Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

deda

Ф. М. Достојевски

Оцени ову тему

Recommended Posts

Guest Оливера

Постављена слика

Фјодор Михајлович Достојевски

(рус. Фёдор Миха́йлович Достое́вский) рођен је у Москви 11. новембра 1821. године, a умро je 9. фебруара  1881. године у Санкт Петербургу. Један од највећих писаца свих времена.

Завршио је војну школу. У двадесетосмој години због учешћа у револуционарној организацији бива осуђен на смрт. Након помиловања провео је четири године на присилном раду у Сибиру.

Он је један од најутицајнијих писаца руске књижевности. Реализам Достојевског представља својеврсни прелаз према модернизму јер његово стварање управо у епохи модернизма постаје неком врстом узора начина писања. Са аспекта књижевне технике његови су романи још увек блиски реализму због обухвата целине, начина карактеризације и доминирајуће нарације, док драматични дијалози, филозофске расправе и полифонија чине од њега претечу модернизма. Утемељитељ је психолошког романа. По многима је и претеча егзистенцијализма.

Биографија

Фјодор је био други од седморо деце Михаила и Марије Достојевски, који су били потомци белоруских имиграната. Породица Достојевски вуче порекло од белоруских унијатских (гркокатоличких) племића који су се касније вратили у оквире православља. Убрзо пошто је мајка умрла од туберколозе 1837 године, он и брат Михаил су били послани у Војну академију у Санкт Петербургу. Године 1839 умире му и отац, пензионисани војни хирург и насилни алкохоличар, који је служио као доктор у болници Марински за сиромашне у Москви. Претпоставља се да је Михаил убијен од стране својих кметова, за које је познато да су у више наврата били огорчени Михаиловим понашањем у пијаном стању. Претпоставња се да су га убили тако што су га везали и сипали му вотку у уста док се није удавио. По другој причи, Михаил је умро природном смрћу, а насилно објашњење његове смрти је сковао суседни земљопоседник да би лакше купио његов посед.

Фјодору није превише добро ишло у Војној академији у Санкт Петербургу, пошто је био лош из математике коју је презирао. Уместо тога се посветио књижевности. Тада је високо ценио Оноре де Балзака, и 1843 је чак превео једно од његових највећих дела Евгенија Гранде на руски. Достојевски је почео да пише своју дела отприлике у ово време, и 1846 појавио се његов први роман у форми епистоларне прозе Бедни људи, који је добио одличне критике, а један критичар (Висарион Белински) је направио чувену изјаву: “Рођен је нови Гогољ!“.

Достојевски је ухапшен и затворен 23. априла 1849. под оптужбом да је учествовао у револуционарним активностима против Цар Николаја I. 16 новембра исте године је осуђен на смрт због делања против власти у склопу интелектуалног круга, тзв. Круга Петрашевског. После лажног стрељања гду су му везане очи и када је остављен на хладном времену да чека на хитац од стране одреда за стрељање, Достојевски је помилован на присилни рад у Каторга радном кампу у Омску у Сибиру. Током овог периода повећао се број епилептичних напада за које је имао генетску предиспозицију. Године 1854 је пуштен из затвора да би служио у Сибирском регименту. Достојевски је провео следећих пет година као поручник у седмом батаљону која је била стационирана у тврђави у Семипалатинску у данашњем Казахстану.

Овај период се сматра за прекретницу у његовом животу. Достојевски је напустио раније политичке ставове и вратио се традиционалним руским вредностима. Постао је убеђени хришћанин и велики противник философије нихилизма. У то време је упознао и Марју Дмитријевну Исајеву, удовицу пријатеља из Сибира, којом се потом оженио.

Године 1860. се враћа у Санкт Петербург, где започиње неколико неуспешних књижевних часописа са својим братом Михаилом. Достојевски бива изузено потресен смрћу жене 1864., и одмах затим смрћу свога брата. Био је у лошој финансијској ситуацију, а морао је да издржава и удовицу и децу свог брата. У то време је потпнуо утонуо у депресију, коцкајући се, често губећи и задужујући се.

Достојевски је имао проблем с коцком. Тако је и једно од његових најпознатијих дела Злочин и казна написано у рекордно кратком року и брзо објављено да би успео да исплати коцкарске дугове, а пошто их је отплатио поново је остао готово без новца. У исто време је написао и књигу Коцкар да би задовољио уговор са својим издавачем.

Достојевски је у ово време путовао у западну Европу. Тамо је прво покушао да обнови љубавну везу са Аполинариом Сусловом, доста млађом студенткињом, али је она одбила да се уда за њега. Још једном му је сломљено срце, али је ускоро упознао Ану Григорјевну, двадесетогодишњу девојку која је радила као стенограф, којом се оженио 1867. У овом периоду је написао своја највећа дела. Од 1873. до 1881. издаје овај пут успешан месечни књижевни часопис са кратким причама, карикатурама и чланцима о актуеулним дешавањима — Пишчев дневник. Часопис је доживео огроман успех.

Достојевски је 1877. одржао почасни говор на сахрани песника Њекрасова, који је тада побудио многе контраверзе, а године 1880. дао је познати Пушкинов говор на отварању споменика Пушкину у Москви.

Пред крај живота је живео у граду Стараја Руса у Новгородској области недалеко од Ст. Петербурга. Умро је 9. фебруара 1881. од проблема са плућима који су били изазваним његовим епилептичним нападима. Сахрањен је на гробљу Тихвин при манастиру Александар Невски у Санкт Петербургу у Русији. Процењује се да је 40.000 људи присуствовало његовој сахрани. На његовом надгробом споменику пише: “Заиста, заиста вам кажем, ако зрно пшенично паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, много рода роди." (Јеванђеље по Јовану XII,24), што је и епиграф његовог последњег романа Браћа Карамазови.

Стваралаштво

Најпознатија дела су му Злочин и казна и Браћа Карамазови. У Злочину и казни главни лик, сиромашни студент, искушава себе понет идејама о "великим људима" и социјалној правди. Живећи у највећој беди изграђује поглед на свет који се заснива на идеји да је друштво суштински неправедно, јер омогућава бескорисним и исквареним људима да уживају у богатству док истински вредни људи пропадају у сиромаштву без могућности да развију и остваре своје способности. Правосуђе осуђује ситне злочине, а историја слави људе попут Наполеона који су одговорни за смрт хиљаде људи. Одлучује да искуша себе и да почини злочин који ће му омогућити новац за школовање и човека достојни живот. Међутим, под теретом савести на крају се предаје полицији. Браћа Карамазови је последња књига Достојевског. То је роман сложене структуре у чијем је средишту судбина породице Карамазових. Осим тога познати су му и романи Коцкар и Идиот.

Стваралаштво и име Достојевског је временом постало синоним за дубоку психолошку анализу. Дуго времена, психолошка анализа и контрадикторност његових ликова, чиниле су да у поређењу, систематске психолошке теорије значајних психолога изгледају површно. Многи теоретичари психологије, укључујући и самог Сигмунда Фројда, сматрали су Достојевског зачетником психолошке теорије и анализе. Осећај за зло и љубав према слободи, учинили су његово дело врло релевантним за 20. век, век два светска рата, масовних убистава и тоталитарних режима. Његове идеје и иновације у форми књижевног дела, дубоко су утицале на многе философе и писце, Фридриха Ничеа, Албера Камија, Жана Пола Сартра, Михаила Булгакова, итд. Дела склопљена од комбинације обичних и свакодневних тема са универзалним питањима као што су вера, патња и значење живота, и данас буде живо интересовање читалаца широм света.

Преминуо је 9. фебруара 1881. године у Санкт Петербургу. После два дана, његово тело је испратила на гробље безбројна гомила народа, монаштва и свештенства. Таква почаст одавана је једино телима преминулух руских царева.

Романи

* Бедни људи, 1846 - роман у писмима

* Двојник, 1846 - психолошка студија на тему раздвојене личности

* Беле ноћи, 1848 - сентиментални роман

* Неточка Незванова, 1849 - недовршено дело, прекинуто хапшењем и одласком у Сибир

* Село Степанчиково, 1859 - написано у Сибиру, комични роман с темом о провинцијској властели

* Понижени и увређени, 1861 - роман-фељтон, апологија љубави

* Записи из мртвог дома, 1861 - роман о заточеништву, један од најбогатијих карактеролошких списа у историји, било да је реч о чисто психолошким, антрополошким или конкретно литерарним остварењима

* Злочин и казна, 1866 - прелазни облик према модерном роману, виртуозни роман на тему савести

* Коцкар, 1866 такође врста аутобиографског списа, роман о урвинама коцкарске страсти

* Идиот (роман), 1868 - апологија доброте, православља и лепоте

* Зли дуси, 1871-1872 - "антинихилистички роман"

* Младић, 1875 - философско разматрање мотива и циља, невероватно понирање у дубину младе људске душе

* Браћа Карамазови, 1879-1880 круна пишчевог стваралаштва, сматра се највећим књижевним делом у историји светске литературе, философско тумачење светлости православног хришћанства, роман, који по правилу, мења читаочев живот. (Ово је индивидуално питање)

Новеле

* Записи из подземља, 1864 - интимна философска исповест човека из "подземља"

* Кротка, 1876 - објављена унутар пишчева дневника, "једна од најпотреснијих новела очаја" у светској књижевности

Преузето и прилагођено из Википедије.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest Оливера

Апостол православног реализма

«Достојевски је мој учитељ и мучитељ“. Свако ко се озбиљније бавио проучавањем књижевног дела Фјодора Михајловича Достојевског, сложиће се са овом изјавом оца Јустина Поповића, изнетом у можда најбољој књизи српских мислилаца о великом руском писцу, у књизи Философија и религија Ф.М. Достојевског.

Немогуће је да неко успе у покушају откривања Достојевског, а да није упознат са суштином његовог живота и његовог писања - са Православљем. Ево његових речи о томе: „Ја верујем да нема ничег дивнијег, дубљег, симпатичнијег, разумнијег, људскијег и савршенијег од Христа. Са суревњивом љубављу ја говорим себи да не само нема Њему слична, него да и не може бити. Штавише, ја изјављујем: када би неко могао доказати да је Христос ван истине, и када би истина збиља искључивала Христа, ја бих претпоставио да останем са Христом, а не са истином“.

Религиозна затуцаност?

Нетачна је тврдња да је Достојевски бесловесно прихватио Христа и да је његов књижевни рад био „религиозна затуцаност“, како су неки историчари књижевности код нас и у свету тврдили.

Писац религиозне затуцаности, у најгорем, може читаоца угњавити са причама о Богу, али га никада неће одвести у тамне поноре људске душе, у најдубље људске страсти. А Достојевски је то успео. И не само то: он је, насупрот људским понорима, питањима смисла живота, границама људске слободе и оваквог, наизглед несмисленог света, пронашао и понудио одговоре који се, по њему, сустичу у тајни Христове личности. Читав његов литерарни опус зрелог доба, његова преписка, његова искрена забринутост да ли ће успети да пронађе одговоре на изнесене сумње у Христа и Његову науку, говоре о човеку који у свету где „земља стење, а Небеса ћуте“, покушава да открије словесност (логосност) света и човека.

Изнете критике проучаваоца књижевности о религиозној затуцаности рада Достојевског више говоре о њима самима, о њиховој религиозној необразованости и њиховим личним проблемима са (не)прихватањем Христа, неголи о самом руском писцу.

Мотив деце

Достојевски се не може до краја проучити. Сигурном руком врсног приповедача он нас води у несигурне дубоке поноре, али и до неслућених висина на којима пажљиви читалац доживљава специфично прочишћење, једну духовну чистоту која бар на трен очисти нашу душу од наталоженог греха и начини је да буде као дечја душа.

И заиста, мотив деце у делу Достојевског врло је значајан, али му, нажалост, није придавана нарочита пажња. Први коме се Родион Раскољник после учињеног злочина и почетка његове психолошке борбе обраћа за помоћ, јесте једно дете-просјак коме Родион, у тренутку своје најљуће борбе, каже: „Моли се за раба Божјег, моли се за раба Родиона“. Зашто своју велику тајну Родион открива једном детету које чак и не познаје?! Зашто Аљоша Карамазов, уистину боголики младић, највише воли да се дружи са децом, и зашто Достојевски свој роман Браћа Карамазови управо завршава са сценом у којој Аљоша саветује деци да не забораве свог преминулог другара, да не забораве њихово искрено дружење и братство, јер ће им то сећање, када буду одрасли, можда, ко зна, баш оно спасити њихове душе да се не охладе и не умртве. А деца?! Деца су упијала Аљошине речи, осећала су његову охристовљену љубав, без икакве сумње поверовала су у сваку његову реч и веровала су. Ето, тако се завршава прича о Карамазовима, прича о злочинима, страстима, преварама. Завршава се са децом. Зашто?

У Светом Јеванђељу стоји: „Ако не будете као деца ова, нећете ући у Царство Небеско“ (Мат 13,3). Дечје душе су чисте, нежне, пуне оне праве охристовљене љубави. Но, живећи на земљи, човек испрља и укаља душу гресима својим. Ако ли је не очисти, ако ли је не доведе до духовне чистоте и не уреди је тако да буде као душа дечја, изгубиће љубав у себи, помешаће је и уништиће је у својим страстима и греху. Зато Аљоша саветује децу да не забораве своје детињство. Зато Иванов пут у човекобоштво - Достојевски то није заборавио да нам каже - започиње у његовом младалачком добу, када је његова душа била затрпана нечим што душа дечја не познаје, била је затрпана ледом и гордошћу.

Зато је мотив деце код Достојевског тако чест.

Границе људске слободе

Највећа слобода која је дата човеку јесте слобода од Бога, слобода избора да у Њега верујемо или да не верујемо. Та слобода је толико велика, толико страшна да се мери са границама људских могућности. Једна од најбољих сцена у целокупној светској књижевности је када се Велики Инквизитор обраћа Христу (роман Браћа Карамазови). О чему они разговарају?! Управо о тој од Бога нам датој слободи. Велики Инквизитор (кардинал римокатоличке цркве) доводи у питање људску духовну снагу у тој од Бога добијеној великој слободи. Ево шта каже Инквизитор: „Уместо да овладаш људском слободом, Ти си је још умножио, и оптеретио за навек њеним мукама духовно царство човека. Ти си пожелео слободну љубав човекову, да слободно пође за Тобом, занет и плењен Тобом. Место чврстог стародревног закона, човек је имао сад слободним срцем да решава сам шта је добро и шта је зло, имајући за руководство само Твој лик пред собом; али зар је могуће да се Ти ниси сетио и помислио: да ће он одбацити најзад, и оспорити чак и Твој лик и Твоју истину, ако га пригњечи тако страшан терет као што је слобода избора... Ми узесмо мач ћесаров! а узевши га, наравно, одбацисмо Тебе, и пођосмо за њим... Ми ћемо их убедити да ће тек тада постати слободни кад се одрекну своје слободе ради нас, и кад се нама покоре. И хоћемо ли тада бити у праву, или ћемо лагати? Они ће се сами уверити да смо у праву, јер ће се сетити до каквих их је страхота и забуна доводила Твоја слобода“.

Кроз ову специфичну критику папизма и римокатолицизма, Достојевски стаје у одбрану православног поимања људске боголикости и из ње проистекле људске слободе. А та одбрана слободе Достојевског у најкраћем гласи: Да, човек може у оваквом свету открити Бога и своју боголикост! Ту и такву слободу ће Достојевски бранити до краја, показујући, с једне стране, сву њену тегобност и муку која се граничи са границама људске издржљивости, али, с друге стране, у пуном светлу сву њену величину и кроз Лик Христов радост откривања тајне света и тајне човека. Од сузе невиног детета које страда у овом свету (да подсетимо, Иван Карамазов управо због те сузе невиног детета враћа карту за Царство Небеско), до проналажења Христа кроз искрено покајање и смирење („Смирисü, смирисü, гордиé человек“, одјекује као поука његових књига), дакле, између две крајности, не умањујући ниједну, Достојевски постаје апостол православног реализма.

Сплин, хандра и покајање

Браћу Карамазове Достојевски започиње једним цитатом из Светог Писма: „Заиста, заиста вам кажем: Ако зрно пшенично павши у земљу не умре, једно остане; а ако умре, много рода роди (Јн 12,24)“. У овим јеванђеоским речима налази се одговор на сва питања која су постављена у роману. Отац Јустин Поповић објашњава: „Само два су пута у животу човечјем: пут православно-подвижнички и пут неправославни, светски. На православном путу: човек се одриче себе и света око себе, и усамљује се ради Христа, да би га Христос кроз сједињење са Собом сјединио са свима људима и тварима; на путу неправославном: човек егоистички усамљује себе ради себе, остаје увек херметички затворен према људима, остаје увек сам, увек један, постепено се гуши, док најзад не изумре. У првом случају, резултат је духовна радост и мир, у другом духовно самоубиство и немир“.

Овај други тип људи, они који „једни остану“, своје главно место и своју славу у светској књижевности проналазе код Бајрона и његовог Чајлда Харолда. Овај до крајности егоцентрично-индивидуалистички лик био је врло брзо прослављен у романтичарској Западној Европи, али врло брзо је то бајроновско помодарство прешло и у Русију. Љермонтовљев Печорин у Јунаку нашег доба скоро је исти као Чајлд Харолд. Човек који у свом животу није подигао ништа теже од чаше вотке, умишљен да га нико не разуме, он путује по свету тражећи лека својој души. Такав је и Пушкинов Евгеније Оњегин, типичан представник  безмерно духовно сиромашног помодарског света престоничке златне младежи у Русији. И он болује од бајроновског сплина: Пушкин ту болест конкретизује и назива је хандра - чамотиња. Стендалов Жилијен Сорел хоће да буде друштвено признат, да има моћ, он жели да влада. Да би испунио свој наум, он покушава да угаси у себи сва осећања. Сви ови ликови, и Печорин, и Евгеније Оњегин, и Жилијен Сорел, у контакту са другим људима крајње су деструктивни. Прво духовно убивши себе, они убијају друге. Док чека извршење казне, Жилијена Сорела највише нервира лажни свештеник који се лажно моли на градском тргу, не због душе палог човека, већ да би своју свештеничку личност прославио и покупио симпатије лепих госпођица. Нажалост, Стендал није имао контакта са Православљем.

И одређени ликови код Достојевског налик су наведеним ликовима, али Достојевски уводи једну нову димензију код својих ликова, он на врх духовног склопа личности вазноси - покајање. Покајање које је основ за сваку христолику врлину, покајање које једино Православље није занемарило у своме учењу. И управо покајање много рода роди, и управо покајање краси све христолике ликове Достојевског: и старца Зосиму, и Аљошу Карамазова, и кнеза Мишкина и многе друге; њима се, рецимо и то, после свог злочина и голготног пута, придружује и Родион Раскољник када је узвикнуо: „Крив сам!!!“.

За разлику од Стендала, Достојевски јесте познавао Православље. После разноразних анархистичких и декабристичких лутања, Достојевски је открио Христа и никада га се није одрекао.

Кажу да је разлика између великих и малих писаца у томе што се књижевна дела малих писаца прочитају једном, а великих књижевника никада. Нека овај текст буде део читања никада прочитаног Фјодора Михајловича Достојевског.

Аутор: Бранимир Нешић, Број 927, Рубрика Светосавска култура

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A4%D1%98%D0%BE%D0%B4%D0%BE%D1%80_%D0%9C%D0%B8%D1%85%D0%B0%D1%98%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%87_%D0%94%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%98%D0%B5%D0%B2%D1%81%D0%BA%D0%B8

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest Оливера

Ф. М . Достојевски "Злочин и казна"

...део монолога Мармеладова Раскољникову, на почетку романа...

..."Da me žali? Zašto da me žali!" - iznenada je tužno povikao Marmeladov ...."Mene treba raspeti, raspeti na krstu, a ne žaliti! Raspni sudijo, raspni i kad raspneš, požali! I tada ću ti ja sam poći na krst i na muke, jer ne žudim za veseljem, već za žalošću i suzama!...Požaliće nas onaj koji je sve požalio , koji je sve i svakog razumevao, On jedini, On je sudija. ...Reći će: "Pristupi! Ja sam ti već jednom oprostio...I svima će suditi, i dobrima i zlima, i premudrima i smirenima...I kad završi sa svima, tada će kazati nama: "Iziđite i vi!. Izađite pijani, slabi, izađite sramotnici!"I mi ćemo izaći svi, bez stida i staćemo. I reći će:"Svinje ste vi! Lika zverskog i znaka njegovog; ali pristupite i vi!" I prozboriće premudri, prozboriće razumni:" Gospode! Zašto ove primaš?" I reći će:" Zato ih primam, premudri, zato ih primam, razumni, što NIJEDAN od ovih nije smatrao da je dostojan ovoga..." I raširiće k nama svoje ruke, i mi ćemo pasti pred njegove noge...i zaplakaćemo...i sve ćemo shvatiti. Tada ćemo sve razumeti!...Gospodi, da pridet carstvije tvoje!..."

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest Оливера

L. N. Tolstoj (o Dostojevskom)

Dostojevski je za mene bio drag čovek, može biti, jedini, koga bi mnogao mnogo toga da pitam, i koji bi na mnogo toga mogao da mi odgovori.

F. M . Dostojevski

Постављена слика

Citati i misli

"Ne možete zamisliti kakva tuga i srdžba obuzimaju dušu kada veliku ideju, koju odavno poštujete kao svetinju, dohvate nevešti ljudi i izvuku je na ulicu pred glupake kakvi su i sami, i najedanput je nadjete na tržnici stareži, u prljavštini, naopako nameštenu, bez proporcija, bez harmonije - kao igračku kod nerazumnog deteta, i ne možete je više prepoznati... Ne!" -"Zli dusi"

"Ima ljudi koji u svojoj prgavoj uvredjenosti nalaze vanredno uživanje, a naročito kad ona kod njih dospe (što se dogadja vrlo često) do krajnjih granica. U takvim trenucima njima kao da je prijatnije da budu uvredjeni nego ne uvredjeni. Te osetljive ljude posle strašno muči kajanje, naravno ako su pametni i ako su u stanju da shvate da su se žestili deset puta više nego što je trebalo." - "Idiot"

"Radi tako, kao da ćeš seo vek proživeti, a moli se kao da ćeš sutra umreti".

"Na šta se sve čovek-podlac navikava!", Raskoljnikov, "Zločin i kazna"

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest Оливера

Крај романа "Злочин и казна"

(одломци)

...Одједном се покрај њега обрела Соња...Љубазно и радосно му се осменхула, али је по обичају бојажљиво пружила руку. Увек му је пружала руку бојажљиво, као да се бојала да ће је одгурнути. Он је увек са одвратношћу прихватао њену руку, њу је увек љутито дочекивао, понекад упорно ћутао, за све време њене посете. Дешавало се да је дрхтала од страха пред њим и одлазила са дубоком тугом у души. Али сад им се руке нису одвајале; ...Како се то десило, ни сам није знао, али као да га је нешто изненада дохватило и бацило пред њенњ ноге. Плакао је и грлио њена колена. Скочила је са места, задрхтала и загледала се у њега. Али је одмах, истог тренутка све схватила...Хтели су да говоре, али нису могли...обоје су били бледи и мршави; али на тим бледим и болешљивим лицима већ сијала зора обновљене будућности, потпуног васкрсења у нови живот. Њих је васкрсла љубав; срце једнога носило је у себи неисцрпне изворе живота за другога. ...Мислио је о њој. Сетио се како је стално мучио и кидао њено срце...Али шта сада значе СВЕ те муке прошлости! Све, чак и његов злочин, чак и осуда и прогонство, изгледали су му сада, у првом заносу, као нека чудна, страна реалносткоја као да се њему није ни десила...Испод његовог јастука налазило се Јеванђеље. Узео га је махинално. Књига је била Соњина, она иста из које му је читала о васкрсењу Лазаревом У почетку робије, мислио је да ће га Соња намучити религијом, да ће започињати разговор о Јеванђељу и наметати му књиге. Ало, на његово највеће чуђење, она ни једном није повела разговор о томе и чак му ниједанпут није понудила Јевнђеље. Сам га је затражио од ње, кратко време пре болести, и она му је без речи донела књигу. Све досад је није отварао. Није је отворио ни сад, али му је једна мисао синула у глави:"Зар је могућно да њена убеђења не буду сад и моја убеђења?...

:smiley:

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest Оливера

Рисунки Достойевского

Постављена слика

Самый ранний из известных нам портретных рисунков Ф.М.Достоевского.Около 1860-го года.

Может бить Свдригајлов? (прим. прев.)

Постављена слика

Изображение "восковой персоны" Петра Великог. Рисунок выполнен в процессе работы писателя над романом "Преступление и наказание". 1865 г.

http://az.lib.ru/d/dostoewskij_f_m/text_0810.shtml

Перевод на уроках русского языка   0205_whistling

Share this post


Link to post
Share on other sites

moja 2 omiljena dela iz knjige "braca karamazovi"

prvi-Aljoši (otac Pajsije)

>>Imaj neprestano na

umu,mladiću, da je svetska nauka, ujedinivši se u veliku silu, pretresla,

naročito u toku poslednjeg veka, sve ono nebesko što nam je

zaveštano u svetim knjigama; i posle nemilosrdne analize medju

naučnicima ovoga sveta, od sve predjašnje svetinje ne ostade

savršeno ništa. Ali oni su pretresli deo po deo, a celinu su prevideli, i

to sa takvom slepošću da se čovek mora diviti! Jer celina stoji pred njihovim rodjenim očima,čvrsta i nepomična kao i pre, i vrata paklena ne mogu joj odoleti.

Zar nije ta celina živela devetnaest vekova? Zar ne živi i sada u

kretanjima pojedinačnih duša i u kretanjima narodnih masa? Čak i u

kretanjima duša tih što su sve razrušili, u dušama ateista ta celina

živi čvrsta i nepomična! Jer i oni što se odrekoše hrišćanstva, i koji

ustaju protiv njega, u suštini svojoj su zadržali Hristov oblik, pa su

takvi i ostali, jer do danas ni mudrost njihova, ni plamen srca njihova

ne behu kadri stvoriti neki viši obrazac čoveku i njegovom

dostojanstvu, nego što je obrazac koji je u davnoj davnini ukazao

Hristos. A što je bilo pokušaja za to,behu sve samo rugobe.To naročito zapamti mladiću,jer te tvoj starac u svom samrtnom času namenjuje I odredjuje za svet.Ti,sećajući se današnjeg velikog dana,nećeš možda zaboraviti ni moje reči koje ti rekoh kao srdačno I iskreno uputstvo ,jer mlad si a sablazni su u svetu teške, a tvoje sile male da bi im odoleo .A sad podji,siroto moja!<<

Tim rečima ga otac Pajsije blagoslovi.

drugi-starac Zosima

Jer znajte mili moji da je svaki pojedini od nas kriv za sve i svašta na zemlji,ne samo usled sveopšteg svetskog greha nego i pojedinačno,svaki za sve ljude i svakog čoveka na ovoj zemlji.Ovo saznanje je kruna života ne samo svakog isposnika nego i svakog čoveka na ovoj zemlji.Jer,monasi nisu neki drugi ljudi nego onakvi kakvi bi svi ljudi na zemlji trebalo da budu.Tek tada bi naše srce ganula ljubav beskrajna,vasionska,koja ne zna za zasićenost. Tada će svaki od vas biti kadar ceo svet ljubavlju zadobiti i suzama svojim svetske grehe oprati.Svako neka vodi brigu o svom srcu,svako sebi neka se ispoveda neumorno.Greha se svoga ne bojte,čak i kada ga uvidite ,samo neka je tu pokajanje.Ali,ni sa kakvim uslovima Bogu ne prilazite,i opet vam velim-ne budite oholi!Ne budite oholi prema malima,ne oholite se ni pred velikima.Ne mrzite ni one što vas odbacuju,što vas grde i klevetaju.Ne mrzite ni ateiste,lažne učitelje,ni rdjave medju njima a dobre pogotovo ne,jer medju njima ima mnogo dobrih,naročito u naše vreme.Spominjite ih u molitvi ovako:  Spasi Gospode sve one za koje nema ko da se moli,spasi I one koji neće da ti se mole.Pa tu odmah dodajte ''Ne molim ti se ovo po svojoj gordosti,Gospode,jer sam grdji od svih I od svega.''

Narod Božji volite,ne pustajte da vam stado vaše otimaju došljaci,jer ako zaspite zbog lenjosti I gadljive oholosti svoje,ili,što je najgore,zbog srebroljublja,tada će naići neprijatelj sa svih strana i odbiće od vas stado vaše.Tumačite narodu jevandjelje neumorno…ne kaišarite….srebro I zlato ne volite,ne držite ga uz sebe…..Verujte I zastavu držite,visoko je uzdižite….

преузето са http://www.svetijakov.org/forum/index.php/topic,92.15.html

где сам их постовао раније  0104_cheesy

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest Оливера

ФЈОДОР М. ДОСТОЈЕВСКИ

ПИШЧЕВ ДНЕВНИК ЗА 1876. ГОДИНУ

Наш народ не зна ни Србе, ни Бугаре; он својим новцем и добровољцима не помаже Словене, нити то чини због словенства, већ је само чуо како од Турака, од »безбожних Агарјана« страдају православни хришћани, наша браћа, за веру Христову; ето због чега је, и једино је због тога настао овогодишњи народни покрет. У садашњости и будућности православног хришћанства садржана је идеја руског народа, у томе је његово служење Христу и страсна жеља за подвигом у његово име. Ова жеља је истинска, велика, она живи у нашем народу од најстаријих времена, и можда никада неће ни престати да постоји - то је необично важна чињеница карактеристична за наш народ и нашу државу. Московски староверци су опремили и дали као свој прилог читав (изванредан) санитетски одред и послали га у Србију, иако су одлично знали да Срби нису староверци, већ су исти као и ми, са којима њих вера не веже. Овде се управо исказала идеја о даљој, дефинитивној судбини православног хришћанства, макар и у далекој будућности, и нада у будуће уједињење свих хришћана источне вере; помажући хришћанима против Турака, угњетача хришћана, староверци су, значи, сматрали да су Срби исти такви прави хришћани као што су и они сами, и поред привремених разлика, или ће то бити макар у будућности.

(...)

У овом погледу Европа, не схватајући сасвим наше националне идеале, тј. мерећи их својим аршином, приписујући нам само жељу за освајањем, насиљем и покоравањем других земаља, истовремено веома добро схвата суштину саме ствари.

За њу уопште није ствар у томе што ми сада нећемо освојити ни једну земљу и што обећавамо да нећемо ништа освајати: за њу је много важније што смо ми, као и пре, и као вазда до сада, непоколебљиви у својој намери да помажемо Словенима и не намеравамо да им ову помоћ икад ускратимо. Ако и сада дође до тога и ми помогнемо Словенима, ми ћемо, у очима Европе, уградити нови камен у тврђаву коју постепено дижемо на Истоку, по убедењу целе Европе - против ње. Јер, помажући Словене, ми самим тим и даље продубљујемо и учвршћујемо веру Словена у Русију и њену моћ и све их више навикавамо да

гледају у Русију као у сунце, као центар целог словенства, чак и целог Истока. А ово снажење идеје у очима Европе је равно освајању, чак и поред свих уступака које је Русија спремна да учини, поштено и поуздано, ради умирења Европе. Европа одлично схвата да је у овом ширењу идеје сада сва суштина ствари, а не само у материјалним тековинама на Балканском полуострву. Европа схвата и то да је и руска политика савршено свесна суштине свог задатка. А ако је тако, како да она, Европа, не страхује? Ето зашто би Европа по сваку цену желела да преузме на себе старатељство над Словенима да их, да тако кажемо, преотме од нас и да их, ако то буде могуће, заувек нахушка против Русије и Руса. Ето зашто би она желела да Паришки уговор траје што дуже; ето откуд долазе и сви ови планови о Белгијанцима, европској жандармерији и слично. О, све, само не Руси, само да се некако Русија удаљи од погледа и помисли Словена, да се они чак избришу из њиховог сећања! Ето како сада стоји ствар.

Share this post


Link to post
Share on other sites

По мом мишљењу, Достојевски је један од најзначајнијих писаца свих времена, а у исто време један од најзначајнијих мислилаца уопште.

Његове књиге су препуне прелепих лирских детаља, емотивних момената, препуне су описа најтананијих људских осећања која се испољавају и у данас појмивим ситуацијама. Достојевски је ванвременски писац, један од ретких. Он је и филозоф и психолог. Легенда о Великом инквизитору се изучава чак и на америчким универзитетима, а добро је познато да је роман Браћа Карамазови први прави крими роман у коме је Достоевски попут правог профајлера осликао своје ликове.

Он је један од ретких писаца који је успео да у  сваком делу сажме и љубави филозофију, историју и психоанализу.

Он је човека ставио у центар свих збивања, са свим својим врлинама и манама.

"Љубав се не може ни из чега створити, ни из чега само Бог ствара.!"

"Боље је ослободити десет криваца него казнити једног невиног!"

"Ко те у сузе тера, тај те и воли!"

"Ја мислим да Ђаво не постоји, и ако га је човек створио, онда га је створио по сопственој слици и прилици"!

"Ту се Ђаво с Богом бори,а бојно поље су срца људска!"

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest Оливера

Мислим да се по "извајаности" психолошких профила карактери у роману "Браћа Карамазови", не издвајају од осталих. Достојевски је, што се квалитета радова тиче, био јако уједначен. Остало је само ствар укуса. Једини роман који се издваја по стилским карактеристикама и књижевној форми су "Јадни људи", на прелазу из романтизма у чисти реализам.

Достојевски је писац, који поред свих осталих вредности, које је имао, понајвише дао у тзв. вишеслојности романа. Тако се, нпр. и роману "Злочин и казна", могу видети религиозни, психолошки, друштвени, криминалистички, љубавни и други слојеви, које успешно стапа у једну, стварајући тако јединствену слику живота. Занимљиво је, између осталог, кажу да је у потпуности успео да уђе у размишљања једног убице (Раскољников), иако он то није био. Само презиме Раскољников говори о расколу у његовој души. Водећи је путем спасења, Достојевски маестрално описује пут изгубљене душе. Религијска конотација романа је готово њена идеја...Но занех се, као што рече мој врсни професор руске књижевности, диван човек Миодраг Сибиновић. Ово су само моја мала размишљања...

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest Оливера

Разумихин (разуман)

Лужин (љигав)...исту методу је применио Гогољ у својим "Мртвим душама", где имена презимена спахија означавају главну карактеристику одређеног лика...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


×
×
  • Create New...