу пред глупаке какви су и сами, и наједанпут је нађете на тржници старежи, у прљавштини, наопако намештену, без пропорција, без хармонихје –као играчку код неразумног детета, и не можете је више препознати… Не!

                                                                                                   "Зли дуси"

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

×
×
  • Креирај ново...