Jump to content

Александријска патријаршија признала аутокефалност ПЦУ

Оцени ову тему


Recommended Posts

По материјалима православних новинских агенција.

alenxg.jpg

Данас у време литургије у Каиру, поводом празника Светог Архистратига Михаила по новом календару, александријски патријах Теодор је у диптиху поглавара помесних цркава поменуо Епифанија Думенка вођу "Православне цркве Украјине".

На крају литургије патријарх Теодор објавио је одлуку Александријске цркве о признању аутокефалије ПЦУ на челу са Епифанијем, а потом је прочитана и одговарајућа одлука Синода Александријске патријаршије (ВИДЕО У ПРИЛОГУ, као и текст Саопштења).

Ова вест је донекле изненађујућа јер је сам патријарх Теодор у више наврата, као неко ко је живео и службовао у Украјини, више пута наглашавао да је Украјинска православна црква митрополита Онуфрија једина канонска црква у тој земљи. Такође, александријски патријарх је заједно са антиохијским и јерусалимским патријархом и кипарским архиепископом својевремено покренуо иницијативу за превазилажење раскола између Цариграда и Москве насталог по питању Украјине.

Сматра се да је данашњи чин настао као манифестација јединства "јелинских цркава", а после идентичне одлуке Атинске архиепископије.

 

anakoinothen-alexandreias-1.jpg


View full Странице

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

  

  • Replies 131
  • Created
  • Last Reply

Top Posters In This Topic

Top Posters In This Topic

Popular Posts

SPC ako prizna PCU, drage volje ću prestati biti njen član.  Srbija je prošla kroz mnogo što šta, i nije pristajala na ucjene nekad možda na svoju štetu. Srbi su tvrd, hajdučki narod plus poredak

Наравно, Бартовој пропаганди је у интересу да се прикаже како је Барт пун љубави и радости и прима у свој загрљај све и свакога а Руси (и сви остали који се са Бартом око тога не слажу) су нетолерантн

Да ли је могуће да се на васељенском нивоу не води разговор о импликацијама фанарске новотријадологије? Додељивање аутокефалија не сме да буде право искључиво једне помесне Цркве, тј. одлуку о аутокеф

Posted Images

Јавна је тајна, бар у Грчкој међу нашим студентима теологије и свештеницима, да су у Египту 90 посто гејеви у епископату и да је зато њих врло лако контролисати и манипулисати са њима.  Ово је невиђена брука и пад Грчког православља.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 7 минута, александар живаљев рече

Ова вест је донекле изненађујућа јер је сам патријарх Теодор у више наврата, као неко ко је живео и службовао у Украјини, више пута наглашавао да је Украјинска православна црква митрополита Онуфрија једина канонска црква у тој земљи.

Izem ti integritet....ko je veći šampion u dvoličnosti.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 6 минута, Obozavalac рече

Јавна је тајна, бар у Грчкој међу нашим студентима теологије и свештеницима, да су у Египту 90 посто гејеви у епископату и да је зато њих врло лако контролисати и манипулисати са њима.  Ово је невиђена брука и пад Грчког православља.

Kazes lako ih je manipulisati jer su gejevi? Sta to znaci, da su heterosexualci ne bi se moglo manipulisati sa njima?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Да ли је могуће да се на васељенском нивоу не води разговор о импликацијама фанарске новотријадологије? Додељивање аутокефалија не сме да буде право искључиво једне помесне Цркве, тј. одлуку о аутокефалији не сме да успостави једна помесна Црква пре заједничке потврде и равноправног додељивања од стране свих помесних Цркава. У супротном,  друга крајност би била да свака помесна Црква иструби за себе право самосталног додељивања аутокефалија и да заправо буде мноштво подељених помесних Цркава, које ће се рађати као инфлаторни мултиверзуми.

Сада се види шта је спречавало вековима да православна Црква добије наслеђе васељенских Сабора у новом свеправославном Сабору. Жељу да једна помесна Црква буде узрок и исходиште других аутокефалија, јединствено као што је Бог Отац јединствени извор других божанских Ипостаси, православна Црква неће никада прихватити, јер би то био један нови и још накараднији папизам. У овом сукобу са Фанаром, православна Црква располаже са конкретним теолошким ставовима, тако да је раскол са Фанаром уистину догматског карактера.

Цариград као да је самога себе довео до изопштења и удаљавања готово исто као и Римска Црква што је са собом урадила. Једна дубока тајна као што је учење филиоквеа, злоупотребила се тако да је његово погрешно тумачење примењено на одређену организацију Цркве. Тако и сада, једну одређену тајну као што је началије Бога Оца, Фанар жели да примени на своје самостално и самовласно додељивање аутокефалија помесних Цркава. Једноставно, у том подухвату постоје конкретне теолошке неправилности, у виду пренаглашавања достигнућа створеног у равни нествореног.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 27 минута, Ronald рече

Kazes lako ih je manipulisati jer su gejevi? Sta to znaci, da su heterosexualci ne bi se moglo manipulisati sa njima?

Ne budi bukvalista. Misli čovek da postoji materijal kojima ih je lako uceniti.

Ako se ne varam, Mačković je nedavno nešto slično pisao i rekao je da će alekandrijska patrijaršija prva priznati PCU.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Пре сат времена, Вукашин рече

Ne budi bukvalista. Misli čovek da postoji materijal kojima ih je lako uceniti.

Ako se ne varam, Mačković je nedavno nešto slično pisao i rekao je da će alekandrijska patrijaršija prva priznati PCU.

Ali opet nema smisla, ako su u celibatu nije bitno koje su sexualne orijentacije. Pa i medju najvecim asketama ima gejeva, tako da ne vidim razliku, dal je neko gej ili hetero, on je u celibatu, podvizava se, posti, iscrpljuje tijelo, jedino je gejevima jos teze jer su okruzeni muskarcima. 

Ako je neki episkop gej ali se drzi svih monaskih pravila, onda je sex.orijent. nebitna.

Mozda da je napisao kako ima homo skandala vezananih za njihove episkope onda bi to bila druga prica.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

I ostavite se price o gejevima na ovako ozbiljnoj temi. Sad cemo raspravljati mogu li ili ne mogu episkopi biti gejevi...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 13 минута, Bonsenjo рече

I ostavite se price o gejevima na ovako ozbiljnoj temi. Sad cemo raspravljati mogu li ili ne mogu episkopi biti gejevi...

Једино је битно сад да ли је Пат. признао Епифанија  ако му је неко претио да ће изаћи слике,снимци итд неких геј радњи у Александријској Цркви . То је Мачковић најавио да ће се десити има 20 дана . Ја такође снимке нисам видео али сам пре 10 дана био у Грчкој и кажу ми другари из Солуна да се о томе прича и да постоје . Сад која је служба у стању то све да скупи то нам је свима јасно. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 30 минута, emilija рече

Sve ide kako je receno. Ruska pravoslavna crkva ce ostati sama na kraju. I mozda jedina - pravoslavna.

i Srpska. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 минут, Bonsenjo рече

@srb_Lo nebitno, moglo je biti i sa zenom. Vazno da li je ucjena ili njegova slobodna odluka. Mogli su ga ucijeniti bilo cime...

Да али види се да је уцењен са нечим озбиљним чим је променио мишљење преко ноћи за 180 степени 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Vergilius,
      Vrlo slabo znam o ovoj tematici pa bih da pitam najpre nad kojim teritorijama Vaseljenska patrijaršija danas ima jurisdikciju, kakvu funkciju ima u odnosu na druge pravoslavne patrijaršije i u kakvim je odnosima sa Srpskom crkvom danas?
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У условима епидемије у Москви, услед које се смањио број парохијана који долазе у московске храмове и услед које је дошло до значајног смањења прилога за потребе парохија, метоха и манастира Његова Светост Патријарх московски и целе Русије обратио се својој пастви с молбом за пружање материјалне помоћи парохијама. Ова молба поглавара Руске Православне Цркве је услишена.     По благослову Његове Светости патријарха Кирила приложена средства ће у најскорије време бити упућена Московској патријаршији за московске парохије и метохе ради помоћи у исплати плате клирицима за два месеца, преноси Патриархија.ru. Такође, средства ће бити упућена ставропигијалним обитељима у којима служи бело свештенство.   Осим тога, од приложеног износа парохијама ће бити упућена помоћ за свештенослужитеље с малолетном децом.   Поглавар Руске Православне Цркве позива московски клир да се помоли за здравље доброчинитеља који су пожелели да остану анонимни.     Извор: Православие.ру
    • Од Поуке.орг - инфо,
      На свом редовном заседању 9. марта 2020. године Свети и Свештени Синод Васељенског престола прибројао је Сабору светих Православне Цркве тројицу великих духовних отаца са Свете Горе: монахе Данила Катунатског  и Јосифа Исихаста, као и јеромонаха Јефрема Катунатског.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Сусрет цариградског патријарха Вартоломеја и политичара из Македоније   Неки сматрају да је сусрет Цариградског патријарха Вартоломеја и македонског премијера Оливера Спасовског 13. јануара 2020. године отворио нове могућности и дао нову наду за решавање македонског црквеног проблема.     Опште је позната чињеница да савремена америчка дипломатија додељује Фанару све више и све отвореније улогу коју је имао у времену туркократије, када је живео административно-бирократску симбиозу са чиновничким апаратом Османске царевине. У Цариграду је на пријему код патријарха Вартоломеја био присутан и бивши премијер Зоран Зајев, лидер македонске партије СДСМ. Руски пранкери Лексус и Вован су почетком јула 2019. године успели у телефонском разговору да му се представе као председник Украјине Петро Порошенко. Зајев је био убеђен да прича са председником Украјине који му нуди своје искуство и помоћ око македонске аутокефалије, предлажући му уручи „донацију“ у готовом новцу цариградском патријарху. Они су успели да у македонском премијеру пробуде оријентални појам који се крије под речју „донација“, а заправо значи нешто скандалозније, познато у историји Балкана и Леванта као „бакшиш“. Примање мита је свакако била особина „лукавих Фенерлија“ како их назива бугарски романтичарски писац Георгије Раковски (Горскiй пътникъ Г. С. Раковскаго, Новый Садъ 1857).   Узгред треба напоменути да је Зоран Зајев пореклом из Струмице, а један његов предак Глигор је за време Краљевине Југославије побеђивао на локалним изборима на листи за струмичко село Муртино. Овај предак македонског премијера Зорана Зајева је био угледан домаћин, који је чак за оно време поседовао и комбајн, а у Вардарској бановини је однео победу на изборима за своје место, и још нешто, не мање важно за данашњу проблематику – презивао се Зајевић.   Цариград и словенске аутокефалије   Од боравка делегације политичара из Македоније код патријарха цариградског Вартоломеја поборници расколничке Македонске православне цркве, а још више монтенегринске лажне цркве пласирају причу како Цариградска патријаршија „ревидира томос дат српској православној цркви из 1922. године“. Постоји један идолопоклонички однос према савременој пракси додељивања томоса из Цариграда, а који је сажет у девизи „ми имамо томос“ којом су плесали, највише по политичким митинзима Порошенкови Украјинци. Таква психологија, некако, жели да се наметне и на Балкану. Прокламовано историјско враћање Украјине под управу Цариградске патријаршије, укидање одлука из давног XVII века, колико год историјски неутемељено, неки из балканске расколничке интеренационале желе да изједначе са додељивањем томоса из 1922. године, са позиције некакве редуковане историје и апсолутизованих историјских права Цариградске патријаршије.   Српска црква је у средњем веку своју аутокефалност добила од Цариграда и изградила сопствену мисију и културу, дајући све идентитетске садржаје са којима је српски народ дочекао турску најезду. Односи Цариградске патријаршије и Српске православне цркве западали су и у кризу у протеклим вековима, нарочито у току XVIII века када је почела да јача и да се уздиже нарочита интересна група јелинске елите позната под именом фанариоти.   Не треба заборавити да је укидање Пећке патријаршије и Охридске архиепископије пало у време највеће корумпираности, на почетку друге половине XVIII века. Једноставан увид у каталог патријараха „Велике Христове цркве“ показује да се у том „најмрачнијем периоду“, како га назива један од водећих православних историчара (Јован Мајендорф), за седамдесет три године измењало чак 48 патријараха! Систем тражених и даваних берата, указа за патријарашко наименовање, који се преносио на локални епископски ниво, подразумевао је праксу оријенталног и добро познатог османског поткупљивања. Управо из тих разлога су црквени великодостојници често били опорезивани, а и сами су спроводили политику изнуђивања на територији која им је била поверена.   Цариградски патријарх Самуило Ханцерис је успео уз помоћ турских власти да укине две словенске аутокефалне цркве на Балканском полуострву: 1766. српску Пећку патријаршију и 1767. Охридску архиепископију. Укидањем и својеврсном анексијом њихових епархија попунио је патријаршијску касу, опскрбио додатно фанариотске породице које су га и довеле на трон и извукао се из дугова.   Историјска јурисдикција Српске православне цркве на простору Македоније     Српске епархије које су биле у Македонији тога времена (у другој половини XVIII века) јесу: Полошка (тетовска), Скопска митрополија, Кратовска и Штипско-коласијска. Таква мрежа епархија је, са мањим територијалним изменама трајала од 1557. (од обнове Пећке патријаршије) па све до њеног насилног фанариотско-османског укидања 1766. године. Када је обнављао српску црквену аутокефалију патријарх Макарије Соколовић није био прожет неоснованим претензијама, него се позивао на оне границе српске црквене управе на југу, а које су постојале још од времена Српске цркве времена краља Милутина и касније, када су 1282. Светосавској цркви придружене Скопска митрополија, а касније основана Полошка (Тетовска епархија) са Злетовском (на простору старе Морозвиждске епископије). Последња поменута је основана 1347. године, а њен темељни акт је заправо оснивачка повеља манастира Леснова, задужбине деспота Јована Оливера, познатог властелина цара Душана, чији ктиторски натпис на фресци још постоји изнад леве певнице у манастиру посвећеном Св. Архангелу Михаилу, а у коме тај благочестиви велможа каже: „Бејах међу Србљима“...   Све до 1766. године линија додира црквених управа Охридске архиепископије и Пећке патријаршије у Македонији ишла је линијом Дебар – Велес – Радовиш, с тим да су Дебар и Велес били под Охридским престолом, а долина Брегалнице под Пећким троном. Занимљиво да су манастири и јужно од ове линије имали српске црквено-историјске традиције. Сетимо се да је Бигорски манастир у првој половини XIX века одржавао живе контакте са Српском црквом у Кнежевини. Сачувано је много обраћања братстава манастира Светог Јована Бигорског код Дебра митрополији Београдској.   Тако је једно писмо саставио игуман Бигорског манастира Арсеније кнезу Милошу Теодоровићу Обреновићу 1837. године, са напоменом да се моле за његово и здравље његовог дома, а карактеристичан је узвик: „Православна страно, слободна земљо српска! Дајте нам руку помоћи, ослободите нас који се налазимо у невољи“! ... „Овим нашим смиреним и најпонизнијим писанијем јављамо Вашем благочашћу, да се гореречена Свештена Обитељ славјаносрпска подиже у време благочестивих у свагда помињаних српских царева, а чија се имена налазе исписана у древним општежитељним књигама“. Овде је игуман Арсеније свакако мислио на Поменик манастира Св. Јована Бигорског у чијем уводном и најстаријем делу из прве половине XVI века помињу „цареви и господа српска“ почевши од Светог Симеона Мироточца и Светог Саве.   Сви историјски и значајни манастири у Македонији су из времена српске владавине попут Нагоричког, Матеича, Кучевишта, Марковог манастира, Лешка, Полошког, манастира Св. Андреје на Трески, Конче код Струмице, цркава села Бањана..., а потпуни списак такве сакралне топографије би био подужи.   Историјска јурисдикција Цариграда у Македонији   Редовно стање црквеног живота уведено је у македонским крајевима тек после Првог светског рата. Цариградска патријаршија је препустила одређени број епархија којима је управљала Српској православној цркви, давши им канонски отпуст што је фиксирано писмено у „Томосу“ Цариградске Патријаршије од 19. фебруара 1922. године, где је речено:     Према томе и у погледу на Богоспасајему Краљевину Србију с обзиром на то, што је она после бивших балканских ратова из 1912. и 1913. године и доскорашњег великог светског рата проширена и увећана и подигнута у једно уједињено Краљевство СХС по милости и благослову Божијем, обухватила је у својим границама епархије које су до скора биле под канонском управом Патријаршијског Васељенског Престола и то митрополије: Скопску, Рашко-призренску, Велешко-дебарску, Пелагонијску, Преспанско-охридску и део митрополије Воденске, Епископију Полијанску, на основу Букурешког Уговора од 10. августа 1913. г.; Митрополију Струмичку на основу Нејског Уговора од 27. новембра 1919. године“.   Када је реч о историјској јурисдикцији Цариграда на простору данашње Македоније, а да она није у другој половини XVIII века одузета од Охридске архиепископије или Пећке патријаршије, ради се само о једном уском појасу дуж Вардара на југу, око мањих градова Валандова, Ђевђелије и Дојрана. То је била Епархија пољанска, поленинска или полијанска, по архаичном имену града Дојрана – Пољанин, Пољански град.   Интересантно је да је један епископ са ове епархије боравио у Русији у првој половини XVII века. У Москви су се, 5. маја 1628. године, обрели епископ Теона и архимандрит Никодим, а „ти старци су рекли да су из српске земље из манастира Рођења Пречисте Богородице“. Епископ Теона је носио писма солунског митрополита за руског патријарха и руског цара. У донетим актима солунског митрополита епископ Теон се назива „полеанскимъ“ . У архивским актима је долазак епископа Теона записан на начин да он долази „из сербскiе земљи Рождественскаго монастиря“, а са њим је истог дана дошао из „турецкiе земли города Трикала троицкогω монастиря“ архимандрит Неофит такође „для испрошенiя милостини“. (Видети: Россйский государственный архив древних актов, Сношения России с Грецией (коллекция) из фондов Боярской Думы, Посольского приказа, Посольской канлцелярии, Колегии иностранных дел 1718-1719. гг., Регестры греческимъ дѣламъ старыхъ и новыхъ лѣтъ, 5. мая 7136. года (=1628), № 14).   Радован Пилиповић   директор Архива Српске православне цркве     Извор: Православие.ру  
      View full Странице
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Сусрет цариградског патријарха Вартоломеја и политичара из Македоније   Неки сматрају да је сусрет Цариградског патријарха Вартоломеја и македонског премијера Оливера Спасовског 13. јануара 2020. године отворио нове могућности и дао нову наду за решавање македонског црквеног проблема.     Опште је позната чињеница да савремена америчка дипломатија додељује Фанару све више и све отвореније улогу коју је имао у времену туркократије, када је живео административно-бирократску симбиозу са чиновничким апаратом Османске царевине. У Цариграду је на пријему код патријарха Вартоломеја био присутан и бивши премијер Зоран Зајев, лидер македонске партије СДСМ. Руски пранкери Лексус и Вован су почетком јула 2019. године успели у телефонском разговору да му се представе као председник Украјине Петро Порошенко. Зајев је био убеђен да прича са председником Украјине који му нуди своје искуство и помоћ око македонске аутокефалије, предлажући му уручи „донацију“ у готовом новцу цариградском патријарху. Они су успели да у македонском премијеру пробуде оријентални појам који се крије под речју „донација“, а заправо значи нешто скандалозније, познато у историји Балкана и Леванта као „бакшиш“. Примање мита је свакако била особина „лукавих Фенерлија“ како их назива бугарски романтичарски писац Георгије Раковски (Горскiй пътникъ Г. С. Раковскаго, Новый Садъ 1857).   Узгред треба напоменути да је Зоран Зајев пореклом из Струмице, а један његов предак Глигор је за време Краљевине Југославије побеђивао на локалним изборима на листи за струмичко село Муртино. Овај предак македонског премијера Зорана Зајева је био угледан домаћин, који је чак за оно време поседовао и комбајн, а у Вардарској бановини је однео победу на изборима за своје место, и још нешто, не мање важно за данашњу проблематику – презивао се Зајевић.   Цариград и словенске аутокефалије   Од боравка делегације политичара из Македоније код патријарха цариградског Вартоломеја поборници расколничке Македонске православне цркве, а још више монтенегринске лажне цркве пласирају причу како Цариградска патријаршија „ревидира томос дат српској православној цркви из 1922. године“. Постоји један идолопоклонички однос према савременој пракси додељивања томоса из Цариграда, а који је сажет у девизи „ми имамо томос“ којом су плесали, највише по политичким митинзима Порошенкови Украјинци. Таква психологија, некако, жели да се наметне и на Балкану. Прокламовано историјско враћање Украјине под управу Цариградске патријаршије, укидање одлука из давног XVII века, колико год историјски неутемељено, неки из балканске расколничке интеренационале желе да изједначе са додељивањем томоса из 1922. године, са позиције некакве редуковане историје и апсолутизованих историјских права Цариградске патријаршије.   Српска црква је у средњем веку своју аутокефалност добила од Цариграда и изградила сопствену мисију и културу, дајући све идентитетске садржаје са којима је српски народ дочекао турску најезду. Односи Цариградске патријаршије и Српске православне цркве западали су и у кризу у протеклим вековима, нарочито у току XVIII века када је почела да јача и да се уздиже нарочита интересна група јелинске елите позната под именом фанариоти.   Не треба заборавити да је укидање Пећке патријаршије и Охридске архиепископије пало у време највеће корумпираности, на почетку друге половине XVIII века. Једноставан увид у каталог патријараха „Велике Христове цркве“ показује да се у том „најмрачнијем периоду“, како га назива један од водећих православних историчара (Јован Мајендорф), за седамдесет три године измењало чак 48 патријараха! Систем тражених и даваних берата, указа за патријарашко наименовање, који се преносио на локални епископски ниво, подразумевао је праксу оријенталног и добро познатог османског поткупљивања. Управо из тих разлога су црквени великодостојници често били опорезивани, а и сами су спроводили политику изнуђивања на територији која им је била поверена.   Цариградски патријарх Самуило Ханцерис је успео уз помоћ турских власти да укине две словенске аутокефалне цркве на Балканском полуострву: 1766. српску Пећку патријаршију и 1767. Охридску архиепископију. Укидањем и својеврсном анексијом њихових епархија попунио је патријаршијску касу, опскрбио додатно фанариотске породице које су га и довеле на трон и извукао се из дугова.   Историјска јурисдикција Српске православне цркве на простору Македоније     Српске епархије које су биле у Македонији тога времена (у другој половини XVIII века) јесу: Полошка (тетовска), Скопска митрополија, Кратовска и Штипско-коласијска. Таква мрежа епархија је, са мањим територијалним изменама трајала од 1557. (од обнове Пећке патријаршије) па све до њеног насилног фанариотско-османског укидања 1766. године. Када је обнављао српску црквену аутокефалију патријарх Макарије Соколовић није био прожет неоснованим претензијама, него се позивао на оне границе српске црквене управе на југу, а које су постојале још од времена Српске цркве времена краља Милутина и касније, када су 1282. Светосавској цркви придружене Скопска митрополија, а касније основана Полошка (Тетовска епархија) са Злетовском (на простору старе Морозвиждске епископије). Последња поменута је основана 1347. године, а њен темељни акт је заправо оснивачка повеља манастира Леснова, задужбине деспота Јована Оливера, познатог властелина цара Душана, чији ктиторски натпис на фресци још постоји изнад леве певнице у манастиру посвећеном Св. Архангелу Михаилу, а у коме тај благочестиви велможа каже: „Бејах међу Србљима“...   Све до 1766. године линија додира црквених управа Охридске архиепископије и Пећке патријаршије у Македонији ишла је линијом Дебар – Велес – Радовиш, с тим да су Дебар и Велес били под Охридским престолом, а долина Брегалнице под Пећким троном. Занимљиво да су манастири и јужно од ове линије имали српске црквено-историјске традиције. Сетимо се да је Бигорски манастир у првој половини XIX века одржавао живе контакте са Српском црквом у Кнежевини. Сачувано је много обраћања братстава манастира Светог Јована Бигорског код Дебра митрополији Београдској.   Тако је једно писмо саставио игуман Бигорског манастира Арсеније кнезу Милошу Теодоровићу Обреновићу 1837. године, са напоменом да се моле за његово и здравље његовог дома, а карактеристичан је узвик: „Православна страно, слободна земљо српска! Дајте нам руку помоћи, ослободите нас који се налазимо у невољи“! ... „Овим нашим смиреним и најпонизнијим писанијем јављамо Вашем благочашћу, да се гореречена Свештена Обитељ славјаносрпска подиже у време благочестивих у свагда помињаних српских царева, а чија се имена налазе исписана у древним општежитељним књигама“. Овде је игуман Арсеније свакако мислио на Поменик манастира Св. Јована Бигорског у чијем уводном и најстаријем делу из прве половине XVI века помињу „цареви и господа српска“ почевши од Светог Симеона Мироточца и Светог Саве.   Сви историјски и значајни манастири у Македонији су из времена српске владавине попут Нагоричког, Матеича, Кучевишта, Марковог манастира, Лешка, Полошког, манастира Св. Андреје на Трески, Конче код Струмице, цркава села Бањана..., а потпуни списак такве сакралне топографије би био подужи.   Историјска јурисдикција Цариграда у Македонији   Редовно стање црквеног живота уведено је у македонским крајевима тек после Првог светског рата. Цариградска патријаршија је препустила одређени број епархија којима је управљала Српској православној цркви, давши им канонски отпуст што је фиксирано писмено у „Томосу“ Цариградске Патријаршије од 19. фебруара 1922. године, где је речено:     Према томе и у погледу на Богоспасајему Краљевину Србију с обзиром на то, што је она после бивших балканских ратова из 1912. и 1913. године и доскорашњег великог светског рата проширена и увећана и подигнута у једно уједињено Краљевство СХС по милости и благослову Божијем, обухватила је у својим границама епархије које су до скора биле под канонском управом Патријаршијског Васељенског Престола и то митрополије: Скопску, Рашко-призренску, Велешко-дебарску, Пелагонијску, Преспанско-охридску и део митрополије Воденске, Епископију Полијанску, на основу Букурешког Уговора од 10. августа 1913. г.; Митрополију Струмичку на основу Нејског Уговора од 27. новембра 1919. године“.   Када је реч о историјској јурисдикцији Цариграда на простору данашње Македоније, а да она није у другој половини XVIII века одузета од Охридске архиепископије или Пећке патријаршије, ради се само о једном уском појасу дуж Вардара на југу, око мањих градова Валандова, Ђевђелије и Дојрана. То је била Епархија пољанска, поленинска или полијанска, по архаичном имену града Дојрана – Пољанин, Пољански град.   Интересантно је да је један епископ са ове епархије боравио у Русији у првој половини XVII века. У Москви су се, 5. маја 1628. године, обрели епископ Теона и архимандрит Никодим, а „ти старци су рекли да су из српске земље из манастира Рођења Пречисте Богородице“. Епископ Теона је носио писма солунског митрополита за руског патријарха и руског цара. У донетим актима солунског митрополита епископ Теон се назива „полеанскимъ“ . У архивским актима је долазак епископа Теона записан на начин да он долази „из сербскiе земљи Рождественскаго монастиря“, а са њим је истог дана дошао из „турецкiе земли города Трикала троицкогω монастиря“ архимандрит Неофит такође „для испрошенiя милостини“. (Видети: Россйский государственный архив древних актов, Сношения России с Грецией (коллекция) из фондов Боярской Думы, Посольского приказа, Посольской канлцелярии, Колегии иностранных дел 1718-1719. гг., Регестры греческимъ дѣламъ старыхъ и новыхъ лѣтъ, 5. мая 7136. года (=1628), № 14).   Радован Пилиповић   директор Архива Српске православне цркве     Извор: Православие.ру

×
×
  • Креирај ново...