Jump to content
  1. farisejski.bukvojed

    farisejski.bukvojed

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Иван Ивковић,
      Униније је изнемоглост душе. Изнемогла душа, пак, немајући оно што јој је својствено по природи, губи храбру истрајност пред искушењима.
      Оно што је храна за здраво тело, то је искушење за храбру душу.
      Северни ветар храни растиње, а искушења крепе трпељивост душе.
      Монах је у унинију брз за служење, сматрајући га заповешћу којом задовољава своју жељу.
      Монах који лута је као осушена пустињска грана. Он ће за кратко поседети у келији, да би се опет упутио било где.
      Од унинија лечи трпељивост и истрајност на свом делу, са сваким самопринуђивањем из страха Божијег.
      На сваком делу определи себи меру и не остављај га све док је не испуниш. Такође, моли се разумно и упорно, па ће дух унинија побећи од тебе.
      Као што наш спољашњи човек ради својим рукама како не би друге обременио, тако нека и наш унутрашњи човек ради (на свом послу) како не би допустио да му се ум обремени помислима. Јер, помисли задају свој посао души уколико је нађу слободном од помисли по Богу.
      Трпљење, благодушност и љубав су благодарни и у невољама, а униније, лагодност и самољубље се радују спокојном животу.
      Добротољубље, том 2 (О осам духова зла)
    • Од Иван Ивковић,
      Оно што човека ражалује није грех него разврат.
      Понајвише она врста разврата коју закон не познаје, и за коју не постоји законска казна. Из грешака, и серије грешака, које човек свакодневно учини, не мора обавезно да следи грех. Човек некако постаје попустљив према ситним брљотинама, почиње да их опрашта и другима и себи, почиње да се навикава на исприке и објашњења, шта више, на теорије, а на концу – на психологију. Простачка, неумивена уста не представљају злочин, већ највероватније од тога нешто много теже. Јер је злочин потресно дело које мора бити примећено, крвава рана која захтева исцељење. Оно полагано загађивање, што је разврат, у већини случајева остаје непримећено. Зато оно што човека разобличава и чини га нечовечним, првенствено није злочин него разврат. Грех из људског бивања није могуће уклонити, оно што треба ликвидирати јесте разврат.
      Када неко учини злочин, он поредак света јавно и брутално оскрвњује. У разврату је страховито то да га је могуће сакрити, и да се одвија у тајности. Она суптилна аморалност о којој Толстој говори, а која је током векова преплавила Европу, и која је постала увежбани и рефлексно прихваћени ред живота – није грех. То је оно полагано упрљање пред којим смо већ више од пола хиљаде година научили да зажмуримо, шта више, то је оно што смо назвали цивилизацијом. Унутрашњи ред људскога живота бива олабављена и осакаћена и почиње да се распада; не поседује више чврстину и доследност.
      Нека чудна подлост се обликује из мешавине лажи, жмиркања и церекања. И чини се да је не карактерише запостављена спољашњост, пробушена обућа, крчмарење, иметак у залагаоници, или опсцене псовке. Застрашујући разврат, који Chamfort приписује Mirabeau-у, јесте то да је зарад новца спреман на све, чак и за добро. Наравно, знамо да неки за добро ни зарад новца нису спремни. За разврат не постоји разрешење. Може се ликвидирати само на један начин, ако човек прекине са његовим чињењем и врати се у нормално бивство. Злочин је једнократан и изузетан акт, разврат је трајан процес, и то онај у ком човек људски ниво живота без престанка снижава, одећом, музиком, навикама, речима, плесом, све ниже и ниже…
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство Епископ стобијски и мјестобљуститељ струмички г. Давид (Нинов) пише о значају светих Тајни и њиховом благодатном дејству у животу Цркве. Овом приликом Владика чини посебан осврт на емисију „Светотајинско богословљеˮ, аутора катихете Бранислава Илића, која је благословом Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја у оквиру три циклуса од сто емисија емитована на таласима Радио-Беседе, Епархије бачке.  

      ТЕКСТ У pdf ФОРМАТУ

      Текст на македонском језику:

      Епископ стобиски Давид: Свештените Таинства – учество на створеното во нествореното
       
        Повезан садржај:    Катихета Бранислав Илић: Свете Тајне као благодатно дело љубави Божје
        I.   У његовој „Мистагогији“, свети Максим Исповедник предочава да је Црква икона целокупног света, који се, од видљивих и невидљивих суштина, састоји. Сагласно овом исказу, али и, уопште, гледано из перспективе Светог Писма и Предања, свет је створен да постоји као Црква. Следствено, није могуће да се примењује расцепљујуће, раздељујуће сагледавање између Цркве и света, нити је, пак, могућа подела на свето и загађено.   У контексту реченог, а гледано кроз призму пастирске теологије, извесно је да одузети из Еванђеља (Марко 2.1,12), у метафоричном смислу карактерише пали свет. Но, ипак, Христос гледа на веру оних, који су донели одузетог, и са љубављу се односи према њему! Очигледно, Христос гледа на тог човека, тачније, рекли бисмо, на тај свет, као на Своје дете. Дакле, онда, када свет не сагледава смисао и циљ свог постојања, Црква је позвана да му предочи и оприсутни његову аутентичну перспективу, будући да вера није индивидуалистичко питање, већ има једну чудесну еклисиолошку димензију, т.ј. она је вера заједнице.   Разуме се, трагика која прати тајну Христовог присуства у свету, изражава се као немоћ творевине да види Творца. Зато, за Цркву не би требало да постоје непријатељи, чак и у случају када је неки не прихватају и не учествују у тајни Цркве. Свет, по природи није „загађен“, независно од тога што се загадио. Црква није опредељена од стране света; и, не негира свет, већ делује да би га осветила. Њено свештенопосланство се састоји у вођењу човека у заједничарење и учествовање у животу Божијем. Црква је суштински присутна и корисна за свет, онда када је ослобођена од света.   II.   Сагласно речима светог Николе Кавасиле из његовог извесног дела „За живот у Христу“, управо живот испуњен трудом у подвизима порађа унутрашњег човека, оног човека, за којег свети Апостол Павле каже да је саздан по Богу (Еф. 4. 42), и додаје да се преко светих Тајни зачињемо, устројавамо и натприродно се сједињујемо са Спаситељем Христом.    Парафразирајући светог Кавасилу, рекли бисмо да када у кућу уђе сунчева светлост, тада светиљка која је запаљена у кући, више не привлачи погледе гледаоца, већ сунчеви зраци обузимају светлост кућне светиљке. Следствено, на исти начин, у овај живот, преко врата светих Тајни улази божанствена светлост и усељава се у човека, преображавајући његово постојање. Та врата је отворио Христос и никада их не затвара, будући да је преко њих стално присутан, те, као што каже свети Кавасила: „Он је, и биће са нама вечно“.   Неопходно је да се овде, сасвим на кратко осврнемо на један историјски аспекат, који се односи на број светих Тајни. Наиме, извесно је, да је од 1545. г., до 1563. г., трајао, са прекидима, сабор у Триденту, који представља покушај измирења римокатолика са протестантима. Поред многих одлука, у току овог Тридентског сабора, као одговор протестантизму, који је определио постојање само двеју светих Тајни, римокатоличка црква опредељује број од седам светих Тајни. Поврх свега, римокатолички схоластицизам има потребу за рационалистичким објашњавањем светих Тајни. На пример, на основу аристотелове философије, схоластици тврде да хлеб и вино на Евхаристији, који су материја, остају хлеб и вино, а призивом се мења њихова суштина. Римокатолици су саздали и термин реченог: промена суштине (μετουσίωση). На Истоку, хлеб и вино се претварају у Тело и Крв (μεταβάλλονται), не мењају суштину и није могуће да се истражи света Тајна. Исток не залази у рационалистичке анализе. Свети Дамаскин каже да је довољно што знамо да се света Тајна савршава нествореним енергијама Светог Духа.   За Православну Цркву никада није постојала нужност бројања светих Тајни. За Цркву, света Тајна је Литургија и цео човеков живот као литургијско биће је света Тајна; дакле, светих Тајни је безброј, као гране на дрвету. Зато, свети Кавасила у његовом „Тумачењу свете Литургије“, истиче да свете Тајне изображавају Цркву, но не као символи, већ су оне за Цркву као лозе на чокоту, по речима Господњим (Јован 15. 5). Одатле, затворени број од седам светих Тајни нема основу у православној теологији, а поврх свега често води у погрешна тумачења и замке. На пример, свете Тајне нису службе, које су изоловане од Литургије, које су независне од евхаристијске заједнице. Православно предање не може да прихвати приватно савршавање светих Тајни без присуства, без сабрања верног народа.   Због бројања светих Тајни и због њиховог раздељивања од тела заједнице, у схоластичким догматикама, свете Тајне се деле на обавезне и по жељи. Са аспекта православне еклисиологије, оваква подела је потпуно неприхватљива. Различите су свете Тајне, али све служе целом телу евхаристијске заједнице. Православна теологија одбацује аутономизовану, индивидуалистичку антропологију. Човек је део евхаристијске заједнице и чува своју целовитост и неоштећеност учествовањем у божанственим, несазданим енергијама.     III.   Несаздани Бог поседује светост, а саздана твар учествује у тој светости. Никос Мацукас истиче да у тајанственом односу Бога са светом, живототворна, умудрујућа и обожујућа божанствена енергија сачињава пројаве светих Тајни у творевини. Свете Тајне су дакле пројаве односа сазданог са несазданим и савршавају напредовање литургијских бића у богопознању.   У Православљу, свете Тајне нису апстрактна, нити бесмислена, магијска деловања. Логос Божији је жив и делотворан (Јевр. 4.12), савршава свете Тајне, те следствено није могуће да постоји „безлогосна“ света Тајна. Дакле, карактер светих Тајни је антимагијски, будући да се свака света Тајна темељи на конкретном историјском догађају. На пример, свето Крштење не би могло да има основу, нити валидност као служба, уколико му не би претходило очовечење, крсна смрт и васкрсење Христово. Уопштено, ниједна света Тајна евхаристијске заједнице, не може да буде одсечена од историјске стварности. Зато, у Цркви, за сваку свету Тајну постоје конкретни материјални елементи, који се освећују и преображавају. Реч је о истини и животу, који су „оваплоћени“ у историјској стварности и представљају тријумф над оним силама, које чине да творевина рђа. Тај тријумф је у суштини исцељење тела створене стварности. Зато и целокупно светотајинско богословље полази од, рекли бисмо, главног интереса Отаца, који се одувек састојао у следећем – да се осигура реалност обожења човека, које је могуће само у Саборности Цркве!   Саздано је предмет науке, а Тајна је предмет харизматичног искуства. Између науке и теологије не може да постоји конфликт, будући да се прва бави сазданим, а друга несазданим. Реалност обожења, пак, свети Симеон Нови Богослов сликовито и из личног, харизматичног искуства описује у његовим „Химнама божанствене љубави“: „Цео си непокретан, па, ипак, покретан вазда биваш, Цео си изван твари, Цео, пак, и у целој твари… и нас, који у чулном и видљивом пребивамо, изводиш озарене светлошћу Твојом… и постајемо то што јесмо, синови по благодати… удови Христови постајемо, Христос ми је рука… покренем ли руку, Христос Цели је моја рука… Он бивајући мноштво, остаје Један Недељив, а ипак, сваки део Самим Целим Христом бива… Бог се не постиде да постане сличан теби, а ти, стидиш ли се подобан Њему да будеш“? (Химна XV)    IV.   Имајући за циљ управо уподобљавање Христу Господу, на таласима Радија „Беседа“, почетком 2018. г., почела је да се емитује емисија „Светотајинско богословље“. У другој половини 2020. г., било је заокружено укупно значајних 100 емисија, са детаљним освртом на светотајинско богословље Цркве.    Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког г. Иринеја, аутор поменутог серијала, катихета Бранислав Илић, истовремено је обогатио савремену српску теолошку сцену, и успешно испунио постављени задатак – упознавање са смислом савршавања светих Тајни; са значењем појмова света Тајна и светост; са односом светих Тајни и Литургије; потом, са сагледавањем светих Тајни у контексту активног литургијског живота, имајући у виду проблем да постоје људи, који се нпр., крштавају или венчавају и сасвим погрешно, тиме завршава њихов однос са евхаристијском заједницом; и, на крају, упознавање са аутентичним теолошким приступом према светим Тајнама, које су подробно биле представљене кроз свих сто осврта у емисији „Светотајинско богословље“.   Поменуте емисије, лако се могу наћи на YouTube-у, и сасвим логично би било да постану саставни део аудио архиве оних личности, које желе да се упознају са самобитном православном теологијом, првенствено, као што наглашава и аутор, у односу на свету Евхаристију, која представља извор свих светих Тајни, са циљем правилног сагледавања целокупног светотајинског живота Цркве.    Сагласно ставовима Јанараса, под утицајем институционалног, бирократског поимања Цркве, данас, многи, при помињању светих Тајни, на уму имају, некаква pro forma, церемонијална свештенодејства, преко којих, свештеници предају верницима некакав „апстрактни“ благослов. Радио „Беседа“ и катихета Бранислав Илић, емисијом „Светотајинско богословље“, изводе из колосека поменуто искључиво бирократско поимање Цркве, те предочавају и оприсутњују узвишено свештенопосланство човека, који је призван да учествује у благодатним даровима Светог Духа, да учествује у обнови живота, да се причешћује леком бесмртности (φάρμακον αθανασίας), да сахрањује „старог човека“ и да саваскрсава у новом животу са Васкрслим Христом!   Епископ стобијски  и мјестобљуститељ струмички  г. Давид (Нинов)   *Објављено у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије (бр. 1281-1282. 1-15. август 2020, стр. 26-28)     Извор: Православље
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Благовесника нашег спасења, великог слугу Божјег, и радостоносног посланика к Пречистој Дјеви Марији, Архангела Гаврила хвалимо у песмама, по други пут му приређујући празнични сабор. Јер његов први сабор празнује се сутрадан по Благовести Пресвете Богородице, двадесет шестога марта; а сада се понова тај сабор његов празнује у светој Цркви, и понова се спомињу и прослављају његова чудесна јављања по Божјем наређењу.   Катихета Бранислав Илић: Свети Архангел Гаврило – служитељ тајне спасења   Презвитер Анђелко Додер: Сабор Светог Архангела Гаврила   Прилог Радија Светигора    Он Мојсија, који избеже од Фараона, научи у пустињи - писању књига, испричавши му постанак света, стварање првога човека Адама, живот његов и патријараха после њега, потоња времена, потоп и раздељење народа; још му објасни положај небеских планета и стихија; научи га аритметици, геометрији и свакој мудрости. Он пророку Данилу протумачи чудесна виђења о царевима и царствима, која су имала касније настати, а која му беху престављена у виду разних зверова; обавести га о времену ослобођења људи Божјих из Вавилонског ропства, и о времену првог доласка Христовог у свет оваплоћењем од Пречисте Дјеве. Он се јави светој праведној Ани, која у своме врту туговаше због бездетности своје и са сузама се мољаше Богу, и рече јој: Ано! Ано! услишена је молитва твоја, уздаси твоји минуше облаке, а сузе твоје изиђоше пред Бога; и ево, ти ћеш затруднети и родити преблагословену Кћер, због које ће се благословити сва племена земна, и њоме ће се дати спасење свету, а добиће име Марија.    Исто тако свети Гаврил се јави и праведном Јоакиму, који се постио у пустињи, и објави му исто што и светој Ани: да ће добити Кћер, од векова унапред изабрану за Матер Месији, који ће доћи ради спасења рода људског. Овај велики Архангел би додељен од Бога за чувара богодевици Марији, рођеној од нероткиње, и када Она би уведена у храм он је хранио, свакодневно Јој доносећи храну. Он се јави светом свештенику Захарији, стојећи с десне стране кадионог олтара, и благовести му да ће његова жена Јелисавета родити светог Јована Претечу Господњег, и када Захарија не поверова у то, он му немилом свеза језик док се речи његове не збуду. Овај првак Божји, послат од Бога у Назарет, јави се Цречистој Дјеви, обрученој за праведног Јосифа, и благовести Јој зачеће Сина Божјег осењењем и дејством Светога Духа у Њој. Он исти јави се и Јосифу у сну, уверивши га у девственост свете Дјеве Марије и да је оно што се зачело у Њој од Духа Светога. А када се Господ наш роди у Витлејему, овај анђео Господњи Гаврил јави се пастирима који чуваху ноћну стражу код стада свог, и рече: "Јављам вам велику радост: данас вам се роди Спаситељ!" - и одмах са мноштвом војника небеских запева: "Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља!"    Сматра се да се овај анђео јавио с неба Христу Спаситељу пред Његово добровољно страдање када се Он молио у Гетсиманском Врту, пошто име Гаврил значи: крепост Божија. Јавивши Му се, дакле, Гаврил Га је крепио, пошто поред других својих служења има и то - да крепи оне који су у подвизима, а Господ се наш тада подвизавао у усрдној молитви.    Овај анђео јави се мироносицама седећи на камену гроба и објављујући им Христово васкрсење из гроба: јер он, који је био благовесник зачећа и рођења Господња, показа се благовесником и васкрсења Његова. Он се јави и Пречистој Дјеви Богородици када се Она топло мољаше на Гори Маслинској, обавести Је да се приближило Њено чесно успење и са земље на небо пресељење, и даде Јој светлу гранчицу рајску.    Сећајући се ових многократних јављања његових у Старом и Новом Завету и знајући његово непрестано посредовање пред Богом за род хришћански, света Црква му сада прирећује саборно празновање, да би људи Божји с усрђем свагда и пламено прибегавали к заштити и помоћи толиког заступника и добротвора рода људског, и његовим молитвама добијали отпуштење грехова од Христа Господа Спаса нашега.    Ризница литургијског богословља и живота: Сабор Светог Архангела Гаврила
      BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM  
    • Од Иван Ивковић,
      Нисам уопште очекивао да прихвате моју понуду и једним делом себе сам се и надао да неће. Али осећао сам се обавезним да бар покушам. Kолико год да би ми било мучно да радим са њима, нисам могао тек тако да их упутим на неког другог. Сада, седам година после Бобијевог случаја, бар сам знао са чиме имам посла.
      “Ох, ја сам сигурна да сте у праву докторе”, рекла је госпођа Р. пријатељски као да ћаскамо уз поподневни чај. “Било би заиста пријатно причати о самом себи и имати некога на кога човек може да се ослони. Али то захтева пуно времена а и веома је скупо, зар не? Ја бих, заиста, желела да смо боље плаћени и да имамо могућности себи то да приуштимо. Али ми имамо двоје деце коју треба ишколовати. На жалост, ми једноставно нисмо у могућности да годинама дајемо хиљаде долара на некакву уметност.”
      “Ја не знам да ли сте добро плаћени или не”, одговорио сам јој, “али знам да сте највероватније покривени неком врстом социјалног осигурања што значи да бисте платили само петину од укупне цене третмана. А ако мислите да је и то много, размислите о породичној терапији где би вас ваш терапеут примао заједно са Роџером.”
      Овде је господин Р. устао. “Ово је био заиста интересантан разговор, докторе. Да, збиља сте нас просветлили. Али доста смо вас задржали, а и ја морам да се вратим у канцеларију.”
      “А шта ћемо са Роџером?” — упитао сам.
      “Са Роџером?” — господин Р. ме је збуњено погледао.
      “Да. Он је провалио у туђу собу. Попустио је у школи. У депресији је. Заплашен је. У неприлици је. Шта ће бити са њим?”
      “Па, о Роџеру ћемо морати дубоко да размислимо”, одговорио је господин Р. “Да, заиста дубоко. А и ви сте нам дали доста материјала за размишљање, докторе. Збиља сте нам помогли.”
      “Ја се надам да јесам”, рекао сам устајући и сам. Разговор је очигледно био завршен, свиђало се .то мени или не. “И надам се да ћете о мом предлогу добро да размислите.”
      “Па, наравно, докторе”, рекла је госпођа Р. мазно, “о свему што сте рекли ћемо озбиљно размислити.”
      И као и прошлог пута, господин и госпођа Р. су покушали да ме спрече у намери да поново разговарам са Роџером. “Он није део намештаја”, инсистирао сам. “Он има право да зна шта се догађа.”
      И тако сам провео још неколико кратких момената са Роџером. Открио сам да у новчанику још увек држи моју подсетницу. Рекао сам му да ћу позвати сестру Мери и препоручити јој да га прими да настави школовање у школи св. Томе. Рекао сам му да сам поново препоручио да оде код др Левенсона. Такође сам му рекао да сам његовим родитељима препоручио да се и сами подвргну терапији. “Знаш, Роџере,” — рекао сам, “ја не мислим да је све ово само твој проблем. Мислим да твоји родитељи имају психолошки проблем који је велики бар колико и твој. Имам утисак да се баш много не труде да те разумеју. И не знам чак ни да ли ће се заиста потрудити да нађу помоћ која ти је потребна.”
      Роџер се, као што сам и очекивао, ни у шта није упуштао и тако смо се растали.
      Три недеље касније у пошти сам нашао чек уз писамце госпође Р., написано на елегантном папиру, са њеним личним заглављем:
      То се одиграло пре десет година. Немам појма шта је са Роџером. Требало би да му је сада двадесет пет година. Понекад се сетим да се помолим за њега.
      Оно што отежава писање о злу је његова суптилност. Почео сам са описивањем случаја Бобија и његових родитеља, јер је ту бар све било очигледно. Дати детету оружје којим је његов брат извршио самоубиство пример је тако нечувене и срамне окрутности да ће свако доћи до закључка да се заиста ради о злу. Али Роџерови родитељи нису починили ништа тако страшно; у њиховом случају се ради само о избору школе, путовањима и уопште, о уобичајеним одлукама које родитељи доносе рутински. То што се мој суд о тим питањима разликовао од њиховог није довољно да Роџерове родитеље означи као зле. У ствари, можда сам ја тај који је зао када своје пацијенте који се не слажу са мојим мишљењем и не прихватају моје савете сматрам злим? Да, можда, не злоупотребљавам концепт зла ако га олако примењујем на свакоме ко се супротстави мом суду?
      Овај проблем злоупотребе концепта зла је сасвим реалан и о њему ће се дуже говорити у закључном делу књиге. Ја сам свакако дужан да оправдам свој закључак да је Роџер жртва зла. То ми је нарочито важно због тога што је од два случаја, Бобијев и Роџеров, Роџеров типичнији. Kод Бобијевих родитеља смо видели зло у сасвим очигледној манифестацији; међутим такви случајеви су веома ретки.
      Оно се иначе најчешће појављује у много суптилнијем облику и чини сасвим обично, изгледа на први поглед нормално па чак и рационално. Kао што сам већ рекао, зли људи су мајстори у претварању; они се ретко показују у правој боји — било другима, било самима себи. Није змија без разлога чувена по својој суптилној лукавости.
      Због тога, осим у веома ретким случајевима, нисмо у стању да донесемо суд о злој особи посматрајући је само у једној ситуацији; уместо тога, наш суд се мора заснивати на читавом низу опсервација њиховог понашања као и њиховог стила и начина делања. Није ствар била само у томе Што су Роџерови родитељи одлучили да га пошаљу у школу коју им нисам саветовао; у периоду од годину дана они су донели три такве одлуке, једну за другом. Нису само у једној одређеној ситуацији поступили не обазирући се на то како се Роџер осећао; они су стално тако поступали, у свакој ситуацији. Били су невероватно доследни у својој безобзирности према њему као особи.
      Па ипак, да ли је то зло? Зашто уместо тога не бисмо могли да кажемо да су господин и госпођа Р. били изразито неосетљиви људи и оставимо ствар на томе? Због тога што они нису неосетљиви. Веома интелигентни, они су имали рафиниран осећај за друштвене нијансе. Ми овде не говоримо о сиромашним сељацима из Апалачије, већ о високо образованом, културном, префињеном пару из високих политичких кругова, који се пођеднако добро сналази на састанцима одбора и на партијама коктела. Они не би постали оно што јесу да су били без осећаја. Господину Р. није могло да се деси да донесе непромишљену законску одредбу, а госпођа Р. не би никада заборавила да пошаље цвеће тамо где треба. Али Роџера су заборављали и нису га узимали у обзир. Та њихова неосетљивост према њему била је, у ствари, селективна. Свесно или несвесно, они су је сами изабрали.
      Зашто? Због чега су то изабрали? Да ли је то било због тога што једноставно нису хтели да се гњаве са Роџером па су зато све своје реакције на њега свели на оно што би било најјефтиније или најлакше без обзира на његове стварне потребе? Или су, можда, на неки мрачан начин, у ствари, хтели да га униште? Не знам. И никада нећу знати, Чини ми се да код зла постоји нешто што је у суштини несхватљиво. Или ако не несхватљиво, онда бар, на себи својствен начии; загонетно. Зли људи увек своје мотиве прикривају лажима.
      Ако се читалац сада врати на онај део у књизи где описујем своје интеракције са господином и госпођом Р., наћи ће нешто између једног и два туцета лажи. Ту се поново срећемо са том невероватном доследношћу. Не ради се о једној или двема лажима. Роџерови родитељи су ме лагали константно, рутински. Били су то људи лажи. То нису биле огромне лажи. Због њих не би ишли на суд. Али је тим лажима све било прожето. Чак и њихово долажење код мене је била лаж.
      Због чега су тражили мој савет када, у ствари, нису искрено били забринути за Роџера, нити их је мој савет заиста занимао? Одговор је, то је био део њиховог претварања. Они су хтели да изгледа као да заиста покушавају да помогну Роџеру. Пошто су им у његовој школи то саветовали сваки пут када је било проблема, изгледало би немарно са њихове стране да ми се нису обратили. За случај да их неко пита: “Ви сте га, свакако, већ водили код психијатра, зар не?” — господин и госпођа Р. су хтели да звуче уверљиво кад кажу: “О, да, неколико пута, али изгледа да ништа не помаже.”
      Једно време сам се питао због чега су Роџера по други пут довели код мене када наш први сусрет за њих није био нарочито пријатан и када су знали да ће морати да објасне због чега ме нису послушали. Изгледало ми је то као чудан избор. Али, сам се сетио да сам им још тада јасно рекао да пацијенте примам само на кратке консултације. Значи, неће бити изложени неком великом притиску да послушају оно што им будем саветовао. Врата за бекство су им била широм отворена. Мој радни распоред је савршено одговарао за њихово претварање.
      Сасвим природно, будући да је смишљено да прикрије оно што му је супротно, оно што зли људи најчешће глуме је љубав. Порука коју су господин и госпођа Р. одашиљали требало је да гласи: “Због тога што јесмо добри родитељи који воле своје дете, ми смо дубоко забринути за Роџера.” Kао што сам нагласио у претходном поглављу, када се зли људи претварају, они то раде да би заварали себе бар исто онолико колико и друге. Потпуно сам спреман да поверујем да су господин и госпођа Р. живели у убеђењу да су заиста чинили све што су могли за Роџера. И када би рекли — а сигуран сам да су то говорили — “Неколико пута смо га водили код психијатра, али нико није могао да му помогне”, они би заборавили детаље који су сачињавали истину.
      Сваки искусни психотерапеут зна да има заиста много родитеља који не воле своју децу и да се међу њима, огромна већина претвара да их воли. Ваљда нису сви ти људи заслужили да их називамо злима? Претпостављам да нису. Претпостављам да се ту ради о градацији, где у складу са два типа мита Мартина Бубера, у један спадају они који “падају”, а у други они који су “пали”. Не знам тачно где је линија која их раздваја. Али знам да су је господин и госпођа Р. прешли.
      Погледајмо пре свега до које мере су ти људи били спремни да жртвују Роџера да би сачували нарцисоидну представу о себи. Изгледало је да ту себи нису поставили никакве границе. Нимало се нису устручавали да о свом сину говоре као о “генетском криминалцу”, да га лагано воде путем који води до закључка да му нема помоћи, да је неизлечив и деформисан, све у одбрану од мог предлога да се и сами подвргну терапији. Осећао сам да је њихова спремност да се, ако треба, послуже Роџером да би скинули кривицу са себе, била без граница.
      Следећа ствар је степен — дубина и изопаченост — њихових лажи. Госпођа Р., пише: “Желим да Вас обавестим да смо послушали Ваш савет и послали Роџера у школу у којој постоји интернат.” Kаква невероватна изјава! Она тврди да сам им ја саветовао да Роџера испишу из школе св. Томе, а ја сам био изричито против тога. И тврди да су послушали мој савет, а то никако нису, јер сам им ја саветовао да се пре свега и сами подвргну терапији. И најзад, још треба да закључимо да су тако поступили због тога што сам им ја тако саветовао, док су, у ствари, мој савет сматрали потпуно ирелевантним. Не само једна лаж, не чак ни две, већ три лажи испреплетене једна у другу, у једној јединој, краткој реченици. То готово личи чак неку врсту генијалности чија је невероватна извитопереност готово за дивљење. Претпостављам да је госпођа Р. и сама веровала у оно што је написала: “Послушали смо Ваш савет”. Бубер је то лепо описао када је говорио о “језовитој игри жмурки у опскуртности душе, у којој она сама, људска душа, саму себе заобилази, саму себе избегава и сама се од себе скрива.” (Добро и зло, Charles Scribner's sons, 1953, с. 111)
      Најтипичнија жртва зла је дете. То се може и очекивати не само због тога што су деца најслабији и најповодљивији чланови друштва, већ и због апсолутне моћи коју родитељи имају над њиховим животима. Доминација господара над робом се много не разликује од доминације родитеља над дететом. Незрелост детета која резултира у његовој зависности даје родитељима велику моћ, али не негира могућност да та моћ, као и свака друга, буде злоупотребљавана или у различитим степенима злонамерна. Штавише, однос детета и родитеља ставља дете у позицију наметнуте интимности. Господар може увек да прода роба ако му се нешто у њиховом међусобном односу не допада. Међутим, исто као што деца не могу да се ослободе родитеља, ни родитељи, не могу да се ослободе деце и притиска који она врше на њих. (Ако неко хоће да крене у потрагу за злим људима, најбоље нека почне од њихових жртава. На пример, међу родитељима деце и адолесцената који пате од емоционалних поремећаја. Тиме не желим да кажем да су сва таква деца жртве зла или да су сви такви родитељи злоћудне личности. Kонфигурације зла присутне су само у мањем броју случајева. Међутим, тај број је ипак значајан.)
      Друга типична и прилично интригирајућа карактеристика и Бобијевог и Роџеровог случаја је невероватно јединство њихових родитеља. И један и други пар су функционисали као тим. Не можемо да кажемо да је Бобијев отац био зао, а мајка није или да је мајка била зла, а отац је само био уз њу. Kако се мени чинило, они су обоје били зли. Тако је било и са господином и госпођом Р. Обоје су деловали подједнако неискрено; обоје су учествовали у доношењу деструктивних одлука; обоје су показали подједнаку спремност да Роџера отпишу као неизлечивог чим се поставило питање њиховог удела у његовом проблему. (Ово родитељско јединство многе психијатре неће изненадити. У испитивању случајева деце која су тучена наилазимо да по правилу оба родитеља учествују у злочину. Чак и у случајевима инцеста између оца и кћерке обично откријемо да је и мајка бар делимично сарађивала. Још једном, не желим да кажем да су сви родитељи који туку своју децу или су са њима у инцестуалном односу обавезно зли. Ове примере сам узео само као илустрацију чињенице да готово увек оба родитеља сносе кривицу за стварање психопатологије код своје деце. Они који су читали књигу "Сибил" од Флоре Шрајбер (Warner Books, 1974), подсетиће се на истинитост овог принципа.)
      Деца ипак нису једине жртве зла са којим се срећемо у свакодневном животу...
       
      Одломак из књиге
      М. Скот Пек - Људи лажи (преузми >>>)

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...