Jump to content
Sign in to follow this  
Ćiriličar

Владика Давид: Подвизи апостолске службе светог апостола Павла * Нема заједнице између правде и безакоња (2. Коринћанима 6, 1-18; 7, 1)

Оцени ову тему

Recommended Posts

Подвизи апостолске службе светог апостола Павла

Нема заједнице између правде и безакоња

(2. Коринћанима 6, 1-18; 7, 1)

 

 

Наш уводни текст којим ћемо пропратити теме и разраду под горњим насловима, има скроман циљ: да укаже на то шта Дух Свети говори Црквама и појединцима-хришћанима, као и боготражитељима данас, у нашој епоси. А Он им говори тако како само њему приличи, као  познаваоцу наших мисли и стања. И опет тако, као када Му се ми исповедамо да бисмо му остали верни примаоци и носиоци. Пред Њим смо ми отворена књига, исписана нашим мислима, речима и делима, без ичега сакривеног у њој. Са своје стране пак, ми устима наших светих апостола: Павла, и светих тумача: Јована Златоуста и Јустина Новога Ћелијскога, откривамо хришћанска и нехришћанска стања сопственога бића. И све то, и тако у категоријама и степенима своје невере, маловере и полувере, с једне стране, и вере, наде и љубави, с друге стране. 

Велику слику стања ствари у свим нашим световима, и код свих бића, у јарким бојама, у свим нијансама и у свим цртама представио нам је велики духоносни тумач нашега времена свети ава Јустин – изабрани сасуд православнога и правоживућега богословља, помоћу којих све стоји, или све пада пред Богом нашим.

Било какав допринос темама и целокупном тексту овом, не може се везивати за наше име као ауторско, већ само за име светог тумача аве Јустина Новог Ћелијског! И док ми у свему томе нисмо достигли чак ни до степена компилације, ипак остаје чињеница да смо ми лично само истакли до краја сву савременост његовог текста, и тема, који заједно покривају све данашње путеве боготражитељстава наших савременика. И још, да све довде неокрњена мисао светог тумача аве Јустина проходи сву васељену, да се уздиже до самих Божјих небеса и до Божјега царства, и да тријумфује у богољубљу и човекољубљу!

 

WWW.EPARHIJAKRUSEVACKA.COM

Подвизи апостолске службе светог апостола Павла *  Нема заједнице између правде и безакоња (2. Коринћанима 6, 1-18; 7, 1)     Наш...

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      „Журнал Московске патријаршије“ наставља разговор о кризи у међуправославним односима и неканонским одлукама и поступцима Патријарха цариградског Вартоломеја. У априлском броју за 2019. годину упознали смо читаоце с историјском фабулом. У једном од чланака доктор црквене историје, магистар историјских наука свештеник Александар Мазирин објашњава у чему се, по његовом мишљењу, састоје заблуде актуелног поглавара Фанара и зашто канони не дају никаква ексклузивна права цариградским патријарсима. Чланак је објављен у „Журналу Московске патријаршије“ (бр. 5, 2019) (PDF верзија).   Стојте и држите се предања... (2 Сол. 2:15)   У току последњих месеци православни свет се налази у кризи какве вероватно није било од времена Великог раскола од пре хиљаду година. Очигледна је сличност између ових догађаја. Исто као и онда водећа катедра (тадашња Римска, а данас Цариградска) претендовала је на искључивост свог положаја и првенство власти над другим Православним Црквама, што је за православну свест неприхватљиво. Тада је то довело до отпадања римских папа од православља, а данас је тим путем кренула Цариградска патријаршија.   Први без једнаких?   Украјинско црквено питање које се нашло у епицентру насталог сукоба ни из далека нема локални значај. Оно је открило проблем изузетних размера и показало је таква извртања еклесиологије од стране Фанара која се тешко могу квалификовати другачије осим као јерес.   Цариградски патријарх је отворено прогласио себе главом свих православних патријараха и поглавара, при чему то више није приватно мишљење, већ више него званично – у Томосу о „даровању аутокефалије“ такозваној Најсветијој Цркви Украјине. Тврдећи по давнашњем угледу на римске папе да стоји на челу све Православне Цркве, које место цариградски патријарх оставља Христу Којег је Црква од апостолских времена исповедала за своју Главу (Еф. 1: 22)?   Проглашавајући себе за поглавара све Православне Цркве патријарх Вартоломеј мисли да може да учини да се није десило оно што се десило (да укине предају Кијевске митрополије Московској патријаршији која се десила пре 300 и нешто година) и напротив, непостојеће постојећим (да безблагодатну лажну хијерархију украјинских расколника једним потезом пера учини благодатном).   Примајући у „постојећем чину“ расколнике-полусамосвјате 1) и дарујући им „атуокефалност“ патријарх Вартоломеј истовремено игнорише канонску Украјинску Православну Цркву која притом не превазилази све локалне аутокефалце заједно, већ и саму Цариградску патријаршију. Притом се ово чини у очигледној противречности са ставом осталих Помесних Цркава и с категоричним одбијањем да питање изнесе ради решавања на нивоу целог православља.   Патријарх Вартоломеј и његови апологети отворено објављују и спроводе у живот учење о томе да међу поглаварима Православних Цркава он није први међу једнакима, већ први без једнаких (primus sine paribus)[ii] 2). Притом изјављују да узрок његовог првенства није Црква, већ он лично, попут Бога Оца и Пресвете Тројице 3).[iii] Шта је то ако не еклесиолошка јерес?[iv] Јерес која се додатно продубљује извртањем православног учења о Богу-Тројици, пошто се историјски условљени променљиви односи између помесних Цркава у овом лажном учењу пореде с ванвременским односима унутар Тројице приписујући им елемент субординације (сапотчињености)[v], што већ представља корак ка аријанству.[vi]   За образложење наводних искључивих права цариградских патријараха они се позивају на 9. и 17. правило IV Васељенског сабора. У њима се каже да ако „некога увреди његов митрополит“, може да се суди преко Цариградског престола. Међутим, по тумачењу најугледнијих канониста (треба истаћи да су грчки) овде се не ради ни о каквој светској јурисдикцији овог престола и цариградски патријарси апелације од „увређених“ клирика могу да примају само у границама своје канонске територије која се у складу с 28. правилом истог овог сабора ограничава Понтијском, Азијском и Тракијском облашћу (то је углавном територија данашње Турске).   Тако је Јован Зонара (XII век) јасно писао да „цариградски патријарх није судија над свим митрополитима без изузетка, већ само над онима који су му потчињени“. Затим је објаснио да сиријски митрополити подлежу суду патријарха антиохијског, Палестине – јерусалимског, Египта – александријског.[vii] Преподобни Никодим Светогорац (XVIII-XIX век) је у свом тумачењу „Пидалиона“ (грчке „Крмчије“) апсолутно недвосмислено писао да је „цариградски поглавар први и једини судија над митрополитима који су му потчињени – али на над онима који се потчињавају осталим патријарсима“.[viii] Дакле, канони цариградским патријарсима не дају никаква ексклузивна права.   Треба истаћи да се у истом овом 17. правилу IV Васељенског сабора на које фанариоти толико воле да се позивају, говори и о максималним роковима за покретање епископских спорова о границама канонске територије – 30 година. Уколико су цариградски патријарси имали било какве жалбе на московске у вези с Кијевском митрополијом, требало је да их поднесу пре 300 година. И апсолутно апсурдно звуче изјаве о томе да Фанар може да „одузме“ аутокефалију Московској патријаршији која је саборно потврђена још у XVI веку.   Претпоставке и предисторија настале кризе   Иако пре годину дана тешко да је ико могао да замисли тако брзо погоршавање ствари у светском православљу, настала криза није случајна и нипошто се не своди на став патријарха Вартоломеја. Може се рећи да је он зрео деценијама, па чак и столећима. Претпоставке за његов настанак делимично имају етнофилетистички (давање предности националним интересима у односу на општецрквене – ред.), а делимично геополитички карактер. У овој ствари и корупција има свог удела.   Најдубљи фактор који се појавио готово на самом почетку, а који подрива црквено јединство јесте културно-религиозни шовинизам који је својствен неким грчким делатницима, који они узвишено називају јелинизмом. Наравно, нико не може негирати величину византијске хришћанске културе или игнорисати чињеницу да су и књиге Светог Писма Новог Завета и већина светоотачких дела и најважнија дела црквене књижевности настала на грчком језику. Од свог настанка Христова Црква се налазила у тесном додиру са светом хеленистичке културе и много тога је преузела од њега.   Међутим, без обзира на све то Црква је од апостолских времена увек исповедала да у Христу нема ни Јелина, ни Јудејца, ни Скита (Кол. 3: 11). Ниједан народ, без обзира на то какав траг да је оставио у црквеној историји, не може претендовати на било какву верску ексклузивност и не може на основу тога захтевати поглаварство над другим хришћанским народима и њихово потчињавање. Без обзира на то, било је и има таквих претензија од стране грчких духовних вођа (не свих, наравно).   Гласност јелинских претензија на црквену владавину пре свега је условљена политичком ситуацијом. Јасно је да је након што су Турци освојили Цариград, кад је Русија постала једина православна држава, чијем заступништву су Грци стално били принуђени да прибегавају, Фанар у односима с Руском Црквом хотимице или нехотице морао да обуздава своје амбиције. Премда су други православни народи на територији Османског царства истовремено врло добро искусили јарам, не само турски, већ и фанариотски.   Године 1917. свргнута је православна монархија у Русији после чега је Руска Црква према којој је држава имала покровитељски однос постала жестоко прогоњена. Практично у исто време Турска је доживела тежак пораз у Првом светском рату, а Грци су се нашли на победничкој страни надајући се да ће ускоро моћи да оваплоте у живот „Велику идеју“ препорода некадашње величине своје државе с престоницом у Цариграду. У званичним издањима Цариградске и Александријске патријаршије објављивани су патетични чланци о томе да ће „грчка нација бити срећна и поносна да види“ како Цариград „напокон постаје центар православља, а његов епископ се уздиже изнад нација и племена, и постаје видљиви глава и карика која повезује све православне федеративне Цркве“.[ix]   Посебне наде у смислу коначне победе над Турцима Грци су тада повезивали с Великом Британијом и да би ојачао савез с њом Фанар је покушавао да се максимално зближи с Англиканском Црквом изражавајући спремност да пристане на разноразне уступке. По сећањима енглеског бискупа који је преговарао с фанариотима 1920. године они су му у кулоарима отворено говорили: „Ако Енглеска успе да нам освоји Свету Софију са задовољством ћемо признати сваку њену хиротонију и сложићемо се практично с било којим учењем.“[x]   Међутим, Енглеска им није помогла у критичном тренутку. Безумни поход грчке војске на Малу Азију (с покушајем да освоји континенталну Анкару) претворио се 1922. године у страшну катастрофу. После тога се поставило питање да ли ће Цариградска патријаршија уопште задржати своје историјско седиште. За Фанар је почело време, с једне стране, борбе за опстанак, а с друге стране несавладиве експанзије по целом свету с покушајем да надомести губитак црквеног удела на својој канонској територији стичући га на другим местима и за рачун других помесних Цркава, пре свега за рачун Руске Цркве коју су прогањали бољшевици.   У таквој ситуацији лако се може објаснити кокетирање Фанара с расколницима-обновљенцима који су се 1922. године појавили на руској сцени. Православни народ у Русији је са своје стране осећао одвратност према новим расколницима видећи у њима помагаче богобораца. Међутим, за Фанар су обновљенци били занимљиви по томе што су, с једне стране, били спремни да подрже његове претензије на власт у православном свету (што нису могли очекивати од Његове Светости патријарха Тихона против којег су се расколници борили), а с друге, преко њих су лако могли да се обрате бољшевицима за помоћ, пошто ови не само да су у својим рукама држали власт у Русији, већ су чак стекли одређени утицај на присталице Кемала Ататурка који су победили у Турској. Црквени модернизам који су обновљенци декларисали такође је био занимљив Фанару у ситуацији започетих реформи помоћу којих је Православна Црква требало да се приближи с припадницима других вера (календарска реформа итд.).   Чим је настала самовољна „Највиша црквена управа“ обновљенаца, главни бољшевички координатор раскола Л. Д. Троцки је обавештен да је московски представник Цариградске патријаршије архимандрит Јаков (Димопуло) пожурио да саопшти обновљенцима да би „‘његов господар његова светост васељенски патријарх’ (Мелетије Метаксакис – аут.) могао да допутује на сабор у Москву, да призна Највишу црквену управу, учествује у суђењу патријарху Тихону, једном речју, да учини све што је Највишој црквеној управи потребно, укључујући свргавање Тихона ‘по свим канонским правилима’. Он је ставио на знање колико то укупно кошта: враћање до доласка у Москву ‘његове светости’ зграде цариградског патријарха и 10.000 турских лира“.[xi]   Можемо претпоставити да патријарха Мелетија лично у овој ствари није привлачио новац и зграда бившег подворја Цариградске патријаршије која је постала општинска и коју је она раније користила као извор прихода, већ управо могућност да целом свету покаже да може да суди Патријарху московском и да једном заувек утврди примат своје власти.   Међутим, други представници Фанара у складу са својом традицијом нису заборављали ни на материјалну страну. Тако је наследник Мелетија (Метаксакиса) патријарх Григорије VII 1924. године потписао Томос о аутокефалији Пољске Цркве (разуме се без било какве сагласности на то Руске Цркве) због тога што је пољска влада платила Фанару 12 хиљада фунти стерлинга у доларима. Пољски премијер В. Грабски се распитивао „да ли се благослов може добити јефтиније“, али му је објашњено да је „у сличним ситуацијама раније Фанар тражио много веће износе“.[xii] Притом је 12 хиљада фунти плаћено само за копију томоса који је предат пољском амбасадору. Сам документ је требало свечано донети у Варшаву, што је било учињено идуће године и што је додатно пољску државну благајну коштало приличан износ који је потрошен на пријем и поклоне члановима високе грчке делегације.   Четрдесетих година ХХ века политичка ситуација се поново битно променила услед Другог светског рата. Совјетско руководство је одустало од ранијег уништавања Руске Православне Цркве и чак је помало почело да помаже јачању њеног спољашњег положаја. Цариградска патријаршија више није могла да је игнорише као 1920-1930-их година.   У то време се Фанар у потпуности преоријентисао на Сједињене Америчке Државе које су на цариградску катедру успеле да поставе америчког архиепископа Атинагору (Спиру). Он је пред генералним конзулом САД у Истамбулу отворено изјавио да као „камен-темељац“ своје делатности као патријарха „види у пропагирању америчких идеала“. Амерички дипломата је чак био шокиран таквом отвореношћу и написао је свом Стејт департменту: „Био бих склон да препоручим да чинимо све што зависи од нас како би патријарх у свом потпуно објашњивом проамеричком настројењу користио тананије изразе и да наше будуће односе с њим градимо толико деликатно да избегнемо његово превише блиско асоцирање с нама“.[xiii] Можда је Фанар после тога почео да користи „тананије“ речи, али никуд није нестало његово асоцирање с америчком владом.   Као што видимо, патријарху Вартоломеју и његовом окружењу се у току последњих година учинило да је геополитичка ситуација постала веома повољна за реализацију давнашњих тежњи Фанара да утврди своју хегемонију у светском православљу. Прво је предузет покушај да се то учини „милом“ преко Критског сабора, чији смисао се, наравно, није садржао у потписивању неколико најављених декларација, већ у потврђивању новог модела управљања Православном Црквом с васељенским патријархом који нема једнаких на челу.   Након што је по милости Божијој овај покушај пропао Фанар је прешао на борбу за своју потпуну власт „силом“ користећи курс Запада у правцу изолације Русије и тежњу украјинског руководства да раскине последње преостале везе између Кијева и Москве. Притом је апсолутно очигледно да и сам Фанар користи силе непријатељске према Православној Цркви како би је уништио изнутра.   Како треба реаговати на непријатељске поступке Цариграда?   Руска Православна Црква се не бори за првенство, власт, територију или нешто слично. Идеја из XVI века да је „Москва – Трећи Рим“ не представља идеологију Руске Православне Цркве која остаје аполитична. Још 1923. године је свети патријарх Тихон писао да „сви покушаји с било чије стране да потичу, да се Црква увуче у политичку борбу треба да буду одбачени и осуђени“.[xiv]   Наравно, треба донети организациона решења ради заштите Цркве од опасности папизма. Јасно је да је модел међуправославне сарадње која се гради на специјалним овлашћењима цариградског патријарха и на коју је Руска Православна Црква пристала 2016. године уочи Критског сабора, престао да буде актуелан. Цариградски патријарх је злоупотребио огромно указано поверење – како би утврдио своју еклесиолошку јерес. Слагати се после тога с његовим искључивим правима значи повлађивати овој јереси.   Треба бранити чистоту канонског предања које чува Православна Црква и одбацивати све покушаје његовог папистичког извртања, без обзира да ли оно потиче са Запада или са Истока. Треба детаљно и са свих страна показивати и догматску, и канонску, и морално-етичку неодрживост претензија и поступака Цариградске патријаршије. Тим пре што и сам патријарх Вартоломеј одбацује чак и оне који су му некада били потпуно лојални (на пример, руску Западноевропску архиепископију).   Ако Руска Православна Црква буде чврсто стајала у Христовој истини, сви искрени православни људи, укључујући и Грке, увериће се у вапијуће погрешне поступке патријарха Вартоломеја и његове околине. Тада ће црквена криза коју је он изазвао бити превладана.     Извор: Православие.ру
    • Од Логос,
      Света Гора, саборно и свечано, прославља осам векова од хиротоније Светог Саве за првог Архиепископа српског. Једногласном одлуком Свештене Заједнице Свете Горе, игумани свих двадесет светогорских манастира позвани су на празничну Божанску Литургију у недељу 24. новембра, по новом календару, у Свештеном храму Протата у Кареји. У наставку доносимо окружну посланицу Свештене заједнице Свете Горе са позивом на саборну Свету Литургију.     Свештена Заједница                                                          Свете Горе                                                                            Атоса Бр. прот. Ф.2/9г/2454 Кареја, 29.10. (11.11.) 2019. године    ОКРУЖНА ПОСЛАНИЦА за двадесет Свештених манастира Свете Горе Атоса Ваше Високопреподобије   целивамо братски у Господу,          Овим писмом, печатираним од Свештене Заједнице, желимо да позовемо Високопреподобне игумане двадесет Свештених манастира на служење празничне заједничке Литургије, ради обележавања 800-годишњице хиротоније преподобног Саве, ктитора Свештеног Манастира Хиландара и првог архиепископа Србије, који је хиротонисан од стране Васељенског патријарха Манојла I Сарантина у Никеји Витинијској. Заједничка Литургија ће се извршити, једногласном одлуком Свештене Заједнице, у недељу 11/24. новембра текуће године, у Свештеном храму Протата.   Хиротонија преподобног Саве била је посебан догађај за Светоназвану Гору, за Цркву и српски народ, јер је његов допринос био одлучујући за убрзавање процеса организовања, јачања и духовног наоружавања Српске православне цркве и за њену заштиту против богумила и латинског утицаја. Свети Сава је, зато, изванредни карактерни лик, који је запечатио историју Цркве и српског народа, и постао алка која повезује српски народ са Светом Гором, али и са Васељенском патријаршијом, од које је и примио хиротонију. Он је, дакле, оно лице које је више од свих допринело уобличавању духовног и етничког идентитета српског народа.   Желећи, отуда, да одамо дужну почаст Светоме, молимо Вас да дођете у Свештени храм Протата на горепоменуту празничну Божанствену Литургију, да би је одслужили са многом љубављу у Господу и братољубљем.   Сви  Представници и Настојатељи у заједничком Сабору двадесет Свештених манастира Свете Горе Атоса     (Са грчког превео др Александар Стојановић)     Извор: Манастир Хиландар
      View full Странице
    • Од Логос,
      Света Гора, саборно и свечано, прославља осам векова од хиротоније Светог Саве за првог Архиепископа српског. Једногласном одлуком Свештене Заједнице Свете Горе, игумани свих двадесет светогорских манастира позвани су на празничну Божанску Литургију у недељу 24. новембра, по новом календару, у Свештеном храму Протата у Кареји. У наставку доносимо окружну посланицу Свештене заједнице Свете Горе са позивом на саборну Свету Литургију.     Свештена Заједница                                                          Свете Горе                                                                            Атоса Бр. прот. Ф.2/9г/2454 Кареја, 29.10. (11.11.) 2019. године    ОКРУЖНА ПОСЛАНИЦА за двадесет Свештених манастира Свете Горе Атоса Ваше Високопреподобије   целивамо братски у Господу,          Овим писмом, печатираним од Свештене Заједнице, желимо да позовемо Високопреподобне игумане двадесет Свештених манастира на служење празничне заједничке Литургије, ради обележавања 800-годишњице хиротоније преподобног Саве, ктитора Свештеног Манастира Хиландара и првог архиепископа Србије, који је хиротонисан од стране Васељенског патријарха Манојла I Сарантина у Никеји Витинијској. Заједничка Литургија ће се извршити, једногласном одлуком Свештене Заједнице, у недељу 11/24. новембра текуће године, у Свештеном храму Протата.   Хиротонија преподобног Саве била је посебан догађај за Светоназвану Гору, за Цркву и српски народ, јер је његов допринос био одлучујући за убрзавање процеса организовања, јачања и духовног наоружавања Српске православне цркве и за њену заштиту против богумила и латинског утицаја. Свети Сава је, зато, изванредни карактерни лик, који је запечатио историју Цркве и српског народа, и постао алка која повезује српски народ са Светом Гором, али и са Васељенском патријаршијом, од које је и примио хиротонију. Он је, дакле, оно лице које је више од свих допринело уобличавању духовног и етничког идентитета српског народа.   Желећи, отуда, да одамо дужну почаст Светоме, молимо Вас да дођете у Свештени храм Протата на горепоменуту празничну Божанствену Литургију, да би је одслужили са многом љубављу у Господу и братољубљем.   Сви  Представници и Настојатељи у заједничком Сабору двадесет Свештених манастира Свете Горе Атоса     (Са грчког превео др Александар Стојановић)     Извор: Манастир Хиландар
    • Од Логос,
      Његово Блаженство Растислав, Митрополит Православне Цркве Чешких земаља и Словачке, 18. новембра 2019. г. молитвено је обележио седам година своје архијерејске службе.     Растислав или Ростислав, познат и као Свети Растислав, био је други познат моравски владар (846-880.г.). На његов предлог, византијски цар Михаило III послао је 863. г. двојицу браће Кирила и Методија у Моравску ради проповедања православне вере. Растислава је ова Црква прибројала сабору светих 1994. године.   Митрополит Растислав (на крштењу Растислав Гонт) рођен је 25. јануара 1978. у Снини, у Словачкој. Пошто је завршио основну школу (1992) и гимназију (1996), дипломирао је на Православном богословском факултету Прешовског универзитета 2002. г. на тему „Тајна смрти“.   Провео је четири месеца на Аристотеловом универзитету у Солуну, а боравио је и у манастиру Свете Теодоре у Солуну. За јерођакона га је рукоположио блаженопочивши митрополит Николај 7. септембра 2003, а 22. септембра 2003. за јеромонаха рукоположио га је у прешевској Саборној цркви Светог Александра Невског архиепископ Хајновке, а у присуству Његовог Блаженства митрополита Николаја и архиепископа Јана.    Децембра 2003. постављен је за духовника сиротишта Светог Николаја Мириклијског у месту Медзилабође. Сарађивао је са васпитачима око провођења основних хришћанских начела у животу деце која су имала духовне и менталне проблеме. Од те деце у сиротишту двоје њих  је почело да студира богословље на прешевском Богословском факултету. Овде је основао омладински хор Светог Апостола Андреја 2008. године.   Малу схиму је примио 6. октобра 2012. у манастиру Полагања ризе Пресвете Богородице у Комарну добивши име Растислав. Замонашио га је Преосвећени епископ Тихон, епископ Комарна. За игумана је унапређен 7. октобра 2012. године.   За архиепископа прешовског хиротонисан је 18. новембра 2012. у Саборној цркви Светог Александра Невског у Прешову. Њега је Општа скупштина ове Цркве изабрала 11. јануара 2014. за предстојатеља Православне Цркве у Чешким земљама и Словачкој. Устоличен је 9. фебруара 2014. године.   Блажењејши Растислав настоји да унапреди пастирски рад и ојача богослужбени живот у Цркви. Много се трудио на решавању проблема насталих после одступања са престола његовог претходника. Члан је Наставно-научног савета Православног богословског факултета Прешовског универзизета, над којим према Уредби врши канонски надзор. Иначе, због свог активног доприноса појединим црквеним догађањима, он ужива леп углед у друштву и члан је појединих организација.   Одлично говори руски и грчки, а служи се српским, немачким, енглеским и пољским језиком.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Логос,
      У 22. недељу по Духовима када се Света Црква сећа јеванђелске Приче о богаташу и убогом Лазару, наш Епископ и духовни отац Његово Преосвештенство Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Старом храму у Краљеву.     Преосвештеном Епископу жичком су саслуживали: архимандрит Сава (Илић), архијерејски намесник жички протојереј-ставрофор Ненад Илић, архијерејски намесник таковски протонамесник Драган Ђорем, протојереј Иван Радовановић, старешина светотројичног храма у Краљеву протојереј-ставрофор Јован Ђорем заједно са братством и протођакон Александар Грујовић.       Након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља, уследила је архипастирска беседа, којом је Владика поучио верни сабрани народ, истакавши да нам Господ устима апостола јеванђелиста разглашава благодат Христову. Сурова је истина да пакао постоји, јер да није тако не би било правде, а Господ је праведан и жели да се сви људи спасу и да дођу у познање истине, а на нама је да ли ћемо прихватити ту истину и живети по тој истини. Ево, данас приче о богаташу коме нема имена и убогом Лазару који је добио име које је уписано у књигу вечнога живота, његово име је у рају.   Постоје само два пута који воде из овоземаљског живота. Један је пут у рај, а други у пакао и на тај пут нас нико не приморава. Нема тога који на силу може да нас стави на пут пакла, мада постоје ненавидници рода људскога који нам дошаптавају да није све тако како пише у Светом Писму, да можемо да се опустимо и да привремено заборавимо на оно на шта смо призвани. Онда када смо одвојени од Бога, одвојени смо од благодати, одвојени смо од силе Божије. Зато је потребно да се стално трудимо да обитавамо у безграничном, јер ми нисмо ограничени. Господ нам је поставио небеса као границу, а небеса су безгранична. Он нам је рекао да растемо у меру раста висине раста Христовог, да будемо савршени као што је савршен Отац наш небески.   Ми људи, какви смо слаби и јадни, погружавамо се у беду и остајемо заробљени у поривима овога света, а можемо да приуштимо Царство небеско. Оно почиње сада и овде, како су то још и светитељи наглашавали. Да није ово данас јеванђелска поука, страшно би депримирајуће деловала на нас, а пошто је то јеванђелска поука, пошто иза тога стоји Господ, остаје нам излаз, а то је да се преумимо и оставимо овакав начин живота, који није добар.     Данас многи лекари саветују људима да воде рачуна о исхрани да би продужили свој живот и многи их послушају, али када Црква каже да променимо начин мишљења, да променимо свој став према Богу, према себи, према ближњима, неки то доживљавају као тешкоћу. Питају се како сада да промене свој живот из корена? Овде долази Света тајна Исповести, где ћемо рећи свештенику оно што смо сагрешили, али не само то, већ да кажемо: „Оче, доста је више овако, морам да изменим свој живот.“ Онда почињемо са Црквом да сабирамо, да чујемо глас Божији и да оживљавамо. Када оживимо, када Бог уђе у нас, у наш ум, у срце, када променимо вољу, онда радост велика почиње и та радост се продужава у Царство Божије.   Прави живот је живот у Христу, то су видели сви светитељи Божији, то су видели и сви хришћани који виде колико добра имају од живота у Цркви, од Светог Причешћа, од борбе за врлину. То је оно што је наше призвање и што нам даје светлост животу, ми треба да светлимо овом свету. Господ је изабрао своје људе, своје ученике и њима подарио највећу Тајну неба и земље, подарио је Себе целога, кроз Тело и Крв Господа Христа. Остаје нам да се предамо Господу Богу, да слушамо Његову Реч и да живимо овде на земљи припремајући се за Царство небеско, где ћемо славити Оца, Сина и Духа Светога, Тројицу нераздељиву у све векове и сву вечност, Амин.     У даљем току Свете Литургије, Епархија жичка је постала богатија за још једног свештенослужитеља. Владика Јустин је у чин ђакона рукоположио дипломираног теолога Далибора Ђорђевића. По завршетку Литургије уследила је трпеза љубави.     Извор: Епархија жичка

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...