Jump to content
Zoran Đurović

Зоран Ђуровић: Пуч на Православном Богословском Факултету Универзитета у Београду

Оцени ову тему

Recommended Posts

пре 2 минута, Жика рече

Чини ми се да размишљају да ако буду рашчињени да могу да пређу код Вартоломеја.

Да, на то рачунају.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Zoran Đurović рече

Неће да може. Сам може да оде, али неће повући народ. Он је тек прсао. Ко ће бити луд да се подчини грчким националистима? А тамо су ипак просвећени људи. Фанариоти нас третирају као стоку, нижу расу, као да нисмо људи, али смо се нашли ту па нас толеришу. Ја знам ситуацију из прве руке. До јуче сам био њихов клирик.  

Чуо сам да се и неки грчки професори надмено односе према нама.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Фидас је критиковао нашег патријарха не показујући поштовање због писма патријарха Иринеја патријарху Вартоломеју.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 7 минута, Zoran Đurović рече

Моја идеја је што горе, то боље.

И ја све време гледам како они, као луди, сами себи копају раку. Или ће пре бити да их пријатељи пожурују, јер испоставља се да је независност шиптарије ћорав посао док су Патријарх и Буловић за кормиларом СПЦ.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Не знам да ли ће Синод имати снаге да најпре оснује свој Бф, а онда дати отказ свима на БФ.Наравно подобне и побожне би пребацили на нови БФ.Треба сад почети пропаганду за укидање БФ.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 12 минута, Zoran Đurović рече

Фанариоти нас третирају као стоку, нижу расу, као да нисмо људи, али смо се нашли ту па нас толеришу. Ја знам ситуацију из прве руке. До јуче сам био њихов клирик. 

Svuda podji, kuci dodji 😁

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 16 минута, Bonsenjo рече

@Zoran Đurović jesam, ali da je ostao ovdje (u ZHP) ne bi mogao da se pripoji Carigradu kao sto to moze u Njemackoj da uradi - pa on opet vladika, samo pod drugim patrijarhom...

Ма као да Григорије има неки ауторитет међу Србима у Немачкој... То су овде празне тв-приче... Он сам себе хвали и прича бајке. Он има само један циљ а то је да буде патријарх, и то као кад пијан човек само хоће још да попије. Он је заправо богословски прилично неписмен, неспреман је постао владика и чини ми се да му Православље не одговара. Каже да му је највећа инспирација данас она карикатура од Ханса Кинга. Григорије је просто промашио службу. И Тасина је велика одговорност у томе.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 21 минута, Батовен рече

Тасина је велика одговорност у томе.

Mislim da on ne bi prezivio kad bi Grigorija i Maksima rascinili. To bi ga dotuklo. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 минута, Батовен рече

Ма као да Григорије има неки ауторитет међу Србима у Немачкој... То су овде празне тв-приче... Он сам себе хвали и прича бајке. Он има само један циљ а то је да буде патријарх, и то као кад пијан човек само хоће још да попије. Он је заправо богословски прилично неписмен, неспреман је постао владика и чини ми се да му Православље не одговара. Каже да му је највећа инспирација данас она карикатура од Ханса Кинга. Григорије је просто промашио службу. И Тасина је велика одговорност у томе.

Да баш је тако како ти кажеш.Григорије је чак злоупотребио своју рођену мајку и то у неком феминистичком часопису.То до сада нисам чуо. У свом дугом и не мање узбудљивом животу упознао сам чак и дотичног Ханс Кинга.Покојни Пеђа Ристић и јапричали смо са њим у немачком конзулату у Загребу. И причали смо као Немцу о усташама и злочинима католичке цркве и њених извршилаца над Србима. Овај није никад чуо ни за Србе ни усташе.Само нас је питао да ли смо ми Јевреји.А све смо му лепо објаснили једино што га је Пеђа звао-Господине Кинг Конг.Наравно "забуном".Код њега смо дошли на фору што је Пеђа докторирао на немачком и добро га је знао-немачки, пре предавања које држао у немачком конзулату.Ту смо чули гомилу квазилибералних глупости.Ипак Кинг Конг и прави и овај су за Григорија интелектуалне громаде.

Једном сам читао негде неко је питао зашто нигде у светим књигама нема забрене малтретирања родитеља.И одговор је био- зато што нико није могао замислити да би Исус Христ или Лао Це тукли родитељи.Боже ми опрости да ли ово последње време кад неко злоупетрбљава родитеље. И то најпре да се види како има маму па је млад.А мама није волела тату и то неколико пута каже.Па је љубав окренула младом синчићу који је несташан па зато прети епископима да ће да их дави кад дође на власт.Ђуровић је у праву све што је рекао у основном тексту.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, Bonsenjo рече

Mislim da on ne bi prezivio kad bi Grigorija i Maksima rascinili. To bi ga dotuklo. 

Ја сам био онај који је Тасу снимио прошле године у Јасеновцу. Увек сам га волео, а и данас исто. Упркос свему овом једнако ми је мио. Искрено, све Авине речи о Таси доживљавам као тепања. Ипак, Давидове и Авине текстове препознајем као оно чему ме је Таса учио, док многе Тасине речи у задње време не доживљавам као његове.

Иначе, Таса је онда у Јасеновцу стварно имао једно ирационално понашање. Мислим на ствари непостедо пре снимања. Чим се завршила молитва на брежуљку, Таса се одвојио од осталих владика и почео да прича сам за себе, јако гласно: ,,Косово! Одавде сад сви на Косово!" Затим се ту фотографисао са младићима у крајишкој ношњи и сл. А све то време је један руски владика држао беседу, коју је неко преводио. Од Тасе буквално није могла да се чује беседа. Сећам се муке на лицу Јована Ћулибрка, који је то једва издржао. Било је јако непријатно и владикама и народу. То је стварно било једно ирационално понашање Тасино. Иако Авин предзадњи текст држи да је Таса свесни учесник у овом хаосу, ја мислим да није. Просто, он је неки чудан спој љубави, умности и ирационалности. Што ти кажеш, дотукло би га, али мислим да би он остао веран Цркви упркос свему.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 7 минута, Батовен рече

Он је заправо богословски прилично неписмен, неспреман је постао владика и чини ми се да му Православље не одговара.

Он, као и Перишић, немају појма ни о чему. Максим је за њих теолог... иако јеретичан, по мом суду, а о његовом моралу сам већ довољно говорио и све демонстрирао. 

Сви знају шта је било око Гришиног доктората. Уписао код Игњатија, јер је Игњатије докторирао код Зизјуласа и најпозванији код нас о њему да суди, онда се Иги повука, па су га после опет убедили да се тога прихвати, овај прихватио, после опет одбио и на крају није ни био на тој одбрани доктората. Ваљда му савест није дала. А Перишић је узео да све доведе крају. Зли језици веле да је Перишић и написао тај др. Али ја у то не верујем... :dedica: Не би то Периша себи допустио, још мање Гриша. Неки злотвори пустише буву да је Перишић слао своје интервенције у докторату Петровићевом да би га исмевао, али ја ни у то не верујем. Причају људи по чаршији свашта, а ми треба да будемо озбиљни. 

Мени је пак било симпатично кад је Перишић черечио на кварно (ту ме је изненадио, јер не бих то могао да очекујем од некога ко има изглед свеца са фреске) @Александар Милојков-а на одбрани његовог доктората. То нисам видео овде, а би ми симпатично јер ми се учини као нека шала, па рекох: Гле, како су опуштени ови Срби, па се шале и у оваквим ситуацијама. Ред злобе, ред покварености, па ред не знам чега, садизма ваљда, али то треба видети. Ја сам могао да се са мојом комисијом конфротирам, а да неко узме да ме овако провоцира, то је незамисливо. И све те ствари се кандидату кажу унапред, да их унесе и измени у тези, а не овако куловски. Да се ти правиш сада паметан пред публиком. Зато је била Божија правда кад су Перишића - тог примера врлинског човека - черечили Жуњић, Марић, Михајло Ђурић и Радмила Шајковић. Испао је смешан до бола, али је претрпео срамоту, и онда је неприхваћен рад на БУ преобразио у докторат у Сарајеву. Ђурић га је сатро, можете да читате. Ја те часописе имам у Србији и сада не могу да вам их цитирам. Но, вредни могу да их нађу. Део тог објављеног доктората сам читао, и то је добар студентски прегледни рад. Али нема везе са докторатом, нити је он читао (моја импресија) изворе које је наводио, што се види из општих места које кобајаги цитира. Тако нпр цитирају: Бог је постао човек, да би човек постао Бог, а ко је од њих прочитао то Атанасијево дело? - Ја сам, игром случаја, прочитао сва Атанасијева дела. Тамо нема ниједног цитата који није из секундарне литературе. 

Но, далеко од мог духа Перишић и његови анђели... Није тема. А може да иде да пеца рибе са Гришом.      

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 20 минута, Zoran Đurović рече

Он, као и Перишић, немају појма ни о чему. Максим је за њих теолог... иако јеретичан, по мом суду, а о његовом моралу сам већ довољно говорио и све демонстрирао. 

Сви знају шта је било око Гришиног доктората. Уписао код Игњатија, јер је Игњатије докторирао код Зизјуласа и најпозванији код нас о њему да суди, онда се Иги повука, па су га после опет убедили да се тога прихвати, овај прихватио, после опет одбио и на крају није ни био на тој одбрани доктората. Ваљда му савест није дала. А Перишић је узео да све доведе крају. Зли језици веле да је Перишић и написао тај др. Али ја у то не верујем... :dedica: Не би то Периша себи допустио, још мање Гриша. Неки злотвори пустише буву да је Перишић слао своје интервенције у докторату Петровићевом да би га исмевао, али ја ни у то не верујем. Причају људи по чаршији свашта, а ми треба да будемо озбиљни. 

Мени је пак било симпатично кад је Перишић черечио на кварно (ту ме је изненадио, јер не бих то могао да очекујем од некога ко има изглед свеца са фреске) @Александар Милојков-а на одбрани његовог доктората. То нисам видео овде, а би ми симпатично јер ми се учини као нека шала, па рекох: Гле, како су опуштени ови Срби, па се шале и у оваквим ситуацијама. Ред злобе, ред покварености, па ред не знам чега, садизма ваљда, али то треба видети. Ја сам могао да се са мојом комисијом конфротирам, а да неко узме да ме овако провоцира, то је незамисливо. И све те ствари се кандидату кажу унапред, да их унесе и измени у тези, а не овако куловски. Да се ти правиш сада паметан пред публиком. Зато је била Божија правда кад су Перишића - тог примера врлинског човека - черечили Жуњић, Марић, Михајло Ђурић и Радмила Шајковић. Испао је смешан до бола, али је претрпео срамоту, и онда је неприхваћен рад на БУ преобразио у докторат у Сарајеву. Ђурић га је сатро, можете да читате. Ја те часописе имам у Србији и сада не могу да вам их цитирам. Но, вредни могу да их нађу. Део тог објављеног доктората сам читао, и то је добар студентски прегледни рад. Али нема везе са докторатом, нити је он читао (моја импресија) изворе које је наводио, што се види из општих места које кобајаги цитира. Тако нпр цитирају: Бог је постао човек, да би човек постао Бог, а ко је од њих прочитао то Атанасијево дело? - Ја сам, игром случаја, прочитао сва Атанасијева дела. Тамо нема ниједног цитата који није из секундарне литературе. 

Но, далеко од мог духа Перишић и његови анђели... Није тема. А може да иде да пеца рибе са Гришом.      

On je konkretno pao na magistarskom jer je navodno citirao Patrologiju greku, a nije  je ni video.Uhvatili su ga jer je navodio svetootačke citate Po Florovskom koji je kao amerikanac pisao izdato u gradu Turin.Ovaj barbarogenije nije čuo nikad za taj grad misleći da je to možda izdavačka kuća.Da je napisao Torino na srpskom ili italijanskom možda bi i prošao.Ali ovaj gortački genije nija čak čuo da se na ruskom Torinsko platno kaže Turinska plaštanica.Inače čovek nema veze ni sa religijom a kamo li sa Bogom ili crkvom. Ali dvojac bez kormilara ga je progurao.Inače nisam baš siguran šta je završio jer je predavao u Sredwnjoj školi marksizam.A to je tada bio poseban fakultet.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 30 минута, Августин рече

У свом дугом и не мање узбудљивом животу упознао сам чак и дотичног Ханс Кинга

Баш ми је од користи ово што си написао, јер један мој угледни професор, неверник, тумачећи српску поезију за узорно тумачење Јеванђеља цитирао је Кинга и све промашио... О Кингу знам само на основу пар његових интервјуа Шпиглу, који су ме уверили да је он једна карикатура од хришћанина. Не познајем његова дела осим невероватно апсурдних цитата које је мој професор навео. Рекао сам баш: Једино још Григорија инспирише Ханс Кинг. Мој професор моју критику није прихватио и, уз још неколико мојих критичких речи о његовом непознавању хришћанске вере, прекинуо је контакт са мном.

Опростите за обраћање, ја не знам колико ко има година овде.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 18 минута, Августин рече

Uhvatili su ga jer je navodio svetootačke citate Po Florovskom koji je kao amerikanac pisao izdato u gradu Turin.Ovaj barbarogenije nije čuo nikad za taj grad misleći da je to možda izdavačka kuća.

:))12:smeha::)) Срећа да је све то објављено. Ако добијем на некој лутрији паре, платићу неког студента да све то сакупи и објави, па да буде Периши мој поклон за пензију. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest
Ова тема је за сада закључана и нису омогућени будући одговори.

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Проф. др Родољуб Кубат, редовни професор на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, шеф је катедре за Стари Завет и групе за библистику. Аутор је већег броја научних монографија и десетина студија објављиваних у домаћим и међународним научним часописима. Тренутно води пројекат „Септуагинта на српском“ и припрема друго издање Лексикона библијске егзегезе.
       
      У ком је тренутно статусу декан владика Игњатије Мидић, чије је повлачење са  функције такође тражио Синод?
      Владика Игњатије је и даље декан Православног богословског факултета (ПБФ). У медијима су се појавиле многе непрецизности и нејасноће. Истина је да је владика Игњатије на почетку претходне седнице Наставно-научног већа поднео оставку. Међутим, он је и даље декан у техничком мандату или декан у оставци. Проблем је у томе што наш Савет није легитиман јер није изабран на начин који предвиђају Статут Универзитета и Статут Факултета, па самим тим није у могућности да прихвати оставку и именује вршиоца дужности декана. У принципу, ми имамо већи проблем са тиме што немамо Савет него што је декан поднео оставку.
      Можете ли да претпоставите шта је у позадини настојања Синода да се отпусте Васиљевић и Вилотић, ако су њихови потписи на апелу против петиције о ревизији Дарвинове теорије проглашени само „непотребним“, па се чинило да напетост између врха Цркве и групице свештеника неће ескалирати?
      Пре свега, рекао бих да је читава прича око апела банализована. Банализована је у том смислу што није сагледана интенција тога апела. Не видим разлог да та питања и даље стоје на дневном реду. То је једна академска ствар, у којој људи имају право да изнесу своје мишљење. Православна Црква саборно никада није осудила нити довела у питање ниједну научну теорију, па ни теорију еволуције, па у том смислу такве иступе треба схватити као добре поводе, на основу којих се може боље дефинисати однос вере и науке, што и треба да буде једна од важнијих тема академске теологије.
      Зашто је Синод узео на мету баш владику Максима и доцента Вилотића, по Вашем мишљењу? Да ли су истински разлози, бар за владику Максима, потписивање апела против ревизије Дарвина и повлачење паралеле између аутокефалности Украјинске православне цркве и СПЦ, за време Светог Саве?
      То је питање на које не бих могао дати јасан одговор. Те и такве претпоставке се провлаче кроз нашу јавност. У допису Светог Синода, владици Максиму се приговарају извесна застрањења и одступања, што се односи на потписивање апела (додуше, то је био Став). Такође се, мада недовољно јасно, помиње питање Украјине. Забрињавајуће је што је владици Максиму ускраћена могућност да пружи одговоре, поготово по питању извесних „догматских застрањења“. Пада ми на памет судбина Јана Хуса, којем је, без обзира на све околности и суровост римске инквизиције, било омогућено да се брани. Све се то дешавало још почетком 15. века. С друге стране, питање везано за missio canonica није својствено православном Предању, нити тренутној црквеној пракси у данашњем Православљу, а ни правној регулативи Републике Србије. Ова институција својствена је Римокатоличкој Цркви, у којој се назива техничким термином missio canonica, а њено правно важење по правилу је регулисано међудржавим уговором Ватикана са појединим земљама са већинским римокатоличким становништвом. Код нас, институција одобрења Синода за наставнике предвиђена је Статутом ПБФ, али не и вишим законским актима (Статутом Универзитета, Законом о високом образовању), с којима може доћи у колизију. То се у случају двојице наставника и десило, што је недавно потврдио Одбор за статутарна питања Универзитета у Београду.
      Пензионисани владика Атанасије Јевтић побунио се против самовоље владике Иринеја којом је хтео да узурпира независност ПБФ, као дела БУ, на последњој седниици Научно- наставног већа, реците нам какве су биле реакције и шта се догађало, као и какав је био епилог?
      Не могу да износим детаље са саме седнице, мада разумем потребу за таквим питањем. Нажалост, неки делови са наше седнице су изашли у јавност, и на једном од њих се може чути говор владике Атанасија, у којем индиректно прозива владику Иринеја. Владика Атанасије је наш највећи богословски ауторитет, човек са огромним моралним кредибилитетом. Његове речи увек имају посебну тежину. Опет, на све то ваља гледати са људске стране, где постоје стална неслагања и сукоби, који се на различите начине вербализују. Ништа неуобичајено у животу Цркве. Свето Писмо нам у прегршт приповести доноси реалистичну слику човекове склоности сукобљавању. Сукоби су у природи људских односа. Реакције су, природно, различите јер људи различито гледају на проблем. Овим не желим да релативизујем ствари јер увек постоји неко ко више тежи истини, и они који се противе томе. У противном би смо упали у етички релативизам, или још горе нихилизам. Уверен сам да је општи утисак код свих нас наставника јединствен, а то је осећај нелагоде и забринутости. Епилог је јасан – декан је поднео оставку, Савет је од стране универзитетских тела, са правне стране, проглашен нелегалним. У преводу, упали смо у озбиљну кризу.
      Да ли је СПЦ оснивач Богословског факултета кад Синод сматра да има права да утиче на његову независност, или је посреди нешто друго?
      И у овом случају мораћу да разјасним један неспоразум. Није тачно да је Синод или неко друго црквено тело основало Богословски факултет. Наиме, наш Факултет је један од четири саоснивача Универзитета као државне институције. Дакле, поред Медицинског, Правног и Филозофског, Богословски факултет је најстарија високошколска установа универзитетског нивоа. Наравно да је Црква била сагласна са тиме. Тадашњи архијереји су добро схватали значај и важност једног таквог чина. Наравно, част је за сваки универзитет да у своме саставу има Богословски факултет. Тако је то свуда у свету: Оксфорд, Јејл, Хајделберг итд. Све до одстрањивања Богословског факултета са Универзитета од стране комунистичког режима, Факултет је функционисао без формално-правног уплива од стране Синода. Чак ни према нашим Уредбама, наставници нису добијали то што ми данас називамо missio canonica. После прогона са Универзитета, Црква је преузела бригу о Факултету, све до поништавања одлуке из 1952. године. Влада је 2004. одлуку о избацивању Богословског факултета са Универзитета, прогласила правно ништавом. То значи да Богословски факултет правно никада није био издвојен са Универзитета. Мислим да су ове ствари веома важне, и да их треба јасно представити.
      Ви сте свакодневно у непосредном контакту са студентима, како они реагују на актуелна превирања на ПБФ?
      То су ствари о којима мало говорим са студентима. Наравно, моји су ставови јасни и то сам јавно и говорио. Рекао бих да је позиција студената нашег Факултета прилично нелагодна, и да ту постоје неке озбиљне опасности. Искључивање ПБФ са Универзитета би могло да има врло негативне последице по студенте. Студенти би тиме изгубили право да њихове студије буду финансиране из буџета Републике Србије. Самим тим, губе могућност да станују у студентским домовима, да користе студентске мензе, ускраћују им се попусти на разне културне садржаје, студијска путовања и сл. Најгоре је од свега што студенти могу остати без диплома научно акредитоване установе, и тиме се изложити великом ризику. О томе је опширније говорила група студената у тексту, недавно објављеном на једном од портала. Колико ми је познато ми имамо негде близи хиљаду и пет стотина студената. Претпостављам да су они тога свесни.
      Да ли реакција зависи од њиховог опредељења да ли ће једног дана бити научници-теолози или црквена лица?
      Рекао бих: да.
      Да ли је ситуација о којој говоримо утицала и на запослене?
      Било би природно да јесте. На ПБФ укупно има преко седамдесет запослених, и без обзира што сви тежимо хљебу небеском, потребан је и хљеб земаљски. Запослени раде за приходе. Факултет и даље функционише у смислу редовног одржавања наставе и основних административних активности. Он је у ових последњих двадесетак година, бар од када сам овде запослен, функционисао нормално и успешно.
      У ком проценту професорски кадар подржаву став да Факултет буде саставни део Универзитета?
      Огромна већина подржава тај став. Свима нама је добро познато колико су се свети Оци залагали за школство. Један римски цар из 4. века, који је у младости био хришћанин, напустио је хришћанство и вратио се идеалима древних грчких и источњачких божанстава. Због тога је остао познат као Јулијан Отпадник (Апостат). Наиме, он је једним царским декретом био забранио хришћанима да учествују у државно-школском систему. За најистакнутије богослове тога времена, св. Василија Великог и св. Григорија Назијанзина, то је био најгори могући удар на Цркву. Обојица су посветили неколико текстова на ту тему, у којима су указивали на важност тога да хришћански богослови пуноправно партиципирају у тадашњем школском систему. Као куриозитет навео бих да је тај школски систем био прилично антихришћански. Ми наставници ПБФ доживљавамо Универзитет као зеницу ока нашег народа и друштва. На данашњем Универзитету не постоји ништа што ремети слободан академски рад и хришћански начин живота, тако да је наш став у основи јасан.
      Да ли се на Факултету осећају утицаји различитих струја у оквиру Цркве и како?
      Ако мислите на теолошке и идејне, разлике постоје. Међутим, оне нису жариште проблема, јер да јесу то би морало бити изнесено у једној оштријој форми на видело. Политике у дневно-политичком смислу готово да нема. Колико ми је познато: нико од колега није члан ниједне политичке странке. О некаквој црквеној политици тешко је ту говорити. Највећи број нас нема никакве истакнуте црквене функције. Опет, постоје неслагања. Навео бих лични пример. Мој концепт је заснован на отворености теологије према свету у којем живимо, и актуализацији библијске поруке у том истом свету. Неки су више окренути унутрашњем животу Цркве, трећи спекулацији и контемплацији. У тим координатама се крећу и наша размимоилажења.
      Ако, као што показују анкете, СПЦ доживљава пад популарности због разних неразјашњених афера, да ли се то на било који начин осећа на Факултету?
      Да. Опада број заинтересованих за наш Факултет. С друге стране, то ствара извесну нелагоду. Питања афера код нас нису никада дебатована, и сматрам то великом грешком. Не у смислу да треба да се бавимо неком конкретном афером, јер из објективних разлога нисмо у могућности да се тиме бавимо, нити је то у природи нашег примарног посла. Међутим, ми бисмо у теолошком и духовном смислу морали да детектујемо неуралгична места, где постоји погодно тле за афере, и наравно тиме помогнемо архијерејима Цркве у превазилажењу проблема. Конкретно, морала би већина ствари у животу Цркве бити транспарентнија. Сиве зоне су опасне. Ми немамо разлога да било шта кријемо, јер Отац небески, у којег верујемо, ионако све види. Ми нашу веру црпимо из Тајне, тако да само она треба да остане скривена.
      Како видите излаз из ситуације у којој Црква тежи да „присвоји“ ПБФ?
      Сви чланови Факултета су чланови Цркве. Уопште сви верујући православни хришћани су Црква, која наравно има своју структуру и поредак. Мислим да се Ваше питање више тиче односа Синода и Факултета. По речима владике Атанасија и других који се баве историјом Цркве, несугласица је кроз историју било. Међутим, оне су превазилажене, јер је Богословски факултет по себи велика и значајна институција, па је у интересу свих да она функционише на најбољи начин. Ми идуће године славимо стогодишњицу, иза Факултета стоји богата историја, Факултет је наследник и настављач наших богословских виших школа које сежу до 18. века. Озбиљна је то традиција. Важно је да схватимо да је ПБФ, поред тога што образује велики број нашег свештенства, има још једну битну улогу. Наиме, на академском нивоу је немогуће бавити се нашом културом без озбиљног учешћа учених богослова. Како је могуће разумети нашу рукописну традицију, ликовну уметност, средњовековну књижевност без заједничког учешћа богослова, историчара, слависта, изучавалаца књижевности итд? У већини пројеката од националног и културно-историјског значаја учешће морају узети и теолози. С друге стране, ПБФ има интензивну и плодну сарању са великим бројем теолошких факултета широм света. Нашу активност су препознале и високо вредновале и колеге са Универзитета. Довољно је само мало се боље информисати, па видети на колико значајних међународних скупова, конференција, студијских програма учествују колеге са Богословског факултета.
      Наравно, нама је потребна блиска сарадња са другим колегама са Универзитета, поготово онима чија се поља истраживања додирују или преплићу са темама којима се ми бавимо. Ми на библијском институту тренутно радимо на пројекту „Септуагинта на српском“, на којем се први пут после старословенских превода, преводи Стари Завет на српски са ориганалног предлошка. учествује преко тридесет колега, међу којима су класични филолози, библисти, слависти, србисти, текстолози, византолози и др. Прошле године смо објавили Лексикон библијске егзегезе на којем је учествовало преко стотину домаћих и страних аутора из различитих научних области. То су само пројекти, на којима лично учествујем, а да не помињем активности осталих колега. Богословски факултет је од почетка неговао академске стандарде, што се може видети у томе што су између два светска рата на Факултету предавали: Веселин Чајкановић – наш знаменити етнолог и историчар религије, академик Драгутин Анастасијевић – оснивач византологије код нас, академик Филарет Гранић, потом истакнути руски мислилац Василије Зјењковски, угледни академик и правник Сергије Тројицки и др. Богословски факултет, без претеривања, има највећи кохезивни потенцијал у оквиру групације друштвено-хуманистичких факултета. Како и горепоменута имена сведоче, блиске су нам студије класичне филологије, историје, филозофије, права, антропологије, психологије, етнологије, славистике, србистике итд. Све се то данас може додатно поспешити кроз интердисциплинарне студијске програме, у чему, у првом реду, видим нашу академску мисију.
      Зашто је важно очување аутономије ПБФ?
      Пре бих рекао: слободе. Слобода је у основи наше вере, слобода је у основи савремене демократије. Бог нас је створио слободним и одговорним. Угрожавати људима слободу да мисле апсолутно је неприхватљиво. Заправо, слобода је основ сваког креативног мишљења. У контексту тога, нпр. богословски факултети у Грчкој функционишу мимо административног утицаја Синода тамошње Цркве. Иста ситуација је у Бугарској и многим факултетима широм света. Ствари су ту једноставне, зар освешћеним хришћанима са највишим научним звањима треба посебна контрола? Шта је смисао укидања њихове слободе мишљења?
      Да ли се може рећи да постоји сукоб између ПБФ и Синода? И чему тај сукоб може да води по најфаталнијем сценарију, односно, чиме вам Синод прети?
      Лично, не бих то тако дефинисао. Мислим да постоји више разлога који су довели до постојеће ситуације. Два су пресудна, од којих је један лични, а један суштински. Лични се, наравно, тиче интереса појединаца у свему овом. Ова догађања су чак и најављена пре нешто више од годину дана. Ту се ради о томе што се на Факултету поштују академски стандарди везани за избор у звање. Постоји, наравно, и озбиљнији разлог који се тиче образовања једног значајног дела наших студената који се желе посветити свештеничком позиву. Ту морамо бити поштени и рационални. Наиме, наши студенти на Факултету имају добре могућности да се образују из области тумачења Светог Писма, теологије светих Отаца, канонске традиције, историје опште и помесне Цркве, догматског богословља и других важних дисциплина. Међутим, проблем је у томе што се знање пасторалних аспеката њиховог образовања не може сасвим задобити у оквирима постојећих студијских програма. Без обзира што студенти стичу темељна знања из пастирског и литургијског богословља, и што је удео курсева из ових области у наставном курикулуму велики, ипак и толико заступљено, ово образовање не покрива баш све потребне аспекте пасторалног рада. За свештеничку службу поред наведених ствари, потребна је озбиљнија пасторална припрема, које се нарочито односи на учешће на богослужењу, црквеном беседништву, пастирској пракси итд. Важно је да наши богослови имају праксу у раду са верујућим. Потребно је да се баве конкретним питањима, као што су служба на парохијама, стицање искуства у исповедању, раду са болеснима, организацији добротворних активности итд. Ти аспекти ни изблиза нису покривени на задовољавајући начин. Отуда постоје дубоки и дуготрајни шумови. Нашим архијерејима су потребни одговарајуће обучени кандидати за свештенике, и то питање ваља решавати.
      Како видите будућност Факултета у најбољем и најгорем случају?
      Будућност ПБФ, односно високог богословског образовања видим у ономе што је већ решено у многим православним земљама. Осврнућу се опет на праксу у Грчкој. Проблем о којем сам већ нешто рекао, а тиче се образовања будућих свештеника, решен је тако што су отворене духовне академије, које нису у саставу универзитета. Управо се ту ствара могућност добре припреме за пасторалну службу. Исти случај је и у Русији и Бугарској. Проблем је решен тако што се систем високог богословског образовања развио у два компатибилна правца. Занимљиво је напоменути да то има много сличности и са праксом у доба светих Отаца. Припрему за пастирску службу, будући свештенослужитељи стицали су у црквеним оквирима, најчешће уз своје епископе. Интелектуални развој и образовање стицали су на високим училиштима. То је стратешки интерес наше Цркве и друштва у целини. Идеално би било, ако би Факултет и Духовна академија остварили блиску сарадњу. То је чак могуће и комбиновањем програма Факултета и Духовне академије. Свима би било много лакше и боље. Мислим да би алтернатива овоме свима требало да  буде јасна – пропаст.
      Имате ли још нешто да кажете на крају?
      Нисам посебно емотиван, али тешко је отргнути се мучном осећању. У години у којој прослављамо велики јубилеј 800 година аутокефалије Српске православне цркве, и у освит прославе читавог века рада ПБФ, уместо да то достојно прославимо, ми се сукобљавамо. Морамо се истински запитати: колико смо ми данас духовна деца Светог Саве и Светог Симеона Мироточивог?
       
      Извор: Теологија.нет

      View full Странице
    • Од Логос,
      Проф. др Родољуб Кубат, редовни професор на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, шеф је катедре за Стари Завет и групе за библистику. Аутор је већег броја научних монографија и десетина студија објављиваних у домаћим и међународним научним часописима. Тренутно води пројекат „Септуагинта на српском“ и припрема друго издање Лексикона библијске егзегезе.
       
      У ком је тренутно статусу декан владика Игњатије Мидић, чије је повлачење са  функције такође тражио Синод?
      Владика Игњатије је и даље декан Православног богословског факултета (ПБФ). У медијима су се појавиле многе непрецизности и нејасноће. Истина је да је владика Игњатије на почетку претходне седнице Наставно-научног већа поднео оставку. Међутим, он је и даље декан у техничком мандату или декан у оставци. Проблем је у томе што наш Савет није легитиман јер није изабран на начин који предвиђају Статут Универзитета и Статут Факултета, па самим тим није у могућности да прихвати оставку и именује вршиоца дужности декана. У принципу, ми имамо већи проблем са тиме што немамо Савет него што је декан поднео оставку.
      Можете ли да претпоставите шта је у позадини настојања Синода да се отпусте Васиљевић и Вилотић, ако су њихови потписи на апелу против петиције о ревизији Дарвинове теорије проглашени само „непотребним“, па се чинило да напетост између врха Цркве и групице свештеника неће ескалирати?
      Пре свега, рекао бих да је читава прича око апела банализована. Банализована је у том смислу што није сагледана интенција тога апела. Не видим разлог да та питања и даље стоје на дневном реду. То је једна академска ствар, у којој људи имају право да изнесу своје мишљење. Православна Црква саборно никада није осудила нити довела у питање ниједну научну теорију, па ни теорију еволуције, па у том смислу такве иступе треба схватити као добре поводе, на основу којих се може боље дефинисати однос вере и науке, што и треба да буде једна од важнијих тема академске теологије.
      Зашто је Синод узео на мету баш владику Максима и доцента Вилотића, по Вашем мишљењу? Да ли су истински разлози, бар за владику Максима, потписивање апела против ревизије Дарвина и повлачење паралеле између аутокефалности Украјинске православне цркве и СПЦ, за време Светог Саве?
      То је питање на које не бих могао дати јасан одговор. Те и такве претпоставке се провлаче кроз нашу јавност. У допису Светог Синода, владици Максиму се приговарају извесна застрањења и одступања, што се односи на потписивање апела (додуше, то је био Став). Такође се, мада недовољно јасно, помиње питање Украјине. Забрињавајуће је што је владици Максиму ускраћена могућност да пружи одговоре, поготово по питању извесних „догматских застрањења“. Пада ми на памет судбина Јана Хуса, којем је, без обзира на све околности и суровост римске инквизиције, било омогућено да се брани. Све се то дешавало још почетком 15. века. С друге стране, питање везано за missio canonica није својствено православном Предању, нити тренутној црквеној пракси у данашњем Православљу, а ни правној регулативи Републике Србије. Ова институција својствена је Римокатоличкој Цркви, у којој се назива техничким термином missio canonica, а њено правно важење по правилу је регулисано међудржавим уговором Ватикана са појединим земљама са већинским римокатоличким становништвом. Код нас, институција одобрења Синода за наставнике предвиђена је Статутом ПБФ, али не и вишим законским актима (Статутом Универзитета, Законом о високом образовању), с којима може доћи у колизију. То се у случају двојице наставника и десило, што је недавно потврдио Одбор за статутарна питања Универзитета у Београду.
      Пензионисани владика Атанасије Јевтић побунио се против самовоље владике Иринеја којом је хтео да узурпира независност ПБФ, као дела БУ, на последњој седниици Научно- наставног већа, реците нам какве су биле реакције и шта се догађало, као и какав је био епилог?
      Не могу да износим детаље са саме седнице, мада разумем потребу за таквим питањем. Нажалост, неки делови са наше седнице су изашли у јавност, и на једном од њих се може чути говор владике Атанасија, у којем индиректно прозива владику Иринеја. Владика Атанасије је наш највећи богословски ауторитет, човек са огромним моралним кредибилитетом. Његове речи увек имају посебну тежину. Опет, на све то ваља гледати са људске стране, где постоје стална неслагања и сукоби, који се на различите начине вербализују. Ништа неуобичајено у животу Цркве. Свето Писмо нам у прегршт приповести доноси реалистичну слику човекове склоности сукобљавању. Сукоби су у природи људских односа. Реакције су, природно, различите јер људи различито гледају на проблем. Овим не желим да релативизујем ствари јер увек постоји неко ко више тежи истини, и они који се противе томе. У противном би смо упали у етички релативизам, или још горе нихилизам. Уверен сам да је општи утисак код свих нас наставника јединствен, а то је осећај нелагоде и забринутости. Епилог је јасан – декан је поднео оставку, Савет је од стране универзитетских тела, са правне стране, проглашен нелегалним. У преводу, упали смо у озбиљну кризу.
      Да ли је СПЦ оснивач Богословског факултета кад Синод сматра да има права да утиче на његову независност, или је посреди нешто друго?
      И у овом случају мораћу да разјасним један неспоразум. Није тачно да је Синод или неко друго црквено тело основало Богословски факултет. Наиме, наш Факултет је један од четири саоснивача Универзитета као државне институције. Дакле, поред Медицинског, Правног и Филозофског, Богословски факултет је најстарија високошколска установа универзитетског нивоа. Наравно да је Црква била сагласна са тиме. Тадашњи архијереји су добро схватали значај и важност једног таквог чина. Наравно, част је за сваки универзитет да у своме саставу има Богословски факултет. Тако је то свуда у свету: Оксфорд, Јејл, Хајделберг итд. Све до одстрањивања Богословског факултета са Универзитета од стране комунистичког режима, Факултет је функционисао без формално-правног уплива од стране Синода. Чак ни према нашим Уредбама, наставници нису добијали то што ми данас називамо missio canonica. После прогона са Универзитета, Црква је преузела бригу о Факултету, све до поништавања одлуке из 1952. године. Влада је 2004. одлуку о избацивању Богословског факултета са Универзитета, прогласила правно ништавом. То значи да Богословски факултет правно никада није био издвојен са Универзитета. Мислим да су ове ствари веома важне, и да их треба јасно представити.
      Ви сте свакодневно у непосредном контакту са студентима, како они реагују на актуелна превирања на ПБФ?
      То су ствари о којима мало говорим са студентима. Наравно, моји су ставови јасни и то сам јавно и говорио. Рекао бих да је позиција студената нашег Факултета прилично нелагодна, и да ту постоје неке озбиљне опасности. Искључивање ПБФ са Универзитета би могло да има врло негативне последице по студенте. Студенти би тиме изгубили право да њихове студије буду финансиране из буџета Републике Србије. Самим тим, губе могућност да станују у студентским домовима, да користе студентске мензе, ускраћују им се попусти на разне културне садржаје, студијска путовања и сл. Најгоре је од свега што студенти могу остати без диплома научно акредитоване установе, и тиме се изложити великом ризику. О томе је опширније говорила група студената у тексту, недавно објављеном на једном од портала. Колико ми је познато ми имамо негде близи хиљаду и пет стотина студената. Претпостављам да су они тога свесни.
      Да ли реакција зависи од њиховог опредељења да ли ће једног дана бити научници-теолози или црквена лица?
      Рекао бих: да.
      Да ли је ситуација о којој говоримо утицала и на запослене?
      Било би природно да јесте. На ПБФ укупно има преко седамдесет запослених, и без обзира што сви тежимо хљебу небеском, потребан је и хљеб земаљски. Запослени раде за приходе. Факултет и даље функционише у смислу редовног одржавања наставе и основних административних активности. Он је у ових последњих двадесетак година, бар од када сам овде запослен, функционисао нормално и успешно.
      У ком проценту професорски кадар подржаву став да Факултет буде саставни део Универзитета?
      Огромна већина подржава тај став. Свима нама је добро познато колико су се свети Оци залагали за школство. Један римски цар из 4. века, који је у младости био хришћанин, напустио је хришћанство и вратио се идеалима древних грчких и источњачких божанстава. Због тога је остао познат као Јулијан Отпадник (Апостат). Наиме, он је једним царским декретом био забранио хришћанима да учествују у државно-школском систему. За најистакнутије богослове тога времена, св. Василија Великог и св. Григорија Назијанзина, то је био најгори могући удар на Цркву. Обојица су посветили неколико текстова на ту тему, у којима су указивали на важност тога да хришћански богослови пуноправно партиципирају у тадашњем школском систему. Као куриозитет навео бих да је тај школски систем био прилично антихришћански. Ми наставници ПБФ доживљавамо Универзитет као зеницу ока нашег народа и друштва. На данашњем Универзитету не постоји ништа што ремети слободан академски рад и хришћански начин живота, тако да је наш став у основи јасан.
      Да ли се на Факултету осећају утицаји различитих струја у оквиру Цркве и како?
      Ако мислите на теолошке и идејне, разлике постоје. Међутим, оне нису жариште проблема, јер да јесу то би морало бити изнесено у једној оштријој форми на видело. Политике у дневно-политичком смислу готово да нема. Колико ми је познато: нико од колега није члан ниједне политичке странке. О некаквој црквеној политици тешко је ту говорити. Највећи број нас нема никакве истакнуте црквене функције. Опет, постоје неслагања. Навео бих лични пример. Мој концепт је заснован на отворености теологије према свету у којем живимо, и актуализацији библијске поруке у том истом свету. Неки су више окренути унутрашњем животу Цркве, трећи спекулацији и контемплацији. У тим координатама се крећу и наша размимоилажења.
      Ако, као што показују анкете, СПЦ доживљава пад популарности због разних неразјашњених афера, да ли се то на било који начин осећа на Факултету?
      Да. Опада број заинтересованих за наш Факултет. С друге стране, то ствара извесну нелагоду. Питања афера код нас нису никада дебатована, и сматрам то великом грешком. Не у смислу да треба да се бавимо неком конкретном афером, јер из објективних разлога нисмо у могућности да се тиме бавимо, нити је то у природи нашег примарног посла. Међутим, ми бисмо у теолошком и духовном смислу морали да детектујемо неуралгична места, где постоји погодно тле за афере, и наравно тиме помогнемо архијерејима Цркве у превазилажењу проблема. Конкретно, морала би већина ствари у животу Цркве бити транспарентнија. Сиве зоне су опасне. Ми немамо разлога да било шта кријемо, јер Отац небески, у којег верујемо, ионако све види. Ми нашу веру црпимо из Тајне, тако да само она треба да остане скривена.
      Како видите излаз из ситуације у којој Црква тежи да „присвоји“ ПБФ?
      Сви чланови Факултета су чланови Цркве. Уопште сви верујући православни хришћани су Црква, која наравно има своју структуру и поредак. Мислим да се Ваше питање више тиче односа Синода и Факултета. По речима владике Атанасија и других који се баве историјом Цркве, несугласица је кроз историју било. Међутим, оне су превазилажене, јер је Богословски факултет по себи велика и значајна институција, па је у интересу свих да она функционише на најбољи начин. Ми идуће године славимо стогодишњицу, иза Факултета стоји богата историја, Факултет је наследник и настављач наших богословских виших школа које сежу до 18. века. Озбиљна је то традиција. Важно је да схватимо да је ПБФ, поред тога што образује велики број нашег свештенства, има још једну битну улогу. Наиме, на академском нивоу је немогуће бавити се нашом културом без озбиљног учешћа учених богослова. Како је могуће разумети нашу рукописну традицију, ликовну уметност, средњовековну књижевност без заједничког учешћа богослова, историчара, слависта, изучавалаца књижевности итд? У већини пројеката од националног и културно-историјског значаја учешће морају узети и теолози. С друге стране, ПБФ има интензивну и плодну сарању са великим бројем теолошких факултета широм света. Нашу активност су препознале и високо вредновале и колеге са Универзитета. Довољно је само мало се боље информисати, па видети на колико значајних међународних скупова, конференција, студијских програма учествују колеге са Богословског факултета.
      Наравно, нама је потребна блиска сарадња са другим колегама са Универзитета, поготово онима чија се поља истраживања додирују или преплићу са темама којима се ми бавимо. Ми на библијском институту тренутно радимо на пројекту „Септуагинта на српском“, на којем се први пут после старословенских превода, преводи Стари Завет на српски са ориганалног предлошка. учествује преко тридесет колега, међу којима су класични филолози, библисти, слависти, србисти, текстолози, византолози и др. Прошле године смо објавили Лексикон библијске егзегезе на којем је учествовало преко стотину домаћих и страних аутора из различитих научних области. То су само пројекти, на којима лично учествујем, а да не помињем активности осталих колега. Богословски факултет је од почетка неговао академске стандарде, што се може видети у томе што су између два светска рата на Факултету предавали: Веселин Чајкановић – наш знаменити етнолог и историчар религије, академик Драгутин Анастасијевић – оснивач византологије код нас, академик Филарет Гранић, потом истакнути руски мислилац Василије Зјењковски, угледни академик и правник Сергије Тројицки и др. Богословски факултет, без претеривања, има највећи кохезивни потенцијал у оквиру групације друштвено-хуманистичких факултета. Како и горепоменута имена сведоче, блиске су нам студије класичне филологије, историје, филозофије, права, антропологије, психологије, етнологије, славистике, србистике итд. Све се то данас може додатно поспешити кроз интердисциплинарне студијске програме, у чему, у првом реду, видим нашу академску мисију.
      Зашто је важно очување аутономије ПБФ?
      Пре бих рекао: слободе. Слобода је у основи наше вере, слобода је у основи савремене демократије. Бог нас је створио слободним и одговорним. Угрожавати људима слободу да мисле апсолутно је неприхватљиво. Заправо, слобода је основ сваког креативног мишљења. У контексту тога, нпр. богословски факултети у Грчкој функционишу мимо административног утицаја Синода тамошње Цркве. Иста ситуација је у Бугарској и многим факултетима широм света. Ствари су ту једноставне, зар освешћеним хришћанима са највишим научним звањима треба посебна контрола? Шта је смисао укидања њихове слободе мишљења?
      Да ли се може рећи да постоји сукоб између ПБФ и Синода? И чему тај сукоб може да води по најфаталнијем сценарију, односно, чиме вам Синод прети?
      Лично, не бих то тако дефинисао. Мислим да постоји више разлога који су довели до постојеће ситуације. Два су пресудна, од којих је један лични, а један суштински. Лични се, наравно, тиче интереса појединаца у свему овом. Ова догађања су чак и најављена пре нешто више од годину дана. Ту се ради о томе што се на Факултету поштују академски стандарди везани за избор у звање. Постоји, наравно, и озбиљнији разлог који се тиче образовања једног значајног дела наших студената који се желе посветити свештеничком позиву. Ту морамо бити поштени и рационални. Наиме, наши студенти на Факултету имају добре могућности да се образују из области тумачења Светог Писма, теологије светих Отаца, канонске традиције, историје опште и помесне Цркве, догматског богословља и других важних дисциплина. Међутим, проблем је у томе што се знање пасторалних аспеката њиховог образовања не може сасвим задобити у оквирима постојећих студијских програма. Без обзира што студенти стичу темељна знања из пастирског и литургијског богословља, и што је удео курсева из ових области у наставном курикулуму велики, ипак и толико заступљено, ово образовање не покрива баш све потребне аспекте пасторалног рада. За свештеничку службу поред наведених ствари, потребна је озбиљнија пасторална припрема, које се нарочито односи на учешће на богослужењу, црквеном беседништву, пастирској пракси итд. Важно је да наши богослови имају праксу у раду са верујућим. Потребно је да се баве конкретним питањима, као што су служба на парохијама, стицање искуства у исповедању, раду са болеснима, организацији добротворних активности итд. Ти аспекти ни изблиза нису покривени на задовољавајући начин. Отуда постоје дубоки и дуготрајни шумови. Нашим архијерејима су потребни одговарајуће обучени кандидати за свештенике, и то питање ваља решавати.
      Како видите будућност Факултета у најбољем и најгорем случају?
      Будућност ПБФ, односно високог богословског образовања видим у ономе што је већ решено у многим православним земљама. Осврнућу се опет на праксу у Грчкој. Проблем о којем сам већ нешто рекао, а тиче се образовања будућих свештеника, решен је тако што су отворене духовне академије, које нису у саставу универзитета. Управо се ту ствара могућност добре припреме за пасторалну службу. Исти случај је и у Русији и Бугарској. Проблем је решен тако што се систем високог богословског образовања развио у два компатибилна правца. Занимљиво је напоменути да то има много сличности и са праксом у доба светих Отаца. Припрему за пастирску службу, будући свештенослужитељи стицали су у црквеним оквирима, најчешће уз своје епископе. Интелектуални развој и образовање стицали су на високим училиштима. То је стратешки интерес наше Цркве и друштва у целини. Идеално би било, ако би Факултет и Духовна академија остварили блиску сарадњу. То је чак могуће и комбиновањем програма Факултета и Духовне академије. Свима би било много лакше и боље. Мислим да би алтернатива овоме свима требало да  буде јасна – пропаст.
      Имате ли још нешто да кажете на крају?
      Нисам посебно емотиван, али тешко је отргнути се мучном осећању. У години у којој прослављамо велики јубилеј 800 година аутокефалије Српске православне цркве, и у освит прославе читавог века рада ПБФ, уместо да то достојно прославимо, ми се сукобљавамо. Морамо се истински запитати: колико смо ми данас духовна деца Светог Саве и Светог Симеона Мироточивог?
       
      Извор: Теологија.нет

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...