Jump to content
Ćiriličar

Епископ Атанасије Јевтић: Ко га је овластио да предаје Косово Шиптарима?

Оцени ову тему

Recommended Posts

On 8.11.2019. at 11:35, Родољуб Лазић рече

@Жељко

Само да ти скренем пажњу да си фарисејчини, сигурно грешком, дао лајк. 

Нисам грешком. Увек сам објективан.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ко је овластио Тасу да ћути поводом фанариотског раскола? 
Ако може да свако мало коментарише политичаре и нашег патријарха, може мало и Вартоломеја да прокоментарише. На шта то личи.

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 8.11.2019. at 1:38, Ćiriličar рече
Црква и политика

Ко га је овластио да предаје Косово Шиптарима?

PDF Штампа Ел. пошта
Епископ Атанасије Јевтић   
четвртак, 07. новембар 2019.

%D0%95%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%

 

Дошло је задње време, кад у јавности о Исусу и односу верника према Богу више чујемо од муслимана и протестаната, него од црквених архијереја. Којима као да је највећа жал што од епископског чина нема даље и нема ко да их постави да буду судије, законодавци, војсковође и државници.

Лепо је бити свестран и имати мишљење о свему и баш због тога је жалосно што се сви гурају да воде државнички посао, и то не са становишта грађанина који има право гласа, него са становишта некога коме власт по природи ствари следује. Само, ко нам онда остаје да народу проповеда о вери?

Упорно говоримо како неко треба да призна или не призна нешто на Косову. То је све у реду, да не буде спора око тога, али са којим правом је по том питању најгласнији управо онај ко је са Косова први отишао и никада није показао намеру да се на њега врати? Све објективне околности стоје, Аустријско-Турски рат, пристајање Срба уз Аустрију, терор и одмазде Арбанаса кроз векове, али опет се понегде нашао неко ко је све то време остао, а то нису биле ни владике ни патријарси ни трговци ни великаши, него гоља и сиротиња. Док пећки патријарх не столује у Пећи, с којим правом си ти* најгласнији у одбрани нечега што ничим суштински и не браниш, још при том оптужујеш искључиво друге, а о својој одговорности и одговорности своје организације - ма колико она можда била и безначајна, а није - не прозбориш ни речи?

Та организација је, наравно, СПЦ, али не као Црква Христова и заједница свих верних, него као политичка организација у којој право гласа и право на мишљење и одлуке имају само они на хијерархијском врху. Треба ли нам СПЦ као државно-политичка организација у време кад имамо и државу и партије? И ако су и држава и партије овакви какви су, хоће ли СПЦ побољшати ситуацију тако што ће постати једна од њих, али тим достојанственија јер је није народ бирао да тртља о политици, него јој је Бог то дао?

 

(*Не "ти" у смислу обраћања форумашу који је поставио цитат, него делимично хипотетичком саговорнику, а делимично владици Атанасију!)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Kako im ne padne na pamet da organizuju misiju medju tim siptarima na Kosovu pa da ih opravoslave kao sto su misionari radili nekada medju neznaboscima 😁 Da ga nisu stigle godine mogao je umirovljeni Atanasije da ih lovi apostolskim mrezama...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Владика Атанасије. Прича о слепцу и мутавом

Vaskrs-Prebilovci2019-20.jpg?w=800

 

Бездетан,
На истину грем.
Синови прате ме и кћери.
(Момчило Настасијевић)

 

Владика Атанасије. Епископ је Владика. Онај који надгледа, брине о поретку, познаје границе. Разборити зналац, зна све стазе, не треба крчити нове, све је уцртано и утабанао, само их треба од растиња и корова очистити. Извјесност је потребна, мора се доћи путељком, уређеном пречицом. Стазом са мапама за шетаче. Али има и други пут, владичин тијеснац, узак, сломивратан, самокован на којем га мораш сустопице пратити док се не оснажиш да сам поведеш и почнеш да крчиш у непознато. Натраг ка Оцима или напријед ка Синовима и Кћерима. Епископ или Владика. Није исто.

Сјећам се како се неки сухозид испод тврдошке цркве градио, један од оних зидова са којих ће се и касније повриједити, па су тада млади искушеници, од којих ће многи остати и замонашити се у манастиру, а неки ће отићи и напустити га, зид слагали по замишљеним симетричним мјерилима, зид се мора сапети, крш љути уредити, а владика је све рушио и градио асиметрично, говорећи да је у основи свега створеног асиметрија, потребан је глас камену а не шпалир у који ће се војнички постројити херцеговачки трећепозивци из чатрња, порушених кућа, клачника, гомила и убала. Потребан је гласу слух, потпора, одзив, утјеха.

Знао сам тада да Владика није исто што и Епископ. Не барем овај. Владика је у Херцеговини, а епископ у Аркадији. Владика, ако је владика а не епископ, увјек је одсамљен у ријечи коју дјетињи, непокоран, несамјерљив, изглобљен, оштар и несаломљив, неприлагодљив. Светини стран. Није да га не воле, прихватају његове шале и доскочице, мудра ријеч његова прене их и затекне у оној зуњености у којој, како каже Ахматова, осјетите „блискост људи као завјетну црту“. Нешто задато али непознато, које се лако не открива а још теже се носи, али кад се назре, не да вам мира, знате да нема повратка, пут није више исти као када сте кренули. Закорачили сте преко прага.

Чувена Платонова катавасија, почетна реченица његове Државе коју је преко тридесетак пута мијењао прије него што је започео свој спис о пећинским људима са: Сиђох у Пиреј. Први слабашни екстаутеринални глас: Дођох у Тврдош. А тамо вас дочекује гостопримац Цркве, монастириот, онај који носи и држи манастир, он је манастир и гдје се год нађе створи се око њега невидљиви портал црквених зграда, утвара, антиминса и плаштаница, октоиха и паримејника који заиграју на тргу ту пред вама, и таман када кренете да закорачите у тај свијет чујете његов глас из манастирске табље: Бежи бре, слепац један – и већина се тргне, устукне, удаљи, повлачећи се понесе исто оно што је и донијела: себе а остави растужен глас који је чула.

Слепац је, не онај који је изгубио очњи вид, већ онај који не види то што и кога гледа, очи човјека „које виде а залуду виде“. Али они који се охрабре и закораче, пренебрегну заповјест, пређу и прекораче границе, прогледају и виде Владику и чују његов ободрен и радостан глас: Ево човека. Обузме вас тада расцвјетала маина у којој топлина heimlich, тог непознатог додира који се дрхтавицом у тијелу јавља, и нагони вас на чудне покрете блискости другом дому у који сте ступили. Желите да пригрлите глас који вам се обраћа, хоћете да му саопштите нешто и таман да заустите чујете: Ћути бре, мутави. Слепац и мутави. Али остале су руке које хоће да пригрле.

Кажу када је Петрарка добио на дар од неког залуталог грчког монаха један од Хомерових списа, усхићен га је у рукама као дрхтуравим крестама претурао између од узбуђења ознојених дланова, књигу на њему непознатом језику је на крају радостан привио на груди и толико дуго и снажно је стискао да су безмало удављена и зарозана слова и цијеле ријечи искакале из снажног загрљаја, наглавце падајући на земљу својим остарјелим и подераним тијелима. Касније је, скупивши их, те репате писанице, издужене од топлине загрљаја, посадио у стап из кога ће исциједити Спис о самотном животу.

То је она ријетка самоћа у којој се сам не борави, јер се из манастира не полази већ се у њега долази. Нико се не рађа као хришћанин, само је један Прворођени. Владика је монах. Не можеш га пригрлити, већ је у загрљају. Загрљају свјетова. Прича о Човјеку и прича о свецу. А између ових прича има оно што се зове живот записан у биографијама или хагиографијама. Исти живот, само је смјер различит, у једном имамо обиље живота и ничег живог, а у другом све је живо. Пулсирајуће живо. Ко вјечито хоће да живује, мученик је овога свијета“ – каже један други Владика.

Раније, док сам дежурао код Свеца у Горњем Острогу, волио сам док сједим под тријемом, да посматрам како пристигли и отежали од брига поклоници, надошли на манастирско прело из ко зна којих крајева, запосједају скоро падајући као отпало лишће простране степенике, скидају своје товаре и празна бурила која су вукли све до свечевих ногу. Некад бих упитао некога нешто. Реци ми, старамајко, што долазиш код Свеца, је ли он жив? Живљи него ја и ти. Како то, објасни ми. Када сам приступила свецу он је цијели моj живот видио и знао. А има ли светитеља који су живи као ја и ви, мајко? Погледала ме, слијепог и мутавог, и прије него што је замакла у горње одаје, прекрстивши се упитала ме: Зар не знаш ти?

Мучило ме касније недељама да ли ми је старица одговорила или ме само пропитивала мене који нијесам био вичан ни дјелу ни ријечи. Нијесам јој успио одговорити, али ме ово подсјетило на причу из Лавсаика, која ми је остала нејасна и непрозирна, и сад док ово пишем нијесам сигуран да је умијем прочитати. Кратка прича, свега једна реченица. Пренесена из Руфиновог казивања, приписана неком Ави Исаији. „Исаија им рече: Шта је необично, браћо, ако нас сретне човјек, који ће нам испричати живот сваког од нас.“ Ништа више, можда је и било и дуже верзије овог записа, али за њега не знамо, остала је само ова реченица. Човјек, неки човјек сретне другога човјека и цијели његов живот зна. Ништа необично, вели Ава. Као кад се у небеској механици сусретну планете луталице у равној еклиптици, и само на час застану нетремично се укрштене погледају, и лијено корачајући планетарним пропланцима удаљавајући се, настављају своје соларне несанице. Сунчеви светитељи. Човјеков човјек.

Мора да је била рана јесен, јер у Грчкој не можете лако одредити које је годишње доба, она се преливају и пресијавају, једно у друго се облизнују, као што исто тако не знате ни које је доба дана, јер се ноћ попут бога из машине спушта изненада, као каква баница навлачећи своју мркосиву застор-хаљину на позорницу за ноћна бића. Али знам да је било негдје у митрополији Тебе и Ливадије, на неком од многобројних теолошких скупова који су се одржавали тих дана. Већ сам двије године живио у манастиру Успења пресвете Богородице у Пенделију надомак Атине и пошто нијесам имао ни докумената, ни новца, исто толико нијесам био ни кући. У међувремену ми се родила кћерка Дивна Марија. Нијесам знао како изгледа, недостајали су тада паметни телефони и интернет везе. Заглавио сам био у мореузу носталгије, исушеном каналу у којем нијесам могао ни остати, али ни из њега изаћи.

И како су почели узвишени и свечани говори, док сам сједио у дну прозрачене сале, до мене су допирале само искидане реченице, тек њихови опиљци, важни теолошки појмови. Обремењени знаци и слова божанске стварности који су силазили са катедре ударали су ме у мојој уморној расејаности, а ја сам, хватајући их, од њих вајао лице и тијело мога тијела, моју Дивну Марију. Кад бих чуо ријеч „хомоусија“, помислио бих да је њено чело моје чело, нос мора да има на мајку, а очи на бабу. За њом је дошла ријеч енергија, и ја сам напрегнуто ловио мирис њене коже у зраку, и замишљао њен осмјех. И све тако цртао бих од катафатике њене уши, од исихазма њене груди, од кенозе њена кољена, и таман када сам исцртао моје сићушно удаљено теолошко биће које је сада са мном било, на ред је дошао да говори Владика. Херцеговачки.

Испочетка помало успорено и затајено, циједећи ријечи на неком његовом унутрашњем жрвњу, а како је вријеме одмицало, подизао је тон и гестикулација је постајала све динамичнија, као онај хук који долази из утробе земље, кога се сјећам из седамдесетдевете, прије него што ће земљотрес скоро порушити моју стару кућу у Бјелопавлићима. Дивна Марија је сјела поред мене и обоје смо пратили то видљиво невидљиво збивање које се догађало ту пред нама. Када је почео Владика да говори о ономе у чему и ко је, о светости, читава ствар је у тој драми откривења Бога кроз човјека кулминирала.

Поменуо је Превлачке мученике и њихове шупље кости, и могли сте скоро да видите неку мистичку калцификацију која се догађала у његовим рукама, које су их као држале и како су под њиховом тежином благо потонуле. Требало је још визуализовати њихово мироточење и Владика је најприроднијим покретом на свијету, оним у којем се ријеч и биће стапају у једно тијело, без да гледа захватио бочицу са водом са стола, на којој су биле исцртане плавичастим кардиограмом контуре врхова Олимпа, и сву њену испуњену унутрашњост изручио. Кренуло је мироточење. Водени расад који се стрмоглавце обрушавао из окруњене стакленице напрслим гроздовима капљица топио је хартију на столу која се спремала да прхне и одлети, а коју су ужурбано склањали зачуђени симпосијанти, дежмекасти монаси и богослови и углађени атински професори ненавикли на такве ствари.

Обичан покрет који је у својој нестварној једноставности постао светачки необичан, натприродан. Као кад Свети Сава из Свете Земље, узима са неког прашњавог друма камичак, преко кога су прешли толики ини, и шаље га кир Спиридону, игуману Студенице, да му буде, како каже у писму, на „многе потребе, и да га носиш при себи“. Дивна Марија ме је ухватила за руку и изашли смо из сале, испуњени мирисом превлачког цвијећа којег још могу и сада да дозовем.

Потребан је свијету једноставан покрет руке из срца, спасовдански покрет, који ће се разумјети из оног свељудског – credo, ut intelligam – којим започиње најважнију химну бесједу нашега народа Свети Сава, дан послије крунисања Стефана Првовјенчанога. Да бисмо разумјели то што смо чули и видјели, каже нам, морамо приклонити „богољубива срца наша“, јер оно срце наше има свој засебан живот „само од себе се радује, само од себе тугује“. Срце за слијепог и мутавог. Нема часне ријечи у заумбрежју гласова ако га срцем не потврдимо. Одговарајући на питање Јелене Балшић о стању душе послије смрти, Никон Јерусалимљанин нам открива да је престо нашега бића заправо срце које се последње распада а прво ствара. Нова cultura animi, на коју нас упозорава Хуан Луис Вивес када први пут употријебљава ријеч култура мислећи њоме његовање срца.

Владику сам опет видио следећега пролећа, у пасхалним данима, када сам га заједно са његовим духовним чадима сачекао на аеродрому у Солуну. На широком угланцаном аеродромском тргу ишараном праменовима механичких тоцила, над којим су се као гнијезда уздизали алуминијски акцелератори, о које су се расипали македонски сунчани навиљци, размиљели су се модерни имигранти, апатриди и бескровници попут јата чиопа које већину времена проведу у ваздуху, човјеколики протони који су сав свој живот свели на следећи лет, приземљени уз чегртаву буку сударали су се, насрћући једни на друге у страху да не остану предуго у том простору принудног дома. Чекали су своју пасху коју ће им разгласом објавити. Њихово јеванђеље. Ми смо чекали Владику. Кроз царске аеродромске двери почели су да пристижу путујући вјерници. Као свадбена поворка, сишли са античких рељефа ти тијаси, мимоилазили су нас тражећи позната лица и негдје на средини угледали смо Владику.

У рукама је носио ушушкана у валовитој картонској кутији туцета црвених васкрсних јаја која је, чим нас је угледао, почео да дијели уз Христос Анести. Стигла је наша Пасха у црном и црвеном. Зачуђени сапутници, застајали су и сликали, мислећи какви егзотични живуљци се могу излећи из ишараних јаја. Исти они који су малоприје на заједничком лету посматрали знатижељно како чудни човјек у црној хаљини у свом крилу држи као драгоцјен пакет тако обичну ствар која им је изгледала попут загонетке, а која је била сувише једноставна да би је могли ријешити. „Нема тако малене ствари коју не бих саслушао, ако ми се обраћаш из дубине срца…“ – записат ће Бела Хамваш у свом ратном дневнику из септембра 1943 године.

Дневник о свецу и Човјеку новембра 2019.

http://teologija.net/vladika-atanasije-prica-o-slepcu-i-mutavom/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски г. Теодосије служио је данас, 12. новембра 2019. године, поводом ктиторске славе манастира Грачаница, свету архијерејску Литургију у овој светињи СПЦ.    Звучни запис беседе   Преосвећеном Владики саслуживало је више свештника из Епархије, а у служби су молитвено учествовали и мештани Грачанице, околних села, као и ученици и наставни кадар основне школе „Краљ Милутин“. Током литургије свечано је обављен и чин монашења, известио је КИМ Радио. Како је Радио Слово љубве известио Димитрије Радић, Владика Теодосије је у чин расе произвео монахињу, дајући јој име по Светој великомученици Злати Меглинској.   У извештају КИМ Радија стоји да је Владика Теодосије казао да се данашњим празником прославља највећи српски владар, те да је ”данашња слава радост за све нас”.   “Нека је срећна слава и нека нас Господ одржи у свему што је добро, у све дане нашег живота, да славимо наше светитеље, али и да се водимо њиховим путем, да подражавамо њихов пример, њихов живот. Само ћемо тада засигурно ићи ка правом циљу, а то је Царство Небеско, вечно царство Христово које никад не престаје, које је у векове векова”, рекао је Владика.   Након Литургије, Владика је орденом Светог Краља Милутина одликовао извршног директора „Путева Србије“ Зорана Стојисављевића и генералног директора „Магистрале Београд“ Небојшу Башчаревића за посебан прилог у обнови и изградњи путева ка манастирима, као и Горана Јоргића из Грачанице за несебичну помоћ светињама.   „Нека Господ благослови труд свих који чине добро, како цркви, тако и нашем народу, а има их доста широм света. Ово што ми повремено доделимо неко признање наше цркве, то је само једна кап у мору, ако узмемо у обзир све оне које чине нашој цркви, а Господ зна њихова имена”, казао је владика.   Пригодним програмом у манастирском дворишту основна школа „Краљ Милутин“ обележила је свој дан. За разлику од осталих школа на централном Косову, у ОШ „Краљ Милутин” се број ђака из године у годину повећава, па тако ове године школу похађа 780 ђака.     Извор: Радио Слово љубве
    • Од Логос,
      У петак, 8. новембра 2019. године, на празник Светог великомученика Димитрија – Митровдан, Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион служио је свету архијерејску Литургију у Саборном храму у Зајечару.     Након читања јеванђелског одељка, окупљеном верном народу обратио се протојереј Игор Ивковић који је у својој беседи говорио о животу Светог великомученика Димитрија чије крсно име слави. Потом је сабрани народ поздравио и епископ Иларион, честитавши свима овај велики празник. У свом архипастирском обраћању, владика је истакао да вера наша треба да нас доведе до љубави према Богу, док је страх Божји благословен јер нас чува од греха и усмерава ка врлини. Онај који пред собом види судију за своја грешна дела не може да мисли о другим стварима и да осуђује друге људе, већ се смирено, у покајању срца свога, моли Господу за себе и за читав свет,рекао је владика Иларион.     Извор: Епархија тимочка
    • Од Логос,
      Дана 11. новембра 2019. године у Горњем манастиру Острог Свету Литургију служио је умировљени епископ Захумско-херцеговачки Атанасије (Јевтић).   -ФОТОГАЛЕРИЈА 1-   -ФОТОГАЛЕРИЈА 2-   Данас, 11. новембра 2019. године, на празник Свете Преподобне Анастасије Римљанке и Светог Аврамија Затвореника, умировљени епископ захумско-херцеговачки г. Атанасије Јевтић служио је Свету Архијерејску литургију са свештенством у цркви Ваведења Пресвете Богородице у Горњем Манастиру Острог, поред моштију Светог Василија Острошког Чудотворца.   Владици Атанасију саслуживали су протосинђел Сергије Рекић, сабрат манастира Острог и архимандрит Данило Трпчевски, игуман манастира Светог Симеона Мироточивог на Немањиној Обали у Подгорици.   После прочитаног Јеванђеља сабранима се ријечима бесједе обратио Владика Атанасије.   Присутни монаси и вјерни су приступили Светом причешћу, а потом је Владика Атанасије још једном бесједом поучио вјерни народ.     Потом је у Доњем манастиру братија манастира Острог припремила послужење за све присутне.     Извор: Манастир Острог
    • Од Логос,
      Умировљени Епископ захумско-херцеговачки и приоморски г. Атанасије служио је данас, на празник Светог Арсенија Сремца, другог Архиепискјопа српскогх са свештенством Свету службу Божију у манастиру Ждребаоник код Даниловграда у којем почивају мошти овог светитеља.   Звучни запис беседе   У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да, поред сестринства манастира Ждребаоник, данас славе и сестре у Пећкој Патријаршији.   „Духовне сестре су вам и тринаест дјевојака које су побили безбожни комунисти у Невесињу 1945., само зато што су биле правослчавне Српскиње и из патриотских породица. Сахрањене су на северној страни цркве. Јуче смо им певали тропар“, рекао је он.   Додао је да ће ускоро бити насликана и икона тих Новомученица невесињских и ждребаоничком сестринству пожелио да му помогну Свети Арсеније, анђели и арханђели.   „Нека вам помогну и те Свете новомученице. Молите се и за сестре у Пећи“, казао је он.   Владика Атанасије је подсјетио да је Свети Сава изабрао свог ученика Светог Арсенија за наследника.   „Који је онда припремио да се пресели Жичка архиепископија кад су напали Угри, данашњи Мађари. Тако је наша патријаршија Пећка патријаршија. Нек је и њима у Пећи срећан празник и нека их Господ штити“, поручио је Владика Атанасије   Након Литургије је благосиљан је славски колач манастира, као и колач даниловградског Православног братства „Свети Арсеније“.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије служио је свету архијерејску Литургију на празник Светога мученика Нестора, 9. новембра 2019. године, у згради Команде Прве бригаде Копнене војске Србије, уз саслужење војних свештеника Српске Православне Цркве.   Звучни запис беседе   Беседећи, владика Исихије је подсетио присутне на жртву и страдање светитеља Нестора. Хвала Богу да се у Војсци прославља Име Божје, и да постоји мрежа богослужбених места и свештеника који опслужују та места. Верујем да се мученици Димитрије и Нестор радују због таквог стања, навео је Епископ мохачки.   По завршетку Литургије владика Исихије је освештао славско кољиво и пререзао славски колач. Славски ручак за присутне организован је у згради Дома војске.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...