Jump to content

Ф. М. Достојевски

Оцени ову тему


Препоручена порука

Фјодор Достојевски: О Србима 734336_456847937719320_874013741_n.jpg

Нови Стандард

“Нас Русе са Словенима не треба ништа да разједињује. Постоје две Србије: Србија горњих слојева – ватрена и неискусна, која још није живела и стварала, али већ са партијама и са интригама које понекад достижу такве размере каквих нема ни код већ политички развијених и већих нација.

Упоредо са том Србијом постоји и -  Србија народна, која баш Русе сматра својим спасиоцима и браћом, а руског цара својим сунцем, она Србија која воли Русе и која им верује.

И на крају ћу рећи: неће много времена проћи и јавиће се спасоносна реакција, јер су већина Срба ватрени патриоти. Они ће се сетити Руса који су дали живот за њихову земљу. (…)

Велики руски дух ће оставити своје трагове у њиховим душама, а из руске крви која је проливена у Србији израшће и српска слава.

И Срби ће се уверити да је руска помоћ била несебична и да Руси, гинући за Србију, нису имали намеру да је освајају.”

 

***

Ф. М. ДОСТОЈЕВСКИ О СЕРБАХ

«Нас, русских, со славянами не должно ничего разъединять. Есть две Сербии. Сербия высших слоёв – горячая и неопытная, которая ещё и не жила и не созидала, но со своими партиями и интригами, которые порою раздуваются до таких размеров, которых нет и у более политически развитых и крупных наций.

Наряду с этой Сербией, есть и Сербия народная, которая русских считает своими спасителями и братьями, а русского царя – своим солнцем, та Сербия, которая любит русских, которая верит им.

В заключение хочу сказать: не пройдёт много времени и явится спасительная реакция, ибо большинство сербов – горячие патриоты. Они будут помнить русских, которые отдали жизни за их страну. <…>

Великий русский дух оставит свои следы в их душах, а из русской крови, пролитой в Сербии, взрастёт и сербская слава. И сербы убедятся, что русская помощь была бескорыстной, и русские, погибая за Сербию, не имели намерения завоёвывать её».

Link to comment
Подели на овим сајтовима

- Па збогом ми остај, - рече кнез, пруживши му руку.
- Збогом, одговори Рогожин, и стиште пружену руку чврсто али махинално.
Кнез се спусти за једну степеницу, па се опет окрену.
- А што се тиче вере, - поче он осмехнувши се (очигледно не желећи још да остави Рогожина), а и расположивши се под утиском једне изненадне успомене: што се тиче вере, ја сам прошле недеље, за два дана четири разна састанка имао...
Путовао сам изјутра једном новом железничком пругом, па сам ваљда четири часа с неким сапутником у вагону разговарао. Још пре сам о њему много слушао, и међу осталим, као о атеисти. Он је човек збиља врло учен, и ја се обрадовах што ћу с правим научником говорити. Осим тога, ванредно је добро васпитан човек, тако да је са мном говорио потпуно као са себи равним по знању, и по појмовима.
...Он у Бога не верује. Једно ме је поразило: што он за све време као да о томе није говорио; а поразило ме је нарочито стога што и пре, кад сам бивао у друштву са онима што не верују у Бога, и ма колико да сам читао таквих књига, све ми се чинило као да они нити говоре, нити у књигама пишу о том, мада се човеку чини да је о том. Ја му то тад и рекох, али мора да сам говорио нејасно, или нисам умео да се изразим, јер ме он ништа не разумеде...
...У вече тог истог дана одседох у паланачкој гостионици на конак, а у њој се баш прошле ноћи десило једно убиство, тако да су сви само о томе говорили кад сам ја наишао. Ствар је била у овоме. Два сељака, људи већ у годинама, и не пијани, напише се чаја па хтедоше да заједно, у једној соби легну да спавају. Но један од њих је код оног другог приметио, последња два дана, сребрн часовник на бисерном гајтану, што пре код њега није виђао. Тај човек иначе није био крадљивац, био је поштен, и рачунао се у свом селу као добар газда. Али њему се тако допаде онај часовник и толико му занесе памет, да најзад не издржа: узе нож, па кад се његов пријатељ осврну на другу страну, он му брже и пажљиво приђе оxади, нанишани, диже очи к небу, прекрсти се, па изговоривши у себи са горком молитвом: "Господе, опрости ми Христа ради!" - закла пријатеља у једном замаху као јагње, и извуче му из xепа часовник.
Рогожин поче да се ваља од смеха. Он се кикотао као да је био у неком наступу. Чак је било смешно гледати тај смех после његовог малочашњег мрачног расположења.
- Е, то ми се допада. Не, то пара вреди! - подцикиваше он грчевито скоро гушећи се; - онај тамо никако у Бога не верује, а други верује у толикој мери да с молитом и људе коље... Не, такво се што, брате кнеже, не може измислити. Ха, ха, ха!
- Ујутру изађох да мало врљам по вароши, - продужи кнез чим се Рогожин мало умири, премда му је смех још непрестано грчевито и као у наступу дрхтао не уснама, - видим, поводи се и третура по дрвеном тротоару један пијан војник који је сасвим људски изглед изгубио. Прилази мени: "Да ти продам, господине, овај сребрн крст - за два гроша ћу ти га дати; - сребрн је."
...Гледам, у руци му крст и мора да га је оног часа са себе скинуо, на плавој, од зноја умаштеној трачици, али крст олован, то се на први поглед могло видети, великих размера, осмоугаони, правог византијског кроја.
...Извадих два гроша па му дадох, а крст одмах онде на себе метнух, - а по војниковом лицу се могло видети како је задовољан што је глупом господину подвалио, па се одмах диже да попије оно што је за крст добио, - то је већ ван сваке сумње... А ја сам ти, брате, тада био под најјачим утиском свег онога што ме је тако запљуснуло у Русији; ништа ја у њој пређе нисам разумевао, растао сам као бесловестан, и Русије сам се некако фантастички спомињао за оних пет година у иностранству. Елем, идем ти ја па се мислим: не, да причекам још мало пре но што оног христопродавца осудим. Јер Бог зна шта се све у тим пијаним и слабим срцима крије...
...После једног часа, враћајући се у готионицу, наиђох на жену са одојчетој у наручју. Снаша још млада, детету је могло бити тако шест недеља. Тога дана јој се дете, по њеном опажању, први пут осмехнуло откако се родило. Гледам је, а она се тако побожно, тако побожно прекрсти. "А шта ти то, снашо, чиниш - рекох. (Јер ја сам се тада о свему много распитивао).
"Па ето", каже ми снаша: - "исто овако као што је материна радост кад први пут примети да јој се дете осмехнуло, исто тако мора да се и Бог обрадује свакипут кад угледа отуд с неба да Му се грешник од свег срца моли".
То ми та снаша рече, скоро тим истим речима, тако дубоку, тако фину и истинску религиозну мисао, - мисао у којој се сва суштина хришћанства ођеданпут исказала, то јест сав појам о Богу, као о нашем рођеном оцу и о радости Божијој због човека, као оца због свог рођеног детета - што је најглавнија мисао Христова. А проста сељанка! Додуше, мати је... и, ко зна, можда је та снаша била жена баш оног војника.
Чуј, Партене, ти се ме малочас то питао, и ево ти сада мој одговор: суштина религиозног осећања не потпада ни под каква мудровања, ни под какве преступе и злочине, и ни под какве атеизме; ту има нешто ван-обично и вечно ће бити ван-обично; то ти је, брате, нешто такво чега ће се сви атеизми вечно моћи само површно дотаћи, и вечно ће сви они причати о оном о чем није реч. Али главно је што ћеш то најјасније и најпре на руском срцу уочити! То је једно између првих мојих убеђења које из наше Русије износим.
И ту онда има шта да се дела. Партене! Има шта да се ради са нашим руским народом, веруј ми! Сети се како смо се ти и ја у Москви састајали и разговарали, једно време...
И ја никако нисам хтео да се овамо враћам. И никако нисам мислио да се опет овако с тобом састанем! Али сад свеједно!... Збогом, до виђења! Бог нек те чува!

 

( из романа Идиот)

 

  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

"Човек је слаб и низак. Шта значи што се он сад на све стране буни против наше власти, и што се поноси тиме што се буни? То је гордост детета и ђачића. То су мала деца која се побунила у школи и истерала учитеља. Но доћи ће крај и одушевљењу дечијем, и оно ће их скупо стати. Она ће пообарати и испретурати храмове и прелиће земљу крвљу. Али ће се досетити, најзад, та глупа деца, да, премда су они бунтовници, ипак су и немоћни бунтовници, који ни своју сопствену побуну не могу да издрже. Купајући се у глупим сузама својим, они ће признати, најзад, да онај, који их је створио као бунтовнике, мора бити да се исмевао са њима. Они ће то казати у очајању, и што буду казали, биће хула на Бога, од које ће они постати још несрећнији, јер природа човечанска не може да поднесе хуљење на Бога, и, на крају крајева, сама се себи свагда освети за то хуљење.

  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Јесмо ли били у праву, учећи и радећи тако, кажи ми? Зар нисмо волели човечанство кад смо тако смирено признали његову слабост и немоћ; кад смо са љубављу олакшали његов терет, и кас смо одобрили његовој немоћној природи да макар и греши... И што си сад Ти дошао да нам сметаш? И што ћутећки и тако продирући гледаш у мене кротким очима Својим? Разљути се! ја нећу Твоје љубави, стога што и ја тебе не волим! И шта имам да кријем од Тебе? Зар не знам с ким говорим? Оно што имам да Ти кажем, све Ти је већ познато, ја то читам у очима Твојима. И зар ћу ја сакрити од Тебе тајну нашу? Можда Ти баш хоћеш да је чујеш из мојих уста? Е па ево Ти, чуј је: ми нисмо с Тобом, него с њим, ето ти наше тајне! Ми већ одавно нисмо с Тобом, него с њим; већ осам векова. Равно пре осам векова узели смо ми од њега оно што си Ти с негодовањем одбацио, онај последњи дар који ти је он нудио кад Ти је оно показао сва царства земаљска: ми смо узели од њега Рим и мач ћесаров, и објавили смо себе за цареве земаљске, за цареве једине, премда нам све до сад још није пошло за руком да доведемо наше дело до потпуног завршетка. Али ко је крив? О, дело наше је непрестано само у почетку, али је бар почето. Дуго ће се још чекати на завршетак тог дела, и много ће земља за то време препатити, али ми ћемо свој циљ постићи, и бићемо ћесари, и онда ћемо мислити о свеопштој срећи људској. А Ти си могао већ тада узети мач ћесаров. Зашто си одбацио тај последњи дар? Да си примио тај трећи савет моћнога духа, Ти би створио био све што човек на земљи тражи: дао би му био: пред ким да се клања, коме савест своју да открије, и на који начин да се најзад сви људи уједине у један општи и једнодушни мравињак - јер, потреба свеопштег уједињења је трећа и последња мука човечанства.

  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

"Достојевски зажеле тада свештеника, исповеди се, прими Свето Причешће. Када је свештеник отишао, он нас дозва у своју собу и узевши у своју наше мале руке, замоли мајку да још једном отвори Библију и да нам прочита причу о блудном сину. Он саслуша читање, затворених очију, утонуо у мисли. "Децо моја не заборавите никад ово што сте чули" рече нам својим слабим гласом. "Потпуно се уздајте у Бога и не сумњајте у његову милост. Ја вас много волим али моја љубав није ништа према бескрајној љубави Божијој за све људе, Божја створења. Чак ако би вам се десила несрећа да у току живота извршите какав злочин, уздајте се у Бога Ви сте његова деца; понизите се пред њим као пред вашим оцем, просите његов опроштај и он ће се обрадовати вашем покајању, као што се обрадовао повратку блудног сина."

"Смрт Достојевског"- Љубов Достојевска (кћи пишчева)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Младићу, не заборављај молитву. Сваки пут у молитви твојој, ако је искрена, сине ново осећање, а у њему и нова мисао, коју раније ниси знао, и која ће те изнова охрабрити, и разумећеш да је молитва васпитање. Још запамти: свакога дана, и кад год само можеш понављај себи: "Господе, смилуј се на све који су данас пред Тебе изишли", Јер сваког сата и сваког тренутка хнљаде људи остављају живот свој на овој земљи, и душе њихове долазе пред Господа - а колико се много њих са земљом растало усамљених, никоме незнаних, у тузи и терету душевном, за којима нико неће зажалити, неће чак ни знати за њих да ли су живели. И гле, можда ће се с другог краја земље уздићи твоја молитва ка Господу за покој душе његове, макар ти њега никако и не знао, нити он тебе. Како ли слатко и умилно мора бити души његовој, која је у страху стала лред Господом, да осети да се у тај час и за њега неко Богу моли, да је остао на земљи човечански створ који и њега воли. А сам Бог ће милостивије погледати на обоје вас, јер кад си већ ти онога толико пожалио, колико ли ће га више пожалити Он, који је бесконачно милосрднији и љубазнији, него ти, И опростиће му тебе ради.

 

Браћо, не бојте се грехова људских, волите човека и у греху његовом, јер кад ко воли човека и грешног, то је већ слика Божанске љубави, и врхунац је љубави на земљи. Волите све створење Божије, и целокупно, и сваку мрвицу. Сваки листић, сваку зраку Божију волите. Волите животиње, волите биље, волите сваку ствар. Будеш ли волео сваку ствар - и тајну ћеш Божију разумети у стварима А схватиш ли је једаред, ти ћеш је после неуморно почети познавати све даље и више, свакодневно. И заволећеш, најзад, сав свет васцелом и васионом љубављу. Животиње волите: њима је Бог дао клицу мисли и тиху радост. Немојте им је нарушавати и реметити, не мучите их, не одузимајте им радост, не противите се мисли Божијој. Човече, не узноси се, не мисли да си бољи од животиње: оне су безгрешне, а ти, са својим величанством, ти само гнојиш земљу својом појавом, на њој траг свој гнојни остављаш после себе, - и то, авај, скоро сваки, сваки између нас!

 

Децу волите нарочито, јер су она безгрешна као анђели, и живе да би нас раздрагала и усрећила; она живе зарад чишћења срдаца наших, као неки путоказ за нас. Тешко ономе ко увреди дете. Мене је отац Антим учио да децу волим: тај мили и ћутљиви човек, кад смо бивали на путу, он је за оне грошиће што нам их је свет делио куповао шећерлеме и колаче, и деци их раздавао. Он није могао проћи поред дечице без душевног потреса: такав је то човек био,

  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Пред понеком мишљу останеш у недоумици, нарочито гледајући грех људски, па се запиташ; "Да ли треба силом побеђивати, или смиреном љубављу?" Свагда одлучуј овако: победићу смиреном љубављу". Одлучиш ли се тако једаред за свагда, цео свет ћеш моћи покорити. Љубавна смиреност је страшна сила, од свих најјача, нема јој равне на свету! Сваког дана и часа, сваког тренутка надгледај самога себе и пази на себе, да ти изглед буде благо леп. Ето, прошао си поред малог детета, прошао си љут, са ружном речју, са озлојеђеном душом; и ниси можда ни приметио дете, али је оно тебе видело, и лик твој, ружан и зао, можда је остао у његовом слабачком и незаштићеном срдашцу. Ти то не знаш, међутим си можда већ тиме бацио рђаво семе у његову душу, а то семе ће можда и порасти, а све стога што се ниси уздражао пред дететом, јер у себи ниси одгајио пажљиву и делатну љубав.

 

Браћо, љубав је учитељка, али је треба знати стећи, јер се она тешко стиче, скупо се купује, дугим радом и после дугог времена; јер волети треба не само случајно и на један тренутак, него насвагда. Случајно може свако заволети. Младић, брат мој, птице је за опроштење молио: то изгледа скоро бесмислено, али је истина, јер је све као океан, све тече и додирује се: на једном месту додирнеш, на другом се крају света одазива и разлеже. Нека је безумље птице за опроштење молити! Али и птицама би било лакше, и детету, и свакој животињи око тебе, кад би ти сам био бољи но што си сад - макар једну мрвицу би им било лакше. Све је као океан, кажем вам. Тада би се и птицама почео молити, васионом љубављу мучен, као у неком одушевљењу - молио би их да ти и оне твој грех опросте. Цени и воли то одушевљење, ма како оно људима изгледало бесмислено.

 

Другови моји, молите радост од Бога. Будите радосни као деца, као птичице небеске. И нек вас у вашем делању не буни грех људски; не бојте се да ће он затрти дело ваше, и да му неће дати да се изврши. Не говорите: "Јак је грех, јако је непоштење, јака је гадна околина, а ми смо усамљени и немоћни, сатрће нас гадна околина и неће дати да се изврши добра ствар". Клоните се, децо, од те бојазни! Једини је ту спас: узми и учини себе одговорним за сав грех људски. А то, брате, збиља и јесте тако: јер чим ти себе искрено начиниш одговорним за све и свакога, онога часа ћеш увидети да тако и јесте у самој ствари, а да ти и јеси за све и за свакога крив. А збацујући и товарећи своју рођену леност и своју немоћ на људе, свршићеш тим да ћеш се сатанском гордошћу опасати, и на Бога узроптати.

  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

А о гордости сатанској овако мислим: нама на земљи је тешко њу схватити, и стога је тако лако пасти у погрешку па се здружити са њом, па још при том држати да нешто велико и лепо радимо... И много шта од најјачих осећања и покрета природе наше, ми на земљи схватити не можемо; али ти се тиме не саблажњавај, нити помишљај да ти то ма у чем може служити као оправдање; јер ће вечни Судија од тебе тражити оно што си могао учинити, а не оно што ниси могао; сам ћеш се о том убедити, јер ћеш тада све правилно увидети и нећеш спорити и порицати. На земљи пак, збиља као да лутамо; и да нема драгоценог Христовог лика пред нама, ми бисмо пропали и залутали сасвим - као некада род људски пред потопом. Много је на земљи од нас скривено, али нам је наместо тога даровано тајно скривено осећање живе свезе наше са другим светом, са светом горњим и вишим; клице наших мисли и осећања нису овде, него у другим световима. И ето зашто кажу филозофи да се суштина ствари не може познати овде на земљи. Бог је узео семена из других светова и посејао их на овој земљи, и однеговао врт Свој, и никло је све што је могло никнути, и све што је збиља живо, живо је свешћу о додиру с другим тајанственим световима; ако то осећање у теби слаби и уништава се, онда умире и оно што је однеговано у теби. Тада ћеш постати према животу равнодушан, па ћеш га чак и омрзнути. Ја тако мислим.

  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Оци и учитељи, ја мислим: "Шта је пакао?" Судим овако: "Пакао, то је патња и терет кад више не можеш да волиш".

Једаред, у бесконачном битисању, које се не може измерити ни временом, ни простором, дана је била неком духовном бићу, кад се појавило на земљи, способност да каже само себи: "Ја јесам и ја волим". Једаред, само једаред, дат му беше тренутак љубави делатне и живе, и уз то земаљски живот, а са њим и времена и рокови.

Па шта се десило? то срећно биће одбаци тај неоцењиви дар, не оцени га, не заволи га, погледа га подругљиво и остаде без осећања! И кад је такав отишао са земље, видео је крило Авраамово, и беседио са Авраамом, као што нам је у причи о богаташу и о Лазару казано; рај је посматрао, и ка Господу могао да иде; али се баш тиме и мучио што до Господа оде без љубави, и дође у додир са онима који су волели, а он њихову љубав није прихватио. Тада јасно виде, и сам себи рече: "Сад знање имам, али ма како жудно да волим, у љубави мојој не може бити никаквог подвига, нити каквог пожртвовања, јер је довршен живот земаљски; и неће доћи Авраам да макар капљицом живе воде (то јест, поновним даром земаљског живота, пређашњег и делатног) расхлади пламен моје жудње за љубављу, којом сад горим, а презрео сам је и одбацивао на земљи; нема више живота, нити ће више бити времена! Премда бих сад готов био и живот свој дати за друге, сад већ није могућно, јер је прошао онај живот који се могао у љубави на жртву принети, и сад је бездан међу оним животом и овим бићем".

Говори се о материјалном пакленом пламену: не испитујем тајну ову, бојим се, али мислим: кад би и постојао пламен матери-јални, њему би се збиља обрадовати могли, јер, тако мислим, у мучењу материјалном би макар на један тренутак могли заборавити још страшнију муку духовну. А одузети муку духовну, немогућно је, јер мучење то није спољашње, него је унутрашње. А кад би се и могло одузети, мислим да би мучени постали још несрећнији. Јер, ако би праведници из раја, гледајући муке њихове, опростили им и дозвали их к себи, волећи их неизмерно, тиме би им још повећали муке, јер би још јаче пробудили у њима пламен жудње за предусретљивом делатном и благородном љубави, која је сад за њих већ немогућна У бојазни срца свога мислим ја међутим да би им баш свесност те немогућности напослетку послужила као олакшање; јер, примивши љубав праведних а не могући одазвати се на њу, они би, у покорности тој, и у дејству смирености те, нашли напоследак као неки образац оне делатне љубави коју су занемаршш били на земљи, и као неко дејство њој слично...

Сажаљевам, браћо и другови моји, што не умем да кажем, ово јасно. Али тешко онима који сами себе уништише на земљи, тешко самоубицама! Мислим да од тих нико не може бити несрећнији. Грех је, рећи ће нам се, за такве се Богу молити; и црква њих наизглед одбацује; али ја мислим у тајности душе моје: да би требало, и да се могло помолити Богу и за њих! Та неће се Христос на љубав разљутити! За такве сам се ја у себи целог мог живота молио, а и сад се сваког дана молим.

О, има их који и у паклу остају горди и свирепи, крај свег неоспорног знања и посматрања неотклоњиве и неизбежне истине; има их страшних, који су се сасвим здружили са сатаном и са гордим духом његовим. За њих је пакао нешто добровољно и ненасито; то су добровољни мученици. Јер они су сами себе проклели, проклевши Бога и живот. Злобном се гордошћу својом хране, као кад би гладан у пустињи своју сопствену крв из тела сисати почео. Али, вековечито ненасити, они и опроштење одбацују; Бога који их зове, проклињу, Бога живог без мржње гледати не могу, и захтевају да не буде Бога живота, да Бог уништи Себе и све створење Своје. Они ће горети у огњу гњева свога вечно, жудећи за смрћу и небићем. Али неће добити смрти...

  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Нарочито имај на уму да не можеш никоме судија бити. Јер нико не може бити на земљи судија злочинчев, пре него што и он сам - судија - не позна да је и он исти онакав злочинац као и онај што стоји пред њим, и да је он можда више неко ико други крив за злочинство тога што стоји пред њим. Кад постигне то, онда ће моћи постати и судија.

Ма како да то изгледа безумно, истинито је. Јер кад бих ја био праведан, тада можда не би било ни злочинца што стоји преда мном. Ако будеш кадар примити на себе злочинство, онога што стоји пред тобом, и којега твоје срце осуђује, прими одмах и пострадај ти за њега - њега пак без укора отпусти. И баш да те и сам закон постави за његовог судију, ти, колико ти само буде могућно, и тада поступи у том смислу; јер ће оптужени отићи и осудиће сам себе горе, но што би га твој суд осудио. Ако ли га пак твој братски пољубац не дирне у срце, ако не изазове у њему осећање, и он оде од тебе смејући се ти се, не дај се збунити ни тиме: значи, још му није рок дошао, али ће доћи у своје време; а ако не дође, свеједно: ако неће он, други ће место њега доћи до познања, и пострадаће, и осудиће и окривити себе сам, несумњиво веруј; јер баш у томе и лежи све уздање и сва вера светитеља.

Делај неуморно. Ако се сетиш увече, лежући да спаваш: "нисам извршио, што је требало", а ти онога часа устани и уради. Ако су око тебе људи злобни и неосетљиви, и не усхтеју те слушати, ти падни пред њима и замоли их да ти опросте, јер си ваистину и ти за то крив, што неће да те слушају. А ако већ не можеш да говориш са људима и озлојеђенима, ти им служи ћутећки и у понижењу, никад не губећи наду. А ако те сви оставе, и силом те истерају, ти кад останеш сам, падни на земљу и љуби је, натопи је сузама својим, и даће земља плода од суза твојих, па макар те нико не видео и не чуо у самоћи твојој, Веруј до краја, па макар се и тако десило да сви на земљи скрену с правог пута и покваре се, а ти једини веран да останеш; принеси и тада жртву, и хвали Бога ти једини, који си остао. А ако се двоје такви састанете, - ето вам већ читавог света, света живе љубави. Загрлите један другог у милини и хвалите Господа: јер макар само у вама двојици, али се извршила истина Његова, Ако сам згрешиш, и будеш жалостан смртно због својих грехова, или због каквог свог изненадног греха, радуј се праведнику, радуј се ономе који, кад си већ ти згрешио, остаде праведан, и није сагрешио.

Ако те пакост људска збуни до негодовања и несавладиве жалости, тако, да зажелиш и да се светиш пакоснима - највише се бој тога осећања! одмах иди и сам потражи себи мука - тако као да си ти крив за ону пакост људску. Прими муке и отрпи их, умириће се срце твоје, и појмићеш да си и сам крив; јер си могао сијати пакосницима макар као једини безгрешан, а ниси им сијао. Да си сијао, ти би светлошћу својом и другима обасјао пут, те онај, што је извршио пакост, можда је не би извршио при твојој светлости. Па чак ако ти и сијаш, но видиш да се људи не спасавају ни поред твоје светлости, остани сталан и немој да посумњаш у снагу све-тлости небеске; веруј, ако се сад нису спасли, они ће се после спасти. А ако се не спасу ни после, онда ће се синови њихови спасти; јер неће умрети светлост твоја, макар ти умро. Праведник одлази, а светлост његова остаје. Обично се људи спасавају тек после смрти праведникове. Род људски не прима пророке своје и обично их тера и бије; али људи воле мученике своје, и штују оне које су муком уморили. За целину радиш, за будућност радиш.

Награде никад не ишти, јер и без тога имаш велику награду на овој земљи: духовну радост твоју, коју само праведник осећа. Не бој се ни знатних, ни јаких, него буди премудар и свагда на свом месту. Знај меру, знај време, научи се томе. А кад останеш насамо, моли се. Воли падати на земљу, и љубити је. Земљу љуби непрестано, ненасићено је воли, све воли, свакога воли, и нарочито тражи такво усхићење и занос. натопи земљу сузама радости и воли те сузе своје. А тога се заноса не стиди, цени га, уживај у њему, јер је то дар Божји, велики дар, и не даје се многима, него само изабранима.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

 

“Покаткад ми Бог даје часове савршеног мира; у тим моментима ја сам формулисао своје Вјерују, у коме је све јасно и свето за мене. Ово Вјерују је сасвим просто; ево њега: ја вјерујем да нема ничег дивнијег, дубљег, симпатичнијег, разумнијег, људскијег и савршенијег од Христа. Са суревњивом љубављу ја говорим себи да не само нема Њему слична, него и да не може бити. Штавише, ја изјављујем: када би неко могао доказати да је Христос ван истине, и када би истина збиља искључивала Христа, ја бих претпоставио да останем са Христом, а не са истином”

Link to comment
Подели на овим сајтовима

 

 
“Покаткад ми Бог даје часове савршеног мира; у тим моментима ја сам формулисао своје Вјерују, у коме је све јасно и свето за мене. Ово Вјерују је сасвим просто; ево њега: ја вјерујем да нема ничег дивнијег, дубљег, симпатичнијег, разумнијег, људскијег и савршенијег од Христа. Са суревњивом љубављу ја говорим себи да не само нема Њему слична, него и да не може бити. Штавише, ја изјављујем: када би неко могао доказати да је Христос ван истине, и када би истина збиља искључивала Христа, ја бих претпоставио да останем са Христом, а не са истином”

 

хехе, управо уђох овде да поставим овај одломак! Хвала Јоана!  :bighug: 8086.gif

Link to comment
Подели на овим сајтовима

''Prošlo je čitavo pola godine i došao vetrovit i kišni oktobar. Na mamu sam sasvim zaboravio. Oh, tada se već uvukla u moje srce mržnja, potmula mržnja prema svemu i sasvim ga osvojila; iako sam savkoga dana čistio Tušarevo odelo kao i ranije, sada sam ga mrzeo iz sve snage i svakoga dana sve jače i jače. U to doba stao sam jedanput, jednog tužnog večernjeg sumraka, da preturam po svojoj fioci i, najednom, u uglu, spazim njenu plavu batistanu maramicu; tu je bila još od vremena kako sam je tada gurnuo. Izvadih je i pogledah s izvesnom radoznalošću; jedan kraj maramice još je sačuvao trag nekadašnjeg čvora; i čak se jasno mogao videti okrugao otisak monete; uostalom, odmah sam ostavio maramicu na mesto i zatvorio fioku. To je bilo uoči nedelje i zvono zabruja na večernje. Pitomci su se posle ručka već razišli svojim kućama, ali ovog puta je Lambert ostao za nedelju; ne znam zašto po njega nisu poslali. Mada me je on i dalje tukao kao ranije, ipak mi se u mnogim stvarima poveravao i tražio me. Cele večeri razgovarali smo o pištoljima Lepaževog sistema, koje nijedan od nas, ni on, ni ja, nije nikad video, o čerkeskim sabljama i o tome kako se njima seku glave, o tome kako bi dobro bilo da osnujemo jednu razbojničku četu. Na kraju Lambert pređe na svoje omiljene razgovore, na izvesnu ružnu temu, koju sam, pored svega što sam se u sebi čudio, ipak voleo da slušam. Ali ovoga puta mi najedanput postade neizdrživo, te mu rekoh da me boli glava. U deset časova smo legli da spavamo; zavukao sam se s glavom pod pokrivač i ispod jastuka izvadih plavu maramicu: jedan čas ranije opet sam je, ne znam zašto, izvadio iz fioke i, čim su nam postelje bile nameštene, gurnuo sam je pod jastuk. Odmah sam je pritisnuo na lice i počeo da je ljubim: "Mama, mama" - šaptao sam, a uspomena mi je pritiskala grudi kao sinji teret. Pokrio sam oči i video njeno lice s uzdrhtalim usnama kad se krstila prema crkvi, kad je zatim blagosiljala mene, a ja joj govorio: "sramota je, gledaju". "Mmice, mama, svega jedanput u životu si bila kod mene... Mamice, gde si sada, ti moja daleka gošćo? Da li se još sećaš svog jadnog deteta kome si dolazila... Pokaži mi se makar za trenutak, dođi mi makar samo u snu, da bih ti rekao koliko te volim, samo da te zagrlim i da poljubim tvoje plave oči, da ti kažem da te se sad nimalo ne stidim, i da sam te i tada voleo, i da mi je srce tada bilo tužno, a ja sam tamo sedeo kao lakej. Nikad, mama, nećeš saznati kako sam te tada voleo! Mamice, gde si sada? Čuješ li me? Mama, mama, a sećaš li se onoga goluba u selu?
- Ah, dođavola...Šta ti je! - poče da gunđa iz svoje postelje Lambert - čekaj, sad ću ti pokazati! ...''

Link to comment
Подели на овим сајтовима

"Ne razumem zašto me ovde svi prikazuju kao bezbožnika. Ja u boga verujem kao u biće koje sebe tek u meni spoznaje. Pa ne mogu ja verovati kao moja Natasja, služavka, ili kao neki gospodin koji veruje "za svaki slučaj", ili kao Šapov - mada on prinudno veruje kao moskovski slovenofil."

"Ne možete zamisliti kakva tuga i srdžba obuzimaju dušu kada veliku ideju, koju odavno poštujete kao svetinju, dohvate nevešti ljudi i izvuku je na ulicu pred glupake kakvi su i sami, i najedanput je nađete na tržnici stareži, u prljavštini, naopako nameštenu, bez proporcija, bez harmonije - kao igračku kod nerazumnog deteta, i ne možete je više prepoznati... Ne!"

"Ne može se voleti ono što se ne poznaje. Bilo da je reč o čoveku ili o narodu. Budite sigurni da svi oni koji svoj narod prestaju da razumeju i gube vezu sa njim, odmah i u istoj meri gube i veru očeva, postaju ili ateisti ili ravnodušni ljudi."

 

Zli dusi

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 1 month later...

Fjodor Dostojevski - "Gazdarica "

Slušaj me dobro, slušaj, radosti moja! Ti umiri srce svoje, i nemoj me voleti tako kao što si me sad zavoleo. Biće ti lakše, tvome srcu biće lakše i milije, a sačuvaćeš sebe od ljutoga neprijatelja, a steći ćes sebi nežnu sestricu. Dolazižu kod tebe, kad hoćes, milovaću te, i neću se stideti što sam te poznala. Bila sam već dva dana s tobom kad si ležao u zloj bolesti! Primi me kao sestru. Nismo se uzalud ti i ja bratimili, nisam se ja uzalud molila Bogorodici za tebe! Takvu sestru nećeš vise steći. Ceo svet ćes obići, pod nebo otići- nećeš naći bolje ljube, ako baš tvoje srce ljubu želi. Zavoleću te vatreno, voleću te uvek kao sada, i voleću te zato, što ti je duša čista, svetla, sva providna; zato što sam, kad sam te prvi put ugledala, odmah razumela da si ti gost kuće moje, dugo očekivani gost, i da nisi slučajno na nas naišao; voleću te zato, što, kada gledam, tvoje oči vole i o tvome srcu pričaju, a kada nešto kažu, odmah saznam sve što je u tebi, i zato bih i život mogla tebi za ljubav dati, dati i svoju slobodu, zato što bih slatko bila i robinja onome, čije sam srce poznala. . . ali život moj nije više moj, već tudji, a volja mi je vezana! Zato primi sestricu, i budi mi brat, i primni me svom srcu, kad me opet spopadnu tuga i teška nemoć; samo učini to tako, da mogu kod tebe da dodjem, i celu noć kao sad s tobom da presedim, a da se toga ne stidim. Da li si me čuo? Jesi li mi otvorio svoje srce? Jesi li razumeo šta sam ti govorila?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

×
×
  • Креирај ново...