Jump to content
александар живаљев

Душан Илић: Светодмитарска лента - Нека Запад слави примирје, а нама нека је срећна победа у Великом рату! 

Оцени ову тему

Recommended Posts

Душан Илић: Светодмитарска лента

BY СТАЊЕ СТВАРИ on 8. НОВЕМБРА 2019. 

Нека Запад слави примирје, а нама нека је срећна победа у Великом рату! 

dusan-ilic.jpg?w=700

Душан Илић (Фото: Лична архива)

Када говоримо о 9. мају, Дану победе на нацизмом и фашизмом, многима ће прва асоцијација на овај догађај бити величанствена победа руског народа (у униформама Црвене армије) над германским завојевачем. Вероватно, једна од највећих победа руског православног народа све више се последњих година прославља ношењем двобојне ленте. Она је широј јавности много познатија као Георгијевска лента. Установљена је још у време царице Катарине Велике, 1769. године, као део Ордена Светог Ђорђа, те је у његову част и понела име. Од настанка па до данашњих дана она је била двобојна. У почетку црно-жута (боје које су сматране царским и ромејским), да би у совјетско време постала црно-наранџаста. Чак ни антиправославна бољшевичка власт није успела да истисне сећање на Георгијевске боје, те је ово једини симбол из царских времена који је преживео комунисте. Једина модификација је учињена у том погледу што је жута боја појачана, те је тако прерасла у наранџасту.

Иако је формално у Русији још пре готово три деценије комунизам пао, а стара руска знамења поново враћена у употребу, било је потребно наћи заједничку тачку пресека свих великих руских победа, како оних из царске епохе, тако и оних из Другог светског рата. Као најпогоднији симбол свих руских победа, Георгијевска лента се природно наметнула, па је тако од 2005. године она део – како државне, тако и народне – прославе свих важнијих догађаја руске историје. С друге стране, у – од бољшевика измишљеним – постсовјетским републикама, које се према бројном руском живљу понашају слично као и Хитлерова Немачка, овај симбол представља мимикрију сећања на руску прошлост, па је тако она својеврсна замена за руску заставу и друге симболе. Симптоматичан је и пример дресова ФК Шахтјора из Доњецка који управо преко Георгијевских боја показује приврженост руском свету.

georgievskaya-lenta1.jpg?w=672&h=137

Георгијевска лента или трака светог Ђорђа

Поставља се сада питање, да ли ми Срби имамо неки сличан симбол којим бисмо обележили неку велику победу или сећање на наше славне претке погинуле у свим ратовима? Подлога за тако нешто постоји. Наиме, пре извесног времена Влада Србије је донела одлуку да се у знак сећања на Дан примирја у Првом светском рату уведе као симбол Наталијина рамонда, цвет са Кајмакчалана, који виси окачен на црно-зелену ленту. Ова лента узета је са Албанске споменице, тј. то је трака уз коју је ношена Медаља за спомен на повлачење српске војске преко Албаније. Од обнове српске државности пре два века, ми немамо величанственију победу од оне у Балканским и Првом светском рату. Ово је неспоран део наше војне, али и свеукупне нововековне историје. Стога, не би било згорег, по угледу на Русе, увести као свесрпски симбол победе у Првом светском рату, али и у свим ратовима, Светодмитарску ленту црно-зелене боје. Зашто таквог назива? Прво, зато што Срби од светих ратника највише поштују култове Светог Ђорђа и Светог Димитрија. С обзиром да су Руси већ осмислили Светогеоргијевске боје, ми бисмо могли осмислити Светодмитарске боје. Нарочито из разлога што се празник Светог великомученика Димитрија и обележава почетком новембра, у време ослобођења Србије и краја Првог светског рата. Даље, ово би било везано за наше старе ратничке култове, који су временом добили свој православни смисао. Такође, ово би могао бити један од симбола српског света. Њега би могли користити и они Срби који се данас из разних разлога тако не изјашњавају, али у фрагментима памте и чувају своје српско порекло. Нпр. поједини „Македонци“, Шопи из западне Бугарске, „Румуни“ из Темишварског Баната, „Грци“ са севера Грчке, Горанци, Буњевци, па чак и понеки „Албанци“ из Албаније. Па нпр. када Шопи из Годеча у западној Бугарској славе Видовдан као дан своје општине, они ће моћи као мимикрију свог српског идентитета да користе управо црно-зелене боје.

natalijina-rajmonda.jpg?w=700

Извор: drina.info

Зашто ове боје? Зелена представља маслинасту боју униформе српског војника из Првог светског рата, док црна симболизује тугу за свим ратницима палим за наше Отачаство. Стога би, ова лента могла представљати и свесрпски војнички симбол, који би могао бити коришћен у обележавању свих важнијих догађаја из наше војне историје, па чак и оне око које смо и данас подељени, из периода Другог светског рата. Могла би бити израђена и Светодмитарска застава, са којом би се много лакше идентификовали они наши грађани који не желе себи да признају да су Срби или они који родољубље повезују са шовинизмом. Они који мисле да је песма „Ко то каже“ националистичка, а плачу уз „Пукни зоро“, моћи ће да оно мало родољубивог што свако од нас носи у себи, искажу кроз један осмишљени српски симбол. Уз ово би било пожељно да и неко мало веће српско спортско друштво (неки Раднички, Младост, Борац итд.) понесе назив Солунац (у част наших предака), као и црно-зелене боје. Ово свакако не би била замена нашој националној тробојци, већ допуна симболике обележавања наше славне прошлости, која би појачала нашу националну свест, али и подстакла неке наше бивше сународнике да се сете ко су им били преци.

sv-dmitarska.jpg?w=700

Предлог графичког изгледа Светодмитарске заставе (Аутор: Душан Илић)

Нека Запад слави примирје, а нама нека је срећна победа у Великом рату!

Душан Илић, Институт за европске студије

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, александар живаљев рече

величанствена победа руског народа (у униформама Црвене армије) над германским завојевачем

Посебно су величанствена била масовна силовања стотина хиљада немачких жена и девојчица од стране црвеноармејских дивљака.

пре 2 часа, александар живаљев рече

једна од највећих победа руског православног народа

Све су били само не православни, још мање хришћани.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Grizzly Adams рече

масовна силовања

Нису силовали само Црвеноармејци већ и Амери, Канађани, Енглези...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 5 минута, ronin рече

Нису силовали само Црвеноармејци већ и Амери, Канађани, Енглези...

Говоримо о масовним силовањима, историчари процењују да је можда милион или два жена страдало од стране совјетске војске.

Не могу уопште да се пореде појединачни случајеви са тим.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Grizzly Adams рече

Говоримо о масовним силовањима, историчари процењују да је можда милион или два жена страдало од стране совјетске војске.

Не могу уопште да се пореде појединачни случајеви са тим.

Историчари исто тако процењују да су Немци силовали око 10 милиона жена у СССР.

Цитат

Other sources estimate that rapes of Soviet women by the Wehrmacht range up to 10,000,000 incidents, with between 750,000 and 1,000,000 children being born as a result.[100][101][102][108]

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 минута, GeniusAtWork рече

Историчари исто тако процењују да су Немци силовали око 10 милиона жена у СССР.

ОК. И онда ови треба да им врате истом мером?

Како је то ”величанствена победа православног руског народа”?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, Рисбо рече

Silovanja u Njemackoj su vrsili i Amerikanci, ali se o tome licemerje cutalo I cuti.

Појединци јесу, то има у свакој војсци. Али оваквог масовног иживљавања како су то радили совјети није било.

Проблем је само што овај дечко горе меша православље и хришћанство са тим зликовцима. Никакве везе ми хришћани са њима немамо и не треба уопште да имамо.

Каква је то ”православна” војска где је НКВД стајао иза своје војске са пушкомитраљезима и убијао своје војнике који напусте положај...

Од те залуђености Русијом почели су неки да лупетају највеће глупости. Дај бре мало објективности, аман.

Share this post


Link to post
Share on other sites

То и нису били православни Руси. То су биле генерације испраног мозга и затроване душе које су одрасле у комунизму.

Шта је па боље могло од њих да се очекује...

Share this post


Link to post
Share on other sites
Појединци јесу, то има у свакој војсци. Али оваквог масовног иживљавања како су то радили совјети није било.
Проблем је само што овај дечко горе меша православље и хришћанство са тим зликовцима. Никакве везе ми хришћани са њима немамо и не треба уопште да имамо.
Каква је то ”православна” војска где је НКВД стајао иза своје војске са пушкомитраљезима и убијао своје војнике који напусте положај...
Од те залуђености Русијом почели су неки да лупетају највеће глупости. Дај бре мало објективности, аман.
Masovno su silovali i zapadnjaci. Proguglaj malo. Nista manje od sovjeta, ali skoro kao uvjek u tvojim postovima crno bela slika.

Послато са SM-A530W користећи Pouke.org мобилну апликацију

Share this post


Link to post
Share on other sites
Masovno su silovali i zapadnjaci. Proguglaj malo. Nista manje od sovjeta, ali skoro kao uvjek u tvojim postovima crno bela slika.

Послато са SM-A530W користећи Pouke.org мобилну апликацију



Послато са SM-A530W користећи Pouke.org мобилну апликацију

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 47 минута, Grizzly Adams рече

НКВД стајао иза своје војске са пушкомитраљезима

Западна пропаганда, тога није било. НКВД се борио  раме уз раме са војницима. НКВД је поднео велику жртву приликом одбране Стаљинграда.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 14 минута, Рисбо рече

Masovno su silovali i zapadnjaci. Proguglaj malo. Nista manje od sovjeta, ali skoro kao uvjek u tvojim postovima crno bela slika.

Нису, али шта то има везе уопште?

Њих нико овде не назива ”величанственом православном војском” итд.

Share this post


Link to post
Share on other sites

По овове сто сам ја нашао јесу. Важно је Истине ради. Совјетска армија није била само како ти кажеш сатанистичка, али свакако да је далеко била од православне што си у праву. Била је то масовна армија и ту је било од загрижених богобораца до простог и доброг народа. Па чак ни сви генерали нису били загрижени комунисти. Превише једностраног гледаш зато ти и контрирам са негативним примерима Американаца, али се слажем да је ниво слободе и права обичног човека био и остао међу највећим икада у тадашњој, па и садашњој Америци. Такође немерљив допринос науци, али и уметности. У многим стварима су за подражавање. Да се вратим на тему, добра идеја за Светодимитријевску ленту.

 

WWW.BLIC.RS

U knjizi "Kada su došli vojnici" Mirjam Gebhart govori o silovanjima Nemica posle Drugog svetskog rata za koja se uglavnom okrivljuju vojnici Crvene armije. Međutim, to su činili i Amerikanci, Francuzi, Britanci...

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски г. Теодосије служио је данас, 12. новембра 2019. године, поводом ктиторске славе манастира Грачаница, свету архијерејску Литургију у овој светињи СПЦ.    Звучни запис беседе   Преосвећеном Владики саслуживало је више свештника из Епархије, а у служби су молитвено учествовали и мештани Грачанице, околних села, као и ученици и наставни кадар основне школе „Краљ Милутин“. Током литургије свечано је обављен и чин монашења, известио је КИМ Радио. Како је Радио Слово љубве известио Димитрије Радић, Владика Теодосије је у чин расе произвео монахињу, дајући јој име по Светој великомученици Злати Меглинској.   У извештају КИМ Радија стоји да је Владика Теодосије казао да се данашњим празником прославља највећи српски владар, те да је ”данашња слава радост за све нас”.   “Нека је срећна слава и нека нас Господ одржи у свему што је добро, у све дане нашег живота, да славимо наше светитеље, али и да се водимо њиховим путем, да подражавамо њихов пример, њихов живот. Само ћемо тада засигурно ићи ка правом циљу, а то је Царство Небеско, вечно царство Христово које никад не престаје, које је у векове векова”, рекао је Владика.   Након Литургије, Владика је орденом Светог Краља Милутина одликовао извршног директора „Путева Србије“ Зорана Стојисављевића и генералног директора „Магистрале Београд“ Небојшу Башчаревића за посебан прилог у обнови и изградњи путева ка манастирима, као и Горана Јоргића из Грачанице за несебичну помоћ светињама.   „Нека Господ благослови труд свих који чине добро, како цркви, тако и нашем народу, а има их доста широм света. Ово што ми повремено доделимо неко признање наше цркве, то је само једна кап у мору, ако узмемо у обзир све оне које чине нашој цркви, а Господ зна њихова имена”, казао је владика.   Пригодним програмом у манастирском дворишту основна школа „Краљ Милутин“ обележила је свој дан. За разлику од осталих школа на централном Косову, у ОШ „Краљ Милутин” се број ђака из године у годину повећава, па тако ове године школу похађа 780 ђака.     Извор: Радио Слово љубве
    • Од Логос,
      О свештенослужитељима наше Епархије који су пострадали у Првом светском рату и о онима који су својим деловањем, упркос тешком положају свештеника у то време, успели да допринесу ослобађању Ниша у Великом рату, говори нам ђакон Далибор Мидић, катихета и архивар Епархије нишке.   Звучни запис разговора     Извор: Радио Глас
    • Од Логос,
      У богослужбеном животу наше Свете Цркве поред Свете Литургије Светог Јована Златоуста, Светог Василија Великог и Пређеосвећених Дарова, у одређене дане у току богослужбене године служи се и древна Литургија Светог Апостола Јакова, брата Господњег првог Епископа јерусалимског. 
       
      Литургија Светог Апостола Јакова припада Антиохијском литургијском типу. У многобројним богослужбеним изворима она носи назив ЈЕРУСАЛИМСКА Литургија, што свакако указује на Светог апостола Јакова који је био први Епископ Светог града Јерусалима. Као таква она се може назвати и древном Литургијом Јерусалимске Цркве – Мајке Свих Цркава. Настала је у Јерусалиму током четвртог века. Овај период њеног настанка на неки начин њу повезује са петом мистагошком  Катихезом Светог Кирила Јерусалимског где Свети Кирил управо њу и тумачи. Ова древна Литургија из јерусалимске Цркве бива проширена на крајеве Антиохијске Патријаршије и преведена на сиријски језик. По сведочанству Епископа Атанасија (Јевтића) изворни језик јаковљеве Литургије јесте свакако грчки, али она је касније ради богослужбене употребе преведена на многобројне језике.    Вредно је напоменути да се текст Јаковљеве Литургије на српски језик први пут појавио благословеним трудом блаженопочившег Епископа жичког Хризостома (Столића). О богатом литургијском издаваштву почившег владике Хризостома подробније пише протопрезвитер-ставрофор др Владимир Вукашиновић. Владика Хризостом је познат као велики љубитељ богослужења и богослужбеног благољепија, а своју љубав према богослужењу исказао је делатно управо у богатом литургијском издаваштву. Када је у питању Литургија Светог Апостола Јакова Владика је најпре као хиландарски јеромонах припремио и уредио чин ове Литургије за презвитерско служење и тај чин је из штампе изашао 1982. године. Такође као хиландарски јеромонах 1985. године издаје превод ове Литургије на црквенословенском језику са српским рубрикама, док касније као Епископ банатски 1992. године издаје чин јаковљеве Литургије на српском језику.    Литургија Светог Апостола Јакова, према данашњој богослужбеној пракси служи се два пута у току године. Служи се на празник Светог Апостола Јакова (5. новембра), као и у недељу по празнику Рођења Христовог - Светих Богоотаца.    Кратак преглед поредка и специфичности:   Презвитер и ђакон се облаче у потпуно одјејаније не изговарајући притом молитве. Напомена приликом облачења ђакона указује да се ђакон одмах опасује ораром и тако остаје приликом савршавања Литургије. Битна напомена је и да се проскомидија не врши пре Свете Литургије (као што је случај са Литургијом Светог Јована Златоуста и Светог Василија Великог), већ је време савршавања у склопу Свете Литургије и то за време певања херувимске песме (нека умукне свако тело човечије). Када се презвитер и ђакон обуку у свештено одјејаније, ђакон излази из олтара и стаје испред царских двери, а презвитер испред часне трпезе чита молитву у којој се моли да Господ благослови његово свештенослужење и да по Његовој неизмерној доброти ниспошље благодат Светога Духа која ће га укрепити за предстојећу службу. Након неколико уводних молитава долазимо до првог кађења пре кога се чита посебна молитва за благосиљање кâда као миомирисног приноса Богу:   Боже, Ти си примио Авељеве дарове, Нојеву и Авраамову жртву, Ароново и Захаријино кађење, прими из руку нас грешних ово кађење као пријатан мирис за опроштај грехова наших, и свеколиког Твог народа. Јер си благословен и Теби припада слава, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова Амин.      Након овог благосиљања кадионице и кађења пева се Јединородни Сине и Слове Божји… и за време појања ове химне презвитер даје ђакону у десну руку Еванђеље, а у леву руку Апостол (Посланице Светих Апостола), док презвитер узима Паримејник. Носећи ове свештене књиге они чине вход и стају на амвон и на већ припремљене налоње постављају књиге (Еванђеље на средини, Апостол са десне стране, а Паримејник са леве). Након молитве Боже Сведржитељу, Преславни Господе… ђакон са амвона произноси велику јектенију (шест прозби). Потом следи појање Трисвете песме, и одмах чтец почиње са читање Старозаветних одељака у виду читања из пророштава. После Старозаветног чтенија чита се одељак из Посланица и за време појања алилујарија ђакон узевши благослов од презвитера врши кађење. Овде постоји једна специфичност да презвитер не благосиља кадионицу изговарајући претходно наведену молитву кадионице, већ изговара следећу молитву:   Теби који си испуњен сваком добротом и весељем, Господе Боже наш, приносимо ово кађење пред Тобом, и за све што си нам даровао, и молимо ти се нека се узнесе из наших бедних руку, на пренебесни Твој жртвеник као пријатан мирис ради опроштаја сагрешења наших и васцелог народа Твог. Милошћу, милосрђем и љубављу, за људе Јединородног Твог Сина, са којим си благословен, са Пресветим и добрим и Животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова Амин.     За разлику од Литургије Светог Василија Великог и Светог Јована Златоустог, након читања Апостола и кађења, следи јектенија са читањем молитве пред Еванђеље:   Запали у срцима нашим Човекољубиви Владико, непролазну светлост Твога богопознања и отвори очи ума нашега, да бисмо победивши све телесне похоте, живели духовним животом, мислећи и творећи све што је Теби угодно. Јер си Ти просветљење душа и тела наших и Теби славу узносимо са Безпочетним Твојим Оцем, и Пресветим и добрим и Животворним Твојим духом, сада и увек и у векове векова Амин.        Следи читање Еванђеља које не почиње добро познатим узвиком пазимо  којим нас позива ђакон да пазимо на читање, већ речима: Обратимо пажњу на Свето читање! Када се заврши читање еванђелске перикопе ђакон са амвона произноси прозбену јектенију, а презвитер потом чита молитве за оглашене и за оне који се припремају за свето просветљење. На месту херувимске песме на Литургији Светог Апостола Јакова поје се химна Нека умукне свако тело човечије која се пева и на Литургији Светог Василија Великог на Свету и Велику суботу. За време појања ове химне презвитер изговара молитву херувимске песме предухитривши Твој страшни улазак, дивимо се изгледом твоје светле трпезе… у којој моли јединог истинског свештенослужитеља, Господа нашег Исуса Христа, да му подари духовну крепост да са сваком пажњом и страхом Божјим приступи савршавању овог свештенодејства, али и да му подари непорочно свештенослужење. Ова молитва је по свом садржају слична са молитвом херувимске песме коју литург изговара на Литургији Светог Василија Великог и Светог Јована Златоуста, у којој се на крају наглашава управо онај свештени моменат да је Господа наш онај који приноси и који се приноси, који прима и који се раздаје. Презвитер благосиља кадионицу речима следеће молитве:   Заједно са кађењем Арона и Захарије, Твојих угодника, молитву као духовни мирис, кађење ово као жртву паљеницу, прими од нас грешних ради опроштења грехова наших и очишћења васцелог Твог народа, од овоземаљског световног смрада и удостоји нас да приступимо Твоме Светом жртвенику. Јер је благословено пресвето Име Твоје, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове, векова амин.    Након кађења презвитер са ђаконом одлази до проскомидије где врши проскомидију. Извадивши агнец, жртву је га и полаже на дискос, без изговарања молитава, а потом улива вино и воду у путир, такође без изговарања молитава. Овде је занимљиво нагласити да се не ваде честице, већ се на дискос поставља само агнец. У српском преводу ове Литургије блаженопочивши Владика Хризостом у рубрици напомиње да је ово древна пракса Цркве, али ако литург жели да вади честице као на Литургији Светог Василија Великог и Светог Јована Златоуста, он то може учинити и овде. Дискос и путир се овде не покривају покровцима, већ тако са њима чине велики вход, изашавши на северне двери и ушавши на царске двери. Презвитер одмах изговара молитву предложења:   Боже, Боже наш који си послао Небески Хлеб, храну целоме свету, Господа нашег и Бога Исуса Христа, који нас благосиља и освећује; Ти сâм благослови ово предложење и прими га у свој наднебески жртвеник. Помени као добар и човекољубив, оне који принесоше, и оне за које принесоше, и нас неосуђене сачувај у свештенодејству божанствених тајни Твојих. Јер се свети и прославља Пречасно и величанствено Име Твоје, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова Амин.    Ова молитва предложења иста је и на Литургији Василија Великог и Јована Златоустог. Након краће јектеније сабрана литургијска заједница једним устима и једним срцем изговара исповедање вере, а тек након исповедања вере врши се целив љубави, не само свештенослужитеља, већ и међу сабраним народом. После исповедања вере и целива љубави долазимо до централног дела Свете Литургије. Свеобухватност и обимност ове Анафоре нам не дозвољава да дубље проникнемо у њен садржај. Она заиста одише не само молитвеним духом, већ посебном песничком лепотом. Након освећења дарова литург се до појединости моли да Господ помилује све јерархијске службе, помињући све понаособ, народ и све хришћане. Значајно је напоменути да се верни народ на овој Светој Литургији причешћује под оба вида. Ова пракса причешћивања под оба вида јесте присутна у поретку јаковљеве Литургије, али у пракси наше помесне Цркве често се избегава из практичних разлога, већ се причешће верног народа врши кашичицом као на Литургији Светог Василија Великог и Светог Јована Златоустог. После благодарствених литургијских молитава након речи ОТПУСТИТЕ СЕ У МИРУ, презвитер чита молитву отпуста којом у виду благослова отпушта народ.    Катихета Бранислав Илић   ЗВУЧНИ ПРИЛОЗИ (радио Беседа):    
       
       
       
    • Од Логос,
      У богослужбеном животу наше Свете Цркве поред Свете Литургије Светог Јована Златоуста, Светог Василија Великог и Пређеосвећених Дарова, у одређене дане у току богослужбене године служи се и древна Литургија Светог Апостола Јакова, брата Господњег првог Епископа јерусалимског. 
       
      Литургија Светог Апостола Јакова припада Антиохијском литургијском типу. У многобројним богослужбеним изворима она носи назив ЈЕРУСАЛИМСКА Литургија, што свакако указује на Светог апостола Јакова који је био први Епископ Светог града Јерусалима. Као таква она се може назвати и древном Литургијом Јерусалимске Цркве – Мајке Свих Цркава. Настала је у Јерусалиму током четвртог века. Овај период њеног настанка на неки начин њу повезује са петом мистагошком  Катихезом Светог Кирила Јерусалимског где Свети Кирил управо њу и тумачи. Ова древна Литургија из јерусалимске Цркве бива проширена на крајеве Антиохијске Патријаршије и преведена на сиријски језик. По сведочанству Епископа Атанасија (Јевтића) изворни језик јаковљеве Литургије јесте свакако грчки, али она је касније ради богослужбене употребе преведена на многобројне језике.    Вредно је напоменути да се текст Јаковљеве Литургије на српски језик први пут појавио благословеним трудом блаженопочившег Епископа жичког Хризостома (Столића). О богатом литургијском издаваштву почившег владике Хризостома подробније пише протопрезвитер-ставрофор др Владимир Вукашиновић. Владика Хризостом је познат као велики љубитељ богослужења и богослужбеног благољепија, а своју љубав према богослужењу исказао је делатно управо у богатом литургијском издаваштву. Када је у питању Литургија Светог Апостола Јакова Владика је најпре као хиландарски јеромонах припремио и уредио чин ове Литургије за презвитерско служење и тај чин је из штампе изашао 1982. године. Такође као хиландарски јеромонах 1985. године издаје превод ове Литургије на црквенословенском језику са српским рубрикама, док касније као Епископ банатски 1992. године издаје чин јаковљеве Литургије на српском језику.    Литургија Светог Апостола Јакова, према данашњој богослужбеној пракси служи се два пута у току године. Служи се на празник Светог Апостола Јакова (5. новембра), као и у недељу по празнику Рођења Христовог - Светих Богоотаца.    Кратак преглед поредка и специфичности:   Презвитер и ђакон се облаче у потпуно одјејаније не изговарајући притом молитве. Напомена приликом облачења ђакона указује да се ђакон одмах опасује ораром и тако остаје приликом савршавања Литургије. Битна напомена је и да се проскомидија не врши пре Свете Литургије (као што је случај са Литургијом Светог Јована Златоуста и Светог Василија Великог), већ је време савршавања у склопу Свете Литургије и то за време певања херувимске песме (нека умукне свако тело човечије). Када се презвитер и ђакон обуку у свештено одјејаније, ђакон излази из олтара и стаје испред царских двери, а презвитер испред часне трпезе чита молитву у којој се моли да Господ благослови његово свештенослужење и да по Његовој неизмерној доброти ниспошље благодат Светога Духа која ће га укрепити за предстојећу службу. Након неколико уводних молитава долазимо до првог кађења пре кога се чита посебна молитва за благосиљање кâда као миомирисног приноса Богу:   Боже, Ти си примио Авељеве дарове, Нојеву и Авраамову жртву, Ароново и Захаријино кађење, прими из руку нас грешних ово кађење као пријатан мирис за опроштај грехова наших, и свеколиког Твог народа. Јер си благословен и Теби припада слава, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова Амин.      Након овог благосиљања кадионице и кађења пева се Јединородни Сине и Слове Божји… и за време појања ове химне презвитер даје ђакону у десну руку Еванђеље, а у леву руку Апостол (Посланице Светих Апостола), док презвитер узима Паримејник. Носећи ове свештене књиге они чине вход и стају на амвон и на већ припремљене налоње постављају књиге (Еванђеље на средини, Апостол са десне стране, а Паримејник са леве). Након молитве Боже Сведржитељу, Преславни Господе… ђакон са амвона произноси велику јектенију (шест прозби). Потом следи појање Трисвете песме, и одмах чтец почиње са читање Старозаветних одељака у виду читања из пророштава. После Старозаветног чтенија чита се одељак из Посланица и за време појања алилујарија ђакон узевши благослов од презвитера врши кађење. Овде постоји једна специфичност да презвитер не благосиља кадионицу изговарајући претходно наведену молитву кадионице, већ изговара следећу молитву:   Теби који си испуњен сваком добротом и весељем, Господе Боже наш, приносимо ово кађење пред Тобом, и за све што си нам даровао, и молимо ти се нека се узнесе из наших бедних руку, на пренебесни Твој жртвеник као пријатан мирис ради опроштаја сагрешења наших и васцелог народа Твог. Милошћу, милосрђем и љубављу, за људе Јединородног Твог Сина, са којим си благословен, са Пресветим и добрим и Животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова Амин.     За разлику од Литургије Светог Василија Великог и Светог Јована Златоустог, након читања Апостола и кађења, следи јектенија са читањем молитве пред Еванђеље:   Запали у срцима нашим Човекољубиви Владико, непролазну светлост Твога богопознања и отвори очи ума нашега, да бисмо победивши све телесне похоте, живели духовним животом, мислећи и творећи све што је Теби угодно. Јер си Ти просветљење душа и тела наших и Теби славу узносимо са Безпочетним Твојим Оцем, и Пресветим и добрим и Животворним Твојим духом, сада и увек и у векове векова Амин.        Следи читање Еванђеља које не почиње добро познатим узвиком пазимо  којим нас позива ђакон да пазимо на читање, већ речима: Обратимо пажњу на Свето читање! Када се заврши читање еванђелске перикопе ђакон са амвона произноси прозбену јектенију, а презвитер потом чита молитве за оглашене и за оне који се припремају за свето просветљење. На месту херувимске песме на Литургији Светог Апостола Јакова поје се химна Нека умукне свако тело човечије која се пева и на Литургији Светог Василија Великог на Свету и Велику суботу. За време појања ове химне презвитер изговара молитву херувимске песме предухитривши Твој страшни улазак, дивимо се изгледом твоје светле трпезе… у којој моли јединог истинског свештенослужитеља, Господа нашег Исуса Христа, да му подари духовну крепост да са сваком пажњом и страхом Божјим приступи савршавању овог свештенодејства, али и да му подари непорочно свештенослужење. Ова молитва је по свом садржају слична са молитвом херувимске песме коју литург изговара на Литургији Светог Василија Великог и Светог Јована Златоуста, у којој се на крају наглашава управо онај свештени моменат да је Господа наш онај који приноси и који се приноси, који прима и који се раздаје. Презвитер благосиља кадионицу речима следеће молитве:   Заједно са кађењем Арона и Захарије, Твојих угодника, молитву као духовни мирис, кађење ово као жртву паљеницу, прими од нас грешних ради опроштења грехова наших и очишћења васцелог Твог народа, од овоземаљског световног смрада и удостоји нас да приступимо Твоме Светом жртвенику. Јер је благословено пресвето Име Твоје, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове, векова амин.    Након кађења презвитер са ђаконом одлази до проскомидије где врши проскомидију. Извадивши агнец, жртву је га и полаже на дискос, без изговарања молитава, а потом улива вино и воду у путир, такође без изговарања молитава. Овде је занимљиво нагласити да се не ваде честице, већ се на дискос поставља само агнец. У српском преводу ове Литургије блаженопочивши Владика Хризостом у рубрици напомиње да је ово древна пракса Цркве, али ако литург жели да вади честице као на Литургији Светог Василија Великог и Светог Јована Златоуста, он то може учинити и овде. Дискос и путир се овде не покривају покровцима, већ тако са њима чине велики вход, изашавши на северне двери и ушавши на царске двери. Презвитер одмах изговара молитву предложења:   Боже, Боже наш који си послао Небески Хлеб, храну целоме свету, Господа нашег и Бога Исуса Христа, који нас благосиља и освећује; Ти сâм благослови ово предложење и прими га у свој наднебески жртвеник. Помени као добар и човекољубив, оне који принесоше, и оне за које принесоше, и нас неосуђене сачувај у свештенодејству божанствених тајни Твојих. Јер се свети и прославља Пречасно и величанствено Име Твоје, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова Амин.    Ова молитва предложења иста је и на Литургији Василија Великог и Јована Златоустог. Након краће јектеније сабрана литургијска заједница једним устима и једним срцем изговара исповедање вере, а тек након исповедања вере врши се целив љубави, не само свештенослужитеља, већ и међу сабраним народом. После исповедања вере и целива љубави долазимо до централног дела Свете Литургије. Свеобухватност и обимност ове Анафоре нам не дозвољава да дубље проникнемо у њен садржај. Она заиста одише не само молитвеним духом, већ посебном песничком лепотом. Након освећења дарова литург се до појединости моли да Господ помилује све јерархијске службе, помињући све понаособ, народ и све хришћане. Значајно је напоменути да се верни народ на овој Светој Литургији причешћује под оба вида. Ова пракса причешћивања под оба вида јесте присутна у поретку јаковљеве Литургије, али у пракси наше помесне Цркве често се избегава из практичних разлога, већ се причешће верног народа врши кашичицом као на Литургији Светог Василија Великог и Светог Јована Златоустог. После благодарствених литургијских молитава након речи ОТПУСТИТЕ СЕ У МИРУ, презвитер чита молитву отпуста којом у виду благослова отпушта народ.    Катихета Бранислав Илић   ЗВУЧНИ ПРИЛОЗИ (радио Беседа):    
       
       
       

      View full Странице
    • Од Поуке.орг инфо,
      Првохришћанска је вера, од Бога нам дана и од Светих Апостола предана, да славимо Бога и Његове Светитеље. Слављење Бога и Божјих Угодника: Анђела, Алостола, Пророка, Мученика, Светитеља. Преподобних и свих Праведника, јесте наш хришћански православни животни став којим исповедамо веру своју и прави циљ и смисао нашег људског живота овде на земљи и у вечности. Јер ко слави Бога и Божије Светитеље, тај слави истинску и вечну славу човекову у Богу Живом и Истинитом, и тај онда неће славити никакве лажне богове и пролазне и смртне људе овога света. Ко слави Бога и Божје Свеце, као праве и истините, бесмртне људе, који из овог пролазног и смртног живота Богом Живим пређоше у живот вечни и бесмртни, тај ће се и сам славом Божјом прославити и Богу и Светима уподобити, јер ће од Бога бити заједно са Светима прослављен у вечном Царству Небеском.
      Тако су Бога и Његове Свете славили хришћани још од самог почетка, и зато су многи од њих и сами Свеци постали. То нам показује и сведоче већ први хришћански Мученици, који су за славу Божју и саме своје животе положили. Тако, на прнмер, Свети Мученик Карп (који се слави 13. октобра), пред незнабошцима и безбожницима онога доба, није хтео да слави лажне богове, него само Христа – јединог Истинитог Бога, па је зато говорио ондашњим властодршцима: „Истинити богопоклоници, који се по божанској речи Христовој клањају Богу у духу и истини, уподобљавају се слави Божјој и постају заједно са Њим бесмртни, јер се још сада причешћују вечним животом кроз Христа Логоса, док се они који служе лажним боговима уподобљавају ннштавилу ђавола и са њиме пропадају у пакао“. Стога и ми, православни хришћани, од самог Господа Христа примивши свету веру и свети завет, славимо и прослављамо Бога и Његове Свете Угоднике и Бесмртнике: Пресвету Богородицу, Свете Апостоле и Мученике, Свете Оце и праведннке, и тако овим слављењем Бога и Светитеља, које је сам Бог прославио зато што су и они Бога прослављали, и ми задобијамо вечну славу Божју и наслеђујемо живот вечни.
      Ово древно хришћанско свето предање о слављењу Бога и славе Божје у Светима, примили смо и ми Православни Срби од Светих Ћирила и Методија и од Светога Саве. Зато и славимо сваке недеље и сваког празника Христа Бога и Спаситеља нашег и Његову Пресвету Богоматер, и свете Анђеле и Светитеље Божје. Славимо их најпре заједно са целом Црквом Божјом, у својој парохији и своме храму, када наша парохијска црква или наш манастир слави своју Храмовну Славу, то јест свога Светитеља као свога Небеског Заштитника, кога истога дана славе и сви православни хришћани у свету. Отуда света Слава, као општехришћанско и свецрквено слављење Бога и Божјих Светаца, није само србски обичај, јер Славу славе и сви остали православни у свету. Али Свети Отац Србски, Сава Равноапостолни, дао је нама православним Србима и једну посебну србску домаћу Славу – наше Крсно Име, то јест благословио је нашу србску породичну Славу: да свака србска породица, свака кућа и домаћинство слави онога Светитеља на чији су дан наши претци и праоци примили Христову веру и крстили се у име Свете Тројице. То је, дакле наша србска Крсна Слава или Крсно Име, за које наш верни народ са правом каже: „Ко Крсно Име слави, оно му и помаже“.
      Наша Крсна Слава, коју славимо посебно у сваком дому и свакој породици (ако се нисмо одрекли вере Христове и имена Србиновог), молитвама Светога кога славимо оживљава у нама и душама нашим свету и светлу успомену на онај дан када смо се сви породично крстили и христијанизовали, када смо се и наши претци и ми за њима вером и крштењем у Христа ухристовили и охристовили, кад смо се уцрквили и оцрквили, да би се обожили и обесмртили, како то лепо вели наш нови угодник Божји Отац Јустин. Славећи нашу домаћу Славу, ми не престајемо славити и своју црквену, храмовну Славу заједно са својом браћом парохијанима, и то је наша заједничка света Преслава. А када славимо своју домаћу и породичну Славу, не славимо је опет сами у кући, нити само у кући, него најпре са осталим православним хршићанима у Цркви. на заједничкој светој Служби, светој Литургији, где су присутнн и сви Божји Анђели н сви Свети, и где се спомињу сви наши живи и упокојени, па тек онда и у дому своме. И опет у дому не славимо је сами, него у задрузи и заједници са својом породицом, са својим ближњима и сродницима, са суседима н пријатељима, и са сваким намерником Божјим који нам тог дана дође у дом, макар био и просјак и убожјак, поготову он. Јер је и он, као и сваки човек слика Божија и брат Христов и наш. И први хришћани су на сличан начин славили Славу као што и ми данас славимо и као што наши свети Манастири и Цркве данас славе: после завршене свете Литургије у храму сви присутни иду за једну заједничку трпезу љубави: сви се заједно са свештеником помоле Богу, уз свету водицу, свећу и тамјан, затим се благослови свето Жито и преломи и прелије вином свети Колач, и онда се помену сви наши сродници на земљи и на небу, па се онда, уз љубљење и молитвене жеље и честитања, сви заједно утеше за општом трпезом, оним што је Бог дао и домаћин спремио. А све то се чини у Славу Божју н у част Светога чији се свети спомен тога дана слави.
      Слављење Бога и Његових Светитеља, и у древној хршћанској Цркви и данас у читавом Православљу, неодвојиво је од заједничке свете Литургије у храму и од заједничарења свих верника у свему ономе што је Божје и што је од Бога благословено: у заједнници у вери и истини, у благодати и љубави, у светом посту, покајању и Причешћу, у благослову заједничког јела и пића, у међусобном поштењу и помагању, у братској заједници са Христом и са свима Светима. Јер Црква Божја Православна и није друго до заједница свих у Христу Богочовеку, у Њему који је „Првенац међу многом Браћом“, а Браћа су Његова пре свега Светитељи, а онда са њима и сви ми, Његови и њихови свечари, који смо зато и позвани од Бога да будемо света браћа и Сабраћа Христова, синови Божји по благодати у Сину Божјем по природи, како вели Свети Атанасије Велики.
      Света Крсна Слава управо и има тај смисао н значај: да све нас окупи и сједини у једну праву братску Христову заједницу, у свету Цркву као сабор Божији, као сабрање деце Божије, те зато Крсно Име и славимо у славу Божију и у част Светнх, на наше спасење и обожење, на очовечење и охристовљење, на богоугодно здружење и сједињење са њима, нашим Славама, и преко њих са Христом, нашом вечном и непролазном Славом.
      Стога се на свакој домаћој и црквеној Слави пева ова богомдана песма Цркве наше, православна химна сваке Крсне Славе, која нам најбоље казује смисао и значај наше свете Славе: „Данас нас благодат Светога Духа све сабра, и сви са Крстом Христовим на себи говоримо: Благословен Који долази (Христос и Светитељ) у име Господње; Слава Богу на висини!“
       
      Владика Атанасије (Јевтић) – О крсној слави – Свети Григорије Палама
      GRIGORIJEPALAMA.WORDPRESS.COM Јер ко слави Бога и Божије Светитеље, тај слави истинску и вечну славу човекову у Богу Живом и Истинитом, и тај онда неће славити никакве лажне богове и пролазне и смртне...  

      View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...