Jump to content

Ф. М. Достојевски

Оцени ову тему


Препоручена порука

Kažu da kajanje olakšava dušu – naprotiv!

Uspomene, bile one radosne, ili gorke, uvek su mučne, barem je tako dok

mene; ali i to mučenje je slatko. I kad je srcu teško, kad ga obuzmu

bol, tegoba, tuga onda ga uspomene osvežavaju i oživljavaju kao što

kapi rose u vlažno veče posle vrelog dana osvežavaju i oživljavaju

jadni usahnuli cvet, spržen dnevnom jarom.

Ipak je prijatno s vremena na vreme odati sebi priznanje.

Književnost – to je slika, to jest u izvesnom smislu slika i ogledalo;

izraz strasti, veoma prefinjena kritika, pouka s naravoučenijem i

dokumenat.

Dešava se tako, živiš, a ne znaš da ti je pred nosom knjiga u kojoj je sav tvoj život izložen do pojedinosti.

Naš čovek ništa ne uradi dok mu ne zapretiš, svako gleda samo da se

negde na spisku vodi, da, eto, kaže ja sam tu i tu, a od posla se

podalje drži... Sklanja se ponekad čovek, sklanja, skriva se zbog nečeg

za šta nije kriv; ponekad ni nos ne sme da pomoli – bilo gde, zato što

se plaši spletke, zato što iz svega što postoji na svetu, iz svega će

ti paskvilu napraviti i, eto, već sav građanski porodični život tvoj u

književnost je ušao, sve je naštampano, pročitano, ismejano,

pretreseno!

Ah, prijatelju moj, nesreća je zarazna bolest. Nesrećnik i jadnik

moraju da se klone jedan drugoga da se ne bi još više zarazili.

empty.gif empty.gif JADNI LJUDI
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ne može čoveka svako da uvredi.
...Jedino se to možda može objasniti time da nije bila pri sebi kad je to učinila, to jest ne u onom smislu kako nam tvrde advokati za svoje ubice i lopove, nego pod onim snažnim dojmom koji, ako je žrtva bezazlena, ovlada njome kobno i tragično.


Tvoja je Misao bila ona i glupa, dok je u tebi - uvek dublja, a kad je izrekneš, smešnija je i nepoštenija. Jedino je kod nevaljalih ljudi koji samo lažu sasvim obratno.


Ama, potajna spoznaja o moći kudikamo više godi od javne vlasti Da sam bogataš koji ima na stotine miliona, čini mi se da bi uživao baš u tome da nosim najstarije odelo i da ljudi misle da sam najgori kukavac koji samo što ne prosjači, da me guraju i preziru: meni bi bila dovoljna sama spoznaja.


Ima ljudi koji u svojoj prgavoj uvređenosti nalaze vanredno uživanje, a naročito kad ona kod njih dospe (što se dogadja vrlo često) do krajnjih granica. U takvim trenucima njima kao da je prijatnije da budu uvređeni nego ne uvređeni."
 

  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Da, neki put se najdrskija misao, misao na prvi pogled nemoguća, toliko jako učvrsti u glavi da je čovek najzad smatra kao nešto ostvarljivo...I ne samo to: ako je ta ideja u vezi s nekom jakom, strašnom željom, onda je čovek, bogami, smatra, na kraju krajeva, kao nešto fatalno, neizbežno, unapred odredđno, kao nešto što nikako ne može da ne bude, što se mora dogoditi. Može biti da je u vezi sa tim još nešto, nekakva kombinacija predosećanja, neko neobično naprezanje volje, samootrovanje svojom sopstvenom mastom; ili možda još nešto drugo, ne znam...

Vi znate šta je to što je mene progutalo. I pošto nema nikakve nade , a u vašim očima sam nula, zato i govorim otvoreno: svuda vidim samo vas, a sve ostalo mi je svejedno. Zasto i kako vas volim- ne znam. Znate, vi možda uopšte i niste lepi? Zamislite, ja uopšte i ne znam da li ste vi lepi ili ne? Čak ni u licu? Srce vam, sigurno, nije dobro, a da vam um nije plemenit- i to je vrlo verovatno. (...)
Znate li da ću vas jednog dana ubiti? Neću vas ubiti zbog toga što ću prestati da vas volim, ni iz ljubomore, nego onako, prosto ću vas ubiti jer me neki put nesto vuče da vas pojedem."

"A znate li da je, osim toga, i opasno da nas dvoje sami šetamo. Mene je već mnogo puta neodoljivo vuklo da vas pretučem, unakazim, udavim. I mislite li da do toga neće doći? Vi ćete me dovesti do bunila. Tek valjda neću od skandala prezati? Ili od vaćeg gneva? Šta se mene tiče vaš gnev? Ja volim bez nade i znam da ću vas posle toga jos hiljadu puta više voleti. Ako vas ikad budem ubio, moraću, naravno, i sebe da ubijem; a ja sebe koliko je god moguće duže neću ubijati, kako bih taj neizdržljivi bol da budem bez vas osećao što duže. I znate li još jednu neverovatnu stvar: ja vas svakim danom volim sve više, a to je takoreći nemoguće."

  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Vi znate šta je to što je mene progutalo. I pošto nema nikakve nade , a u vašim očima sam nula, zato i govorim otvoreno: svuda vidim samo vas, a sve ostalo mi je svejedno. Zasto i kako vas volim- ne znam. Znate, vi možda uopšte i niste lepi? Zamislite, ja uopšte i ne znam da li ste vi lepi ili ne? Čak ni u licu? Srce vam, sigurno, nije dobro, a da vam um nije plemenit- i to je vrlo verovatno. (...) Znate li da ću vas jednog dana ubiti? Neću vas ubiti zbog toga što ću prestati da vas volim, ni iz ljubomore, nego onako, prosto ću vas ubiti jer me neki put nesto vuče da vas pojedem."  

:sherif:  

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ako si se uputio prema cilju, i putem počeo da zastajkuješ i kamenjem gađaš svakog psa koja na tebe laje, nikada nećeš stići na cilj. 

Nikad ništa ne preduzimajte dok vas drži bes.

Svi ideali sveta ne vrede suze jednog deteta.

Ništa na svetu nije teže od iskrenosti, i nema ništa lakše od laskanja.

Lagati originalno je skoro bolje nego ponavljati tuđe istine.
U prvom slucaju ti si čovek, a u drugom samo papagaj.

Oni koji znaju da govore, govore kratko.

Ako pri svakoj prijateljskoj usluzi odmah misliš na zahvalnost, onda nisi darovao, već prodao.

 "Ne razumem zašto me ovde svi prikazuju kao bezbožnika. Ja u boga verujem kao u biće koje sebe tek u meni spoznaje. Pa ne mogu ja verovati kao moja Natasja, služavka, ili kao neki gospodin koji veruje "za svaki slučaj", ili kao Šapov - mada on prinudno veruje kao moskovski slovenofil."

"Ne možete zamisliti kakva tuga i srdžba obuzimaju dušu kada veliku ideju, koju odavno poštujete kao svetinju, dohvate nevešti ljudi i izvuku je na ulicu pred glupake kakvi su i sami, i najedanput je nadjete na tržnici stareži, u prljavštini, naopako nameštenu, bez proporcija, bez harmonije - kao igračku kod nerazumnog deteta, i ne možete je više prepoznati... Ne!"

"Ne može se voleti ono što se ne poznaje. Bilo da je reč o čoveku ili o narodu. Budite sigurni da svi oni koji svoj narod prestaju da razumeju i gube vezu sa njim, odmah i u istoj meri gube i veru očeva, postaju ili ateisti ili ravnodušni ljudi."

Ama, našto da se pozna to djavolsko dobro i zlo kad toliko staje? Pa vaskoliki svet poznanja ne vredi one suzice detenceta. I ako su patnje dečije otišle na popunjavanje one sume patnji koja je bila neophodna da se plati ta istina - onda tvrdim unapred da sva ta istina ne vredi te cene! Suviše skupo cene tu harmoniju, nije za naš džep da platimo toliku ulaznicu."

  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Najpametniji od svih, po mome mišljenju, je čovjek koji sebe nazove budalom makar jednom u mjesecu.

 

Duša se liječi vremenom provedenim sa djecom.

 

Ukoliko im se uskrati svrsishodan posao, muškarci i žene gube razlog svoga postojanja.

 

Ljepota je misteriozna, ali i užasna. Božansko i đavolje se tu bore, a poprište borbe je ljudsko srce.

 

Sreća ne leži u sreći, nego u njenom postizanju.

 

Moć je data samo onima koji se usude da se sagnu i podignu je. Samo jedna stvar je bitna, samo jedna – biti u stanju da se usudiš.

 

Pravi džentlmen, makar izgubio sve što posjeduje, ne smije pokazati emocije. Novac mora biti tako nisko na džentlmenovoj listi prioriteta da gotovo ne zaslužuje bilo kakav trud.

 

Najveća sreća je poznavati izvor nesreće.

 

Čovjek je sklon nabrajanju svojih nevolja, ali nikada ne nabraja svoje radosti. 

Čini se da druga polovina čovječijeg života u sebi ne sadrži ništa drugo osim navika koje je sakupio u prvoj polovini života.

 

Mnogo nesreće je došlo na ovaj svijet usljed nemarnosti i neizrečenih stvari.

 

Postoje stvari kojih se čovjek boji da ih kaže pa makar i samome sebi. Svaki pristojan čovjek ima određeni broj tih stvari koje je pohranio negdje u svojim mislima.

 

Živjeti bez nade znači prestati živjeti.

 

Voljeti nekoga znači vidjeti ga onako kakvim ga je Bog zamislio.

 

Formula „dva plus dva jednako je pet“ ima svoje privlačnosti.

  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

"...sedim u ovom tuznom gradicu, i umesto da smisljam prestojeci korak, zivim pod uticajem proslih osecanja, pod uticajem svezih uspomena, pod uticajem svega onog vihora koji me je onda uvukao bio u onaj kovitlac da me posle opet izbaci. Ponekad mi se cini da se jos uvek okrecem u tome vihoru, i da ce svakog trenutka opet naleteti ona bura, zahvatiti i mene svojim krilom, i da cu opet ispasti iz reda i osecanja mere, i vrteti se, vrteti , vrteti...
Uostalom ja cu se mozda nekako i zaustaviti da se vrtim, ako polozim sebi, koliko je to mogucno, tacan racun o svemu sto se dogodilo za ovo mesec dana...

...ali sta vredi da sada drzim sebi predavanje o moralu!Nista nije ruznije od morala, u ovakvo vreme!...O, vi samozadovoljni ljudi!S kakvim su gordim samozadovoljstvom spremni ti brbljivci da izlazu svoje sentencije!Kad bi oni, medjutim, znali u kolikoj meri ja sam razumem svu odvratnost mog sadasnjeg stanja, sigurno im se ne bi okrenuo jezik da mi drze pridike. A i sta bi, sta bi mi novo mogli reci, sta ja vec ne znam? I zar je stvar u tome? Stvar je u tome sto je dovoljan jedan obrt tocka, pa da se sve promeni, i ti bi isti moralisti prvi dosli da mi cestitaju, s prijateljskim salama. Onda ne bi vise okretali od mene glave, kao sada...Ali neka idu svi oni bez traga!Sta sam ja sad? Zero. A sta mou biti sutra? Sutra vec mogu uskrsnuti iz mrtvih i ponovo poceti zivot! Mogu jos naci coveka u sebi, dok sasvim ne propadne..."
 'Kockar'

  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Najvažnije je - izbegavajte laž, svaku laž, naročito laganje samoj sebi.
Pazite na svoju laž i konrolišite je svaki čas, svaki trenutak.
Izbegavajte gadljivost i prema drugima i prema sebi:
to što vam se čini gadnim u sebi čisti se već samim tim što ste to primetili.
Takodje izbegavajte strah, mada je strah posledica svake laži.
Ne plašite se nikada svoje malodušnosti u postizanju ljubavi, ne plašite se mnogo čak ni rđavih svojih postupaka.
Žalim što vam ne mogu reći ništa utešnije jer aktivna ljubav, u poredjenju sa onom iz maštanja, predstavlja surovu i zastrašujucu stvar. Sanjalačka ljubav čeka brzi podvig, brzo zadovoljenje i da ga svi posmatraju.
Tu zaista dolazi dotle da čak i život čovek daje samo da ne bi dugo trajalo, da bi se što pre završilo, kao na sceni,
da ga svi gledaju i hvale. A aktivna ljubav je - rad i istrajnost, za neke, možda, cela nauka.

 

Braća Karamazovi

  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Odustao sam od čuvanja stvari, i svi problemi su odjednom nestali.
Na ovoj planeti možemo voljeti samo s trpljenjem i patnjom. Mi ne možemo drugačije ljubiti, niti znamo i jednu drugu vrstu ljubavi. Prihvatam patnju kako bi dobio ljubav. Žedan sam ljubavi, evo sada, u ovom trenutku, da poljubim, sa suzama, zemlju koju sam ostavio, i ne želim, i neću prihvatiti život na bilo kojoj drugoj.
Očevi i učitelji, objasnite mi: "šta je to pakao"? Pretpostavljam da je to stanje u kojem se nalaze oni koji su nesposobni za ljubav.
Ljudi ponekad koriste izraz bestijalna (životinjska) okrutnost, to je nepravda prema životinjama. Životinje ne mogu i nikada neće biti tako okrutne kao čovjek - tako artistički okrutne. Tigar rastrga svoju žrtvu i to je sve. Tigar nikada ne bi ni pomislio da žrtvu prikuje na krst.
Rimokatoličanstvo je gore od ateizma - to je moje mišljenje! Ateizam samo propovijeda negaciju, rimokatoličanstvo ide dalje: ono propovijeda Hristovo izvrnuto učenje koje je često potpuno oprečno onome što Hrist jeste. To je moje mišljenje! I to mišljenje me muči i izjeda već dugo vremena.
Ja mislim da đavo ne postoji; ljudi su izmislili đavola i izmislili su ga po svojoj slici i prilici.
Nedostatak originalnosti, svugdje, po cijelom svijetu, od pamtivijeka, uvijek se držalo kvalitetom i preporukom aktivnog i učinkovitog čovjeka.
Ako bi uništili u ljudima vjeru u besmrtnost, ne samo ljubav - sva snaga koja održava život na zemlji bi presušila. Ništa više ne bi bilo nemoralno, sve bi bilo dozvoljeno; čak i kanibalizam.
Ništa na ovom svijetu nije teže od izricanja istine, i ništa lakše od laskanja.
Strašna stvar je to kako je ljepota i misteriozna i grozna. Bog i đavo se bore tu, a poprište je ljudsko srce.
Preuzimanje novog koraka ili izgovor nove riječi, ponekad je ono što najviše plaši ljude.
Određeni ljudi odbacuju svoje proroke i ubijaju ih, a slave svoje mučenike i čast onih koje su pobili.
Dokle god je čovjek slobodan, ne teži ni za čim tako neprekidno i tako bolno kao za nečim čemu bi služio, i čemu bi se klanjao.
Korist i pretjerana briga za blagostanje, ponekad mi izgledaju nepristojno. Bilo to dobro ili loše, ponekad je zadovoljstvo razbiti stvari kojima služite.
Znate li da će doći vrijeme u kojem će čovječanstvo i u svojoj mudrosti i u svojoj znanosti proglasiti da nema kriminala, pa dakle ni grijeha; da postoje samo gladni ljudi: "Nahrani ih najprije, pa onda zahtjevaj od njih" - to je ono što će biti upisano na njihove zastave, koje će podići protiv vas kad budu razarali vaše hramove.
Postoje u ljudima neke stvari koje ne bi rekli nikome, samo najbližim prijateljima. Postoje u ljudima neke stvari koje ne bi rekli čak ni najbližim prijateljima, jedino samima sebi. Postoje u ljudima neke stvari koje ne bi rekli ni najbližim prijateljima, ni samima sebi. Svaki pristojan čovjek ima znatan broj takvih tajni. I što je pristojniji, veći je broj takvih stvari u njegovoj duši.
Ako želiš biti poštivan, najprije moraš poštivati sam sebe - samo tako možeš učiniti druge da te poštuju.
Recite mi: kada je, tijekom svih ovih tisuća godina, čovjek postupao u suglasnosti sa svojim vlastitim interesima?
To je misterija ljudskog života; da stare tuge vremenom, postupno, prerastu u mirne radosti.
  Što više mrzim odvratne pojednice, to više postaje gorljiva moja ljubav za čovječanstvo.
Druga polovina ljudskog života sastoji se od borbi za savladavanje loših navika koje je čovjek stekao tokom prve polovine.

 

Na cijelom svijetu zasigurno nema naroda koji bi se toliko tužio na svoju sudbinu, poniženje, stradanje, mučeništvo... kao što su to Jevreji. Pomislio bi čovjek da doista nisu Jevreji ti koji gospodare u Evropi, upravljaju berzama, politikom, moralom jedne države... A što bi bilo da u Rusiji nije tri miliona Jevreja nego Rusa, a Jevreja osamdeset miliona? Što bi bilo od Rusa? Ne bi li ih odmah pretvorili u robove - i još gore: ne bi li im i kožu ogulili? Ne bi li ih posve iskorijenili i uništili?
Za čovjeka nema ništa primamljivije od slobode njegove savjesti - ali i ništa teže
Voljeti; znači moći drugog čovjeka vidjeti onakvim kakvim ga je Bog stvorio.
Uništite moje želje, izbrišite moje ideale, pokažite mi nešto bolje - i ja ću poći za vama.
• Tajna čovječijeg života nije u tome da živi - već u tome zašto živi.
  • Uništite moje želje, izbrišite moje ideale, pokažite mi nešto bolje - i ja ću poći za vama.
  • Što je vlast veća - to je strašnija njena upotreba.
  • Svemu ima granica koju je opasno prekoračiti, koju kad jednom prekoračiš, ne možeš više nazad.
  • Razum i postoji zato da bi čovjek postigao ono što želi.
  • Prije nego što kažeš ljudima kako treba živjeti, pokaži to na svom primjeru.
  • Podla duša, čim se oslobodi jarma, odmah traži novu žrtvu.
  • Kada se djevojačko srce sažali, razumije se da je to najopasnije za samu djevojku.
  • Glupan koji je postao svjestan da je glupan - više nije glupan.
  • Da bi se postupalo razumno malo je imati samo razum.
  • Ako si se uputio prema nekom cilju i putem kamenjem gađaš svakog psa koji laje na tebe - nikad na cilj nećeš stići.
  • O stupnju civiliziranosti jednog društva najbolje se da suditi po stanju u njegovim zatvorima.
  • Kopanje po tuđim manama, potenciranje tuđih grešaka i okrivljavanje drugih, ranjavaju jedino vas same.

 

Postoje srdačni ljudi koji se povjeravaju svima i svakome bez obaziranja na zlobne podsmjehe. Takvi ljudi su uvijek ograničeni jer su spremni da najvrijednije izvade iz srca i polože pred prvu svinju na koju naiđu.
Ako na svijetu postoji netko tko mi može pokazati da je Hrist izvan Istine ili da stvarna Istina ustvari isključuje Hrista, ja ću radije odabrati Hristovu stranu, na uštrb takvih istina.

strela_vrh_s.png

Link to comment
Подели на овим сајтовима

"Делај неуморно. Ако се сетиш увече, лежући да спаваш: "нисам извршио, што је требало", а ти онога часа устани и уради. Ако су око тебе људи злобни и неосетљиви, и не усхтеју те слушати, ти падни пред њима и замоли их да ти опросте, јер си ваистину и ти за то крив, што неће да те слушају. А ако већ не можеш да говориш са људима и озлојеђенима, ти им служи ћутећки и у понижењу, никад не губећи наду. А ако те сви оставе, и силом те истерају, ти кад останеш сам, падни на земљу и љуби је, натопи је сузама својим, и даће земља плода од суза твојих, па макар те нико не видео и не чуо у самоћи твојој, Веруј до краја, па макар се и тако десило да сви на земљи скрену с правог пута и покваре се, а ти једини веран да останеш; принеси и тада жртву, и хвали Бога ти једини, који си остао. А ако се двоје такви састанете, - ето вам већ читавог света, света живе љубави. Загрлите један другог у милини и хвалите Господа: јер макар само у вама двојици, али се извршила истина Његова, Ако сам згрешиш, и будеш жалостан смртно због својих грехова, или због каквог свог изненадног греха, радуј се праведнику, радуј се ономе који, кад си већ ти згрешио, остаде праведан, и није сагрешио."

МОЖЕ ЛИ ЧОВЕК БИТИ СУДИЈА СЕБИ СЛИЧНИМА?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

а сада мало о Достојевском....

 

У ЧОВЕКУ ЖИВИ БОГ

У многим сценама својих романа Достојевски је свом силом свога талента покушавао да покаже да у човеку живи Бог и да живи добро, без обзира на сву ону нечистоту која је нанета и која га сакрива. Достојевски никад не осуђује грешника - он у њему види искру Божију као залог његовог устајања и спасења. Погледајмо Димитрија Карамазова: то је хировит, раскалашан човек, плаховите и необуздане нарави. Свет је изговорио свој коначан суд о њему - он је злочинац. И у таквој души, међутим, у њеној дубини, гори кандило: „И кад ми се догађало да се задубљујем у најдубљи срам разврата... у тој срамоти наједаред започињем химну. Нека сам и проклет, нека сам и низак и подао, али нека и ја љубим крај оне одеће у коју се облачи Бог мој; нека идем у исто време ђавољим трагом, али ја сам ипак и Твој син, Господе, и волим Те, и осећам радост, без које свет не може да постоји, ни да буде!"

Због тога је Достојевски толико веровао у руски народ, без обзира на сва његова прегрешења: „Немојте о нашем народу судити по ономе што он јесте“, писао је он, „него по ономе што би желео да буде, а његови идеали су снажни и свети, и управо су га они и спасли у вековима патњи“. Достојевски је желео да покаже ту лепоту очишћене душе, онај непроцењиви брилијант који је у већини случајева затрпан, закрчен и загађен нечистотом лажи, гордости и телољубља, али који почиње да блиста када се опере сузама страдања, сузама покајања. Достојевски је био убеђен да човек зато и греши, да је зато зао и рђав, што не види своју стварну лепоту, не види своју истинску душу. Тако Кирилов у Злим дусима каже: „Нису добри зато, што не знају да су добри. Требало би да сазнају да су добри, и истог тренутка ће постати добри, сви до једнога“. Управо је о тој лепоти, која ће се појавити пред човековим очишћеним погледом, говорио Достојевски када је тврдио да ће ‘’ лепота спасти свет“ (Идиот). Испоставља се, међутим, да се ова лепота, која спасава свет, као по правилу, човеку открива у страдањима, када он одважно понесе свој крст. Није случајно што у стваралаштву Достојевског патње заузимају доминантно место, тако да га многи називају „уметником патње“. Душа се патњом прочишћује као што се злато прочишћује ватром. Када се патња претвори у покајање, она препорађа душу за нови живот и значи оно искупљење за којим жуди сваки човек када постане дубоко свестан својих грехова и своје гнусобе. Кроз страдања, којима понекад воде и страшни злочини, човек се ослобађа свог унутрашњег зла и његових саблазни и поново се обраћа Богу у свом срцу, једном речју - спасава се. Ово спасење Достојевски види само у Христу, у Православљу, у Цркви. Христос за Достојевског није апстрактни морални идеал, није апстрактна философска истина, него апсолутно, узвишено и личносно Добро и савршена Лепота. Због тога пише Фонвизиној: „Ако би ми неко доказао да је Христос изван истине и ако би се заиста догодило да је истина изван Христа, ја бих радије остао са Христом, него са истином“.

Према дубоком убеђењу Достојевског, Христос се целовито сачувао само у Православљу, код словенских народа, а посебно у руском народу. Отуда потиче и онај посебан поглед Достојевског на руски народ као на богоносни, на народ који може и мора да спасе Европу, а са њом и цео свет. „Све, што тражи руски народ“, пише он, „садржи се у Православљу, једино је у Православљу и правда и спасење руског народа“. Достојевски одлучно инсистира на неопходности Православне Цркве у својству безусловног духовног начела живота и носиоца оне истинске културе, коју Русија треба да донесе свету. В. С. Соловјов је зато рекао: „Ако бисмо желели да једном речју означимо онај друштвени идеал којем је приступио Достојевски, онда ће та реч бити Црква“ (Прва беседа у помен Достојевском).

На овај начин, говорећи о стваралаштву Достојевског, несумњиво можемо да кажемо да су његово главно усмерење и његов дух - јеванђелски (иако се, са богословског становишта, код њега појављују и неке погрешне идеје). Јеванђелски дух покајања, нужности да човек постане свестан своје грешности и неопходности смирења - једном речју, дух цариника, блуднице или разбојника, присутан је и у стваралаштву Достојевског. Чини се да он и пише само о „бедним људима“, о „пониженима и увређенима“, о „Карамазовима“, о „злочинима и казнама“ који препорађају човека...

Последњи минути Достојевског јасно откривају његово духовно расположење: када му се стање погоршало, позвао је к себи децу, а жену замолио да прочита јеванђелску причу о блудном сину. Било је то последње покајање, које је крунисало живот Достојевског и показало да је дух његовог стваралаштва остао веран Јеванђељу. На гробу Достојевског, В. С. Соловјов изговорио је знамените речи: „Њему се стварност Бога и Христа открила у унутрашњој сили љубави и свепраштања, и ову свепраштајућу благодатну силу проповедао је као основу и за спољашње остварење оног царства правде на земљи за којим је жудео и којем је тежио читавог живота“.  

 А. И. Осипов, проф. МДА

Link to comment
Подели на овим сајтовима

ЈЕВАНЂЕЉЕ

Ф. М. Достојевски другачије посматра човека и можемо рећи да је његово гледиште потекло из Јеванђеља: ова „књижица“ открила му је тајну човека, открила му је да човек није ни мајмун ни свети анђео, него лик Божији, који је, по својој богоствореној природи, добар, чист и прекрасан, али се због силе човековог грехопада дубоко изопачио, због чега је на земљи људског срца почело да израста „трње и коров“. На тај начин су у палом човеку, чије се стање сада назива природним, истовремено присутна и семена добра, и коров зла. У чему је, према Јеванђељу, човеково спасење? У искуственом познању дубоке повређености сопствене природе и личне неспособности за искорењивање зла, а посредством тога, и признавање неопходости Христа као јединог Спаситеља, односно - жива вера у Њега. И сама та вера појављује се у човеку тек кроз искрено и трајно творење јеванђелског добра и присиљавање на борбу са грехом, која му открива његову реалну немоћ и смирује га. Највећа заслуга Достојевског састоји се управо у томе што он није само познао свој пад и кроз најтежу борбу дошао до искрене вере у Христа, него што је у необично упечатљивој, снажној и дубоко уметничкој форми разоткрио свету овај пут душе. Достојевски је, у том смислу, још једном свету благовестио хришћанство и то на начин како то, по свему судећи, ни пре ни после њега није учинио ниједан од светских писаца.

Достојевски у смирењу види основу за човеков морални препород; без смирења не може да буде ни поправљања које је потребно свима живима, јер је у свима присутно зло. Достојевски због тога свагда и свугде, ако не непосредном речју, а оно целокупним животом свог јунака, његовим падовима и успонима, позива човека на смирење и на делање над самим собом: „Смири своју гордост, горди човече!" Како и да се не смири онај ко отворено погледа на себе и поштено самоме себи призна? Смирење не понижава човека него га, напротив, поставља на чврсто тло самопознања, реалистичког погледа на себе и на човека уопште; само захваљујући смирењу, човек може да види себе онаквим какав заиста и јесте. Оно је сведочанство о великој храбрости човека, који се не плаши суочавања са најстрашнијим и неумољивим противником - са својом савешћу. Самољубив и славољубив човек није у стању то да учини. Смирење је чврст темељ и со сваке врлине и без њега ће се свака од њих претворити у лицемерје, притворност и гордост. Ова мисао непрестано одјекује у стваралашту Достојевског. Она за њега значи својеврсни фундамент, на којем гради своју, ретко проницљиву психоанализу човека. Отуда потиче необична веродостојност у његовом представљању човековог унутрашњег стања, скривених кретања његове душе, његовог греха и пада и, истовремено, његове дубинске чистоте и светости лика Божијег. При том се не примећује ни најмања осуда човека која би долазила са пишчеве стране. „Браћо, не бојте се грехова људских, волите човека и у греху његовом, јер то је већ слика божанске љубави и врхунац љубави на земљи... а нарочито имај на уму да не можеш никоме судија бити. Јер нико на земљи не може бити судија злочинцу пре него што и он сам - судија - не схвати да је и он исти онакав злочинац као и онај што стоји пред њим“, говори Достојевски устима старца Зосиме. Ово познање, међутим, није нимало једноставно. Мало је оних који су способни да себе виде као злочинце: уопштено говорећи, већина људи има добро мишљење о себи и због тога свет и јесте тако лош. Они, који су у стању да увиде да су „сви криви за све“, да сагледају лично преступништво пред унитрашњим законом правде и да се покају - доживљавају дубок преображај, јер у себи почињу да сагледавају Божију правду и Бога. Веру у силу смирења видимо и код пијанице Мармеладова (у Злочину и казни). Говорећи о Страшном суду Господњем, он каже да ће на крају Христос позвати к Себи и њих, пијанце, и то управо зато „што ниједан од њих није себе сматрао достојним тога“. Достојевски је на тај начин почетак и основу јеванђелског учења - блажени сиромашни духом јер је њихово Царство Небеско - применио на савремени језик: „јер ниједан од њих није себе сматрао достојним тога“. Једино је на овом непоколебивом темељу,Јеванђеље је љубав установило као основу живота:на „сиромаштву духа“, могуће достићи циљ хришћанског живота - љубав.  само уз њу оно обећава добро и срећу човека и човечанства. Могло би се рећи да Достојевски ову љубав, као исцељујућу силу, проповеда у свим својим делима. То, наравно, није романтична љубав; љубав код Достојевског - то је сажаљење кнеза Мишкина према Рогожину који га удара, то је састрадање са телом и душом ближњега и његово неосуђивање: „волите човека и у греху његовом“.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

×
×
  • Креирај ново...