Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
александар живаљев

Александријска патријаршија признала аутокефалност ПЦУ

Оцени ову тему

Recommended Posts

Мислим да морамо мало реалније посматрати ситуацију. Ми нисмо у стању да себи приуштимо изолацију, то на крају није ни црквено, ни здраво за Цркву. Моје идеје су само гласно размишљање. Шта ћемо ми радити ако Румуни и Бугари признају, затим Чешка или Грузија, након неког времена и Пољска? А шта ћемо кад након свега Руси направе неки маневар и они признају са неким елегантним извлачењем? Хоћемо ли ми након тога остати једини стуб и тврђава истине? Истина је субјективна, а не објективна реалност, она је Христос, личносни однос. Ми ћемо је изгубити ако прекинемо однос са свима на крају.

Црквени врх мора имати неколико опција и неколико сценарија, и треба тражити најбоље решење за Србе. Не можемо се понашати као деца и фундаменталисти.

Сад се поставља питање, ако Руси праве списак и сваки дан га проширују с ким они нису у општењу, да ли се то односи и на нас? Да ли би се неко од нас причестио код Вартоломеја или Јеронима у Атини? Лако је нама који смо у Београду и знамо где идемо у Цркву, а шта је са другима?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ranije sam razmisljao, ako bi ikada doslo do kakvog raskola u pravoslavlju, kako da se prema tome odnosim. Resenje se cinilo vrlo jednostavno. SVETA GORA. Gdje oni - tu i ja. A vidi ovo sada... Srecom, ovaj raskol je veoma jasan, ali ajde se osloni sad na njih za neka komplikovanija pitanja. Nisam ono ocekivao od Jefrema vatopedskog...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 11 часа, Grizzly Adams рече

У наредних годину-две и СПЦ ће да им призна аутокефалност.

Да смо живи & здрави.

SPC ako prizna PCU, drage volje ću prestati biti njen član. 

Srbija je prošla kroz mnogo što šta, i nije pristajala na ucjene nekad možda na svoju štetu. Srbi su tvrd, hajdučki narod plus poredak koji je stvoren padom Berlinskog zida se urušava i geopolitičke prilike idu Srbiji na korist. 

Srbija nema nijedan jedini razlog da prizna PCU, i uvjeren sam da se to neće desiti. 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, HOA+ рече

Истина је субјективна, а не објективна реалност, она је Христос, личносни однос. Ми ћемо је изгубити ако прекинемо однос са свима на крају.

Не можемо се понашати као деца и фундаменталисти.

Сада си ме ипак натерао на размишљање... Да не бисмо прекинули однос са свима хајде да будемо најличноснији, најсубјективнији, нај не-дечији и да се први заложимо да се Далај Лама призна као митрополит источно православне грко-католичке унијатско будистичке цркве.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, HOA+ рече

ако Руси праве списак и сваки дан га проширују с ким они нису у општењу

Наравно, Бартовој пропаганди је у интересу да се прикаже како је Барт пун љубави и радости и прима у свој загрљај све и свакога а Руси (и сви остали који се са Бартом око тога не слажу) су нетолерантни и искључиви и прекидају општења. Исту ту песмицу пева и Максим у својим домаћим задацима.

Али то је лаж. И то лаж која (између редова) намеће Бартову нео-папистичку изврнуту перспективу гледања.

Ствари стоје овако:

Они који упишу Епи-мафија у дипитхе аутоматски прекидају општење са РПЦ. Само су кукавице да то јасно и јавно кажу. Руси ни са ким самовољно не прекидају општење него само нечији дефакто прекид општења констатују кроз саопштење и списак ради знања свих својих верних.

P.S.
Увежбан си за спинове и троловање око ових ствари. Да ниси већ био овде? ;) 
 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 46 минута, Vladan :::. рече

Наравно, Бартовој пропаганди је у интересу да се прикаже како је Барт пун љубави и радости и прима у свој загрљај све и свакога а Руси (и сви остали који се са Бартом око тога не слажу) су нетолерантни и искључиви и прекидају општења. Исту ту песмицу пева и Максим у својим домаћим задацима.

Али то је лаж. И то лаж која (између редова) намеће Бартову нео-папистичку изврнуту перспективу гледања.

Ствари стоје овако:

Они који упишу Епи-мафија у дипитхе аутоматски прекидају општење са РПЦ. Само су кукавице да то јасно и јавно кажу. Руси ни са ким самовољно не прекидају општење него само нечији дефакто прекид општења констатују кроз саопштење и списак ради знања свих својих верних.

P.S.
Увежбан си за спинове и троловање око ових ствари. Да ниси већ био овде? ;) 
 

Каква дрскост у ставу. Како сте се узнели...помало страшно и језиво, а помало и смешно колико мислите да сте битни.

Каква прелест!

Share this post


Link to post
Share on other sites

@Анка Ја сам већ говорио да нисам Иринејев секретар. А ти ако си слободна јави се на пп да одемо на пиће и видимо то око прелести, можда си у праву па ме излечиш ;) 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, Vladan :::. рече

@Анка Ја сам већ говорио да нисам Иринејев секретар. А ти ако си слободна јави се на пп да одемо на пиће и видимо то око прелести, можда си у праву па ме излечиш ;) 

 

Ти си тај. Јеси. Тебе само Бог може излечити. Кроз покајање.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 15 часа, HOA+ рече

 @Рисбо

Веома леп православан став, помало монофизитски и фундаменталистички, начелно се слажем, али морамо мало и Халкидон испоштовати. Мој страх је да Руси неће бити толико непоколебљиви колико се нама чини. Ипак су они империја и све решавају  компромисом. А у том сценарију ми смо доњи.

 

пре 3 часа, HOA+ рече

Мислим да морамо мало реалније посматрати ситуацију. Ми нисмо у стању да себи приуштимо изолацију, то на крају није ни црквено, ни здраво за Цркву. Моје идеје су само гласно размишљање. Шта ћемо ми радити ако Румуни и Бугари признају, затим Чешка или Грузија, након неког времена и Пољска? А шта ћемо кад након свега Руси направе неки маневар и они признају са неким елегантним извлачењем? Хоћемо ли ми након тога остати једини стуб и тврђава истине? Истина је субјективна, а не објективна реалност, она је Христос, личносни однос. Ми ћемо је изгубити ако прекинемо однос са свима на крају.

Црквени врх мора имати неколико опција и неколико сценарија, и треба тражити најбоље решење за Србе. Не можемо се понашати као деца и фундаменталисти.

Сад се поставља питање, ако Руси праве списак и сваки дан га проширују с ким они нису у општењу, да ли се то односи и на нас? Да ли би се неко од нас причестио код Вартоломеја или Јеронима у Атини? Лако је нама који смо у Београду и знамо где идемо у Цркву, а шта је са другима?

Једном беше кад су сви бнили на једној страниа а ми на другој ,,,,они скуп у Фиренци да сви признадоше папу као капо тути капи..једино наш Патријарх не беше тамо..па испадосмо у праву. ето ти одговора!

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 15 минута, Анка рече

Ти си тај. Јеси.

Ама нисам тај, зар ме не препознајеш по писању? То сам ја. Немој сад да стављам овде оне фотке са мора...

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Vladan :::. рече

Ама нисам тај, зар ме не препознајеш по писању? То сам ја. Немој сад да стављам овде оне фотке са мора...

 

Стави слободно, немамо заједничку слику....а оне моје саме слободно не стидим се себе ни у једном издању.Били смо на летовању заједно...али то је све. Ја са својим мужем ти са својом женом, немој збуњивати народ. Све си у стању за своју столицу. Смири се на време.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 6 минута, Анка рече

Били смо на летовању заједно...али то је све.

Није то све! А кад смо изнајмили чамац и изгубили се у заливу и чекали да нас спаси танкер из Русије? Ево, да види народ:

fat-woman-skinny-man-on-beach.jpg.7012307ed52376b9ebe336e066a22f7e.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, Vladan :::. рече

Није то све! А кад смо изнајмили чамац и изгубили се у заливу и чекали да нас спаси танкер из Русије? Ево, да види народ:

fat-woman-skinny-man-on-beach.jpg.7012307ed52376b9ebe336e066a22f7e.jpg

Ти ниси смео даље од плићака....а мој муж и ја смо препливавали до острва...

еј јеси ли изгубио слике...имам ја али нисам на том задруга нивоу, знаш ме. Увек сам имала другачији став од просечности.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, Vladan :::. рече

Јел то овај беше?

14v1co.jpg.8dc14a902d9c5357f055df72baed9009.jpg

Прелазиш границе пристојности, но то није изненађење. Спреман си на све да се сачуваш у тој својој фотељи иза тих тапацираних кожом врата, а епископова држиш и даље са рупицама и шупљинама, да се свака реч чује кад му дође рецимо Порф.....

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Сусрет цариградског патријарха Вартоломеја и политичара из Македоније   Неки сматрају да је сусрет Цариградског патријарха Вартоломеја и македонског премијера Оливера Спасовског 13. јануара 2020. године отворио нове могућности и дао нову наду за решавање македонског црквеног проблема.     Опште је позната чињеница да савремена америчка дипломатија додељује Фанару све више и све отвореније улогу коју је имао у времену туркократије, када је живео административно-бирократску симбиозу са чиновничким апаратом Османске царевине. У Цариграду је на пријему код патријарха Вартоломеја био присутан и бивши премијер Зоран Зајев, лидер македонске партије СДСМ. Руски пранкери Лексус и Вован су почетком јула 2019. године успели у телефонском разговору да му се представе као председник Украјине Петро Порошенко. Зајев је био убеђен да прича са председником Украјине који му нуди своје искуство и помоћ око македонске аутокефалије, предлажући му уручи „донацију“ у готовом новцу цариградском патријарху. Они су успели да у македонском премијеру пробуде оријентални појам који се крије под речју „донација“, а заправо значи нешто скандалозније, познато у историји Балкана и Леванта као „бакшиш“. Примање мита је свакако била особина „лукавих Фенерлија“ како их назива бугарски романтичарски писац Георгије Раковски (Горскiй пътникъ Г. С. Раковскаго, Новый Садъ 1857).   Узгред треба напоменути да је Зоран Зајев пореклом из Струмице, а један његов предак Глигор је за време Краљевине Југославије побеђивао на локалним изборима на листи за струмичко село Муртино. Овај предак македонског премијера Зорана Зајева је био угледан домаћин, који је чак за оно време поседовао и комбајн, а у Вардарској бановини је однео победу на изборима за своје место, и још нешто, не мање важно за данашњу проблематику – презивао се Зајевић.   Цариград и словенске аутокефалије   Од боравка делегације политичара из Македоније код патријарха цариградског Вартоломеја поборници расколничке Македонске православне цркве, а још више монтенегринске лажне цркве пласирају причу како Цариградска патријаршија „ревидира томос дат српској православној цркви из 1922. године“. Постоји један идолопоклонички однос према савременој пракси додељивања томоса из Цариграда, а који је сажет у девизи „ми имамо томос“ којом су плесали, највише по политичким митинзима Порошенкови Украјинци. Таква психологија, некако, жели да се наметне и на Балкану. Прокламовано историјско враћање Украјине под управу Цариградске патријаршије, укидање одлука из давног XVII века, колико год историјски неутемељено, неки из балканске расколничке интеренационале желе да изједначе са додељивањем томоса из 1922. године, са позиције некакве редуковане историје и апсолутизованих историјских права Цариградске патријаршије.   Српска црква је у средњем веку своју аутокефалност добила од Цариграда и изградила сопствену мисију и културу, дајући све идентитетске садржаје са којима је српски народ дочекао турску најезду. Односи Цариградске патријаршије и Српске православне цркве западали су и у кризу у протеклим вековима, нарочито у току XVIII века када је почела да јача и да се уздиже нарочита интересна група јелинске елите позната под именом фанариоти.   Не треба заборавити да је укидање Пећке патријаршије и Охридске архиепископије пало у време највеће корумпираности, на почетку друге половине XVIII века. Једноставан увид у каталог патријараха „Велике Христове цркве“ показује да се у том „најмрачнијем периоду“, како га назива један од водећих православних историчара (Јован Мајендорф), за седамдесет три године измењало чак 48 патријараха! Систем тражених и даваних берата, указа за патријарашко наименовање, који се преносио на локални епископски ниво, подразумевао је праксу оријенталног и добро познатог османског поткупљивања. Управо из тих разлога су црквени великодостојници често били опорезивани, а и сами су спроводили политику изнуђивања на територији која им је била поверена.   Цариградски патријарх Самуило Ханцерис је успео уз помоћ турских власти да укине две словенске аутокефалне цркве на Балканском полуострву: 1766. српску Пећку патријаршију и 1767. Охридску архиепископију. Укидањем и својеврсном анексијом њихових епархија попунио је патријаршијску касу, опскрбио додатно фанариотске породице које су га и довеле на трон и извукао се из дугова.   Историјска јурисдикција Српске православне цркве на простору Македоније     Српске епархије које су биле у Македонији тога времена (у другој половини XVIII века) јесу: Полошка (тетовска), Скопска митрополија, Кратовска и Штипско-коласијска. Таква мрежа епархија је, са мањим територијалним изменама трајала од 1557. (од обнове Пећке патријаршије) па све до њеног насилног фанариотско-османског укидања 1766. године. Када је обнављао српску црквену аутокефалију патријарх Макарије Соколовић није био прожет неоснованим претензијама, него се позивао на оне границе српске црквене управе на југу, а које су постојале још од времена Српске цркве времена краља Милутина и касније, када су 1282. Светосавској цркви придружене Скопска митрополија, а касније основана Полошка (Тетовска епархија) са Злетовском (на простору старе Морозвиждске епископије). Последња поменута је основана 1347. године, а њен темељни акт је заправо оснивачка повеља манастира Леснова, задужбине деспота Јована Оливера, познатог властелина цара Душана, чији ктиторски натпис на фресци још постоји изнад леве певнице у манастиру посвећеном Св. Архангелу Михаилу, а у коме тај благочестиви велможа каже: „Бејах међу Србљима“...   Све до 1766. године линија додира црквених управа Охридске архиепископије и Пећке патријаршије у Македонији ишла је линијом Дебар – Велес – Радовиш, с тим да су Дебар и Велес били под Охридским престолом, а долина Брегалнице под Пећким троном. Занимљиво да су манастири и јужно од ове линије имали српске црквено-историјске традиције. Сетимо се да је Бигорски манастир у првој половини XIX века одржавао живе контакте са Српском црквом у Кнежевини. Сачувано је много обраћања братстава манастира Светог Јована Бигорског код Дебра митрополији Београдској.   Тако је једно писмо саставио игуман Бигорског манастира Арсеније кнезу Милошу Теодоровићу Обреновићу 1837. године, са напоменом да се моле за његово и здравље његовог дома, а карактеристичан је узвик: „Православна страно, слободна земљо српска! Дајте нам руку помоћи, ослободите нас који се налазимо у невољи“! ... „Овим нашим смиреним и најпонизнијим писанијем јављамо Вашем благочашћу, да се гореречена Свештена Обитељ славјаносрпска подиже у време благочестивих у свагда помињаних српских царева, а чија се имена налазе исписана у древним општежитељним књигама“. Овде је игуман Арсеније свакако мислио на Поменик манастира Св. Јована Бигорског у чијем уводном и најстаријем делу из прве половине XVI века помињу „цареви и господа српска“ почевши од Светог Симеона Мироточца и Светог Саве.   Сви историјски и значајни манастири у Македонији су из времена српске владавине попут Нагоричког, Матеича, Кучевишта, Марковог манастира, Лешка, Полошког, манастира Св. Андреје на Трески, Конче код Струмице, цркава села Бањана..., а потпуни списак такве сакралне топографије би био подужи.   Историјска јурисдикција Цариграда у Македонији   Редовно стање црквеног живота уведено је у македонским крајевима тек после Првог светског рата. Цариградска патријаршија је препустила одређени број епархија којима је управљала Српској православној цркви, давши им канонски отпуст што је фиксирано писмено у „Томосу“ Цариградске Патријаршије од 19. фебруара 1922. године, где је речено:     Према томе и у погледу на Богоспасајему Краљевину Србију с обзиром на то, што је она после бивших балканских ратова из 1912. и 1913. године и доскорашњег великог светског рата проширена и увећана и подигнута у једно уједињено Краљевство СХС по милости и благослову Божијем, обухватила је у својим границама епархије које су до скора биле под канонском управом Патријаршијског Васељенског Престола и то митрополије: Скопску, Рашко-призренску, Велешко-дебарску, Пелагонијску, Преспанско-охридску и део митрополије Воденске, Епископију Полијанску, на основу Букурешког Уговора од 10. августа 1913. г.; Митрополију Струмичку на основу Нејског Уговора од 27. новембра 1919. године“.   Када је реч о историјској јурисдикцији Цариграда на простору данашње Македоније, а да она није у другој половини XVIII века одузета од Охридске архиепископије или Пећке патријаршије, ради се само о једном уском појасу дуж Вардара на југу, око мањих градова Валандова, Ђевђелије и Дојрана. То је била Епархија пољанска, поленинска или полијанска, по архаичном имену града Дојрана – Пољанин, Пољански град.   Интересантно је да је један епископ са ове епархије боравио у Русији у првој половини XVII века. У Москви су се, 5. маја 1628. године, обрели епископ Теона и архимандрит Никодим, а „ти старци су рекли да су из српске земље из манастира Рођења Пречисте Богородице“. Епископ Теона је носио писма солунског митрополита за руског патријарха и руског цара. У донетим актима солунског митрополита епископ Теон се назива „полеанскимъ“ . У архивским актима је долазак епископа Теона записан на начин да он долази „из сербскiе земљи Рождественскаго монастиря“, а са њим је истог дана дошао из „турецкiе земли города Трикала троицкогω монастиря“ архимандрит Неофит такође „для испрошенiя милостини“. (Видети: Россйский государственный архив древних актов, Сношения России с Грецией (коллекция) из фондов Боярской Думы, Посольского приказа, Посольской канлцелярии, Колегии иностранных дел 1718-1719. гг., Регестры греческимъ дѣламъ старыхъ и новыхъ лѣтъ, 5. мая 7136. года (=1628), № 14).   Радован Пилиповић   директор Архива Српске православне цркве     Извор: Православие.ру
      View full Странице
    • Од Логос,
      Сусрет цариградског патријарха Вартоломеја и политичара из Македоније   Неки сматрају да је сусрет Цариградског патријарха Вартоломеја и македонског премијера Оливера Спасовског 13. јануара 2020. године отворио нове могућности и дао нову наду за решавање македонског црквеног проблема.     Опште је позната чињеница да савремена америчка дипломатија додељује Фанару све више и све отвореније улогу коју је имао у времену туркократије, када је живео административно-бирократску симбиозу са чиновничким апаратом Османске царевине. У Цариграду је на пријему код патријарха Вартоломеја био присутан и бивши премијер Зоран Зајев, лидер македонске партије СДСМ. Руски пранкери Лексус и Вован су почетком јула 2019. године успели у телефонском разговору да му се представе као председник Украјине Петро Порошенко. Зајев је био убеђен да прича са председником Украјине који му нуди своје искуство и помоћ око македонске аутокефалије, предлажући му уручи „донацију“ у готовом новцу цариградском патријарху. Они су успели да у македонском премијеру пробуде оријентални појам који се крије под речју „донација“, а заправо значи нешто скандалозније, познато у историји Балкана и Леванта као „бакшиш“. Примање мита је свакако била особина „лукавих Фенерлија“ како их назива бугарски романтичарски писац Георгије Раковски (Горскiй пътникъ Г. С. Раковскаго, Новый Садъ 1857).   Узгред треба напоменути да је Зоран Зајев пореклом из Струмице, а један његов предак Глигор је за време Краљевине Југославије побеђивао на локалним изборима на листи за струмичко село Муртино. Овај предак македонског премијера Зорана Зајева је био угледан домаћин, који је чак за оно време поседовао и комбајн, а у Вардарској бановини је однео победу на изборима за своје место, и још нешто, не мање важно за данашњу проблематику – презивао се Зајевић.   Цариград и словенске аутокефалије   Од боравка делегације политичара из Македоније код патријарха цариградског Вартоломеја поборници расколничке Македонске православне цркве, а још више монтенегринске лажне цркве пласирају причу како Цариградска патријаршија „ревидира томос дат српској православној цркви из 1922. године“. Постоји један идолопоклонички однос према савременој пракси додељивања томоса из Цариграда, а који је сажет у девизи „ми имамо томос“ којом су плесали, највише по политичким митинзима Порошенкови Украјинци. Таква психологија, некако, жели да се наметне и на Балкану. Прокламовано историјско враћање Украјине под управу Цариградске патријаршије, укидање одлука из давног XVII века, колико год историјски неутемељено, неки из балканске расколничке интеренационале желе да изједначе са додељивањем томоса из 1922. године, са позиције некакве редуковане историје и апсолутизованих историјских права Цариградске патријаршије.   Српска црква је у средњем веку своју аутокефалност добила од Цариграда и изградила сопствену мисију и културу, дајући све идентитетске садржаје са којима је српски народ дочекао турску најезду. Односи Цариградске патријаршије и Српске православне цркве западали су и у кризу у протеклим вековима, нарочито у току XVIII века када је почела да јача и да се уздиже нарочита интересна група јелинске елите позната под именом фанариоти.   Не треба заборавити да је укидање Пећке патријаршије и Охридске архиепископије пало у време највеће корумпираности, на почетку друге половине XVIII века. Једноставан увид у каталог патријараха „Велике Христове цркве“ показује да се у том „најмрачнијем периоду“, како га назива један од водећих православних историчара (Јован Мајендорф), за седамдесет три године измењало чак 48 патријараха! Систем тражених и даваних берата, указа за патријарашко наименовање, који се преносио на локални епископски ниво, подразумевао је праксу оријенталног и добро познатог османског поткупљивања. Управо из тих разлога су црквени великодостојници често били опорезивани, а и сами су спроводили политику изнуђивања на територији која им је била поверена.   Цариградски патријарх Самуило Ханцерис је успео уз помоћ турских власти да укине две словенске аутокефалне цркве на Балканском полуострву: 1766. српску Пећку патријаршију и 1767. Охридску архиепископију. Укидањем и својеврсном анексијом њихових епархија попунио је патријаршијску касу, опскрбио додатно фанариотске породице које су га и довеле на трон и извукао се из дугова.   Историјска јурисдикција Српске православне цркве на простору Македоније     Српске епархије које су биле у Македонији тога времена (у другој половини XVIII века) јесу: Полошка (тетовска), Скопска митрополија, Кратовска и Штипско-коласијска. Таква мрежа епархија је, са мањим територијалним изменама трајала од 1557. (од обнове Пећке патријаршије) па све до њеног насилног фанариотско-османског укидања 1766. године. Када је обнављао српску црквену аутокефалију патријарх Макарије Соколовић није био прожет неоснованим претензијама, него се позивао на оне границе српске црквене управе на југу, а које су постојале још од времена Српске цркве времена краља Милутина и касније, када су 1282. Светосавској цркви придружене Скопска митрополија, а касније основана Полошка (Тетовска епархија) са Злетовском (на простору старе Морозвиждске епископије). Последња поменута је основана 1347. године, а њен темељни акт је заправо оснивачка повеља манастира Леснова, задужбине деспота Јована Оливера, познатог властелина цара Душана, чији ктиторски натпис на фресци још постоји изнад леве певнице у манастиру посвећеном Св. Архангелу Михаилу, а у коме тај благочестиви велможа каже: „Бејах међу Србљима“...   Све до 1766. године линија додира црквених управа Охридске архиепископије и Пећке патријаршије у Македонији ишла је линијом Дебар – Велес – Радовиш, с тим да су Дебар и Велес били под Охридским престолом, а долина Брегалнице под Пећким троном. Занимљиво да су манастири и јужно од ове линије имали српске црквено-историјске традиције. Сетимо се да је Бигорски манастир у првој половини XIX века одржавао живе контакте са Српском црквом у Кнежевини. Сачувано је много обраћања братстава манастира Светог Јована Бигорског код Дебра митрополији Београдској.   Тако је једно писмо саставио игуман Бигорског манастира Арсеније кнезу Милошу Теодоровићу Обреновићу 1837. године, са напоменом да се моле за његово и здравље његовог дома, а карактеристичан је узвик: „Православна страно, слободна земљо српска! Дајте нам руку помоћи, ослободите нас који се налазимо у невољи“! ... „Овим нашим смиреним и најпонизнијим писанијем јављамо Вашем благочашћу, да се гореречена Свештена Обитељ славјаносрпска подиже у време благочестивих у свагда помињаних српских царева, а чија се имена налазе исписана у древним општежитељним књигама“. Овде је игуман Арсеније свакако мислио на Поменик манастира Св. Јована Бигорског у чијем уводном и најстаријем делу из прве половине XVI века помињу „цареви и господа српска“ почевши од Светог Симеона Мироточца и Светог Саве.   Сви историјски и значајни манастири у Македонији су из времена српске владавине попут Нагоричког, Матеича, Кучевишта, Марковог манастира, Лешка, Полошког, манастира Св. Андреје на Трески, Конче код Струмице, цркава села Бањана..., а потпуни списак такве сакралне топографије би био подужи.   Историјска јурисдикција Цариграда у Македонији   Редовно стање црквеног живота уведено је у македонским крајевима тек после Првог светског рата. Цариградска патријаршија је препустила одређени број епархија којима је управљала Српској православној цркви, давши им канонски отпуст што је фиксирано писмено у „Томосу“ Цариградске Патријаршије од 19. фебруара 1922. године, где је речено:     Према томе и у погледу на Богоспасајему Краљевину Србију с обзиром на то, што је она после бивших балканских ратова из 1912. и 1913. године и доскорашњег великог светског рата проширена и увећана и подигнута у једно уједињено Краљевство СХС по милости и благослову Божијем, обухватила је у својим границама епархије које су до скора биле под канонском управом Патријаршијског Васељенског Престола и то митрополије: Скопску, Рашко-призренску, Велешко-дебарску, Пелагонијску, Преспанско-охридску и део митрополије Воденске, Епископију Полијанску, на основу Букурешког Уговора од 10. августа 1913. г.; Митрополију Струмичку на основу Нејског Уговора од 27. новембра 1919. године“.   Када је реч о историјској јурисдикцији Цариграда на простору данашње Македоније, а да она није у другој половини XVIII века одузета од Охридске архиепископије или Пећке патријаршије, ради се само о једном уском појасу дуж Вардара на југу, око мањих градова Валандова, Ђевђелије и Дојрана. То је била Епархија пољанска, поленинска или полијанска, по архаичном имену града Дојрана – Пољанин, Пољански град.   Интересантно је да је један епископ са ове епархије боравио у Русији у првој половини XVII века. У Москви су се, 5. маја 1628. године, обрели епископ Теона и архимандрит Никодим, а „ти старци су рекли да су из српске земље из манастира Рођења Пречисте Богородице“. Епископ Теона је носио писма солунског митрополита за руског патријарха и руског цара. У донетим актима солунског митрополита епископ Теон се назива „полеанскимъ“ . У архивским актима је долазак епископа Теона записан на начин да он долази „из сербскiе земљи Рождественскаго монастиря“, а са њим је истог дана дошао из „турецкiе земли города Трикала троицкогω монастиря“ архимандрит Неофит такође „для испрошенiя милостини“. (Видети: Россйский государственный архив древних актов, Сношения России с Грецией (коллекция) из фондов Боярской Думы, Посольского приказа, Посольской канлцелярии, Колегии иностранных дел 1718-1719. гг., Регестры греческимъ дѣламъ старыхъ и новыхъ лѣтъ, 5. мая 7136. года (=1628), № 14).   Радован Пилиповић   директор Архива Српске православне цркве     Извор: Православие.ру
    • Од Логос,
      Свештени Синод Руске Православне Цркве, на свом заседању 26. октобра 2019. године, разматрао је „последице признања расколничке структуре која делује у Украјини од стране Примата Александријске Патријаршије“.     Дана, 8. новембра 2019. године, током Божанске литургије у Каиру патријарх александријски Теодор поменуо је на великом входу међу предстојатељима аутокефалних православних Цркава поглавара украјинске расколничке групе и објавио званично признање ове неканонске структуре.   С тим у везу Свештени Синод ове свете Цркве донео је следећу одлуку:   1. Изразити дубоку жалост у вези са антиканонским радњама александријског патријарха Теодора, који је ушао у заједништво са расколницима.   2. Нагласити да је одлука александријског патријарха Теодора да призна украјинске расколнике у супротности с вишекратним изјавама Његовог Блаженства у подршку канонској Украјинској Православној Цркви и њеном предстојатељу, митрополиту кијевском и све Украјине Онуфрију, у које спада и изјава дата током његове последње посете Украјинској Православној Цркви 27. септембра - 1. октобра 2018. године, три недеље након упада Цариградске Патријаршије у Украјину именовањем "егзархâ" у Кијеву.   3. Приметити да одлука о признавању расколничке структуре у Украјини није донета на заседању Свештеног Синода Александријске Патријаршије 7. и 9. октобра, а њеним архијерејима није изнето на гласање и, сходно томе, нема саборни карактер, већ ју је донео Предстојатељ ове Цркве на своју руку.   4. Потврдити немогућност помињања имена патријарха александријског Теодора у диптисима, као и молитве и евхаристијског општења са њим.   5. Очувати црквено општење са архијерејима Александријске Православне Цркве, осим оних који су подржавали или ће убудуће подржавати легализацију украјинског раскола.   6. Обуставите делатност представништва  (подворја) Александријске Патријаршије при московском патријарашком престолу.   7. Представништво Патријарха московског и све Русије при Патријарху александријском биће претворено у парохију Руске Православне Цркве у Каиру.   8. Извести из јурисдикције Александријске Патријаршије парохије Руске Православне Цркве које се налазе на афричком континенту и дати  им ставропигијални статус.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Логос,
      Свештени Синод Васељенске Патријаршије, који је одржан 27. новембра 2019, на основу позитивне препоруке Комисије за канонизације, одлучио је да приброји сабору светих старца Јеронима Симонопетритског. Током своје недавне посете Светој Гори  патријарх Вартоломеј најавио је канонизацију четворице светогорска монаха, међу којима и старца Јеронима Симонопетритског.     Свети Јероним Симонопетритски био је игуман манастира Симонопетре и иконом и духовни отац метоха тог манастира у Виронасу у Атини посвећен Вазнесењу Господњем.    Васељенска Патријаршија такође је канонизовала архимандрита Софронија Сахарова, игумана и оснивача патријаршијског ставропигијалног манастира Светог Јована Крститеља у Есексу, у Енглеској.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Логос,
      На празник свете Катарине Александријске и свог 65. рођендана, патријарх александријски и све Африке Теодор хиротносао је игумана манастира, оца Германа, за епископа тамијатског, у патријаршијском свештеном манастиру Светог Саве Освећеног у Александрији. У чину хиротоније су учествовали многи архијереји Александријске Патројаршоије и Грчке Цркве.     Патријарх александријски је у својој проповеди похвалио новохиротонисаног епископа рекавши: „Данас је Црква Светог Марка срећна и радосна, јер је изванредан и искусан свештеник, владика Герман унет у списак архијереја“.   У исто време, Предстојатељ Александријске Цркве, осврћући се на смањење грчке заједнице у Египту, послао је сопствену поруку: „Било је триста Грка у Термопилама, али су се сукобили са хордама војника које је предводио Дарије. Александријска Црква је много пута прошла кроз ватру и воду, али ‘Ти си нас довео ус на место изобиља’. Наша Патријаршија ће живети, јер је то Божја воља, како је казао мој предешественик патријарх Партеније.“     Извор: Инфо-служба СПЦ

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...