Jump to content
Sign in to follow this  
JESSY

Čudesni Fredrik Bakman...

Оцени ову тему

Recommended Posts

1024px-Fredrik_Backman,_Bokm%C3%A4ssan_2

 

Fredrik Bakman (швед. Fredrik Backman; Helsinborg, 2. jun 1981) je švedski kolumnista, bloger i pisac. On je autor više romana koji su bili bestseleri u Švedskoj. Prevedeni su i objavljivani na više od 25 jezika.

Proslavio se kao romanopisac 2012. godine sa knjigom Čovek po imenu Uve (енгл. A Man Called Ove; швед. En man som heter Ove). Na osnovu te knjige snimljen je film koji je prvi put prikazan 25. decembra 2015. godine. 

Bakmanovi romani su smešni i dirljivi , priče običnih ljudi protkane hrabrošću. Čovek po imenu Uve je preveden na 40 jezika i nalazi se na petom mestu po broju prodatih primeraka u 2016. godini. Godine 2017. je švedski film snimljen po ovom romanu nominovan za Oskara.[3][4] Povodom Dvadesete noći knjige 2019. godine objavljen je roman Put do kuće svakog jutra sve je duži (швед. Och varje morgon blir vägen hem längre och längre).

Čovek po imenu Uve, 2012, srpsko izdanje Laguna 2017.

Moja baka vam se izvinjava, 2013, srpsko izdanje Laguna 2018.

Brit-Mari je bila tu, 2014, srpsko izdanje Laguna, 2019.

Beartown, 2016.

Put do kuće svakog jutra sve je duži, 2016, srpsko izdanje Laguna, 2019.

Share this post


Link to post
Share on other sites

                                                                                   220px-%D0%9A%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%86%D0%  

U tišini ne znate da li neko zna da ste tu, a zima
je tiho godišnje doba, jer hladnoća izoluje ljude.
Čini svet nečujnim.

Svi brakovi imaju svoje loše strane, jer svi ljudi
imaju slabosti. Svi ljudi koji žive sa još nekim
nauče da se na različite načine nose s tim slabostima.
Na primer, one se mogu posmatrati kao što posmatrate
veoma teške komade nameštaja, pa jednostavno naučite
da čistite oko njih. Da održavate iluziju. Naravno, znate
da se prljavština skuplja ispod površine, ali naučite da to
potiskujete sve dok gosti ne mogu ništa da vide. Onda
jednog dana neko bez pitanja pomeri taj komad nameštaja,
i sve izađe na videlo. Prljavština i ogrebotine. Trajni tragovi na
parketu. Tada je prekasno.

U gradovima postoje toliki ljudi koji noću ne žele da
borave kod kuće da je moguće otvarati čitave lokale,
čitavu industriju zabave, koje rade samo tada, dok se u
Varoši život povlači u čauru kada dođe mrak.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Čovekov mozak ima čudesnu sposobnost da priziva
toliko jasna sećanja da ostatak tela može da izgubi
oslonac u vremenu.

 

Jer život je nešto više od cipela u kojima hodate.
Više od toga kakva ste osoba.Sastoji se od osećanja
pripadnosti. Dela sebe u nekom drugom. Sećanja i zidova
i ormana i fioka sa pregradama za pribor u kojima znate
gde se šta nalazi.

Ljubav možda ne mora obavezno da znači vatromet i
simfonijski orkestar za baš svaku osobu, s tim zaista
mogu da se složim. Za neke od nas ljubav možda
može da označava nešto drugo. Nešto razumno.

Jednog jutra se probudite i shvatite da imate više života
iza sebe nego pred sobom, a ne znate otkud to.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Svaka strast je detinjasta. Banalna i naivna. Nije naučena,
već nagonska, i zapljuskuje nas odjednom. Obara nas.
Spira sa stena. Sva ostala osećanja pripadaju zemlji, ali
strast boravi u svemiru. Zato strast i jeste vredna, ne zbog
onog što nam daje, već zbog onog što od nas zahteva da rizikujemo. Naše dostojanstvo.Nerazumevanje drugih i
prezrivo odmahivanje glavom.

Share this post


Link to post
Share on other sites

                                                             moja_baka_vam_se_izvinjava-fredrik_bakma

 

Niko normalan nije nikad promenio
nijednu prokletu stvar.

Tišina od ugodne pređe u teško probavljivu,
a zatim dođe do nepodnošljive za jednu i po
večnost.

Jer nisu sva čudovišta oduvek
bila čudovišta.
Neka su to postala od tuge.

Ko kaže da vitez
ne može biti gladan i zlovoljan?

Najbolje priče nikad nisu sasvim
realne i nikad sasvim izmišljene.

Čudno je koliko blizu stanuju ljubav i
strah.

Nikad se nemoj zezati s nekim ko ima više
slobodnog vremena od tebe.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Teže je sećati se stvari kad se sunce probija
kroz roletne.

Oblačne životinje plove nebom.
Jutro je prekrasno, ali je dan grozan.

Najveća moć smrti nije u tome da ljudi umru,
nego u tome da oni koji ostanu
izgube volju za životom.

Svako dete razvedenih roditelja s vremena na vreme

ima pravo biti prokleto ekscentrično.

Jer ako je dovoljan broj
ljudi drugačiji, niko ne mora biti normalan.

Share this post


Link to post
Share on other sites

                                                                          put_do_kuce_svakog_jutra_sve_je_duzi-fre

 

Pošto sam od onih koji se više osećaju kao svoji
na svome kada pišu nego kada govore, ponekad
moram da vidim svoje misli ispisane slovima da
bih svatio šta osećam.

Mašta može da odustane od svega pre nego
telo.

Klupa je okružena drvećem, jer deda voli drveće,
zato što drveće čisto zabole šta ljudi misle.

Naš mozak je najbeskrajnija jednačina, a kada
je čovečanstvo bude rešilo, postaće moćnije
nego kada smo hodali po Mesecu.

Skoro svi odrasli ljudi koračaju svetom
ispunjeni kajanjem zbog nekog rastanka za
koji žele da su umeli da izvedu bolje i rado
bi se vratili unazad kroz vreme da to učine.

Share this post


Link to post
Share on other sites

                                                                           covek_po_imenu_uve_vv.jpg

 

Ljudi danas više ne znaju da skuvaju poštenu kafu. Baš kao što niko više ne ume da piše rukom. Jer sada su sve preuzeli računari i aparati za espreso. A kuda ide društvo u kom ljudi više ne umeju da pišu i kuvaju kafu? Kuda?

 

„Kažu da se najbolji ljudi rađaju iz svojih grešaka, i da često zatim postaju mnogo bolji, čak bolji nego da nikada i nisu grešili“,

 

„U početku se zaljubiš u sve ono novo, svakog jutra se iščuđavaš što pripada tebi, kao da se plašiš da će neko odjednom uleteti na vrata i saopštiti da je došlo do krupne greške i da nije predviđeno da živiš na tako lepom mestu. Ali kako godine prolaze, fasada se kruni, drvo puca tu i tamo, i počinješ da voliš kuću ne toliko zbog svega onog što je čini savršenom, već zbog svega onog drugog. Upoznaš sve njene uglove i budžake. Kako da izbegneš da ti se ključ zaglavi u bravi kada je napolju hladno. Koje podne daske se pomalo ugibaju kada staneš na njih i kako tačno treba da otvoriš vrata plakara da ne bi škripala. Upravo sve te sitne tajne čine kuću tvojim domom.“

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

I vreme je čudno. Većina nas živi samo zbog onoga što se nalazi pred nama. Za nekoliko dana, nekoliko nedelja, nekoliko godina. Jedan od najmučnijih trenutaka u životu svakog čoveka verovatno je spoznaja o tome da ste dostigli godine u kojima se više toga nalazi iza nego ispred nas. A kada se vreme više ne nalazi ispred nas, moramo pronaći nešto drugo za šta ćemo živeti. Možda uspomene. Sunčana popodneva sa nečijom rukom u svojoj

 

„Kada voliš nekog, to je kao kada se useljavaš u kuću“, imala je običaj Sonja da kaže. „U početku se zaljubiš u sve ono novo, svakog jutra se iščuđavaš što pripada tebi, kao da se plašiš da će neko odjednom uleteti na vrata i saopštiti da je došlo do krupne greške i da nije predviđeno da živiš na tako lepom mestu. Ali kako godine prolaze, fasada se kruni, drvo puca tu i tamo, i počinješ da voliš kuću ne toliko zbog svega onog što je čini savršenom, već zbog svega onog drugog. Upoznaš sve njene uglove i budžake. Kako da izbegneš da ti se ključ zaglavi u bravi kada je napolju hladno. Koje podne daske se pomalo ugibaju kada staneš na njih i kako tačno treba da otvoriš vrata plakara da ne bi škripala. Upravo sve te sitne tajne čine kuću tvojim domom.“

Share this post


Link to post
Share on other sites

Smrt je čudna stvar. Ljudi prožive čitave živote kao da ona ne postoji, pa ipak ona veći deo vremena predstavlja jedan od najvažnijih razloga za življenje. Neki od nas s vremenom postanu toliko svesni nje da živimo snažnije, tvrdoglavije, halapljivije. Nekima je potrebno njeno stalno prisustvo da bi uvideli šta je njena suprotnost. Drugi bivaju toliko zaokupljeni njom da sedaju u čekaonicu mnogo pre nego što ona najavi svoj dolazak. Plašimo je se, ali se ipak najviše od svega plašimo da će ugrabiti nekog drugog, a ne nas. Jer najveći strah u smrti je da će nas zaobići. I ostaviti nas same.

 

Ali svi ljudi su u suštini optimisti kada je u pitanju vreme. Uvek verujemo da će biti dovoljno vremena za razne stvari sa drugim ljudima. Dovoljno vremena im kažemo štošta.

 

Ponekad je teško objasniti zbog čega neki ljudi iznenada urade nešto. Ponekad je to naravno zbog toga što znaju da će to ionako uraditi pre ili kasnije, pa zašto ne baš sada. A ponekad je upravo suprotno od toga, zato što su uvideli da je možda trebalo to da urade još davno.

Share this post


Link to post
Share on other sites

"Uciteljica nas je terala da napisemo pricu o tome sta zelimo da budemo kad porastemo", rekao je Noa.

" I sta si ti napisao?"

"Napisao sam da bih zasad zelio da budem mali."

"To je veoma dobar odgovor."

"Zar ne? Radije bih bio star nego odrastao. Svi odrasli su ljuti, a samo se deca i stari smeju."

"Jesi li to napisao?"

"Da."

"Sta je rekla uciteljica?"

"Rekla mi je da nisam razumeo zadatak."

"A sta si joj ti rekao?"

"Rekao sam da ona nije razumela odgovor."

"Volim te", izustio je deda zatvorenih ociju.

Iz knjige "Put do kuce svakog jutra je sve duzi"

Share this post


Link to post
Share on other sites

Fredrik Bakman, jedan od najpoznatijih blogera i kolumnista u Švedskoj, osvojio je svet svojom prvom knjigom „Čovek po imenu Uve“. Specifičan u zapažanju detalja i prikazivanju emocija, Bakman osvaja i knjigom „Moja baka vam se izvinjava, koju mnogi ocenjuju i boljom od prvenca.

Evo zašto je zaista vredi pročitati.

Prvo, i ovo je priča o samo naizgled običnim ljudima, koji imaju samo na prvi pogled tako tipične živote. Ali, pisac ulazi duboko u sve situacije, dajući drugačiju sliku o svakom od likova u romanu, prosto čitaoca uvlači u svaki trenutak ne samo kao posmatrača već učesnika.

Sam naslov navodi na pomisao da je reč o osobi koja je u životu mnogo grešila, ali zapravo, kada sklopimo knjigu pitamo se šta sve pod greškom možemo podrazumevati? Šta smo u stanju da činimo ljubavi radi, kako između dva nesavršena puta biramo onaj kojim ćemo krenuti, koliko žrtvujemo sebe i naš mikrokosmos da bismo spasili svet oko nas?

U romanu je reč o baki, staroj 77 godina i njenoj unuci Elsi, koja samo što nije napunila 8. Njih dve imaju neki svoj svet, način komunikacije, neku posebnost. Nije to odnos bake i unuke kakav srećemo, ali liči, postoji ta, za bake i unuke tipična neverovatna povezanost i poseban oblik ljubavi.

Baka je sklona da pravi razne probleme, ulazi u lude situacije, ponaša se svojeglavo i za mnoge nevaspitano i neprihvaćeno. Unuka nema drugare, odlična je u trčanju jer stalno beži od nasilne dece u školi, onih koji maltretiraju drugačije i slabije. Baka je zato od svega lošeg oko nje, od svih strahova i tuga, noćnih mora, štiti putovanjima u neke zamišljene svetove. Toliko zamaštane da sve priče iz bakine Zemlje skoro budnih Elsa prihvata kao neki lepši, paralelni univerzum u koji beži.

Jer u kraljevstvima u toj Zemlji skoro budnih svi su drugačiji, niko ne mora da bude po standardima. Baka je ceo taj kosmos i sve te priče izmislila, tako nam se čini u početku, ali kasnije shvatamo da je to samo odraz svega što je činilo bakin život, i da likovi iz tih bajki i priča zaista postoje.

Baka je često govorila unuci da „Samo drugačiji ljudi menjaju svet, niko normalan nikada nije baš ništa promenio“. Baka je bila jedna od takvih.

I unuka je drugačija, u mnogo čemu nalik svojoj baki. One su posebne na mnogo dobrih načina. Zato baka ostavlja svojoj unuci pisma namenjena raznim ljudima, u kojima im se izvinjava zbog onoga što im jeste ili nije učinila.

Mnogi će pomisliti da je reč o neprijatnostima zbog kojih je i policija često opominjala, kao što je upad u zoološki vrt, pljuvanje policajca, gađanje kuglicama za pejntbol. Ali, nije. Reč je o velikim delima, spasavanju života, izvlačenju sa dna, pružanju pomoći onako kako retko ko želi i može.

Baka je bila lekar, hirurg, davala je celu sebe bolesnima i povređenima širom sveta. Zaustavila se kada je Elsa rođena. Unuka misli da je njena mama zbog toga tužna i ljuta na baku, ali vremenom shvata da je majka kada je odrasla sve razumela, iako je kao dete bila povređena zbog toga.

Elsin tata nije razigrana duša, deluje hladno (što zapravo nije, jednostavno ne ume da se ispolji) i ona s njim teško komunicira, posebno od kada su se on i mama razveli. Sve to je boli i čini da se oseća nevoljenom, ali i nebitnom jer mama čeka bebu sa čovekom koji je takođe drugačiji, Elsi ne baš blizak. A tu je i niz komšija, drugačijih svaki na svoj način. Da li je to strašno?

Ne. Autor nas u početku zasmejava opisima i situacijama. Kako nam rasvetljava te silne čudnovatosti, tako smeh pretvara u toplinu emocija. niko nije onakav kakvim se čini. To što Elsa misli da je ne vole je samo drugačiji način izražavanja velike ljubavi prema njoj.

A s njom je teško. Previše zrela, pametna i predugog jezika za svoje godine, gradi bedeme oko svoje duše. Osim bake, niko ne zna kako da joj priđe, samo sa bakom je najsrećnija. Emocije krije, komunikaciju izbegava koliko može, jer kako Elsa kaže „kada ćutite, skoro nikoga ne razočarate.“

Ovo je predivna bajka za odrasle, krimi roman, slika sveta oko nas, onog koji ne stižemo da vidimo i upoznamo. Ovo je knjiga koja nam poručuje da nije uvek sve onakvo kakvim ga vidimo, da za sve što je loše, za svako ponašanje ljudi postoji neki razlog, splet teških emocija. Da se niko loš rodio nije nego je takav postao, zatvarajući se u čauru da se zaštiti od novog bola i povređivanja.

I tako, dok Elsa ostaje bez bake koja je za nju bila superheroj i jedini oslonac i prijatelj, u trenucima kada saznaje ko je i kakva je baka bila pre njenog rođenja, i mi počinjemo da posmatramo naš svet malo drugačije.

Posebno u odnosima sa onim najbližim, genima povezanim. Postajemo svesni važnosti da se sve nejasno objasni, neizrečeno izgovori, nepokazano otkrije. Da bismo, umesto sa osećanjima da nismo voljeni, željeni, potrebni, shvatili da je istina upravo sve suprotno.

Samo je potrebno zastati i razumeti da superheroji postoje, ali imaju pored vrlina i mane, koje, zavisno iz ugla iz kojeg su posmtrane, mogu zameniti mesto.

Pa da shvatimo da se baka izvinjavala ćerki zato što nije s njom provodila dovoljno vremena, jer je spasavala stotine života. Na primer. Za ostalo – otkrijte sami čitanjem ovo knjige. Odnosno, uživanjem u njoj.

U načinu na koji je napisana, tome kako ulazi u dubine ljudske duše i slikanju života bojama koje su za mnoge, na žalost, nevidljive.

 

http://antistresvodic.rs/samo-drugaciji-menjaju-svet-moja-baka-vam-se-izvinjava-frederik-bakman/

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Милан Ракић,
      KAKO "VREME" SAZNAJE, RAZVOJ RAKETE "ALAS" ZA UJEDINJENE ARAPSKE EMIRATE ZAPOČET 2013. NIJE ZAVRŠEN, NITI SE ZNA KADA ĆE BITI. EMIRATI SU DALI AVANS OD 30 MILIONA DOLARA I OBEZBEDILI SE BANKARSKOM GARANCIJOM, A NA OVOM PROJEKTU ZAJEDNO RADE SDPR I PRIVATNA FIRMA EDEPRO. PREMA NAŠEM IZVORU, NARUČIOCI HOĆE DA RASKINU UGOVOR – U TOM SLUČAJU MOGUĆE JE AKTIVIRANJE BANKARSKE GARANCIJE, ALI I OPCIJA DA FIRMA EARTH IZ UAE PREUZME EDEPRO. A "ALAS" JE NAJAVLJEN KAO PROJEKAT KOJI ĆE OŽIVETI ZEMUNSKI TELEOPTIK ŽIROSKOPI I U KOJI JE SRBIJA INVESTIRALA 6,9 MILIONA EVRA

      Trgovina oružjem oduvek je bila tajnovit posao, ali sama činjenica da je broj firmi koje su u Srbiji registrovane za trgovinu naoružanjem i vojnom opremom sa 185 u 2016. porastao na 213 u 2017. godini ukazuje da se radi o veoma profitabilnom poslu. I to nije sve – u zemlji postoji još 55 kompanija koje se bave proizvodnjom naoružanja i vojne opreme, od kojih su 42 privatne.
      Srbija spada među države koje najviše poštuju međunarodne propise kada je reč o trgovini oružjem. Međutim, ova vrsta posla nikad ne može da bude sasvim čista jer se ne može znati ko će biti krajnji korisnik i da li će oružje i druga vojna oprema biti preprodati nekom trećem, državi pod embargom ili terorističkom pokretu. A takvih slučajeva je bilo.
      "ALAS" I LOV U MUTNOM: "Naš ‘end user’ sertifikat (o krajnjem korisniku) jedan je od najtransparentnijih u svetu", kaže za "Vreme" kapetan bojnog broda u penziji Nikola Lunić, bivši vojni obaveštajac. "Poštuju se svi propisi, sertifikati i dozvole. Međutim, ne pratimo doslovno sporazum UN o trgovini oružjem, a odnosi se na to da, ako i imamo saznanja da oružje završava u trećim zemljama, ne reagujemo. Naše službe ne interesuje šta se dešava posle."
      Lunić smatra da se to dešava zbog toga što je profit postao važniji od državnih i nacionalnih interesa zemlje, te da sa na tome, izgleda, bazira i spoljna politika:
      "A to je zato što sektorom za materijalne resurse Ministarstva odbrane rukovodi Nenad Miloradović, koji je, u suštini, trgovac oružjem: on se tako i ponaša, a ne kao državni službenik", konstatovao je Lunić.
      Sagovornik "Vremena" je podsetio na do sada nerazjašnjen slučaj otmice, a kasnije i pogibije dvoje srpskih diplomata u Libiji, odnosno na reči tadašnjeg premijera Aleksandra Vučića da je "jedan od mogućih motiva otmice poslovi sa oružjem". Lunić kaže i da je 2013. godine tadašnji zamenik ministra odbrane vlade u Tripoliju Kalid Mohamed Al-Šarif za list "Politika" izjavio da ima nekih ugovora koji nisu realizovani i da postoji "dug nekih u Srbiji prema Libiji". Za Al-Šarifa se posle saznalo da je povezan sa Al Kaidom.
      "To je čisti primer kako se naša spoljna politika bazira na profitu, a ne na definisanim nacionalnim interesima", zaključuje Lunić.
      ...A. Vulin u MIG-u;... On je nedavno izneo podatak da se privatno preduzeće DLS Specijalni sistemi, osnovano 31. marta 2015. godine, pozicioniralo među deset najuspešnijih preduzeća po realizovanim ugovorima iz 2015. i po ugovorenoj vrednosti u 2016. godini, a sve to sa osnovnim kapitalom društva u iznosu od svega 1.000 dinara. Ova firma je veoma brzo postala i jedan od najvažnijih podugovarača preduzeća Borbeni složeni sistemi iz Velike Plane – posebno u proizvodnji samohodne haubice NORA-B52. A nedavno je sa Kiprom sklopljen ugovor o prodaji 24 haubice ovog tipa i osam borbenih vozila "Miloš".
      "I bez čaršijskih priča o tome ko je stvarni vlasnik tog preduzeća, postoji osnovana sumnja za trgovinu uticajem što predstavlja ozbiljno krivično delo. Ili – u najmanju ruku – zloupotrebu službenog položaja vršioca dužnosti", kaže Lunić.
      A u krugovima koji se bave problematikom vezanom za namensku industriju mogu se čuti priče da iza preduzeća DLS Specijalni sistemi stoji Miloradović i da zato dobija profitabilne poslove kooperacije sa Jugoimportom SDPR na proizvodnji naoružanja. Inače, višecevni bacač raketa – proizvod DLS Specijalnih sistema – postavljen na šasiju kamiona FAP-1830 mogao se videti i prilikom prošlonedeljne posete ministra odbrane Aleksandra Vulina firmi Prva petoletka – namenska; ova firma takođe radi i kao podizvođač za Jugoimportove Složene borbene sisteme.
      Jedan od poznavalaca odnosa u ovom sektoru ukazuje i na podatak da je u Vojnotehničkom institutu (VTI) kopirana i izneta silna dokumentacija, uglavnom vezana za projekte topova, a da niko ne istražuje gde je to završilo. Birokratskim odnosom i nemarom države VTI postepeno ostaje bez kadrova – oni prelaze u privatne kompanije gde su im ponuđeni bolji uslovi, a sa sobom nose i ono što su radili na pojedinim projektima. To nije čudno, jer ako mladi inženjeri u VTI imaju platu od 50.000 dinara, a neko im ponudi 3-4 puta veću – naravno da će otići. Takođe, ne čudi onda ni to što je sve više privatnih firmi koje počinju da se bave proizvodnjom naoružanja i vojne opreme.... Takvu poražavajuću situaciju po vojsku priznaju i ljudi iz vrha Ministarstva odbrane dok nemoćno sležu ramenima, pošto im propisi onemogućavaju da stručnjacima podižu plate i tako ih zadrže.
      ...Demonstracija oružja u Nikincima Kao primer lošeg državnog projekta, izvor "Vremena" navodi i slučaj famozne rakete "Alas", koja se pravi za Ujedinjene arapske emirate (UAE) od 2013. godine, a da još njen razvoj nije završen, niti se zna kada će biti. A ta država je dala avans od 30 miliona dolara i obezbedila se bankarskom garancijom. Na tom projektu zajedno rade SDPR i privatna firma EdePro. Prema tom izvoru, Emirati hoće da raskinu ugovor, što onda otvara razne mogućnosti, u prvom redu aktiviranje bankarske garancije, ali i opciju da firma Earth iz UAE, koja je u ime države potpisala ugovor preuzme EdePro, pa preko njih da obavljaju razne finansijske operacije i transakcije. A "Alas" je najavljen kao projekat koji će oživeti zemunski Teleoptik žiroskopi, u koji je država potom investirala 6,9 miliona evra....
      Kada su u pitanju privatne firme koje se bave izvozom naoružanja, u vrhu onih sa najvećim prometom je tradicionalno Partizan tech Slobodana Tešića, jednog od najvećih trgovaca oružjem u regionu, ali u vrh naglo izbijaju Krupnik (prvi po izvozu u Saudijsku Arabiju) i posebno GIM čiji vlasnik je, prema navodima iz više izvora, u bliskim poslovnim odnosima sa ocem jednog visokog državnog funkcionera (ne preziva se Vučić). U vrhu izvoznika oružja su i firme Tehnoremont, Uni Global, Eling i već pomenuti DLS Specijalni sistemi.
      KIPARSKI POSAO: Inače, procedura dobijanja dozvola za izvoz oružja veoma je komplikovana. Potrebno je dobiti saglasnost tri ministarstva – odbrane, unutrašnjih poslova i trgovine, kao i Bezbednosno-informativne agencije. Već samim tim lako je zaključiti da su moguće razne privilegije za neke, ili "sankcije" za one koji su manje podobni.
      Kada je u pitanju posao s Kiprom (prodaja 24 haubice NORA-B52 i osam borbenih vozila "Miloš"), izvor "Vremena" iz Ministarstva odbrane tvrdi da je novac uplaćen pre Nove godine, ali da je bila čudna činjenica što je ugovor potpisao ambasador u Nikoziji Marko Blagojević, što znači da ga je praktično sklopila Vlada Srbije, a ne izvoznik i proizvođač haubica.
      "Kad izvoznik ugovori posao, onda ne plaća PDV, oslobođen je toga. Međutim, pošto je Vlada ugovarač sa SDPR, onda mora sama sebi da plati PDV. Kipranima se PDV nije mogao zaračunati jer bi to povećalo ugovorenu cenu, i onda su nađena sredstva, formalno je plaćen PDV, pa se posle izvoza čeka njegov povraćaj", navodi taj izvor.
      Govoreći o poslu s Kiprom i činjenici koju je prezentovao Lunić – da je posao sklopljen bez tendera i da se time krše propisi Evropske unije, ovaj izvor konstatuje da je to problem Kipra i EU, a ne Srbije. Ipak, ukazuje i na činjenicu koja je kod nas prećutana – i Srbija je kupovinu devet Erbasovih helikoptera H-145 sklopila bez ikakvog tendera, a nije poznata ni cena čitavog posla, jer je sve proglašeno državnom tajnom. To sve ostavlja prostor za razna nagađanja i nedoumice. A potpisivanju ugovora prisustvovali su i francuska ambasadorka i nemački ambasador.
      Nedoumice se javljaju i povodom novog zakona koji treba da omogući privatizaciju fabrika namenske industrije do 49 odsto vlasništva. Konkretno: ko će ih kupiti i neće li možda doći strane firme i uložiti pare stečene na nepoznat način, te da li će iza njih stajati neki naši državljani. Navodno je i prava pozadina protesta sindikata Zastava oružja saznanje da su neki od umešanih u trgovinu oružjem išli u italijansku Beretu da vode pregovore o njihovoj investiciji u kragujevačku fabriku.
      Ilustrativan primer brzoplete investicije SDPR je i fabrika municije u Uzićima, koja je konkurencija užičkom Prvom partizanu. Iako je fabrika u Uzićima zvanično otvorena, njeni glavni pogoni još nisu instalirani jer se ispostavilo da je napravljena na klizištu i da zgrada tone. Zbog toga kupljene ključne mašine i oprema belgijske firme New Lachaussee (NLC) nisu ni instalirane. Tako se desila čudna stvar – mašinama ističe garantni rok, a da nisu ni uključene.
      I za kraj: fabriku u Uzićima gradio je PMC inženjering – ćerka firma Jugoimporta SDPR. Ista firma dobila je i posao rekonstrukcije Trga Slavija, kao i Obilićevog venca i uradila je to kako je uradila.
      Davor LUKAČ

      Kapetan bojnog broda Nikola Lunić

      Svi paradoksi politizacije
      Ilustrujući "štetno delovanje trgovca oružjem na funkciji vršioca dužnosti pomoćnika ministra", kapetan bojnog broda u penziji Nikola Lunić ukazao je i na smenu načelnika Uprave za infrastrukturu pukovnika Milorada Đokića zbog toga što je odbio potpisati saglasnost Ministarstva odbrane za sada već čuvenu bespravnu gradnju kafane na Pančićevom vrhu – reč je o zoni od posebnog značaja za Vojsku Srbije pošto se tamo nalazi radarska stanica.
      On je upozorio i na činjenicu da je došlo do politizacije razvoja, opremanja i modernizacije Vojske Srbije, jer se politizuje Glavni vojnotehnički savet, koji treba da definiše taktičko-tehničke zahteve za određena sredstva.
      "Jedan od najvećih paradoksa je da se vežbe izvode sa sredstvima u razvoju, koja ne opituje Tehničko-opitni centar (TOC) po zahtevima tog Saveta. I onda načelnik Generalštaba Ljubiša Diković, koji je po funkciji na čelu Saveta, izjavljuje da će Vojska biti jača sa novim sredstvima, čime direktno ruši kredibilitet TOC, jer implicira da ta sredstva moraju ‘proći’", kaže Lunić.
    • Од Поуке.орг инфо,
      Neurološki fenomen u kom se čula ujedinjuju i prepliću naziva se sinestezija. Slike pritom dobijaju ukus, zvuci boje, a vreme izgleda kao prostor. Otkrijte šta se događa u umu onih retkih među nama koji su sinestete...
       
      Kako biste se osećali da svaki put kada vidite broj 7, osetite tugu ili da vam se pri svakoj izvedbi Bitlsa na radiju naprosto pred očima pojavi plava boja? Ili da ste uvereni kako je glas Majkla Džekson boje trule višnje?
      Kako bi izgledao vaš svet kad biste svaki put kad prođete kraj nebodera, u ustima osetili ukus sladoleda od čokolade ili pak da ne možete komunicirati s osobama koje se zovu Ivana jer vam Ivane naprosto imaju ukus po pirea kog baš i ne volite?
      Ako mislite da smo zavirili u izmišljeni svet neobičnih bajki, prevarili ste se. Spomenuta fascinantna sposobnost zove se sinestezija, a sinestete, ljudi koji je imaju, iako su vrlo retki - žive oko nas. Sinestezija je neurološki fenomen u kom stvarna informacija primljena putem jednog čula, automatski i nesvesno pobuđuje dodatno iskustvo nekog drugog čula ili više njih. Stari Grci su to istovremeno prožimanje više čula opisali rečju koja objedinjuje istovremenost iskustva i percepciju (syn: zajedno i aisthesis: percepcija).
      To ujedinjenje čula jednostavno znači da nekim ljudima reči imaju ukus, boje pridružuju određenim slovima ili brojevima ili pak zvuke vide u različitim oblicima ili bojama... Ljudi koji imaju tu sposobnost mogu, na primer, da čuju neku muziku i istovremeno vide njen oblik.
      Razne kombinacije su moguće; kod nekih ljudi su zvučni podražaji povezani s vizualnim iskustvima ili pak vizualni podražaji s percepcijom ukusa, pa tako oni mogu da slušaju boje ili okuse predmete. Pojedini naučnici su to stanje u kom se čula mešaju opisali kao paljenje svetla u jednoj prostoriji, pri čemu se ona upale u svim ostalim prostorijama u stanu.
      "Prema najnovijim psihološko-neurološkim istraživanjima, najčešći oblik sinestezije je doživljavanje grafema, odnosno znakova u bojama. Slovo A, na primer, sinesteti može biti zeleno, a broj 4 uvek vidi u žutoj boji. Kod sinestete najčešće su povezana dva čula, a ljudi kod kojih su povezana tri ili više su veoma retki", ističe zagrebačka psihološkinja Ivana Pavičić koju je svet sinesteta oduševio i podstakao na istraživanje.
      Svi se naučnici slažu u jednom: sinestetski doživljaji su jedinstveni za svaku osobu, a osoba može biti i nesvesna te svoje sposobnosti jer je prosto oduvek tako percipirala svet i misli da drugačiji način nije moguć. Štaviše, pretpostavlja da i drugi ljude vide stvarnost na isti način. Sinestete najčešće neplanirano i nenadano, pričajući o svom doživljaju muzike ili romana, otkriju da drugi ljudi oko njih ne doživljavaju ta iskustva na isti način.
      Psihografologija: rukopis otkriva tajne vaše ličnosti...
      Studentkinja istorije umetnosti iz Zagreba Lana Momirski kaže je da je tek u 20. godinama otkrila kako njeno posebno doživljavanje vremena i prostora ima "službeno" ime. Lana se ubraja u posebnu vrstu sinesteta koji ne doživljavaju svet u bojama, odnosno mirisima, nego drugačije poimaju vrijeme i prostor.
      Naime, pišući na fakultetu seminarski rad o sinesteziji, otkrila je da drukčije od drugih doživljava tok vremena. "Dan uvek vidim kao određeni prostor, odnosno kutiju koja je podeljena na sate i onda u tim delovima dana tačno vidim koju obavezu imam u određeno vreme.
      Sve te 'prostore' vidim istovremeno. Jednako tako, u svakom trenutku, u bilo kom gradu da se nalazim, uvek znam gde je sever i mogu da se orijentišem u odnosu na strane sveta", kaže Lana.
      Kako su najrazličitije kombinacije moguće, ljudi koji imaju sinestetičke doživljaje nikako se ne moraju slagati u svojim percepcijama i svaki njihov doživljaj je njihovo lično, sasvim posebno iskustvo. Lana Momirski kaže da oseća vreme i vidi ga kao jednu dugu elipsu. "Elipsa predstavlja godinu koja je podeljena na mesece, a u svakom delu elipse, odnosno u svakom mesecu, onda vidim dane u koje su mi smešteni događaji, rođendani, obaveze", pojašnjava.
      Tako, na primer, ona odmah, bez razmišljanja i analize, može "videti" da se sledećih sedam vikenda neće videti s dečkom jer "na" svakom od njih ima neke obaveze. Na elipsi su joj oni označeni kao popunjeni dani. Njoj nije jasno kako njen partner to isto ne vidi. On, pak, takvo poimanje organizacije vremena naprosto ne shvata, no koristi sposobnost svoje partnerke kao besplatan, brz i najdraži rokovnik.
      Iako je njihovo poimanje sveta vrlo neobično, mnogi sinesteti uopšte ne znaju da se njihova sposobnost smatra posebnim neurološkim fenomenom, što pokazuje i Lanin primer. Psihološkinja Pavičić ističe da se često događa da sinestete njihova okolina ne razume i čine se čudnima.
       
      http://www.lovesensa.rs/clanci/psihologija/sta-je-sinestezija-cudesni-fenomen-koji-menja-culne-percepcije

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...