Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
александар живаљев

Александријска патријаршија признала аутокефалност ПЦУ

Оцени ову тему

Recommended Posts

пре 11 минута, Анка рече

Прелазиш границе пристојности

Ех шта си ти све мени говорила на оној плажи иза шуме... А сад ту нека финоћа...

Ако тако ми и треба када сам ти веровао да ћеш да ме водиш у Русију...
 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 41 минута, Стаљиново унуче рече

 

Једном беше кад су сви бнили на једној страниа а ми на другој ,,,,они скуп у Фиренци да сви признадоше папу као капо тути капи..једино наш Патријарх не беше тамо..па испадосмо у праву. ето ти одговора!

Тај избор што смо били у праву смо лепо платили са 500 година ропства под Турцима, који су били као ИСИС данашњи. Мислим да смо могли и мало другачије, а не да сваки пут скупо платимо што смо били на некој страни. Види Бугаре, ништа им не фали, нити Румуне. Само ми, нон стоп страдање

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 часа, HOA+ рече

Мислим да морамо мало реалније посматрати ситуацију. Ми нисмо у стању да себи приуштимо изолацију, то на крају није ни црквено, ни здраво за Цркву. Моје идеје су само гласно размишљање. Шта ћемо ми радити ако Румуни и Бугари признају, затим Чешка или Грузија, након неког времена и Пољска? А шта ћемо кад након свега Руси направе неки маневар и они признају са неким елегантним извлачењем? Хоћемо ли ми након тога остати једини стуб и тврђава истине? Истина је субјективна, а не објективна реалност, она је Христос, личносни однос. Ми ћемо је изгубити ако прекинемо однос са свима на крају.

Црквени врх мора имати неколико опција и неколико сценарија, и треба тражити најбоље решење за Србе. Не можемо се понашати као деца и фундаменталисти.

Сад се поставља питање, ако Руси праве списак и сваки дан га проширују с ким они нису у општењу, да ли се то односи и на нас? Да ли би се неко од нас причестио код Вартоломеја или Јеронима у Атини? Лако је нама који смо у Београду и знамо где идемо у Цркву, а шта је са другима?

Прво, да је истина субјективна је највећа заблуда и јерес 20. века. Нешто је камен јер је камен, а субјективни модерниста може да каже, то није камен, то је средство са којим узбуркујем воду кад је гађам. Исто тако релативизује грех. На пример - блуд је смртни грех, а модерниста субјективни ће рећи - то није смртни грех, ја њу волим, то је љубав. 
Све се урушава. 

Друго, наравно да сваки савесни Хришћанин не сме да се причешћује у Црквама у које признају нерукоположене расколнике и чак саслужују са њима. Не сме ни да буде на таквој Литургији јер је све то увредљиво за побожне уши. 
Сакрамент у Грка је и даље валидан, али је илицитан (нелегалан), јер их Сабор није одлучио. Сваки пут кад грчки свештеник служи Литургију а спомиње свог расколничког владику, он чини смртни грех.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 13 минута, HOA+ рече

Види Бугаре, ништа им не фали, нити Румуне.

Ne bih se sa njima mijenjao...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Нисам сигуран да све што си написао је став СПЦ. Посебно ово око причешћивања итд.

Схватам фундаменталистичку позицију и чврст став, али живот је педесет нијанси сивог. Ја лично ћу имати дилему да се причестим кад одем у Грчку, за сад је лако док сам у Србији. Нисам сигуран да би се наш Сабор сложио са тобом. Посебно што је Патријарх неколико пута подвукао да нисмо прекинули општење са Грцима, а Сабор је рекао да треба "избегавати" саслуживање са грчким кретенима итд. А то се јасно односи само на попове и владике.

Мислим да ће ту да буде једна лепеза понашања као са Македонцима што сад имамо, народ се причешћује, попови не, или како смо имали са Заграничном. Руси су саслуживали са нама, иако смо ми служили са Заграничном...

Не знам, а опет ако допустимо такав релативизам, онда се можемо причестити и код католика. Немам никакав став, само гласно размишљам

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ево око причешћа шта рече један представник канонске Украјинске:
 

—The faithful are concerned about whether they can visit churches of the GOC abroad and go to OCU churches here in Ukraine, participate in their Sacraments—Baptisms, weddings, funerals?

—We had a detailed conversation not long ago about OCU churches and the grace of their “sacraments,” so I’ll just say a few words now. We cannot go to these churches. The situation in this structure has not changed at all; laymen in vestments are “celebrating the Sacraments” there.1

There was and is no Apostolic Succession there, and that means there is no sacramental grace.

As for the Greek Church, according to the recent decision of the Holy Synod, “prayerful and Eucharistic communication with those bishops of the Greek Church who have entered or will enter into such communication with representatives of the Ukrainian non-canonical schismatic communities” is stopped. Pilgrimages to dioceses governed by the aforesaid bishops are also not blessed. The list of these hierarchs and dioceses will be complied and published—a very wise and measured decision from the Holy Synod.

At the same time, it should be understood that stopping Eucharistic communion is a disciplinary measure and in no way refers to a lack of grace in the Sacraments celebrated by the aforesaid bishops and in their dioceses. I’m talking about this especially because there has recently been a wide discussion among Orthodox about whether there is grace in the Sacraments celebrated by the hierarchs who recognize the OCU, and whether it’s possible to “catch” schism by serving with Patriarch Bartholomew or praying at a service where Sergei Dumenko (Epiphany) is commemorated, or some other way…

But it doesn’t work completely that way. According to the age-old tradition and practice of the Orthodox Church and the spirit of the canonical rules and precedents of Church history—to deserve canonical punishment and to be subjected to it are not the same thing. As long as a cleric is not defrocked, but only deserves it, the Sacraments he celebrates are considered valid—even if he sinfully dares to celebrate them while being suspended (but not yet defrocked!). For this there is canonical defrocking, which puts a final limit on the rites of such a person. Therefore, Patriarch Bartholomew, not to mention the hierarchs and clerics who serve with him, is not devoid of grace in the Sacraments he celebrates, even serving with the layman Sergei Dumenko (Epiphany). Although he grievously sins thereby, and is, undoubtedly, subject to ecclesiastical court. But that hasn’t happened yet.

Therefore, the rupture of Eucharistic communion with the Patriarchate of Constantinople as a whole and with a number of hierarchs of the Greek Church is for us a disciplinary measure, like a quarantine protecting us, so as not to come under judgment of the canons and the danger of defrocking. This rupture does not speak of an absence of grace in the Sacraments of the Greek hierarchs. As long as they sin but are not condemned by a council, they are not defrocked, and the Sacraments they celebrate, including ordinations, will be recognized as lawful in history. That means, that’s how they are now for us, unlike the “sacraments” of the OCU, for example, in which the thread of Apostolic Succession is broken. This is the canonical coordinate system that has operated in the Orthodox Church throughout its history. Complex questions of healing schisms and the repentant return to the Church of those who fell away from it, whether in their clerical dignity or not, were always resolved within this system of coordinates. It is precisely in this system of coordinates that the “Augean stables”2 which the Phanar has now heaped up, mixing the righteous with the sinful, the lawful with the lawless, will be cleared out in time.

https://orthochristian.com/125002.html

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 сат, HOA+ рече

Тај избор што смо били у праву смо лепо платили са 500 година ропства под Турцима, који су били као ИСИС данашњи. Мислим да смо могли и мало другачије, а не да сваки пут скупо платимо што смо били на некој страни. Види Бугаре, ништа им не фали, нити Румуне. Само ми, нон стоп страдање

Шта је 400 година за Цркву=?Шта је 400 година за Твроца?

Шта ће нам ДРЖАВА ако слободу продамо?

није постојала ни бугарска ни румунија а они потписали.... нестал визнатија и није васкрсла а потписали...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, HOA+ рече

Нисам сигуран да све што си написао је став СПЦ. Посебно ово око причешћивања итд.

Схватам фундаменталистичку позицију и чврст став, али живот је педесет нијанси сивог. Ја лично ћу имати дилему да се причестим кад одем у Грчку, за сад је лако док сам у Србији. Нисам сигуран да би се наш Сабор сложио са тобом. Посебно што је Патријарх неколико пута подвукао да нисмо прекинули општење са Грцима, а Сабор је рекао да треба "избегавати" саслуживање са грчким кретенима итд. А то се јасно односи само на попове и владике.

Мислим да ће ту да буде једна лепеза понашања као са Македонцима што сад имамо, народ се причешћује, попови не, или како смо имали са Заграничном. Руси су саслуживали са нама, иако смо ми служили са Заграничном...

Не знам, а опет ако допустимо такав релативизам, онда се можемо причестити и код католика. Немам никакав став, само гласно размишљам

Оно што је грех за лаика је грех и за свештеника. Ти немаш право да будеш на расколничкој Литургији без обзира који си чин. Канонско право свештенство кажњава строжије јер они треба да буду пример. 
Нпр. мој пријатељ је римокатолик и позове ме на венчање. Наравно смем да дођем, али ја не смем да кажем "амин", јер амин значи "да, да, ДА." Ја не смем да кажем "да да ДА" на венчање ван Цркве, нити крштење, нити погреб. Смем само да се клиберим, али не смем својим понашањем да одобравам раскол. 
Нас у суштини више не интересује да ли је фанариотска Литургија валидна, пошто је ионако илицитна (нелегална). Њихова Литургија је увреда Богу сваки пут када спомену "Епифанија". И ми ту немамо више шта да тражимо. Вартоломеј када је саслуживао са "Епфианијем", он је саслуживао са расколничким лаиком. Слободно замислите да у вашој парохији ваш свештеник саслужује Литургију са лаиком, да се врте по олтару, смењују са возгласима. Самим тим и света тајна постаје сумњива. Не можемо бити сигурни да је то безакоње могло да умоли Светог Духа да дарове претвори у тело, крв, душу и Божанство Исуса Христа. А ЦРКВА ЈЕ ОДУВЕК забрањивала приступање сумњивим Светим Тајнама. Ако неко дође, нисте сигурни да је свештеник, нешто мрмља, муља, нисте сигурни да је уопште обавио обред, ви код таквог не смете да примите свету тајну.
Ако наш помесни Сабор осуди нпр. Вартоломеја да је јеретик или расколник, онда ја не смем да будем на Литургији на којој се помиње Вартоломеј. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Meni samo nije jasno ovo kako mi kao laici vecinom znamo da je patrijath Vartolomej ucinio bezakonje. Ali kako to da ne znaju svi oni koji ga podrzavaju u tome - episkopi njegove patrijarsije, arhiepiskop Jeronim i u atinskoj vecina mitropolita, pojedini svetogorski igumani na celu sa Jefremom, sada patrijarh Teodor, njegovi episkopi i ko zna ko ih sve u tajnosti podrzava... Nemoguce da su svi ucijenjeni. Ili vise od istine vole svoje cinove? Ali to onda tek otkriva bolesno stanje. Obrni - okreni - nije dobro...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 часа, Анка рече

Прелазиш границе пристојности, но то није изненађење. Спреман си на све да се сачуваш у тој својој фотељи иза тих тапацираних кожом врата, а епископова држиш и даље са рупицама и шупљинама, да се свака реч чује кад му дође рецимо Порф.....

Он ти стварно није тај на кога мислиш.

Познајем га, па ово ти је наш форумски Владан са тачкицама!

Безазлен је сасвим ( осим што уме да буде безобразан, као сад, али вероватно му је дошло преко главе, замисли да неко теби намеће неки тамо идентитет са којим немаш везе. А и никад није имао ни такве амбиције, колико га ја знам ne_shvata )

Владан у тапацирунгу и фотељи?! Боже сачувај.

@Vladan :::.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Не могу да говорим о људима које не познајем. Овде сам комуницирала пар пута, са некима, на пп како се то на форуму каже. У животу се доста ствари може десити. Нешто од тога може да заболи. Јако. 

Само је основно питање како се боримо са недаћама. Има оно кад другог чуваш од свог бола. Јер знаш да је твоја вера у Господа јака, и најјача.

Мени на форуму смета то поједностављивање, и тај оштар тон....а онда се сетим пророка Јоне, и оне тикве...а сетим се и да постоје људи сасвим различити од мене, и да то тако треба да буде.

Треба живети. Живот је Дар.

хвала ти @Milica Bajic 

спремала сам се и ја да пишем о томе како су нам некад очи затворене, а нема потребе, сами смо их затворили, и нико други

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ствар изгледа компликовано али у бити је јако једноставно. 
Раскол ће бити по календару али не због календара. Посијано 1923 а пожњевено 2019. 

Православне цркве које су прешле на грегоријански календар:

Православне цркве које и даље користе јулијански календар:

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 5 часа, Анка рече

Ти си тај. Јеси. Тебе само Бог може излечити. Кроз покајање.

Мутава није он тај за кога мислиш. Секретар је Талични Том. Лично знам.

п.с. Дођи мало до Тврдоша да се испричамо

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 минута, Srdjan61 рече

Ствар изгледа компликовано али у бити је јако једноставно. 
Раскол ће бити по календару али не због календара. Посијано 1923 а пожњевено 2019. 

Православне цркве које су прешле на грегоријански календар:

Православне цркве које и даље користе јулијански календар:

Раскол неће бити баш по овој шеми јер ће Јерусалимска Патријаршија као Грчка и Грузијска признати Думенкову лажецркву. Мислим да су први следећи Румуни.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, Obozavalac рече

Раскол неће бити баш по овој шеми јер ће Јерусалимска Патријаршија као Грчка и Грузијска признати Думенкову лажецркву. Мислим да су први следећи Румуни.

Само нек нам јапанци остану. Сви ћемо тојоте возити. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Сусрет цариградског патријарха Вартоломеја и политичара из Македоније   Неки сматрају да је сусрет Цариградског патријарха Вартоломеја и македонског премијера Оливера Спасовског 13. јануара 2020. године отворио нове могућности и дао нову наду за решавање македонског црквеног проблема.     Опште је позната чињеница да савремена америчка дипломатија додељује Фанару све више и све отвореније улогу коју је имао у времену туркократије, када је живео административно-бирократску симбиозу са чиновничким апаратом Османске царевине. У Цариграду је на пријему код патријарха Вартоломеја био присутан и бивши премијер Зоран Зајев, лидер македонске партије СДСМ. Руски пранкери Лексус и Вован су почетком јула 2019. године успели у телефонском разговору да му се представе као председник Украјине Петро Порошенко. Зајев је био убеђен да прича са председником Украјине који му нуди своје искуство и помоћ око македонске аутокефалије, предлажући му уручи „донацију“ у готовом новцу цариградском патријарху. Они су успели да у македонском премијеру пробуде оријентални појам који се крије под речју „донација“, а заправо значи нешто скандалозније, познато у историји Балкана и Леванта као „бакшиш“. Примање мита је свакако била особина „лукавих Фенерлија“ како их назива бугарски романтичарски писац Георгије Раковски (Горскiй пътникъ Г. С. Раковскаго, Новый Садъ 1857).   Узгред треба напоменути да је Зоран Зајев пореклом из Струмице, а један његов предак Глигор је за време Краљевине Југославије побеђивао на локалним изборима на листи за струмичко село Муртино. Овај предак македонског премијера Зорана Зајева је био угледан домаћин, који је чак за оно време поседовао и комбајн, а у Вардарској бановини је однео победу на изборима за своје место, и још нешто, не мање важно за данашњу проблематику – презивао се Зајевић.   Цариград и словенске аутокефалије   Од боравка делегације политичара из Македоније код патријарха цариградског Вартоломеја поборници расколничке Македонске православне цркве, а још више монтенегринске лажне цркве пласирају причу како Цариградска патријаршија „ревидира томос дат српској православној цркви из 1922. године“. Постоји један идолопоклонички однос према савременој пракси додељивања томоса из Цариграда, а који је сажет у девизи „ми имамо томос“ којом су плесали, највише по политичким митинзима Порошенкови Украјинци. Таква психологија, некако, жели да се наметне и на Балкану. Прокламовано историјско враћање Украјине под управу Цариградске патријаршије, укидање одлука из давног XVII века, колико год историјски неутемељено, неки из балканске расколничке интеренационале желе да изједначе са додељивањем томоса из 1922. године, са позиције некакве редуковане историје и апсолутизованих историјских права Цариградске патријаршије.   Српска црква је у средњем веку своју аутокефалност добила од Цариграда и изградила сопствену мисију и културу, дајући све идентитетске садржаје са којима је српски народ дочекао турску најезду. Односи Цариградске патријаршије и Српске православне цркве западали су и у кризу у протеклим вековима, нарочито у току XVIII века када је почела да јача и да се уздиже нарочита интересна група јелинске елите позната под именом фанариоти.   Не треба заборавити да је укидање Пећке патријаршије и Охридске архиепископије пало у време највеће корумпираности, на почетку друге половине XVIII века. Једноставан увид у каталог патријараха „Велике Христове цркве“ показује да се у том „најмрачнијем периоду“, како га назива један од водећих православних историчара (Јован Мајендорф), за седамдесет три године измењало чак 48 патријараха! Систем тражених и даваних берата, указа за патријарашко наименовање, који се преносио на локални епископски ниво, подразумевао је праксу оријенталног и добро познатог османског поткупљивања. Управо из тих разлога су црквени великодостојници често били опорезивани, а и сами су спроводили политику изнуђивања на територији која им је била поверена.   Цариградски патријарх Самуило Ханцерис је успео уз помоћ турских власти да укине две словенске аутокефалне цркве на Балканском полуострву: 1766. српску Пећку патријаршију и 1767. Охридску архиепископију. Укидањем и својеврсном анексијом њихових епархија попунио је патријаршијску касу, опскрбио додатно фанариотске породице које су га и довеле на трон и извукао се из дугова.   Историјска јурисдикција Српске православне цркве на простору Македоније     Српске епархије које су биле у Македонији тога времена (у другој половини XVIII века) јесу: Полошка (тетовска), Скопска митрополија, Кратовска и Штипско-коласијска. Таква мрежа епархија је, са мањим територијалним изменама трајала од 1557. (од обнове Пећке патријаршије) па све до њеног насилног фанариотско-османског укидања 1766. године. Када је обнављао српску црквену аутокефалију патријарх Макарије Соколовић није био прожет неоснованим претензијама, него се позивао на оне границе српске црквене управе на југу, а које су постојале још од времена Српске цркве времена краља Милутина и касније, када су 1282. Светосавској цркви придружене Скопска митрополија, а касније основана Полошка (Тетовска епархија) са Злетовском (на простору старе Морозвиждске епископије). Последња поменута је основана 1347. године, а њен темељни акт је заправо оснивачка повеља манастира Леснова, задужбине деспота Јована Оливера, познатог властелина цара Душана, чији ктиторски натпис на фресци још постоји изнад леве певнице у манастиру посвећеном Св. Архангелу Михаилу, а у коме тај благочестиви велможа каже: „Бејах међу Србљима“...   Све до 1766. године линија додира црквених управа Охридске архиепископије и Пећке патријаршије у Македонији ишла је линијом Дебар – Велес – Радовиш, с тим да су Дебар и Велес били под Охридским престолом, а долина Брегалнице под Пећким троном. Занимљиво да су манастири и јужно од ове линије имали српске црквено-историјске традиције. Сетимо се да је Бигорски манастир у првој половини XIX века одржавао живе контакте са Српском црквом у Кнежевини. Сачувано је много обраћања братстава манастира Светог Јована Бигорског код Дебра митрополији Београдској.   Тако је једно писмо саставио игуман Бигорског манастира Арсеније кнезу Милошу Теодоровићу Обреновићу 1837. године, са напоменом да се моле за његово и здравље његовог дома, а карактеристичан је узвик: „Православна страно, слободна земљо српска! Дајте нам руку помоћи, ослободите нас који се налазимо у невољи“! ... „Овим нашим смиреним и најпонизнијим писанијем јављамо Вашем благочашћу, да се гореречена Свештена Обитељ славјаносрпска подиже у време благочестивих у свагда помињаних српских царева, а чија се имена налазе исписана у древним општежитељним књигама“. Овде је игуман Арсеније свакако мислио на Поменик манастира Св. Јована Бигорског у чијем уводном и најстаријем делу из прве половине XVI века помињу „цареви и господа српска“ почевши од Светог Симеона Мироточца и Светог Саве.   Сви историјски и значајни манастири у Македонији су из времена српске владавине попут Нагоричког, Матеича, Кучевишта, Марковог манастира, Лешка, Полошког, манастира Св. Андреје на Трески, Конче код Струмице, цркава села Бањана..., а потпуни списак такве сакралне топографије би био подужи.   Историјска јурисдикција Цариграда у Македонији   Редовно стање црквеног живота уведено је у македонским крајевима тек после Првог светског рата. Цариградска патријаршија је препустила одређени број епархија којима је управљала Српској православној цркви, давши им канонски отпуст што је фиксирано писмено у „Томосу“ Цариградске Патријаршије од 19. фебруара 1922. године, где је речено:     Према томе и у погледу на Богоспасајему Краљевину Србију с обзиром на то, што је она после бивших балканских ратова из 1912. и 1913. године и доскорашњег великог светског рата проширена и увећана и подигнута у једно уједињено Краљевство СХС по милости и благослову Божијем, обухватила је у својим границама епархије које су до скора биле под канонском управом Патријаршијског Васељенског Престола и то митрополије: Скопску, Рашко-призренску, Велешко-дебарску, Пелагонијску, Преспанско-охридску и део митрополије Воденске, Епископију Полијанску, на основу Букурешког Уговора од 10. августа 1913. г.; Митрополију Струмичку на основу Нејског Уговора од 27. новембра 1919. године“.   Када је реч о историјској јурисдикцији Цариграда на простору данашње Македоније, а да она није у другој половини XVIII века одузета од Охридске архиепископије или Пећке патријаршије, ради се само о једном уском појасу дуж Вардара на југу, око мањих градова Валандова, Ђевђелије и Дојрана. То је била Епархија пољанска, поленинска или полијанска, по архаичном имену града Дојрана – Пољанин, Пољански град.   Интересантно је да је један епископ са ове епархије боравио у Русији у првој половини XVII века. У Москви су се, 5. маја 1628. године, обрели епископ Теона и архимандрит Никодим, а „ти старци су рекли да су из српске земље из манастира Рођења Пречисте Богородице“. Епископ Теона је носио писма солунског митрополита за руског патријарха и руског цара. У донетим актима солунског митрополита епископ Теон се назива „полеанскимъ“ . У архивским актима је долазак епископа Теона записан на начин да он долази „из сербскiе земљи Рождественскаго монастиря“, а са њим је истог дана дошао из „турецкiе земли города Трикала троицкогω монастиря“ архимандрит Неофит такође „для испрошенiя милостини“. (Видети: Россйский государственный архив древних актов, Сношения России с Грецией (коллекция) из фондов Боярской Думы, Посольского приказа, Посольской канлцелярии, Колегии иностранных дел 1718-1719. гг., Регестры греческимъ дѣламъ старыхъ и новыхъ лѣтъ, 5. мая 7136. года (=1628), № 14).   Радован Пилиповић   директор Архива Српске православне цркве     Извор: Православие.ру
      View full Странице
    • Од Логос,
      Сусрет цариградског патријарха Вартоломеја и политичара из Македоније   Неки сматрају да је сусрет Цариградског патријарха Вартоломеја и македонског премијера Оливера Спасовског 13. јануара 2020. године отворио нове могућности и дао нову наду за решавање македонског црквеног проблема.     Опште је позната чињеница да савремена америчка дипломатија додељује Фанару све више и све отвореније улогу коју је имао у времену туркократије, када је живео административно-бирократску симбиозу са чиновничким апаратом Османске царевине. У Цариграду је на пријему код патријарха Вартоломеја био присутан и бивши премијер Зоран Зајев, лидер македонске партије СДСМ. Руски пранкери Лексус и Вован су почетком јула 2019. године успели у телефонском разговору да му се представе као председник Украјине Петро Порошенко. Зајев је био убеђен да прича са председником Украјине који му нуди своје искуство и помоћ око македонске аутокефалије, предлажући му уручи „донацију“ у готовом новцу цариградском патријарху. Они су успели да у македонском премијеру пробуде оријентални појам који се крије под речју „донација“, а заправо значи нешто скандалозније, познато у историји Балкана и Леванта као „бакшиш“. Примање мита је свакако била особина „лукавих Фенерлија“ како их назива бугарски романтичарски писац Георгије Раковски (Горскiй пътникъ Г. С. Раковскаго, Новый Садъ 1857).   Узгред треба напоменути да је Зоран Зајев пореклом из Струмице, а један његов предак Глигор је за време Краљевине Југославије побеђивао на локалним изборима на листи за струмичко село Муртино. Овај предак македонског премијера Зорана Зајева је био угледан домаћин, који је чак за оно време поседовао и комбајн, а у Вардарској бановини је однео победу на изборима за своје место, и још нешто, не мање важно за данашњу проблематику – презивао се Зајевић.   Цариград и словенске аутокефалије   Од боравка делегације политичара из Македоније код патријарха цариградског Вартоломеја поборници расколничке Македонске православне цркве, а још више монтенегринске лажне цркве пласирају причу како Цариградска патријаршија „ревидира томос дат српској православној цркви из 1922. године“. Постоји један идолопоклонички однос према савременој пракси додељивања томоса из Цариграда, а који је сажет у девизи „ми имамо томос“ којом су плесали, највише по политичким митинзима Порошенкови Украјинци. Таква психологија, некако, жели да се наметне и на Балкану. Прокламовано историјско враћање Украјине под управу Цариградске патријаршије, укидање одлука из давног XVII века, колико год историјски неутемељено, неки из балканске расколничке интеренационале желе да изједначе са додељивањем томоса из 1922. године, са позиције некакве редуковане историје и апсолутизованих историјских права Цариградске патријаршије.   Српска црква је у средњем веку своју аутокефалност добила од Цариграда и изградила сопствену мисију и културу, дајући све идентитетске садржаје са којима је српски народ дочекао турску најезду. Односи Цариградске патријаршије и Српске православне цркве западали су и у кризу у протеклим вековима, нарочито у току XVIII века када је почела да јача и да се уздиже нарочита интересна група јелинске елите позната под именом фанариоти.   Не треба заборавити да је укидање Пећке патријаршије и Охридске архиепископије пало у време највеће корумпираности, на почетку друге половине XVIII века. Једноставан увид у каталог патријараха „Велике Христове цркве“ показује да се у том „најмрачнијем периоду“, како га назива један од водећих православних историчара (Јован Мајендорф), за седамдесет три године измењало чак 48 патријараха! Систем тражених и даваних берата, указа за патријарашко наименовање, који се преносио на локални епископски ниво, подразумевао је праксу оријенталног и добро познатог османског поткупљивања. Управо из тих разлога су црквени великодостојници често били опорезивани, а и сами су спроводили политику изнуђивања на територији која им је била поверена.   Цариградски патријарх Самуило Ханцерис је успео уз помоћ турских власти да укине две словенске аутокефалне цркве на Балканском полуострву: 1766. српску Пећку патријаршију и 1767. Охридску архиепископију. Укидањем и својеврсном анексијом њихових епархија попунио је патријаршијску касу, опскрбио додатно фанариотске породице које су га и довеле на трон и извукао се из дугова.   Историјска јурисдикција Српске православне цркве на простору Македоније     Српске епархије које су биле у Македонији тога времена (у другој половини XVIII века) јесу: Полошка (тетовска), Скопска митрополија, Кратовска и Штипско-коласијска. Таква мрежа епархија је, са мањим територијалним изменама трајала од 1557. (од обнове Пећке патријаршије) па све до њеног насилног фанариотско-османског укидања 1766. године. Када је обнављао српску црквену аутокефалију патријарх Макарије Соколовић није био прожет неоснованим претензијама, него се позивао на оне границе српске црквене управе на југу, а које су постојале још од времена Српске цркве времена краља Милутина и касније, када су 1282. Светосавској цркви придружене Скопска митрополија, а касније основана Полошка (Тетовска епархија) са Злетовском (на простору старе Морозвиждске епископије). Последња поменута је основана 1347. године, а њен темељни акт је заправо оснивачка повеља манастира Леснова, задужбине деспота Јована Оливера, познатог властелина цара Душана, чији ктиторски натпис на фресци још постоји изнад леве певнице у манастиру посвећеном Св. Архангелу Михаилу, а у коме тај благочестиви велможа каже: „Бејах међу Србљима“...   Све до 1766. године линија додира црквених управа Охридске архиепископије и Пећке патријаршије у Македонији ишла је линијом Дебар – Велес – Радовиш, с тим да су Дебар и Велес били под Охридским престолом, а долина Брегалнице под Пећким троном. Занимљиво да су манастири и јужно од ове линије имали српске црквено-историјске традиције. Сетимо се да је Бигорски манастир у првој половини XIX века одржавао живе контакте са Српском црквом у Кнежевини. Сачувано је много обраћања братстава манастира Светог Јована Бигорског код Дебра митрополији Београдској.   Тако је једно писмо саставио игуман Бигорског манастира Арсеније кнезу Милошу Теодоровићу Обреновићу 1837. године, са напоменом да се моле за његово и здравље његовог дома, а карактеристичан је узвик: „Православна страно, слободна земљо српска! Дајте нам руку помоћи, ослободите нас који се налазимо у невољи“! ... „Овим нашим смиреним и најпонизнијим писанијем јављамо Вашем благочашћу, да се гореречена Свештена Обитељ славјаносрпска подиже у време благочестивих у свагда помињаних српских царева, а чија се имена налазе исписана у древним општежитељним књигама“. Овде је игуман Арсеније свакако мислио на Поменик манастира Св. Јована Бигорског у чијем уводном и најстаријем делу из прве половине XVI века помињу „цареви и господа српска“ почевши од Светог Симеона Мироточца и Светог Саве.   Сви историјски и значајни манастири у Македонији су из времена српске владавине попут Нагоричког, Матеича, Кучевишта, Марковог манастира, Лешка, Полошког, манастира Св. Андреје на Трески, Конче код Струмице, цркава села Бањана..., а потпуни списак такве сакралне топографије би био подужи.   Историјска јурисдикција Цариграда у Македонији   Редовно стање црквеног живота уведено је у македонским крајевима тек после Првог светског рата. Цариградска патријаршија је препустила одређени број епархија којима је управљала Српској православној цркви, давши им канонски отпуст што је фиксирано писмено у „Томосу“ Цариградске Патријаршије од 19. фебруара 1922. године, где је речено:     Према томе и у погледу на Богоспасајему Краљевину Србију с обзиром на то, што је она после бивших балканских ратова из 1912. и 1913. године и доскорашњег великог светског рата проширена и увећана и подигнута у једно уједињено Краљевство СХС по милости и благослову Божијем, обухватила је у својим границама епархије које су до скора биле под канонском управом Патријаршијског Васељенског Престола и то митрополије: Скопску, Рашко-призренску, Велешко-дебарску, Пелагонијску, Преспанско-охридску и део митрополије Воденске, Епископију Полијанску, на основу Букурешког Уговора од 10. августа 1913. г.; Митрополију Струмичку на основу Нејског Уговора од 27. новембра 1919. године“.   Када је реч о историјској јурисдикцији Цариграда на простору данашње Македоније, а да она није у другој половини XVIII века одузета од Охридске архиепископије или Пећке патријаршије, ради се само о једном уском појасу дуж Вардара на југу, око мањих градова Валандова, Ђевђелије и Дојрана. То је била Епархија пољанска, поленинска или полијанска, по архаичном имену града Дојрана – Пољанин, Пољански град.   Интересантно је да је један епископ са ове епархије боравио у Русији у првој половини XVII века. У Москви су се, 5. маја 1628. године, обрели епископ Теона и архимандрит Никодим, а „ти старци су рекли да су из српске земље из манастира Рођења Пречисте Богородице“. Епископ Теона је носио писма солунског митрополита за руског патријарха и руског цара. У донетим актима солунског митрополита епископ Теон се назива „полеанскимъ“ . У архивским актима је долазак епископа Теона записан на начин да он долази „из сербскiе земљи Рождественскаго монастиря“, а са њим је истог дана дошао из „турецкiе земли города Трикала троицкогω монастиря“ архимандрит Неофит такође „для испрошенiя милостини“. (Видети: Россйский государственный архив древних актов, Сношения России с Грецией (коллекция) из фондов Боярской Думы, Посольского приказа, Посольской канлцелярии, Колегии иностранных дел 1718-1719. гг., Регестры греческимъ дѣламъ старыхъ и новыхъ лѣтъ, 5. мая 7136. года (=1628), № 14).   Радован Пилиповић   директор Архива Српске православне цркве     Извор: Православие.ру
    • Од Логос,
      Свештени Синод Руске Православне Цркве, на свом заседању 26. октобра 2019. године, разматрао је „последице признања расколничке структуре која делује у Украјини од стране Примата Александријске Патријаршије“.     Дана, 8. новембра 2019. године, током Божанске литургије у Каиру патријарх александријски Теодор поменуо је на великом входу међу предстојатељима аутокефалних православних Цркава поглавара украјинске расколничке групе и објавио званично признање ове неканонске структуре.   С тим у везу Свештени Синод ове свете Цркве донео је следећу одлуку:   1. Изразити дубоку жалост у вези са антиканонским радњама александријског патријарха Теодора, који је ушао у заједништво са расколницима.   2. Нагласити да је одлука александријског патријарха Теодора да призна украјинске расколнике у супротности с вишекратним изјавама Његовог Блаженства у подршку канонској Украјинској Православној Цркви и њеном предстојатељу, митрополиту кијевском и све Украјине Онуфрију, у које спада и изјава дата током његове последње посете Украјинској Православној Цркви 27. септембра - 1. октобра 2018. године, три недеље након упада Цариградске Патријаршије у Украјину именовањем "егзархâ" у Кијеву.   3. Приметити да одлука о признавању расколничке структуре у Украјини није донета на заседању Свештеног Синода Александријске Патријаршије 7. и 9. октобра, а њеним архијерејима није изнето на гласање и, сходно томе, нема саборни карактер, већ ју је донео Предстојатељ ове Цркве на своју руку.   4. Потврдити немогућност помињања имена патријарха александријског Теодора у диптисима, као и молитве и евхаристијског општења са њим.   5. Очувати црквено општење са архијерејима Александријске Православне Цркве, осим оних који су подржавали или ће убудуће подржавати легализацију украјинског раскола.   6. Обуставите делатност представништва  (подворја) Александријске Патријаршије при московском патријарашком престолу.   7. Представништво Патријарха московског и све Русије при Патријарху александријском биће претворено у парохију Руске Православне Цркве у Каиру.   8. Извести из јурисдикције Александријске Патријаршије парохије Руске Православне Цркве које се налазе на афричком континенту и дати  им ставропигијални статус.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Логос,
      Свештени Синод Васељенске Патријаршије, који је одржан 27. новембра 2019, на основу позитивне препоруке Комисије за канонизације, одлучио је да приброји сабору светих старца Јеронима Симонопетритског. Током своје недавне посете Светој Гори  патријарх Вартоломеј најавио је канонизацију четворице светогорска монаха, међу којима и старца Јеронима Симонопетритског.     Свети Јероним Симонопетритски био је игуман манастира Симонопетре и иконом и духовни отац метоха тог манастира у Виронасу у Атини посвећен Вазнесењу Господњем.    Васељенска Патријаршија такође је канонизовала архимандрита Софронија Сахарова, игумана и оснивача патријаршијског ставропигијалног манастира Светог Јована Крститеља у Есексу, у Енглеској.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Логос,
      На празник свете Катарине Александријске и свог 65. рођендана, патријарх александријски и све Африке Теодор хиротносао је игумана манастира, оца Германа, за епископа тамијатског, у патријаршијском свештеном манастиру Светог Саве Освећеног у Александрији. У чину хиротоније су учествовали многи архијереји Александријске Патројаршоије и Грчке Цркве.     Патријарх александријски је у својој проповеди похвалио новохиротонисаног епископа рекавши: „Данас је Црква Светог Марка срећна и радосна, јер је изванредан и искусан свештеник, владика Герман унет у списак архијереја“.   У исто време, Предстојатељ Александријске Цркве, осврћући се на смањење грчке заједнице у Египту, послао је сопствену поруку: „Било је триста Грка у Термопилама, али су се сукобили са хордама војника које је предводио Дарије. Александријска Црква је много пута прошла кроз ватру и воду, али ‘Ти си нас довео ус на место изобиља’. Наша Патријаршија ће живети, јер је то Божја воља, како је казао мој предешественик патријарх Партеније.“     Извор: Инфо-служба СПЦ

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...