Jump to content

Свештеник Дражен Тупањанин: Да ли тзв. академска теологија стоји насупрот тзв. црквено-подвижничке теологије? (Варијација на тему)

Оцени ову тему


Препоручена порука

jn.jpg?resize=800%2C456

На познатом црквеном сајту „Живе Речи Утехе“ прочитао сам текст Слободана Лукића, свештеника Митрополије црногорско-приморске под насловом „Да ли је православној теологији данас потребна Црква“, који је на поменути сајт, како сам уочио, доспио са званичног интернет сајта Митрополије ЦП. Није ми намјера да вршим детаљну анализу текста, већ да подстакнут садржајем, тј.одређеним питањима и одговорима на које о. Слободан упућује изнесем напросто неколико својих мисли. Намјера ми је да се осврнем и на текст Оливера Суботића, свештеника АЕМ београдско-карловачке кога сам прије отприлике мјесец дана прочитао на истом ЖРУ сајту, а који је говорио о дарвинистичком спору, како о. Оливер написа, „из једне друге перспективе“.

 

Мисли које сам пронашао су биле само окидач за размишљање и односе се на неке дијелове њихових текстова које су у мом уму породиле одређена питања. И не тичу се, у случају текста о. Оливера, онога што он и неки називају „дарвинистичким спором“, већ, као што ће се видјети из наставка, о питању тзв. академског богословља. Заправо, текст о. Оливера ми је битан првенстено (ако не и сасвим) због идеје о исихастичком манастиру који би требало основати у Београду. Како и због чега, рећи ћу на самом крају, у контексту свега што ће прије тога бити речено. Желим да нагласим да браћа ни у ком случају не схвате да ових неколико скромних редака представљају критику њиховог богословља, нити провоцирање полемике. Ако уопште и дође до некога од њих, текст који је пред вама је покушај размјене мишљења, покушај давања мишљења из унеколико другачијег угла , јавно ћаскање о свима нама важним и драгим темама (ако се то тако смије назвати). И ништа друго.

Најприје, хтио бих да кажем неколико ријечи о претпостављеном антагонизму тзв. академског у односу на богословље које се може назвати „опитно“ или „подвижничко“. Ако ме осјећај не вара, рекло би се да академско богословље, барем у тексту о. Слободана, задобија негативно значење, док га о. Оливер сматра, рекло би се – потенцијално негативним. (Слободан чак није ни поменуо израз „академско богословље“ , али из контекста дозвољавам себи да помислим да на то мисли). Овом приликом нећу говорити о томе шта би могло да значи то да је богословљу потребна Црква, што у Хришћанској теологији ваљда нико озбиљан не спори. Напоменуо бих само да не сматрам да је и то саморазумљиво, већ захтијева богословску интерпретацију како би се избјегао цензорски однос институционалне Цркве (Сабора, Синода) над теологијом Цркве.

На темељу прочитаног стичем утисак да академско богословље може да буде опасност за црквени живот, или можда већ и јесте, пошто његова интерпретација чак и у неким савременим проблемима у Православљу нуди основ за погрешне закључке (нпр. теологија митр. Зизјуласа, апострофирана код о. Слободана). На страну сада то колико савремени проблеми у Православљу имају уопште стварне везе са било којом школом теологије, мени у очи упада једна друга ствар на који су ме поменути текстови понукали давши ми повод за размишљање.

Наиме, лоцирати проблем наше помјесне Цркве у сферу академске теологије значило би да су интелектуализам, високоученост, критичко размишљање, академизам и сличне појаве реалност снажно заступљена у СПЦ. Као да се напросто саплићемо о интелектуалце и академске богослове у срединама у којима живимо своју црквеност. Да ли је баш тако? Прије ће, чини ми се, истини одговарати да су такве личности права ријеткост, док са друге стране у нашим заједницама нећемо имати проблем да лоцирамо вјерски фундаменталистично – фанатичне тенденције, национално-романтичарске, све до екстремних, као уосталом и мноштво тенденцја ка празновјерју и пуком ритуализму. И много чега другог. Интелектуалци теолози (у које се ни по чему не убрајам, дакле, не браним своју браншу) су, судећи по мом искуству, најчешће изузетак, да не кажем инцидент.

Као други примјер тога да учени теолози, па тако ни „академска теологија“ нису у походу заузимања Цркве може да нам послужи и само летимични поглед на савремено црквено издаваштво у СПЦ. Опште је познато да се готово свака епархија у нашој Цркви, као и десетине манастира и парохија, баве издавачком дјелатношћу. Наслови које можемо видјети на црквеним штандовима, сигуран сам да не претјерујем, у преко деведесет посто случајева казују нам да је ријеч о литератури која би се у уџбеницима патрологије сврстала у корпус аскетске литературе. Теме молитве и духовништва, поста, новог антихристовског поретка коме треба да се подвижнички одупремо, житија светих, књиге духовних поука стараца монаха, разне верзије молитвеника за све прилике и неприлике, монографије манастира, књиге о православном васпитању дјеце, о болести, гријеху, подсјетници за исповијест итд. итд., у толиком броју премашују наслове које потписују тзв.академски теолози, професори и научни радници који у свијету теолошке науке свједоче Христа у Цркви. Наслови ових теолога можда могу по броју да се мјере једино са издањима разних „православних кувара“ за посне и мрсне дане, мада сам склон да помислим да су и ту у мањини.

На страну и то што смо свједоци да (нарочито манастирске) публикације доносе неријетко књиге аутора у најмању руку сумњивог ауторитета. Имајући у виду да о овим „учитељима“ од реда сазнајемо само на основу њеног или његовог имена и звања које видимо на корицама (без икаквих других референци или биљешке о писцу). Тако на корицама тих публикација можемо да прочитамо име ауторке или аутора, попут нпр.монахиња та и та, или архимандрит тај и тај, или пак само на штури податак о мјесту живљења, нпр тај и тај – петроградски, без иједног другог податка који би нам указао на евентуалну релевантност мишљења које ћемо наћи између корица. Будући да исти говоре о јако важним темама, рецимо о васпитању дјеце, или о болести и смрти, онда би можда забринутост било корисније управити ка таквим појавама те на том терену сигнализирати евентуалне „опасности“ или „контаминацију“. Ако је овако, а чини ми се да јесте, тада се с правом можемо запитати откуда долази страх од онога што мање више можемо подвести под појам „академска теологија“?

Када је ријеч овом термину, термину „академска теологија“, или боље речено о осјећају који сам стекао да уважена браћа имају по том питању, а који је како рекох потенцијално негативан, или у најмању руку потенцијално проблематичан, дозволићу себи пар мисли. Ова проблематичност се рекао бих проналази у томе што се академска теологија ставља насупрот ономе што би могло да се изједначи са подвигом или подвижништвом у Цркви. Такве мисли чују се неријетко у одређеним круговима, нарочито у манастирским и манастирима блиским, и много јаче него што их гласи ехо ових двају текстова. Постоји тако отприлике нешто што представља академско са једне, а са друге стране нешто што представља опитно или подвижничко, што ће рећи „право“ богословље Цркве. Или, у крајњем случају, заједница овога двога могућа је у кодификованом подвижничком амбијенту (старац Софроније, старац Василије Гондикакис).

У овом тренутку пада ми на памет детаљ из недавног дуела двојице јавних интелектуалаца, Славоја Жижека и Џордана Питерсона, названог из неког разлога „Дуел стољећа“ (доступан на Јутјубу). Наиме, Жижек у улози неомарксисте суочио се са Питерсоновом (бљедуњавом) критиком марксизма у савременим друштвима. У једном тренутку Жижек га је прекинуо рекавши напросто „имена, дајте ми нека имена, ко су ти неомарксисти, ја их не видим“? Чини ми се да би ради јасноће по питању отклона од евентуалних аномалија „академске теологије“, било од користи навести барем неколико примјера, нека имена. По могућности имена западних теолога, јер, како ми се чини, тај вал нас претпостављено запљускује са Запада. Дакле, реторички се питам, ко су ти који богословствују а нису подвижници?

Мислим да по овом питању разумијевање подвига не смије да се сведе на класични (понајприје монашки, пустињачки) тип подвига. Ако се заинтересујемо за животопис било кога од оних који би се, претпостављам, могли назвати академским теолозима открићемо задивљујуће посвећеничке, тј изразито подвижничке црте њихових карактера. Па да ли ико може да замисли да изњедрити богословки опус размјера једног Зизјуласа не изискује подвиг – непроспаване ноћи над текстовима св. Писма и Отаца, мјесеце и године посвећеног трагања? Ко је икад имао прилику да разговара са студентима теологије из Атине могао је да сазна о смјерности старца Х. Јанараса који сваке недеље скрушено учествује у св. Литургији у храму св. Ирине. О Калисту Веру, љубитељу Свете Горе и о његовом ученику о. Џону Беру да и не говорим. Даље, треба прочитати мемоаре Ханса Кинга па видјети како описује нпр. Карла Барта, човјека који је дан и ноћ живио за Христа, погружен у теологију. Споменућу и Јиргена Молтмана који у предговору своје антологијске књиге „Распети Бог“ говори како је у британском логору као петнаестогодишњак, за вријеме Другог свјетског рата пронашао Библију и у распетоме Христу као своме вјечном састрадајућем Богу – брату пронашао себе, и одлучио да Њему посвети свој живот. Страдања и прогоне у својој Цркви кроз која су пролазили Ив Конгар или фон Балтазар или К. Ранер и толики други „академски“ пружају нам сасвим другачију слику која баца сјенку на покушаје уопштавања и супротстављања академског и подвижничког, теологије и живота код савремених и теолога из нама блиске прошлости. На крају ових примјера (из којих сам намјерно, да ми се не спочита „странчарење“, изоставио имена савремених српских „академских“ теолога, од којих су ми неки пријатељи и за чије подвиге и страдања знам, и дивим им се) парафразираћу ријечи великог историчара Цркве и теолога Јарослава Пеликана који је у једном од својих посљедњих интервјуа, одговарајући на питање да ли изачим жали рекао да дугује извињење својој породици и пријатељима. Дугује га, рекао је, стога што је и у ријетким тренуцима одмора, на скијањима и пецањима, његов ум увијек био заокупљен само једним – теологијом, те није могао да им се посвети онолико колико су заслужили.

Све наведено, а има тога још, речено је са јасном намјером да илуструје да је бити истински академски теолог по мом скромном мишљењу неодвојиво од подвижничке посвећености највећој љубави – Ријечи Божијој – Христу. Ако је заиста тако, онда можемо да закључимо да у темељу академског призвања, једнако као и у темељу сваког подвижништва, стоји искрена љубав и спремност на жртву. Богословље се не смије и не треба сводити на ученост, али су богослови увијек и свагда – ученици, као што нам Новозавјетни текст на толико мјеста понавља и тиме недвосмислено показује. То да ли неко бдије у стасидији светогорског манастира или у својој радној соби у кући или у свом професорском кабинету, не представља суштинску разлику.

Потреба препознавања различитих дарова у Цркви (Рим. 12, 6-8) је кључна уколико не желимо да избјегнемо разне једностране приступе који могу да противбиблијски редукују дисање Духа (уп. Јн. 3, 8) на оне сфере које се нама чине пријемчивим или допадљивим. Или још горе од тога, да својим опортунизмом у Цркви чинимо хулу у покушају да користимо теологију, тј. „теологију“ у сврху личнога ћара и афирмације своје искомплексираности. (Усуђујем се рећи да се и то може уочити у нашој црквеној свакодневици, а што је срамота. Да се разумијемо, не мислим на ауторе чије сам текстове поменуо). Важно је напоменути да треба да се чувамо уопштавања, која најчешће имају за циљ симулирање знања код људи у Цркви (сјајан израз проф. Д. Ђога). Православни, колико сам могао да сагледам у и око себе, имају веома оскудно знање по питању западне теологије. Неки ће рећи да је тако умногоме и по питању философије, а поготово природних наука. Међутим, неријетко је случај да се не либе да дају (самим тим паушалне) оцјене о свеукупности те теологије, тј.да износе дефинитивне вриједносне судове о њој. Уколико бисмо поставили питање слично Жижековом, тј. које књиге, који аутори, која област, шта код Ранера, гдје код Бултмана?… Страхујем да би одговори били у већини случајева поражавајући. По питању познавања Библије, страх би такође био оправдан. Ако ништа друго, број превода Библије на нашем језику, који може да стане на прсте једне руке могао би да нам, поред славља и поноса, ове јубиларне године подари и 800 разлога за дубоко покајање и преиспитивање. Поред осталог, и овај аргумент може да се дода на тас који мјери присуство академског богословља код нас у СПЦ, и да буде аларм који свједочи о опасности недостатка а не никако о опасности од академског богословља.

На крају, као што сам и обећао на почетку, осврнућу се на приједлог о оснивању исихастичког манастира у центру Београда који је о. Оливер изнио у тексту о дарвинизму. Тај манастир би, како сматра он, требало да оплемени београдску црквену средину, а у првом реду младе студенте теологије, благодатно аскетским духом црквеног подвижничког предања. Када сам прочитао ту мисао прво што ми је на памет пало било је да би академско богословље било много потребније српском монаштву неголи монаштво младим теолозима и уопште теологији. Због чега тако мислим?

Држим да одговор на ово питање напросто „вришти“ са свих страна. Иако ријечи о. Оливера лијепо звуче, под предпоставком да би таква манастирска заједница могла да заличи на Свету Гору из Паламине епохе или на јудејску пустињу из Дамаскиновог времена, или пак на чувени Студитски манастир. Или манастир Есекс који је он поменуо. Но да ли нам трезвени поглед на стање у данашњем српском монаштву даје реалан основ за таква надања? Тешко! Сјетимо се само трагедије од прије отприлике једне деценије када је наочиглед свих преко стотину монаха из (до тада управо због монаштва нарочито слављене) епархије рашко – призренске, склизнуло у раскол, који се од тада до данас само још више распламсава. Ако томе додамо зилотска настројења разних „духовника“ који вршљају по парохијским заједницама, не марећи за канонско устројсво Цркве (осим у случају својих звања и инсигнија), па прегршт јутјуб монашких „звијезда“ који ауторитарно говоре на толики број тема, од питања брачне постеље до тријадологије, од бриселских компјутера до матичних ћелија, од умјетности до јеловника и граница Цркве, спашених, погубљених за вјечност… На толики број тема се, по мом сазнању, ниједан „академски теолог“ није дрзнуо да говори.

Шта рећи о феномену монаха „равноземљаша“, па о гротескности снимака старца једног манастира који заодјенут кукуљем великосхимника руске традиције (знака крајњег смирења) носи у исто вријеме у десној руци игуманску штаку (знак власти) и позлаћени крст на грудима (?!). Све наведено није покушај бацања камена на наше монаштво, већ напросто питорескно жели да укаже како је нашем монаштву потребно озбиљно богословско промишљање. Академска теологија би, чини ми се, могла итекако да прискочи у помоћ том и таквом монаштву. Можда би у том случају могли избјећи рецимо, бламажу у којој поједини манастирски штандови на сајму књига нуде своје производе, од вина до козметике, другим ријечима све – осим књига.

Образац западних монашких редова би такође могао да послужи као задатак за конструктивно размишљање, колико год таква помисао може да звучи одбојно данашњем српском монаштву за које се чини да је у доброј мјери заробљено у једну епоху. А и то само на спољашњем плану, будући да од те, византијске епохе баштини углавном само стил, да не кажем стајлинг. Претпостављена супериорност монашког опита над академском теологијом могла би се у трезвеном теолошком сагледавању показати као једна у низу симулација које постоје у црквеном животу. Без дубоког теолошког промишљања, за које ми из се чини да су у СПЦ данас способни само академски теолози, на основу изнесене слике (част изузецима) српског монаштва, бојим се да би евентуални манастир у Престоници проузроковао више штете неголи користи. То је мисао коју сам хтио да образложим.

Још једном желим да нагласим, ако уопште и може да постоји дилема, да то што сам уопште поменуо имена и текстове о. Слободана и о. Оливера напросто стога што су неки дијелови тих штива послужили као инспирација, тј. повод који ми је дао прилику за пар варијација на тему, за размишљања која се у великој мјери директно и не односе на садржај самих текстова.

Завршићу ријечима Карла Ранера, једног од највећих академских теолога 20. вeка, које говоре како о њему тако, слутим, и о самој академској теологији.

„Ако сам у своме животу могао барем нешто мало помоћи било коме да се охрабри, да с Богом разговара, да на Њега мисли, да у Њега вјерује, да му се нада и љуби га, онда се – мислим – исплатило живјети.“

 

Извор: Теологија.нет


View full Странице

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Одговори 30
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни дани

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

На познатом црквеном сајту „Живе Речи Утехе“ прочитао сам текст Слободана Лукића, свештеника Митрополије црногорско-приморске под насловом „Да ли је православној теологији данас потребна Црква“, који

Одлично је да постоје овакви текстови, где је могуће достојанствено и у братској љубави разговарати о, рекли бисмо, веома битним темама

Одлично је да постоје овакви текстови, где је могуће достојанствено и у братској љубави разговарати о, рекли бисмо, веома битним темама

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Добар текст, само се не слажем са овом ставком да не би у овом тренутку било користи од оснивања таквог манастира. Мислим да би било добро да постоји али са добрим, реалним духовницима.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Osvrnucu se samo na glavnu tacku teksta.

Autor kaze da nasem monastvu nedostaje bogoslovsko promisljanje i da akademska teologija treba da priskoci u pomoc. 

Jedini nacin koji ja vidim kao uspesan je da nasi mladi bogoslovi daju zavete i obuku mantiju. Ako toga nema nikakva pomoc "spolja" ne moze doci.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ето, како лепо и аргументовано може да се разговара и преко медија.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Пре сат времена, Жика рече

Добар текст, само се не слажем са овом ставком да не би у овом тренутку било користи од оснивања таквог манастира. Мислим да би било добро да постоји али са добрим, реалним духовницима.

Ne znam koliko je to ostvarivo u praksi, ali npr. ne bi bilo lose da u dvomilionskom gradu postoji manastir otvoren 24/7, sa dezurnim jeromonasima, gde bi ljudi mogli u svako doba da dodju na ispovest, ili na razgovor, kad ih pritisne muka.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Занимљиво је то да се отац није дотакао ни једне критике дела тих академских богослова а поменуо је т.е само узгред?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Nije rekao glavnu stvar, kako vidi tu podrsku monastvu. 

Ako nije iznutra, kao sto su npr. uradili Atanasije, Amfilohije i Irinej, pisi propalo.

Ne znam koliko su danasnji mladi bogoslovi zainteresovani da obuku mantiju?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Цитат

Шта рећи о феномену монаха „равноземљаша“

He-he, Nikodim je doktor bogoslovskih nauka. Doktorirao je u Solunu. Rad se zvao: Uticaj hristologije Sv. Grigorija Palame na ikonopis.

Цитат

Сјетимо се само трагедије од прије отприлике једне деценије када је наочиглед свих преко стотину монаха из (до тада управо због монаштва нарочито слављене) епархије рашко – призренске, склизнуло у раскол, који се од тада до данас само још више распламсава.

I ovde je uzročnih raskola Artemije, koji je doktorirao u Atini na Sv. Maksimu Ispovedniku.

Jasno je šta autor teksta želi da poruči, ali ukazujem na previde i na to da ništa nije crno-belo.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

 

 

пре 14 часа, Логос рече

Мислим да по овом питању разумијевање подвига не смије да се сведе на класични (понајприје монашки, пустињачки) тип подвига. Ако се заинтересујемо за животопис било кога од оних који би се, претпостављам, могли назвати академским теолозима открићемо задивљујуће посвећеничке, тј изразито подвижничке црте њихових карактера. Па да ли ико може да замисли да изњедрити богословки опус размјера једног Зизјуласа не изискује подвиг – непроспаване ноћи над текстовима св. Писма и Отаца, мјесеце и године посвећеног трагања? Ко је икад имао прилику да разговара са студентима теологије из Атине могао је да сазна о смјерности старца Х. Јанараса који сваке недеље скрушено учествује у св. Литургији у храму св. Ирине. О Калисту Веру, љубитељу Свете Горе и о његовом ученику о. Џону Беру да и не говорим. Даље, треба прочитати мемоаре Ханса Кинга па видјети како описује нпр. Карла Барта, човјека који је дан и ноћ живио за Христа, погружен у теологију.

Занимљиво запажање о. Дражена. Он говори да су данашњи теолози такође подвижници, али не "класични" (монашки, пустињачки), него другачији. И наводи непроспаване ноћи над текстовима св. Писма и Отаца, боравак на литургији, и "погруженост у теологију". Е сад, у чему је проблем? У томе што нигде не помиње ни молитву, ни пост, ни покајање, ни послушност - оно што су одлике "класичног" подвижништва. А без тог класичног подвижништва, ово "некласично" је у ствари најчешће онај рационалистички, валаамски "подвиг", који је православље имало прилике да разматра у "сусрету" св. Григорија Паламе и Валаама Калабријског, а о чему су писали у новије време проф. Целингидис и митр. Влахос. И што је врло прегнантно изразио у свом чланку о. Оливер овим речима:

"Суштинска тема о којој данас треба да разговарамо није толико конкретан богословски спор који се тиче једне научне теорије, већ однос ума и разума у православном предању, а следствено томе, њихов поредак у православном богословљу. Наиме, тек када је срце очишћено од страсти и ум од помисли, односно када је човек на ступњу просвећења и када ум функционише на природан начин, тада и разум добија своје право место у богословљу и терминолошки прецизно уобличава претходно стечено искуство богопознања. Ако ум, као око душе, није на ступњу просвећења (што је случај код већине нас) и не испуњава услов за чисто богословствовање, онда је неизмерно важно да човек верно следује искуству оних који су тај ступањ достигли и које је Црква препознала као поуздане руководиоце у области богословља. Уколико, супротно томе, разум има претензије да преотме трон облагодаћеног ума, онда се отвара широк пут ка рационализму у вери, чије су последице страшне и можемо их јасно видети на западној теологији после Великог раскола."

А могли бисмо ту навестои и речи еп. Атанасија које цитирао. Слободан у свом чланку:

"потребно да богослов најприје постане црквени, светопредањски, литургијско-подвижнички човјек, да би и његово богословље било истинско свједочење о виђеноме и доживљеноме". 

Ту је читава ОГРОМНА разлика између подвижничког и академског богословља - једно је у виђењу и доживљају, а друга најчешће у проучавању и промишљању.

Добра илустрација је и 2. глава Прве посланице Коринћанима св. апостола Павла:

https://svetosavlje.org/tumacenje-prve-poslanice-korincanima-svetog-apostola-pavla/3/

И мада о. Дражен тврди како

пре 14 часа, Логос рече

Све наведено није покушај бацања камена на наше монаштво, већ напросто питорескно жели да укаже како је нашем монаштву потребно озбиљно богословско промишљање

начин на који је описао то монаштво ( а кроз њега имлицитно и "класично" подвижништво), без иједног доброг примера, штавише са указивањем само на заблуде и застрањења, ипак указује да текст јесте нека врста апологија академског (рекао бих доживљеног у рационалистичком "кључу") и истог таквог "подвижништва".

Да, многе јереси и заблуде јесу, кроз историју Цркве, ницале у монашким редовима, али исто тако и међу "академским" теолозима. Није "класично" подвижништво одговорно за јеретичка учења и заблуде, него погрешна подвижничка пракса. 

А сам сајт "Теологија.нет" ми управо делује као такав либерално-академски теолошки "кутак". Мука је духу читати много тога тамо објављеног.

По мом схватању, текстови о. Слободана

 https://mitropolija.com/2019/11/02/da-li-je-pravoslavnoj-teologiji-danas-potrebna-crkva/

и о. Оливера

https://iskra.co/reagovanja/svestenik-oliver-subotic-o-darvinistickom-sporu-iz-drugacije-perspektive/

су много више на трагу предањског поимања теологије.

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 часа, Вукашин рече

Ne znam koliko je to ostvarivo u praksi, ali npr. ne bi bilo lose da u dvomilionskom gradu postoji manastir otvoren 24/7, sa dezurnim jeromonasima, gde bi ljudi mogli u svako doba da dodju na ispovest, ili na razgovor, kad ih pritisne muka.

Имамо свештенике, цркве,  парохијске домове. Макар да у току дана имамо дежурног свештеника. За почетак довољно.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Похвала за тон којим је текст писан, добронамеран и братски, са опрезним одабиром речи и жење да се нико не нађе прозван, увређен. Такође похвала за једно другачије виђење тзв. академске теолгоје, која јесте, ко зна како и зашто потпала под неко негативно конотирање. Текст би се могао коментарисати са више аспеката, а за то је потребна дубља анализа. Зато ћу, како обични форумски коментар налаже, да мало упросзим и сажмем:

1. Замислимо да на једном месту саберемо све академске, хришћанске теологе света. Па да им онда позовемо и све неуропсихијатре света. Позовимо и све неурологе света. Позовимо и све фармакологе света. Позовимо и све психологе света. А онда, позовимо једну особу (није важно којег пола) која је 30 година била здрава, која нема никога, десет кољена уназад, ментано/душевно болесног у рудо, и која је након 3 деценије зрдавља одјеном запала у психозу.

2. Сви ти теолози би имали разна мишљења. Могли би да пишу докторате и наулне радове; да буду узор и одушевљење својим ученицима али не би могли да помогну тој душевно оболелој особи. Многи би, без устезања рекли: ево коега сихијатра, а и неуролога, нека они види о чему се ради. Псхилози би рекли да су немоћни, јер они не могу да "допру" до тих особа пошто је њихова стварност поремећена.

3. Неуролози би извршили испитивања, за рачун фармаколога, и установили би да постоји биохемијски дебаланс у мозгу, у односу на норалне, здраве људе. Фармаколози биупаковали неке хемијске супстанце које би успоставле "баланс" у мозгу, али и после годину, две, три, десет - та особа би и даље била болесна са поремећеном стварношћу.

Питање које се намеће: Верује ли ико од њих у силу Крста и Требника? Засигурно да верује! Али зашто су онда немоћни?

Упута на:  Јаков 5, 14-18, посебно на Јаков 5, 17. И питање, зашто Апостол узима за пример баш Илију?

Онима који налазе изговор, научна или било каква оправдања за немоћ да ишта учине, упута на: Матеј 17, 14-20, посебна упута на Матеј 17, 19-20.

Ово је одличан текст, пре свега добронамеран, али он показује  да академска теологија не зна где јој је место. Аутор је покушао да покаже да она има своје место - али то уопште није спорно. Спроно је како своје дарове академска теологија пројављује; како се они одражавају на живот Цркве. Јер...Правсолавље није никава теорија, него живи живот. Дух дели Дарове свим удовима. Питање за академску теологију треба да буде: који су њени Дарови, да ли их и како користи? Када академска теологија нађе своје место међу другим удовима, са другим Даровима, те ако они буду у љубави и Духу тада ће се на Телу пројавити невероватни резултати, зачуђујући, као и Здравље Тела...али и оног  несрећног човека којег сам поменуо. Примери, негативни, које аутор помиње су крајнос.

Исихастичке манастирске заједнице не могу бити руковођене од академских теолога, већ од Стараца. То да ли је Старац своје знање добио из књиге или од Духа потпуно је небитно - битно је ко је способан да се уподоби да прими те Дарове Духа?

Све друго, бојати се, биће само испразно мудровање. Јер, они  који имају храбрости да стану пред Цркву Божију и као Илија кажу: "Ево мене Господе", који ће носити Кртс и Требник, можда да се присете да је на учену главу слепога Савла, по зеповести Господњој, своју жуљевиту руку положио прости Ананија. Да је на најумнију теологију и философију Европе тада, Николајеву, "рукоположио" прости руски сељак Свети Силуан.

Узимајући ово у обзир, мислим да је дат одговор где је место академској теологији, као и то како се она ставља у хармонију са другим удовима Тела, те тако добар род породила, добре битке војевала. Засигурно не, пишући петиције.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 4 часа, Жика рече

Добар текст, само се не слажем са овом ставком да не би у овом тренутку било користи од оснивања таквог манастира. Мислим да би било добро да постоји али са добрим, реалним духовницима.

Samo postoji mali problem - gdje naci isihaste?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 33 минута, Bonsenjo рече

Samo postoji mali problem - gdje naci isihaste?

Могу да се нађу. Увек их има.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Ćiriličar,
      Нова црногорска нација

      Нова црногорска нација са два заперка нема никакве везе са Српском Православном Црквом и не може се за њу везивати. Важно је да се истакне да се пастирска брига Цркве и њених клирика за свако људско биће не може (зло)употребљавати за идеолошко уобличавање нове црногорске нације. У Цркви Христовој, по ријечима Светог Апостола Павла, ”нема више ни Јудејца ни Јелина, нема више ни роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер смо сви један (човјек) у Христу Исусу” (Гал. 3,28). Управо због тога, а и много чега другога, у Цркву су добро дошли сви без обзира на њихово национално или политичко увјерење.
      Тај принцип не важи када је у питању нација. Срби су само Срби и не могу бити никакви Србо-Црногорци или Црногорци-Срби. Свештеник Српске Православне Цркве, без обзира на државу у којој му је Црква повјерила да обавља своју свештену службу, не може бити никакав ”национални дуплак”, који ће, како се недавно чуло, спавати као Србин, будити се као Црногорац, а изјашњавати се као Србо-Црногорац. Свештеници Српске Православне Цркве не могу бити заговорници и пропагандисти новог ”пасошког идентитета” него истински, дјелатни и непоколебљиви свједоци историјски потврђеног вјерског, црквеног, језичког, културног и националног идентитета у Црној Гори.
       
      Пише: о. Велибор Џомић
        Неспорно је да је идеолошко уобличавање, а потом и стварање црногорске нације почело послије објављивања текста Милована Ђиласа под насловом ”О црногорском националном питању”, који је објављен 1. маја 1945. године у ”Борби” као гласилу Комунистичке партије Југославије. У посљедње вријеме се у Црној Гори, такође кроз поједине медије или слично као и 1945. године, уочава идеолошко конципирање и препоручивање нове, друге по реду, црногорске нације која се већ назива ”црногорско-српска” или ”српско-црногорска” нација. Није у питању ништа друго него нова црногорска нација са два преварна заперка који немају никакве везе са српском нацијом и српском историјом.
      Циљ је да се, путем овог националног инжењеринга, на предстојећем попису на тај начин смањи број и проценат Срба у Црној Гори. У питању је класичан анти-историјски и анти-српски пројекат који се, да би превара била што успјешнија, назива и ”дуалним идентитетом” у Црној Гори! Уочљиво је и то да је медијско пропагирање ”дуалног идентитета” започето послије неуспјелог покушаја да се на предстојећем попису забрани национално, језичко и вјерско изјашњавање грађана.
      До пола Србин, од пола Црногорац – и обрнуто!
      Креатори ове нове преваре Срба у Црној Гори су се, посебно послије избора од 30. августа 2020. године, наслонили на резултате пописа становништва од 2011. године. Наиме, у Црној Гори је 2011. године, према званичним подацима Монстата, било 0,30% припадника ”црногорско-српске” и 0,34% припадника ”српско-црногорске” нације, а то је укупно 3936 становника Црне Горе. И сада се настоји да се број од скоро 4 хиљаде грађана повећа како би број и проценат Срба у Црној Гори на предстојећем попису био значајно умањен.
      С друге стране, 2011. године се 0,04% или 257 грађана изјаснило да припада новој ”муслиманско-црногорској” нацији, а 0,03% или 181 грађанин да припада новој ”бошњачко-муслиманској” нацији. Никоме није пало на памет да идеолошки уобличава ове двије нове нације као што то, на жалост, чине креатори нове црногорске ”дуалне” нације.
      Сваки грађанин има право да се национално, вјерски, језички и по свему изјашњава по свом осјећању и нахођењу и та се воља мора поштовати. Ипак, мора се имати у виду да се 0,64% грађана ”дуално” изјаснило на попису који је 2011. године извршен у условима дубоке политичке поларизације, државне ”црногоризације” становништва која је наметана са свих државних адреса и страха од голе егзистенције.
      Форсирање ”дуалног идентитета”, односно нове црногорске нације, прије свега представља чин легализације свега онога што је учињено против Срба и њихових људских права у Црној Гори током претходних деценија. Из различитих изјава и ставова, који су више пута јавно саопштени у Црној Гори, можемо да закључимо шта су креатори и заговорници ове националне преваре намјерили да уобличе као ”идентитетску основу” нове црногорске нације полазећи од нетачне тврдње о ”вјековном и слојевитом идентитету Црне Горе”, јер је он код православног становништва, све до појаве комуниста, био кристално српски јасан и непорецив.
        Историјски и данашњи појам Црногорца
      Појмовно одређење данашњег националног Црногорца ни по чему не одговара појмовном одређењу историјског Црногорца. Историјски и идентитетски посматрано на индивидуалном и колективном плану, Црногорци су до 1945. године били национални Срби исто као и Херцеговци, Шумадинци, Косовци и други и представљали су органски дио српског народа. Црногорска државност је по свему била српска државност и о томе постоји обиље доказа. Независна Књажевина и Краљевина Црна Гора је била српска држава. Посебно треба имати у виду да значајан број данашњих националних Црногораца заговара тзв. ЦПЦ, црногорски језик, латиницу, асимилацију Срба и овакву независну Црну Гору која је признала тзв. Републику Косово, гласала да та самопроглашена псевдо-државна окупациона творевина постане чланица УНЕСКО-а и која на територију Републике Србије већ годинама шаље одређени број војника и официра. И да не набрајам даље!
      Промјена националног идентитета и тобожња ”нужност смјене генерација”!?!
      Црногорска државност се већ годинама брутално намеће као основ црногорске националности. Неразумно је што се са појединих адреса, послије 30. авгусга 2020. године и прилике да се без егзистенцијалних страхова људима омогући да се врате свом историјском националном идентитету, исказује више него зачуђујуће разумијевање за изградњу новог националног идентитета ”искључиво на основу државних граница и оног оквира који излази из (државних) пасоша (старих 15 година – прим. В.Џ.), стављајући у други план или потпуно поништавајући идентитет предака од пре 100 и више година”, уз тобожње оправдање, јер се ”разумије појава и потреба да људи мијењају свој идентитет, односно да граде другачији у односу на идентитет својих предака”. Промјена идентитета у Црној Гори се, умјесто критичког осврта, оцјењује и као ”нужност смјене генерација у којој сви учествујемо”!?! У питању је, како видимо, процес, а не појава! А да би се тај процес завршио по жељи креатора и заговорника ”дуалног” националног идентитета на посредан начин се, преко медија, предлажу и забране било каквог дјеловања ”политичких или медијских канцеларија у Црној Гори и Србији да се баве ”пожељним” националним идентитетом вјерника СПЦ, било да се ради о пројектовању њиховог српства или црногорства”. Наравно, нису поменуте политичке и медијске канцеларије из Албаније, Хрватске и Босне и Херцеговине које годинама, на разне начине, утичу не само на национални идентитет Албанаца, Хрвата и Бошњака у Црној Гори него и на одређене територијалне претензије (острашћени заговорници ”дуалног” идентитета никако не желе да узму у руке и прочитају, на примјер, књиге хрватског академика Јосипа Печарића ”Борба за Боку которску” (Хрватски информативни центар, Хрватска братовштина и Бокељска морнарица 809, Загреб, 1999.г.) и ”У Боки которској сваки камен говори хрватски” (ауторско издање, Загреб, 2004.г.) или магистарску тезу Расима Халилагића ”Босна и Херцеговина и Црна Гора 1790.-1918.” (”Ел-Калем, Издавачки центар Ријасета Исламске заједнице у Босни и Херцеговини, Сарајево, 2001.г.).
      На чему почива нова црногорска нација?
      Црногорска нација је свој врхунац до сада достигла на попису 2011. године. Зато се управо пред нови попис становништва грчевито траже нови модалитети за смањивање броја и процента Срба, али и свега српског у Црној Гори. Инсистирање на тзв. грађанском идентитету савремене Црне Горе, који је, како се види, мртво слово на папиру представља прво слово ”дуалне” идентитетске преваре. Срби у Црној Гори морају да знају и запамте да је управо у ”грађанској” Црној Гори започет и добрано спроведен монтенегрински национални инжењеринг. Устав Црне Горе од 2007. године јесте темељни правни акт на коме се гради нова црногорска нација са два заперка, а сепаратизам од Српства се налази у сржи овог подухвата. Црногорска државност у њиховој перцепцији, противно историјским чињеницама, траје ”хиљаду година”, иако се Црна Гора као географски појам први пут помиње од половине 15. вијека, а као политички појам од почетка 16. вијека. Да ли изражено ”разумијевање за промјену идентитета” подразумијева и разумијевање и за промјену вјерског и црквеног идентитета, која ће, без икакве сумње, услиједити и поново бити оправдавана као ”нужност смјене генерација”? Јер, ако неко не само да данас разумије него подстиче, соколи и охрабрује људе на промјену историјског идентитета у националном смислу онда сјутра, по природи ствари, можемо очекивати исто или још веће ”разумијевање” и за промјену промјену вјерског идентитета или за промјену црквеног идентитета који, на исти начин, може бити проглашен за ”вјековни и слојевит”. Послије тога, наравно, слиједи и промјена културног и језичког идентитета.
      Карактеристике нове црногорске нације
      Из бројних изјава су јасно уочљиве одреднице нове црногорске нације која би се темељила на сљедећем:
      1. безрезервно признавање независне Црне Горе коју ”нико не може, нити смије укинути или је утопити у неку другу (државу)”, јер она никада неће постати ”друга српска држава”;
      2. безрезервно признавање црногорског језика као службеног, а српског језика као једног од службених језика у Црној Гори;
      3. неспорно прихватање и признавање званичне државне заставе и грба при чему би једино била дозвољена”црногорска плаветна тробојка” за коју се само тражи да се не проглашава окупаторском (аналогно томе, српска или било која друга тробојка ће се сматрати окупаторском, туђинском и биће забрањена у Црној Гори);
      4. безрезервно признавање званичне државне химне, чији је аутор усташа Секула Дрљевић, у инструменталном облику или касније у потпуности ако се којим случајем негде пронађе да њен аутор није Секула Дрљевић;
      5. трајно одбацивање идеје о припадности српском народу и српском језичком, културном, државном и националном јединству;
      6. залагање за одређене посебности епархија Српске Православне Цркве у Црној Гори уз тежњу за промјену њеног назива који је оцијењен као ”непримјерен” и који треба замијенити новим називом ”који нас неће национално оптерећивати”.
      7. Свети Сава се може прослављати у Црној Гори, али само због тога што је устројио Епископију Зетску и што је његов празник одштампан црвеним словима у календару Ђурђа Црнојевића од 1494. године, а не због тога што је, поред осталог, утврдио духовно и народно јединство Срба.
       
      Српска Црква и нова црногорска нација
      Нова црногорска нација са два заперка нема никакве везе са Српском Православном Црквом и не може се за њу везивати. Важно је да се истакне да се пастирска брига Цркве и њених клирика за свако људско биће не може (зло)употребљавати за идеолошко уобличавање нове црногорске нације. У Цркви Христовој, по ријечима Светог Апостола Павла, ”нема више ни Јудејца ни Јелина, нема више ни роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер смо сви један (човјек) у Христу Исусу” (Гал. 3,28). Управо због тога, а и много чега другога, у Цркву су добро дошли сви без обзира на њихово национално или политичко увјерење.
      Тај принцип не важи када је у питању нација. Срби су само Срби и не могу бити никакви Србо-Црногорци или Црногорци-Срби. Свештеник Српске Православне Цркве, без обзира на државу у којој му је Црква повјерила да обавља своју свештену службу, не може бити никакав ”национални дуплак”, који ће, како се недавно чуло, спавати као Србин, будити се као Црногорац, а изјашњавати се као Србо-Црногорац. Свештеници Српске Православне Цркве не могу бити заговорници и пропагандисти новог ”пасошког идентитета” него истински, дјелатни и непоколебљиви свједоци историјски потврђеног вјерског, црквеног, језичког, културног и националног идентитета у Црној Гори. Подјеле које постоје у сваком друштву не могу представљати никакво оправдање за одрицање од сопственог националног идентитета.
      Нација без историје
        У Књажевини и Краљевини Црној Гори није постојао никакав ”дуални”, ”дупли”, ”српско-црногорски” или ”црногорско-српски” национални идентитет, чак ни када је Пећка Патријаршија два пута насилно укидана од Турака. Државност Књажевине и Краљевине Црне Горе, као ни њен Устав од 1905. године, нису представљали основу некаквог посебног, несрпског националног идентитета. И о томе постоји обиље необоривих историјских доказа.
      Жртве нове ”дуалне” преваре неће бити национално изјашњени Црногорци него искључиво национално изјашњени Срби из Црне Горе. То се, поред осталог, огледа и у чињеници да се нико од припадника и заговорника црногорске нације није критички осврнуо на пропагирање нове ”дуалне” нације у Црној Гори. Грађанима Црне Горе, послије политичке промјене од 30. августа 2020. године, треба омогућити да се слободно изјасне на предстојећем попису становништва и гарантовати им да, због националног или било ког другог изјашњавања, неће бити грађани другог реда, а не да им се нуди и намеће нова ”дуална” превара и превера која се наслања на анти-српске одлуке Комунистичке партије о дробљењу српског народа од Дрездена преко АВНОЈ-а до данас.
      Нова црногорска нација
      WWW.IN4S.NET Пише: др Велибор Џомић Неспорно је да је идеолошко уобличавање, а потом и стварање црногорске нације...  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство Епископ г. Лонгин служио је свету Литургију у манастиру Новој Грачаници у Недељу месопусну, припремну недељу пред Васкршњи пост. Саслуживали су архимандрит Тома (Казић), свештеник Петар Саиловић, протођакон Милован Гогић и јерођакон Макарије, у молитвеном присуству умировљеног Епископа славонског г. Саве, протосинђела Филотеја (Петровића) и проте Марка Пантића.

       
      Звучни запис беседе
       
      Архијерејски хор под диригентском палицом Марије Миличић као и увек молитвено је одговарао на све прозбе из црквених јектенија. Доста верних и деце приступило је светој Чаши, а међу њима и прослављени кошаркаш Никола Јестратијевић са породицом. Беседио је владика Лонгин:
      -Црква верује и проповеда, базирајући се на Божанско Откровење, о крају света! У спису Дидахи, учење дванаесторице Апостола један возглас гласи: Да дође Царство Твоје и прође овај свет. У Откривењу Светог Јована Богослова се каже да ће небо и земља проћи кроз огањ (Јн. 21,1). Модерна наука третира ову тему и опомиње о несразмерном трошењу овога света. За нас вернике није толико важно када ће се то десити већ да ће затим, кад свету дође крај, уследити страшни суд на коме морамо одговорити за свој живот и поступке. Критеријум по коме ћемо се мерити биће љубав према ближњем. На путу ка Богу управо стоји човек и како се према њему односимо тако ће и Господ према нама. Господ жели да се ми, љубећи Бога, односимо према другом као нашем најзначајнијем дару, од кога зависи наше спасење. Дао нам је заповест да се више од свега бојимо греха, који нас одваја од Бога и ближњих. Зато за  истинске хришћане Суд није страшан, они га доживљавају као сусрет са Спаситељем и убеђени су у Његово очинско милосрђе. Зато на сахранама читамо: Души их во благих водворјатсја.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      „Благо оном ко се не саблазни о мене“, рекао је Спаситељ у Јеванђељу. За неконвенционалну и у свему оригиналну личност нешег великог оца и учитеља, владике Атанасија, можемо, сљедујући овим Христовим ријечима, устврдити: да су заиста блажени они, који су испод грубе, робусне спољашности овог ваљевског Херцеговца, препознали Боголиког родитеља и Христоносца… Речи су протопрезвитера-ставрофора Дражена Тупањанина, које је изговорио на светој заупокојеној Литургији у требињском Саборном храму. 
    • Од Иван Ивковић,
      Понеки пут свако од нас у своме животу доживи такве падове какве нисмо ни сањали да могу да нам се десе. Живећи врло често у илузији моралног савршенства сами себе приморавамо да постанемо “светитељима“ и то пре свега да би се другима приказали као добри људи и хришћани. И онда одједном деси се такав пад да као кула од карата почиње да се руши Вавилонска кула наше духовне и моралне умишљености.
      Такав један пад десио се свештенику Николаосу како је он сам то посведочио тадашњем младом студенту медицине, а данас доктору и свештенику Евангелосу Папаниколау, захваљујући којем смо чули и ово чудесно житије.
      Наиме, школске године 1987. тадашњи студент Евангелос заједно са својим пријатељима студентима медицине био је послат од стране Медицинског факултета у Атини на обавезну праксу у Психијатрију “Дафни” и то на одељење лечења од зависности од алкохола и наркоманије.
      Дошавши у Клинику приметио је међу болесницима и једног римокатоличког свештеника, који је био врло уредан и педантан док је његово понашање одавало да је у питању један врло образован и учтив човек. Студент Евангелос био је врло побожан и волио је византијско појање, и често је ишао у једну другу Болницу за лимоидне болести у атинском предграђу Светој Варвари. Тамо је служио блаженопочивши старац Евеменије Сардикакис, духовно чедо Светог Никифора губавог. Своје школске распусте Евангелос је проводио на Светој Гори где је постао духовно чедо Светог Старца Јефрема Катунакијског и Пајсија Светогорца.
      Као такав млади студент Евангелос мислио је да има духовно искуство, као и што многи ми мислимо ако имамo старца светог живота, да смо аутомаски и ми свети, међутим то није баш тако.
      Видевши приликом те прве посете оца Николаоса студент Евангелос рекао је у себи  “хвала Богу да није православни свештеник овде на Психијатрији већ овај римокатолички!“ Иако је приметио да отац Николаос има лепе господске манире и да све фино односи са осталим пацијентима, рекао је у себи да је то та спољашна римокатоличко-протестантска углађеност.
      Тако створивши у себи слику о оцу Николаосу о једном врло културном пацијенту ипак је млади студент био у себи изненађен са којим су се поштовањем опходили према њему остали болесници и како су га пажљиво слушали.
      Причајући са осталим болесницима о оцу Николаосу увидио је да није као остали западњачки свештеници који мисионаре са наметањем хришћанске вере, како су радили и раде римокатолички мисионари широм света, кобајаги бринући се за спасење човечанства.
      По сведочењу осталих болесника отац Николаос иако и сам на терапији, био је врло пажљив и стрпљив слушалац свачије муке и проблема, без да држи час веронауке и моралног исправљања било коме, као што би рекли код нас “без да попује”. Једна унутрашња сила излазила је из њега и привлачила болеснике, медицинско особље, а на крају и самог младог студента Евангелоса.
      Једно велико изненађење, а тиме уједно и шок, које је тада доживео причајући са болесницима о оцу Николаосу било је да он заправо није био римокатолички свештеник већ наш православни свештеник из грчке дијаспоре у Америци. Тиме је уједно и прва лажна духовна маска пала са лица душе студента Евангелоса, који је увидио, а и сам то исповеда, да је спољашни изглед врло често обмана за истинско духовно стање.
      Сви смо навикли да православно свешетенство има дугу браду, а монаштво и косу, да су озбиљни, помало намргођени и да притом лако судимо оним владикам и свештеницима који имају кратаку косу и браду и који су више насмејани него тужни. Та лажна слика коју носимо у себи врло често нас одводи у грех осуђивања и постављања себе изнад других, као да смо ми сами духовно савршениjи.
      Видевши да је пала та прва маска Евангелос је одлучио другог дана да приђе свешетенику Николаосу и да започне са њим разговор. Од тада почиње једно од најнеобичнијих путовања у животу младог студента где кроз разговор са свештеником Николаосом бива ношен из изненађења у изненађење.
      Као и сваки млади човек Евангелос је хтио да сазна што више детаља из живота оца Николаоса, а пре свега како то да један свештеник постане овисан о алкохолу и да заврши на терапији.
      Отац Николаос, који је те 1987. године имао око 53 година, рођен је у Америци од родитеља из Македоније, највероватније из Катерине. Већину својих летњих распуста провео је код своје побожне баке и деке у Катерини, а пошто је близу Света Гора чим је мало порастао скоро свако лето ишао је на поклоњење светињама Атоса.
      У Америци је уписао Богословски факултет Часног крста у Бостону, и за професоре је имао оца Јована Романидиса и оца Георгија Флоровског, који му је био и духовник. Боравећи на Светој Гори упознао је Светога старца Јосифа Исихасту који га је научио умно-срдачној молитви и борби са помислима.
      У личности оца Николаоса сусреле су се и уједниле у његовој души три духовна великана 20. века, васељенски свеправославни протојереј Георгије Флоровски, један од највећих богослова протеклог века, отац Јован Романидис који је својим животом и књигама описао оно што је живио Свети Старац Јосиф Исихаста, враћајући Православно исихастичко богословље на катедре Богословских факултета у Атини и Солуну.
      Ипак, како да се деси пад, и то у зависност од алкохола, једном таквом ученику тако великих учитеља какве је имао отац Николаос, запитао се млади студент Евангелос. Зар вас сећање на тако велике духовнике нијес сачувало?
      “Дете моје, зар се не сећаш шта је рекао Бог Светом апостолу Павлу кад га је молио да му уклони искушење, довољно ти је моја благодат, заједно са њом се бори да се спасеш. Тако је исто и у моме случају…“
      Међутим, млади студент не потпуно задовољан одговором рекао је да је шокиран што је видио једног православног свештеника да је постао зависан од алкохола и да се налази на лечењу у Психијатриској клиници.
      А одговор је био такав да је не само Евангелосу него и свима нама духовно и морално умишљеним, и кобајаги скандализованим и шокираним, зачепио уста на сва времена.
      “Нисам те шокирао дете моје, већ сам те највероватније преплашио, јер си схватио да сам и ја као и ти био некада млад и да сам имао унутрашњу сигурност, и да нисам имао ову страст, а сада си се ти највероватније уплашио променљивости људске природе.“
      Значи, није био у ствари шокиран и скандализован, већ преплашен због променљивости људске природе. Ми смо врло често самодовољни, мислимо да смо чисти јер нисмо пали у неке грехове и врло често се бојимо да не изгубимо моралну чистоћу и да не учинимо некакву грешку, и тиме да изгубимо добро мишљење о нама самима, као и добро мишљење које имају други о нама. Ипак пре свега се бојимо да не изгубимо добро мишљење о нама самима.
      Оно што је схватио млади студент тада је да je духовно искуство, као и присуство благодати Божије, чувало оца Николаоса, јер је кроз смирење говорио, ма шта да направио и у који грех пао, држаћу се Господа Христа и викаћу “Господе Исусе Христе помилуј ме грешног и спаси како умеш и знаш“ .
      Притом је отац Николаос рекао нешто толико дубоко што је најдубљи израз смирења: “Док боравим овде на Психијатрији говорим: Боже мој, сви ови овде болесници ће се спастити док ћу ја у пакао, и ако се деси да се и ја спасем, то ће бити због њихових молитава за мене грешног.“ Тада је погледао Евангелоса упутивши кроз њега реч свима младима: “Твоја младост је лош саветник као и мени некада, али са временом ће се повећавати благодат у теби и надаћеш се само у Христа и Богородицу.“
      “Верујем у милост Божију која дарује Рај онима који мисле, верују да су ван Раја“, закључио је отац Николоаос.
      Видевши духовну жеђ, али и искреност младог студента, на крају је отац Николоас признао оно што је била тајна коју је само знао директор Психијатрије, који је био пријатељ оца Николаоса. Наиме, отац Николаос је дошао у Атину због конкурса на место професора Атинског универзитета, али пошто се конкурс одужио договорио се са својим пријатељем, директором Психијатријске болнице у Дафнију (предграђе Атине) да проведе једно време са болесницима на Психијатрији као болестан, иако заправо није био болестан.
      Уствари његов боравак у болници био је споља гледајући дио једног научног пројекта за који нико није смио знати, јер се отац Николаос специјализовао у Америци у области „зависности од алкохолизма и наркоманије”. Боравећи у болници кобајаги као један од болесника, он је вршио своја научна истраживања у очима медицине, али као свештеник био је један од ретких који је без проповедања са cвојим молитвним исхастичиким присуством истеривао зле духове из болеснике, тако да ко год је изашао из болнице у периоду док је боравио отац Николаос, одлазио je духовно и психички излечен и више се никад није враћао.
      Његово жеља да задобије професорско место у Атини није била плод гордости да задобије неко боље место у друштву, које долази са тим положајем, јер је већ био професор на једном од најпрестижних Универзитета у свету на Харварду, где је наследио оца Георгија Флоровског на Катедри за паламистичке студије. Хтио је да се врати у отаџбину и да пренесе искуство својих учитеља новим генерацијама богослова и свештеника. Нажалост на Атинском универзитету нису имали слуха за њега, као ни за његовог учитеља оца Георгија Флоровског кога су одбили 30 година двадесетог века.
      Кад је све то сазнао млади студент Евангелос био је изненађен, стога га је упито: “Ма како сте могли оставити жену и четвoро деце и положај на Харвадру и дођете овде на психијатрију здрав, зар нисте полудели овде након толико месеци?“
      Отац Николаос му је одговорио: “Ма шта кажеш, да сам полудио!?! Присило сам се да останем овде! Било је то једно искуство као да те постављају у гроб. Да знаш колико сам пуно пријатеља Христових овде упознао, који сматрају да нису достојни Раја док уствари ја их већ видим у Рају. Раширило се срце моје овде на психијатрији и размишљам о часу кад ћу да се упокојим уздајући се у милост Божију, у милост Цркве и њених молитва.”
      Те речи биле су пророчке јер већ следећи дан кад је добио дозоволу да изађе из болнице на викенд, отишао је да се духовно напоји у један манастир близу Атине. Одслужио је Божанствену литугију баш на Теодорову суботе и после примања Светих дарова, пришао је Часној трпези да јој се поклони и ту пред њом испустио је душу своју Господу за кога је живио, жртвујући сав комфор једног угодног професорског живота у Америци зарад ближњих у Психијатријској установи “Дафни”.
      Отац Николаос, смирени слуга Божији, ученик великих отаца Цркве 20 века и професор на Харварду потпуно је презрео славу, богатство и част овог света зарад тога да се уподоби самом Подвигоначелнику смирења Господу Исусу Христу, који се јавио на земљи и са људима поживеo, оваплотивши се од Свете Дјеве, понизивши Себе узео обличје слуге и постао једнак телу смирења нашег, да нас учини једнакима лику славе Његове.
       Архимандрит Евсевије Меанџија
      Фото: https://srpska.pravoslavie.ru/133931.html
      Извор:
      https://mitropolija.com/2021/03/02/nesvakidasnji-svestenik-na-terapiji-od-alkoholizma-na-psihijatriji-u-atini
       

      View full Странице
    • Од Иван Ивковић,
      Понеки пут свако од нас у своме животу доживи такве падове какве нисмо ни сањали да могу да нам се десе. Живећи врло често у илузији моралног савршенства сами себе приморавамо да постанемо “светитељима“ и то пре свега да би се другима приказали као добри људи и хришћани. И онда одједном деси се такав пад да као кула од карата почиње да се руши Вавилонска кула наше духовне и моралне умишљености.
      Такав један пад десио се свештенику Николаосу како је он сам то посведочио тадашњем младом студенту медицине, а данас доктору и свештенику Евангелосу Папаниколау, захваљујући којем смо чули и ово чудесно житије.
      Наиме, школске године 1987. тадашњи студент Евангелос заједно са својим пријатељима студентима медицине био је послат од стране Медицинског факултета у Атини на обавезну праксу у Психијатрију “Дафни” и то на одељење лечења од зависности од алкохола и наркоманије.
      Дошавши у Клинику приметио је међу болесницима и једног римокатоличког свештеника, који је био врло уредан и педантан док је његово понашање одавало да је у питању један врло образован и учтив човек. Студент Евангелос био је врло побожан и волио је византијско појање, и често је ишао у једну другу Болницу за лимоидне болести у атинском предграђу Светој Варвари. Тамо је служио блаженопочивши старац Евеменије Сардикакис, духовно чедо Светог Никифора губавог. Своје школске распусте Евангелос је проводио на Светој Гори где је постао духовно чедо Светог Старца Јефрема Катунакијског и Пајсија Светогорца.
      Као такав млади студент Евангелос мислио је да има духовно искуство, као и што многи ми мислимо ако имамo старца светог живота, да смо аутомаски и ми свети, међутим то није баш тако.
      Видевши приликом те прве посете оца Николаоса студент Евангелос рекао је у себи  “хвала Богу да није православни свештеник овде на Психијатрији већ овај римокатолички!“ Иако је приметио да отац Николаос има лепе господске манире и да све фино односи са осталим пацијентима, рекао је у себи да је то та спољашна римокатоличко-протестантска углађеност.
      Тако створивши у себи слику о оцу Николаосу о једном врло културном пацијенту ипак је млади студент био у себи изненађен са којим су се поштовањем опходили према њему остали болесници и како су га пажљиво слушали.
      Причајући са осталим болесницима о оцу Николаосу увидио је да није као остали западњачки свештеници који мисионаре са наметањем хришћанске вере, како су радили и раде римокатолички мисионари широм света, кобајаги бринући се за спасење човечанства.
      По сведочењу осталих болесника отац Николаос иако и сам на терапији, био је врло пажљив и стрпљив слушалац свачије муке и проблема, без да држи час веронауке и моралног исправљања било коме, као што би рекли код нас “без да попује”. Једна унутрашња сила излазила је из њега и привлачила болеснике, медицинско особље, а на крају и самог младог студента Евангелоса.
      Једно велико изненађење, а тиме уједно и шок, које је тада доживео причајући са болесницима о оцу Николаосу било је да он заправо није био римокатолички свештеник већ наш православни свештеник из грчке дијаспоре у Америци. Тиме је уједно и прва лажна духовна маска пала са лица душе студента Евангелоса, који је увидио, а и сам то исповеда, да је спољашни изглед врло често обмана за истинско духовно стање.
      Сви смо навикли да православно свешетенство има дугу браду, а монаштво и косу, да су озбиљни, помало намргођени и да притом лако судимо оним владикам и свештеницима који имају кратаку косу и браду и који су више насмејани него тужни. Та лажна слика коју носимо у себи врло често нас одводи у грех осуђивања и постављања себе изнад других, као да смо ми сами духовно савршениjи.
      Видевши да је пала та прва маска Евангелос је одлучио другог дана да приђе свешетенику Николаосу и да започне са њим разговор. Од тада почиње једно од најнеобичнијих путовања у животу младог студента где кроз разговор са свештеником Николаосом бива ношен из изненађења у изненађење.
      Као и сваки млади човек Евангелос је хтио да сазна што више детаља из живота оца Николаоса, а пре свега како то да један свештеник постане овисан о алкохолу и да заврши на терапији.
      Отац Николаос, који је те 1987. године имао око 53 година, рођен је у Америци од родитеља из Македоније, највероватније из Катерине. Већину својих летњих распуста провео је код своје побожне баке и деке у Катерини, а пошто је близу Света Гора чим је мало порастао скоро свако лето ишао је на поклоњење светињама Атоса.
      У Америци је уписао Богословски факултет Часног крста у Бостону, и за професоре је имао оца Јована Романидиса и оца Георгија Флоровског, који му је био и духовник. Боравећи на Светој Гори упознао је Светога старца Јосифа Исихасту који га је научио умно-срдачној молитви и борби са помислима.
      У личности оца Николаоса сусреле су се и уједниле у његовој души три духовна великана 20. века, васељенски свеправославни протојереј Георгије Флоровски, један од највећих богослова протеклог века, отац Јован Романидис који је својим животом и књигама описао оно што је живио Свети Старац Јосиф Исихаста, враћајући Православно исихастичко богословље на катедре Богословских факултета у Атини и Солуну.
      Ипак, како да се деси пад, и то у зависност од алкохола, једном таквом ученику тако великих учитеља какве је имао отац Николаос, запитао се млади студент Евангелос. Зар вас сећање на тако велике духовнике нијес сачувало?
      “Дете моје, зар се не сећаш шта је рекао Бог Светом апостолу Павлу кад га је молио да му уклони искушење, довољно ти је моја благодат, заједно са њом се бори да се спасеш. Тако је исто и у моме случају…“
      Међутим, млади студент не потпуно задовољан одговором рекао је да је шокиран што је видио једног православног свештеника да је постао зависан од алкохола и да се налази на лечењу у Психијатриској клиници.
      А одговор је био такав да је не само Евангелосу него и свима нама духовно и морално умишљеним, и кобајаги скандализованим и шокираним, зачепио уста на сва времена.
      “Нисам те шокирао дете моје, већ сам те највероватније преплашио, јер си схватио да сам и ја као и ти био некада млад и да сам имао унутрашњу сигурност, и да нисам имао ову страст, а сада си се ти највероватније уплашио променљивости људске природе.“
      Значи, није био у ствари шокиран и скандализован, већ преплашен због променљивости људске природе. Ми смо врло често самодовољни, мислимо да смо чисти јер нисмо пали у неке грехове и врло често се бојимо да не изгубимо моралну чистоћу и да не учинимо некакву грешку, и тиме да изгубимо добро мишљење о нама самима, као и добро мишљење које имају други о нама. Ипак пре свега се бојимо да не изгубимо добро мишљење о нама самима.
      Оно што је схватио млади студент тада је да je духовно искуство, као и присуство благодати Божије, чувало оца Николаоса, јер је кроз смирење говорио, ма шта да направио и у који грех пао, држаћу се Господа Христа и викаћу “Господе Исусе Христе помилуј ме грешног и спаси како умеш и знаш“ .
      Притом је отац Николаос рекао нешто толико дубоко што је најдубљи израз смирења: “Док боравим овде на Психијатрији говорим: Боже мој, сви ови овде болесници ће се спастити док ћу ја у пакао, и ако се деси да се и ја спасем, то ће бити због њихових молитава за мене грешног.“ Тада је погледао Евангелоса упутивши кроз њега реч свима младима: “Твоја младост је лош саветник као и мени некада, али са временом ће се повећавати благодат у теби и надаћеш се само у Христа и Богородицу.“
      “Верујем у милост Божију која дарује Рај онима који мисле, верују да су ван Раја“, закључио је отац Николоаос.
      Видевши духовну жеђ, али и искреност младог студента, на крају је отац Николоас признао оно што је била тајна коју је само знао директор Психијатрије, који је био пријатељ оца Николаоса. Наиме, отац Николаос је дошао у Атину због конкурса на место професора Атинског универзитета, али пошто се конкурс одужио договорио се са својим пријатељем, директором Психијатријске болнице у Дафнију (предграђе Атине) да проведе једно време са болесницима на Психијатрији као болестан, иако заправо није био болестан.
      Уствари његов боравак у болници био је споља гледајући дио једног научног пројекта за који нико није смио знати, јер се отац Николаос специјализовао у Америци у области „зависности од алкохолизма и наркоманије”. Боравећи у болници кобајаги као један од болесника, он је вршио своја научна истраживања у очима медицине, али као свештеник био је један од ретких који је без проповедања са cвојим молитвним исхастичиким присуством истеривао зле духове из болеснике, тако да ко год је изашао из болнице у периоду док је боравио отац Николаос, одлазио je духовно и психички излечен и више се никад није враћао.
      Његово жеља да задобије професорско место у Атини није била плод гордости да задобије неко боље место у друштву, које долази са тим положајем, јер је већ био професор на једном од најпрестижних Универзитета у свету на Харварду, где је наследио оца Георгија Флоровског на Катедри за паламистичке студије. Хтио је да се врати у отаџбину и да пренесе искуство својих учитеља новим генерацијама богослова и свештеника. Нажалост на Атинском универзитету нису имали слуха за њега, као ни за његовог учитеља оца Георгија Флоровског кога су одбили 30 година двадесетог века.
      Кад је све то сазнао млади студент Евангелос био је изненађен, стога га је упито: “Ма како сте могли оставити жену и четвoро деце и положај на Харвадру и дођете овде на психијатрију здрав, зар нисте полудели овде након толико месеци?“
      Отац Николаос му је одговорио: “Ма шта кажеш, да сам полудио!?! Присило сам се да останем овде! Било је то једно искуство као да те постављају у гроб. Да знаш колико сам пуно пријатеља Христових овде упознао, који сматрају да нису достојни Раја док уствари ја их већ видим у Рају. Раширило се срце моје овде на психијатрији и размишљам о часу кад ћу да се упокојим уздајући се у милост Божију, у милост Цркве и њених молитва.”
      Те речи биле су пророчке јер већ следећи дан кад је добио дозоволу да изађе из болнице на викенд, отишао је да се духовно напоји у један манастир близу Атине. Одслужио је Божанствену литугију баш на Теодорову суботе и после примања Светих дарова, пришао је Часној трпези да јој се поклони и ту пред њом испустио је душу своју Господу за кога је живио, жртвујући сав комфор једног угодног професорског живота у Америци зарад ближњих у Психијатријској установи “Дафни”.
      Отац Николаос, смирени слуга Божији, ученик великих отаца Цркве 20 века и професор на Харварду потпуно је презрео славу, богатство и част овог света зарад тога да се уподоби самом Подвигоначелнику смирења Господу Исусу Христу, који се јавио на земљи и са људима поживеo, оваплотивши се од Свете Дјеве, понизивши Себе узео обличје слуге и постао једнак телу смирења нашег, да нас учини једнакима лику славе Његове.
       Архимандрит Евсевије Меанџија
      Фото: https://srpska.pravoslavie.ru/133931.html
      Извор:
      https://mitropolija.com/2021/03/02/nesvakidasnji-svestenik-na-terapiji-od-alkoholizma-na-psihijatriji-u-atini
       
×
×
  • Креирај ново...