Jump to content

Овде још нема ничега

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Његово Преосвештенство, Епископ рашко-призренски г. Теодосије, служио је данас Свету архијерејску литургију поводом прославе Светог Јоаникија девичког, у присуству више од хиљаду и по верника пристиглих из централне Србије, Црне Горе и са Косова и Метохије.    Звучни запис беседе    Владика је подсетио да Срби, који су током историје морали да напусте ове просторе, једино нису напустили манастир и гроб Светог Јоаникија, чије мошти почивају у његовој задужбини:   ,,Данашњи празник и светост овога места сабрали су нас овде све заједно, не само из околине, јер у околини нема наших сународника, Срба, Православаца. Некада су само они живели на овим просторима, али током историје, због многих невоља и прогањања, напустили смо ове просторе, осим ове светиње овог манастира и гроба Светог Јоаникија, који се овде налази.”   Све који долазе у манастир Девич, Епископ рашко-призренски је благословио, те указао на потребу останка на овим просторима, уз светињу Јоаникија Девичког за коју је рекао да никад није била светија, јер је страдала и васкрсла као што ће васкрснути и српски народ.   Управо светост овог места, истакао је Владика, привлачи вјернике, јер је ову светињу Господ оставио као свећњак.   Он је напоменуо и да светитељи не напуштају ове просторе, те навео пример Светог Стефана Дечанског, Светог Јоаникија Девичког и осталих Светитеља чије се мошти налазе на простору Косова и Метохије.   -Ако они нису напустили ове просторе имамо ли ми право да кренемо другим путем - упитао је владика Теодосије.   Владика је напоменуо да хришћани увијек вјерују у Божију правду, ако не у овом животу, онда у оном вјечном.   Манастир Девич саграђен је  1455. године и налази се у шуми, подно венца Девичке планине, пет километара јужно од Србице. Саграђен је на месту где се у шупљој букви подвизавао Свети Јоаникије Девички, који је ту прешао из Црне Реке и остао све до своје смрти, где се и данас чувају његове мошти.     Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
    • Од Логос,
      Интензитет нападâ на православно свештенство, како у Републици Српској, тако и у Републици Србији уопште, не јењава, већ само мијења модалитете.     Дана 12. децембра 2019. године друштвене мреже, и то веома ревносно, објавиле су видео и аудио запис у којем наводно свештеник Српске Православне Цркве пјева текст пјесме непримјерене садржине. То је генерисало „лавину“ увреда на рачун православног свештенства. Посматрајући и слушајући снимак, мало ко, а можда и нико не би помислио да није ријеч о православном свештенику. Свако би прије помислио да ЈЕСТЕ, неголи да НИЈЕ православни свештеник. Ако би неко и устврдио да није ријеч о православном свештенику, тај онда познаје лично аутора снимка. Најблаже речено, дјеловање аутора снимка је sacrilegium (= светогрђе). Ово тврдим из разлога што се изругивао како православном свештенству уопште, тако и онима које је Господ одазвао из овог свијета у Царство небеско. Но, родило се и ваља га љуљатʼ!   Мој пријатељ из иностранства послао ми је предметни снимак и у поруци питао шта се то дешава и је ли тако нешто могуће, поготово у дане Божићног поста. Одговорио сам му сљедећим ријечима: „Да ли је ријеч о свештенику, брате (име)? Можда је у питању обичан провокатор? Тога буде у Србији, посебно негдје пред засиједање Сабора (у априлу или мају). Уколико јесте свештеник, ваљда би требало да против њега буде покренут црквеносудски поступак, тј. да буде процесуиран. Уколико је цивил, опет би грађански суд требало да га санкционише, управо због прљања угледа свештеника.“ Послије овог мог одговора пријатељ ми је послао линк демантија са сајта Епархије жичке у којем стоји да није ријеч о православном свештенику, већ о особи која се неистинито представља да је православни свештеник.   Недуго затим, пријатељ ми је послао нови снимак у којем надрисвештеник изражава покајање и моли за опроштај, вјероватно срачунато очекујући, уколико дође до судске парнице, то би му могло послужити као аболиција. Је ли посриједи његово истинско покајање или је ријеч о егзистенцијалном страху усљед најављене тужбе, не знам? Бог зна. Да ли је овај надрисвештеник „регрутован“ од било кога, не знам? Бог зна. Откуд му одјевни предмети мантија, прслук, камилавка, затим напрсни крст као знак свештеничког достојанства, који ни сви православни свештеници не посједују, јер просто немају овакво одликовање, не знам? Бог зна. Да ли је можда ријеч о неумјесној шали или ауторовој задњој намјери, исход је потпуно исти: углед свештеника је срозан. Ако би неко питао: „Којем свештенику је учињена штета?“ Па, свима. Црква је Тијело Христово. Сви крштени у име Оца и Сина и Светог Духа јесу уд(ов)и овог тијела. Ако би ме неко и „увјерио“ да је у позадини тог спорног снимка ништа друго до „шала“, то аутора опет не оправдава, јер у свакој „шали“ постоји само трећина шале. Другачије речено, „шала“ је само добар начин да човјек каже оно што мисли, јер да није „шале“, не би могао да каже оно што мисли.   Будући да сам, такође, и сâм православни свештеник са вишегодишњом службом у нашој помјесној Цркви, осјећам духовну потребу да својим текстом позовем на будност савјести и оних који тако олако и неодговорно, па рекао бих и нечовјечно поступају, као и оних који то објеручке и без иоле гриже савјести објављују, односно надлежних који би требало да се овим случајем позабаве мало одговорније него до сада. Неко би могао да пита: „Шта се то тиче оних који живе у другој земљи?“ Површно посматрано, можда тако и дјелује да нас се не дотиче. Међутим, све оно што се догађа у Републици Србији, коју ми – православни Срби с лијеве дринске обале матицом зовемо, има своју пројекцију и у Републици Српској, и то у много већој мјери него ли што се овдашња дешавања пројектују на Републику Србију. Све новинске написе који долазе с десне стране ријеке Дрине, овдашњи људи помно прате и мишљења сам да им више вјерују него ли сопственим гласилима. Да дезинформација долази однекуд друго, овдашње узнемирење било би мање. Међутим, овдашње узнемирење је израженије, јер дезинформација стиже из Србије из које ништа лоше не очекујемо, па стога нисмо жељели ни да подвргнемо провјери њене новинске текстове.   Немам потребу да осуђујем аутора спорног снимка, јер ово је резултат његове људске слабости, за које недјело ће да поднесе рачун свом и нашем Господу и властитој савјести као гласу Божијем у сваком нас. Српски народ, у својој пословичној мудрости, каже: Не мрзи рђавог човјека, већ оно что он ради! Ове редове не посвећујем конкретно том спорном снимку, већ феномену атак на свештенство. Одакле таква патолошка потреба?! Кога ће од нас убудуће напасти? Шта је сљедеће? Постоји ли адреса која би требало тим феноменом да се позабави? Коме да се обратим? Илустрације ради, службеника полиције, самим тим што је службено лице, штити Закон; адвокат је под заштитом адвокатске коморе; посланика штити имунитет и др. Ко штити православног свештеника? Не смије се дозволити да православни свештеник буде једна сламка међу вихорови, сирак тужни без иʼђе икога! Не може православни свештеник, поготово у ери вјерских слобода, да буде вјечито „монета за поткусуривање!“ Ко би други требало да стане у нашу одбрану ако не један од нас, јер наде више нема ни у кога до у Бога и у своје руке. Проблем, који је евидентан, неће бити ријешен тако што је „рјешаван“ од случаја до случаја. Овдје је потребно системско рјешење. Православног свештеника, истом мјером као и остале грађане, требало би да штити закон. Закон ће да каже: „Системско рјешење већ постоји, јер сви грађани наше државе једнаки су пред законом.“ Да, ово звучи примамљиво, добронамјерно и слушаоцу „голица уши“, али истина је мало суровија.   Између безброј примјера, навешћу само један. Рецимо, кад дође до саобраћајног удеса са смртним исходом, у новинама које извјештавају јавност о идентитету учесникâ у удесу, чак и код оних који су удес изазвали, стоји само: „лице са иницијалима Н. Н.“, дакле, без навођења занимања. Уколико је у удесу учествовао православни свештеник, макар и не проузроковао саобраћајни удес, односно макар и настрадао, готово по заповијести стоји: „свештеник (неријетко пејоративна одредница ʼпопʼ) са иницијалима Н. Н.“ Овај примјер је „лакмус папир“ који на веома илустративан начин говори о односу према православном свештенству. Ово је омјер односа према њему. Зашто? Постоји ли одговор српске јавности?   Да ли нецрквени људи нападају свештенство због Цркве или Цркву нападају због свештенства? Цијеним да је обрнуто. Не забрињава толико овај спорни снимак колико интересовање за њега и све оно што је пропратно (коментари пуни увреда и осуда, просљеђивања, злурадости и др). Нецрквени људи, за службу православног свештенства, посебно сузаинтересовани пред сезону крсних слава, па вјерујем да је аутор тог спорног снимка брижљиво бирао нарочити тајминг како би његов „труд“ био што видљивији и вредновање његовог недјела што омасовљеније. Забрињава то што готово нико од надлежних државних органа није поставио питање аутентичности тог спорног снимка!   Господ ће свима да нам суди. Пошто Црква има и своју историјску компоненту, јер постоји у свијету и ради свијета, то би требало да се и грађански суд, и то одговорније него до сада, позабави како аутором спорног снимка, тако и одговорнима у новинама „Ало“ које су тако бескрупулозно објавиле снимак, не истражујући ко је аутор. Сензације или шићарџијских порива ради, спорни снимак је ноншалантно пуштен у етер, и то у истом чланку кад и деманти Епархије жичке. Једноставно, забрињава осионост одговорних који уопште не промишљајукако о директној, тако исто и о индиректној штети која је нанесена угледу православног свештенства диљем земљиног шара, јер православни свештеник није сам. Он има и породицу! Да ли је то слобода медијâ и слобода ауторовог изражавања? Слобода воље је дар Божији човјеку. Она не смије да буде модел за манифестовање прикривене злобе! Слобода укључује одговорност за своје поступке. Ако је мојом „слободом“ нарушена, па и угрожена слобода мога ближњег, онда то није слобода, већ злоупотреба слободе.   Наша помјесна Црква има преко двије хиљаде свештеника. Непријатност наведене или сличне форме догодила се свима. Не „дијелимо се“ на оне којима се догодила или није, већ на оне који то признају или не. Ево, један од православних свештеника износи свој став у којем се не мири са таквим односом према свештенству! Рекох и душу спасох!   Савремени човјек има необјашњиву „потребу“ да над неким мало искали свој бијес. За такву врсту „потребе“, готово по правилу, најтраженији су незаштићени. Неодговорни би за „чешање“да бирају сваку другу ограду (плот), осим онес „бодљикавом жицом“. Тим чином несвјесно говоре о себи, јер да имају имало храбрости, инсистирали би на одмјеравању снага са јачима од себе или макар са једнакима себи. Марко Миљанов учи нас: Јунаштво је бранити себе од другога, а чојство је бранити другога од себе.   Закључујући, имам духовну потребу да оном малом стаду кажем: Пазимо на вријеме, јер су дани зли! Заобиђимо оне који на несрећи својих ближњих „изграђују“ сопствену „срећу“! Не повлађујмо онима који имају нељудски нагон да гадости своје душе износе вани, несвјесно још више своју душу губећи? Не нападајмо своје православно свештенство – учитеље вјере, јер с њима и уз њих овоземаљски живот нам и почиње и завршава се! Не осуђујмо оне који с нама дијеле и зло и добро! Не атакујмо на оне који се с нама радују у нашим радостима и који с нама у нашим тугама жалосте, јер чашу меда још нико не попи да је чашом жучи не загрчи; чаша жучи иште чашу меда смијешане најслађе се пију! Ако се будемо клонили недјелâ, тако ћемо достојније да дочекамо празник Рождества Христовог и отворити врата наших срца како би долазећи Богомладенац ушао и вечерао с нама.   свештеник др Живко Ј. Илић     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од александар живаљев,
      Сачувано 322.778 имена српских хероја који су пали у Великом рату
        недеља, 01.12.2019.  (Фото Танјуг) Промоција капиталног пројекта „Попис војних и цивилних губитака Краљевине Србије у људству у Првом светском рату архивске грађе Војног архива”, одржана је у Дому Војске Србије у Београду.
      Изасланик председника Републике и врховног команданта, Никола Селаковић, истакао је да је то откривање до сада највећег споменика српском војнику, највећем хероју Великог рата, највећег сукоба које је човечанство до тада запамтило.
      „Управо је својом иницијативом, као министар одбране, данашњи председник и врховни командант Војске Србије Александар Вучић подржао овај пројекат, оспособио надлежне институције свиме оним што је било потребно да се реализује и угледао светлост дана. И као да смо чекали читав један век да обављамо многе одавно заборављене или скрајнуте националне задатке - пописати наше жртве у Великом рату и једном за свагда затворити уста онима који желе да оповргну истину да је малена Србија својим жртвама себе узвисила и показала читавом свету, како то Његош каже да 'бој не бије свијетло оружје, већ бој бије срце у јунака'”, рекао је Селаковић, преноси Танјуг.
      Према његовим речима, у Великом рату је победио српски војник, не зато што је био обученији, не зато што је био боље наоружан, већ из два разлога - Прво зато што је био најиздржљивији, а друго што га је од свих његових противника красио неупоредиво јачи морал.
      И управо је морал она вредност на којој се заснива снага војске у одсудним моментима њенога деловања и како то у својим успоменама каже велики војвода Живојин Мишић - некада није важно да ли си физички јачи и технички опремљенији, него да праву ствар урадиш у правом моменту и на прави начин, навео је Селаковић.
      Истиче да је данас тај моменат, моменат да многе праве ствари радимо на прави начин. Зато данас промовишемо ово капитално дело и стојимо поносни пред својим прецима, извињавајући се онима чија имена још ту нисмо уписали и дајемо себи задатак да у периоду пред нама, та имена допишемо, нађемо и класификујемо и објавимо, казао је Селаковић.
      Говорећи о значају пројекта, он је истакао да овај подухват није издавачки подухват године, деценије, већ издавачки подухват века, јер је успео да сачува од заборава 322.778 имена и презимена наших славних предака, славом овенчаних српских војника и њихових команданата, који су у биткама говорили не „напред” него „за мном” и први својим примером показивали шта су спремни да жртвују за част и слободу отаџбине.
      Изасланик председника Републике је на промоцији, како је саопштено, објавио и иницијативу коју је председник Вучић пре непуна три месеца покренуо управо са једним од три историјска института у Србији - да више од 20 година после НАТО агресије, будемо први пут одговорни у последњих 100 година и попишемо све жртве које су пале у НАТО агресији.
      Таква иницијатива је покренута и на томе се већ ради. Али нису то само жртве НАТО агресије, то су и ратови деведесетих и ту имамо обавезу и према синовима свога народа и отаџбине чија имена не смеју да остану заборављена. Оно чему би се радовали сви који су пописани овде и њихове сени јесте да виде Србију која се уздиже са колена, да виде Војску Србије која више не укида своје институције старије од једног века, већ јача постојеће, успоставља нове и обнавља старе, рекао је Селаковић.
      Радовали би се, наглашава, да виде и војску која је најопремљенија у претходних неколико деценија, да је Србија данас једина држава у овом региону у којој се у првих шест месеци ове године више деце родило него у истом периоду лане, радовали би се да виде да постоје они који се свим силама, као што су и они за Србију гинули, данас за Србију боре и за њу живе, нагласио је Селаковић
      Навео је да имамо још много тога да урадимо, али је важно да смо почели, а најважније да не одустајемо.
      Ректор Универзитета одбране генерал-потпуковник доц. др Горан Радовановић подсетио је да је у односу на бројност популације, Србија у Првом светском рату имала највећи проценат страдалих, како међу војницима, тако и у цивилном становништву.
      Пројекат је реализован у Војном архиву од 2013. до 2018. године. Попис жртава рата који ни у ком случају није завршен, садржи имена свих српских грађана страдалих у Великом рату без обзира на верску и националну припадност, нагласио је генерал Радовановић.
      Он је додао да Војни архив оставља могућност да се предметна база у будућности допуни новим подацима из других архива из земље и иностранства.
      Захвалио је свима који су учествовали у изради овог капиталног пројекта, нарочито председнику Вучићу и министру одбране Александру Вулину који су подржали и помогли његову реализацију.
      Ово капитално дело представили су академик проф. др Мира Радојевић, проф. др Александар Животић и пуковник др Миљан Милкић, који су говорили о изазовима са којима су се сусретали током рада на њему, као и о значају тог изузетног истраживачког напора који је пројекат подразумевао.
      Пројекат, како се могло чути, садржи личне податке, време и место страдања, војну јединицу којој је жртва припадала и сам извор података, што податке чини проверљивим, и на тај начин, први пут у домаћој историографији имамо утврђен прецизан списак страдалих, у коме је постојање и страдање сваке жртве документовано.
      У завршном делу свечаности, изасланик председника Никола Селаковић, министар одбране Александар Вулин и начелник Генералштаба Војске Србије генерал Милан Мојсиловић, обишли су мултимедијалну поставку овог пројекта у Атријуму Дома Војске Србије.
       
    • Од Логос,
      Издавачка кућа Московске Патријаршије објавила је нову књигу Његове светости патријарха московског и све Русије Кирила, „Рођење Христово: С нама Бог!“     Ново издање је посвећено празницима Рођења Христовог и Богојављења. Ова два празника установљени су у спомен на два различита догађаја јеванђељске историје, али имају заједнички смисао: Господ се јавио у телу да спаси људе.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Логос,
      На празник Сабора Светог архангела Михаила и свих небеских сила бестелесних – Аранђеловдан, Саборни храм у Београду прославио је своју храмовну славу, 174. пут у историји.   Звучни запис беседе     Свету архијерејску Литургију служио је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уз саслужење Високопреосвећеног Митрополита г. Макарија, протојереја-ставрофора др Сава Б. Јовића, Милојка Топаловића, Мирољуба Стојановића, Радича Радичевића, Вајка Спасојевића и Бранка Топаловића, јереја Панајотиса Каратасиоса, Славише Поповића и Арсена Миловановића, као и протођакона Радомира Перчевића и Дамјана Божића.


      Песме хвале и славе Господу узнело је Прво београдско певачко друштво, хор који више од век и по прати богослужења у Саборном храму. Током свечаног молитвеног чина, Његова Светост Патријарх је преломио славски колач са члановима породице Милорада Рајевића, овогодишњег домаћина храмовне славе.
        Извор: Инфо-служба СПЦ

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...