Jump to content
Логос

Свештеник Дражен Тупањанин: Да ли тзв. академска теологија стоји насупрот тзв. црквено-подвижничке теологије? (Варијација на тему)

Оцени ову тему

Recommended Posts

@Родољуб Лазић

То што пишеш се подразумева. Ретко који теолог ће негирати пост, молитву итд. С друге стране имамо нападе на људе који се баве академском теологијом и оптужбе да се не подвизавају а нико од њих не зна да ли се они подвизавају. Не треба ићи и трубити ја се стално молим, правим метаније итд. Верујем да се људи који се баве академском теологијом подвизавају само нема потребе трубити о томе, то је општепознато и не треба стално наглашавати. Наравно, свуда има изузетака али не верујем да је истина да се теолози не подвизавају. Да ми неко не замери, знам да постоје 3 теолога али ми је најлакше да кажем да су људи који се баве теологијом теолози.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Пре сат времена, Жика рече

@Родољуб Лазић

То што пишеш се подразумева. Ретко који теолог ће негирати пост, молитву итд. С друге стране имамо нападе на људе који се баве академском теологијом и оптужбе да се не подвизавају а нико од њих не зна да ли се они подвизавају. Не треба ићи и трубити ја се стално молим, правим метаније итд. Верујем да се људи који се баве академском теологијом подвизавају само нема потребе трубити о томе, то је општепознато и не треба стално наглашавати. Наравно, свуда има изузетака али не верујем да је истина да се теолози не подвизавају. Да ми неко не замери, знам да постоје 3 теолога али ми је најлакше да кажем да су људи који се баве теологијом теолози.

Mislim da je neko ranije navodio I primer asketizama Zizjulasa, u pogledu ishrane itd.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 7 минута, Жика рече

Да ми неко не замери, знам да постоје 3 теолога али ми је најлакше да кажем да су људи који се баве теологијом теолози.

Koja tri?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 7 минута, ana čarnojević рече

Koja tri?

Свети Јован Богослов, Свети Григорије Богослов и Преподобни Симеон Нови Богослов.

Share this post


Link to post
Share on other sites

mslim da je podvig samo zavrsiti taj faks. ko ostane normalan super...

jedna moja drugarica bila normalna, zavrsila PMF, upisala master na PBF uz neke diferencijalne i ajd zdravo...druga žena :((

utripuje se čovek da zna tajne svemira...skoro pa viša bića...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 34 минута, Жика рече

@Родољуб Лазић

То што пишеш се подразумева. Ретко који теолог ће негирати пост, молитву итд. С друге стране имамо нападе на људе који се баве академском теологијом и оптужбе да се не подвизавају а нико од њих не зна да ли се они подвизавају. Не треба ићи и трубити ја се стално молим, правим метаније итд. Верујем да се људи који се баве академском теологијом подвизавају само нема потребе трубити о томе, то је општепознато и не треба стално наглашавати. Наравно, свуда има изузетака али не верујем да је истина да се теолози не подвизавају. Да ми неко не замери, знам да постоје 3 теолога али ми је најлакше да кажем да су људи који се баве теологијом теолози.

Ако се подразумева, зашто су о. Слободан и о. Оливер писали своје текстове? Нешто су побркали? 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 18 минута, Родољуб Лазић рече

Ако се подразумева, зашто су о. Слободан и о. Оливер писали своје текстове? Нешто су побркали? 

Нисам мислио на њихове текстове, говорим уопштено. Често се може чути оптужба да се теолози не подвизавају. Нисам прочитао њихове текстове, можда само текст оца Оливера, не могу да се сетим.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Остаје питање зашто су онда такве текстове, у којима се сапостављају академска и подвижничка теологија, писали о. Слободан и о. Оливер. 

Искрено, оно што сам читао на теологији.нет ме уопште не уверава у исправност става о. Дражена, ако је то сајт нуди одговарајући узорак академске теологије.   

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 10 минута, Родољуб Лазић рече

Остаје питање зашто су онда такве текстове, у којима се сапостављају академска и подвижничка теологија, писали о. Слободан и о. Оливер. 

Искрено, оно што сам читао на теологији.нет ме уопште не уверава у исправност става о. Дражена, ако је то сајт нуди одговарајући узорак академске теологије.   

У свакој области има негативних примера. Хоћу да кажем да не треба генерализовати.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 10 часа, Родољуб Лазић рече

И што је врло прегнантно изразио у свом чланку о. Оливер овим речима:

"Суштинска тема о којој данас треба да разговарамо није толико конкретан богословски спор који се тиче једне научне теорије, већ однос ума и разума у православном предању, а следствено томе, њихов поредак у православном богословљу. Наиме, тек када је срце очишћено од страсти и ум од помисли, односно када је човек на ступњу просвећења и када ум функционише на природан начин, тада и разум добија своје право место у богословљу и терминолошки прецизно уобличава претходно стечено искуство богопознања. Ако ум, као око душе, није на ступњу просвећења (што је случај код већине нас) и не испуњава услов за чисто богословствовање, онда је неизмерно важно да човек верно следује искуству оних који су тај ступањ достигли и које је Црква препознала као поуздане руководиоце у области богословља. Уколико, супротно томе, разум има претензије да преотме трон облагодаћеног ума, онда се отвара широк пут ка рационализму у вери, чије су последице страшне и можемо их јасно видети на западној теологији после Великог раскола."

,... po mene :buba:  ... ovo je sustina stvari.... kako lepo i precizno kaze o.Oliver..... mi danasnji hriscani nismo na nekom velikom stupnju prosvecenja i samim tim nismo dusevno i umno spremni za neko duboko i iskustveno i blagodatno i pravo bogoslovlje kao sto su to imali svetitelji i oci, .... sto nije i ne bi trebalo da bude veliki problem ako bi se ispunio ovaj drugi uslov koji navodi o.Oliver, ....da ako je takvo nase realno stanje sto se tice bogoslovstvovanja :pcelica:, ....onda treba da sledujemo iskustvu i bogoslovlju onih koji su taj stupanj prosvecenosti uma i osvecenosti duse i dostigli i da pratimo njih kao svojim pouzdanim rukovodioccima u oblasti vere i predanja crkve.

U suprotnom, moze da se desi ovo sto je opet naveo o.Oliver sto sam boldovao crvenom.... i to je opet po meni, ta akademska teologija ....ili sto je jednom rekao bl.Serafim Rouz....(parafrafa) teologija sa cigarom i kafom.....:suncanje:

...jer, ne mora po defaultu akademska teologija da bude losa ako sleduje ovu podviznicku teologiju,....ali, ako akademska teologija 'umisli' da moze da bude jednaka sa podviznickom teologijom na polju blagodatnog i prosvecujuceg bogoslovlja, .... a da nema jednak podvig zadobijanja blagodati sv.Duha koji jedini moze nauciti coveka onom istinskom bogoslovlju,.....e, onda mislim da tu imamo problemos'..... i tu cu da stanem....:D

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 9 часа, ana čarnojević рече

mslim da je podvig samo zavrsiti taj faks. ko ostane normalan super...

jedna moja drugarica bila normalna, zavrsila PMF, upisala master na PBF uz neke diferencijalne i ajd zdravo...druga žena :((

utripuje se čovek da zna tajne svemira...skoro pa viša bića...

ja sam ga upisao

tada nisam bio normalan

i srecom nisam ga nastavio

sad sam ......sasvim......normAlan

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг инфо,
      У емисији ДИЈАЛОЗИ можете слушати други део разговора који је, са теологом Стеваном Јовановићем о улози теологије у савременом свету, водио Иван Миленковић.
      http://www.rts.rs/upload/storyBoxFileData/2019/11/26/37743747/Dijalozi, 27.11.2019.mp3 
      Да ли је, с модерним добом и кризом трансценденције, дакле с проглашавањем смрти бога, теологија изгубила предмет проучавања? Теолог Стеван Јовановић одбија овакву перспективу и тананом логичко-теолошком аргументацијом показује у којој мери је говор о богу не само жив, него, по његовом мишљењу, и нужан. С друге стране, Јовановић одбија скореле наслаге теолошког говора и настоји да прокрчи теолошку перспективу која не гуши плурализам погледа на свет, већ их, томе насупрот, поспешује.
        Уредник Иван Миленковић
      РТС
      Стеван Јовановић и Иван Миленковић: Савремени свет и теологија
      WWW.RTS.RS У емисији ДИЈАЛОЗИ можете слушати други део разговора који је, са теологом Стеваном Јовановићем о улози теологије у савременом свету, водио Иван Миленковић.  
    • Од Логос,
      Назива је словесном службом зато што. при жртвовању не обавља никакву радњу, него ово приношење Дарова савршава користећи се само литургијским речима.     2. Наиме, оно прво приношење Дарова представља дело које људи могу учинити, а пошто га свештеник обавља, може бити названо делатном службом. Оно друго, односно претварање Дарова у божанско Тело и Крв – а што представља само жртвовање – будући да то превазилази човекове моћи, остварује благодат Божија, док се свештеник само моли.   3. Према томе, иако приношење жртве представља и дело и опипљиву стварност, свештеник на њој не обавља никакву радњу осим изговарања речи, те са правом каже како не приноси делатну, него словесну службу.   Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије"   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Драгана Милошевић,
      Отац Миајло Бацковић: На Секулину химну не устајем јер сам прави антифашиста
      На питање новинара због чега не устаје на химну, Бацковић је одговорио да је истински антифашиста и прави Црногорац који не пристаје на компромисе са истином и нова тумачења историје
      Једина званица која је сједјела током интонирања актуелне химне Црне Горе на свечаној сједници у Петровцу поводом ослобођења Будве, био је горњогрбаљски парох Миајло Бацковић
      На питање новинара због чега не устаје на химну, Бацковић је одговорио да је истински антифашиста и прави Црногорац који не пристаје на компромисе са истином и нова тумачења историје.
      „Данас када се сјећамо 75 година ослобођења Будве од фашиста било би лицемјерно устати на химну Павелићевог министра Секуле Дрљевића. Ово није чин непоштовања моје ЦрнеГоре, већ начин да укажем на режимске покушаје гажења свега онога штој естеЦрнаГора“, рекао је отац Миајло Бацковић.
      „Данас када се сјећамо 75 година ослобођења Будве од фашиста било би лицемјерно устати на химну Павелићевог министра Секуле Дрљевића. Ово није чин непоштовања моје ЦрнеГоре, већ начин да укажем на режимске покушаје гажења свега онога што јесте Црна Гора“, рекао је отац Миајло Бацковић.
        линк
    • Од Поуке.орг инфо,
      Исповест

      Најкраће: Исповедали су се греси који су пречили причешће, и то су озбиљне ствари. И у раној Цркви си могао или ниједном или једанпут да направиш тај грех. И то нису били греси помисли.
      Доласком визигота, лонгобарда и других, уводи се покајање за помисли. Оне почињу да се исповедају као греси. На Истоку чак и после 11 века постоји идеја испоедања помисли, али као духовни разговор, не као разрешење од греха, јер грех као такав не постоји - грех који би те одвојио од причешћа. Зато ми имамо велике духовнике који нису свештеници а руководе манастирима (нпр. св Бенедикт Нурсијски). Симеон Нови Богослов је имао лаика, Стефана, који га је исповедао. И то је све димензија духовног разговора и руковођења, корекције, која није сакраметална, јер нема опраштања грехова. Сада, помешало се то што је духовни разговор са тајном исповести у сакраменталном смислу, и добили смо праксу исповедања за глупости. Долази ти особа сваке недеље са истим "гресима". Нисам да се то искључи, и у малим и монашким заједницама треба да постоји, јер се ту контролишу особе у добром смислу те речи, па и сам то имам, али увек гледам да их подигнем и на већи ниво. Ту треба рада, ништа више. Не може преко колена.
      Говорим о проблему где се особе причешћују без исповести, а традиционалнији их гледају испод ока и осуђују. Као што и ови "либерални" гледају на ове друге као приглупе. Добро је поразговарати са свештеником ако има искуства, али је лоше разговарати са неком будалом, а таквих има у нашим редовима колико хоћеш. И такав може само да упропасти особу. Зато треба расуђивање. Традиционални нека иду и исповедају традиционалне грехе, све ће уредно бити опроштено, напреднији нека иду другде, али да не мисле да су напреднији од других. Елитизам је секташтво.
      Иди и исповедај се код неке монахиње. Не мора да буде игуманија. Или код цивила, али верног и опитног хришћанина. И добићеш и ти опроштај грехова. Јер ти греси су наше свакодневне муке, а разговор са неким ко се разуме у све то може да ти помогне. Зато се и молите једни за друге. И благосиљајте једни друге. Тиме се ствара веза љубави која треба да победи смрт.

    • Од Логос,
      Овде су неки упали у заблуду мислећи како свештениково помињање светитеља пред Богом представља молитву за њих, а не благодарност. Не знам где су они нашли повода за таква размишљања. Јер, повода за такво веровање не могу пронаћи ни у радњама које се овде обављају ни у речима којима се служба савршава.     2. Из самих свештених радњи јасно је да оне не допуштају да се тако нешто и помисли. Јер, ако се Црква моли за светитеље, онда би свакако требало да тражи све оно што иначе увек тражи. А шта је то што тражи за умрле? То је отпуштење грехова, наслеђе Царства, покој у наручју Авраамовом заједно са светима, који су стекли савршенство. То је молитва Цркве, и осим овога она ништа више не тражи за своје упокојене. На то је ограничена наша молитва Богу. Јер, није допуштено да човек тражи све што зажели, него и у томе постоји закон и граница коју није допуштено преступити. „… Јер не знамо шта ћемо се молити као што треба, него сам Дух се моли за нас, односно поучава нас за шта треба да се молимо. Тако су ове речи схватили учитељи Цркве.   3. Према томе, погледај има ли у било којој служби или молитвословљу нешто осим онога што је речено – и нећеш ништа пронаћи.   4. Помолиће се, дакле, свештеници за отпуштење грехова оних који су без кривице као да је кривица још увек на њима; помолиће се да свети нађу покоја међу светима као да они још нису свети; помолиће се за савршенство савршених као да они још нису савршени.   5. Тако, свакако, греше – на један или на други начин. Наиме, или признају блаженство и савршенство светих, те тиме вољно празнослове пред Богом упућујући непотребне молитве за свете; а то више приличи људима који се изигравају са Божанством неголи свештеницима. Или се, опет, мислећи да тиме користе светима, озбиљно моле за њих, чиме одричу њихову славу. То не представља хулу само на светитеље, већ и на Самога Бога, као да Он, тобоже, није одржао Своја обећања којима је обећао даће прославити свете и да ће им предати Царство.   6. Оба ова начина представљају праву хулу. С једне стране, светима у потпуности признају блаженство, а са друге стране, поступају као они који светима одричу блаженство. Јер оне, за које верују да су блажени, да су уврштени међу синове и да су наследници Царства, проглашавају ненаграђенима и презренима и кривима тиме штосе на такав начин моле за њих.   7. Тако се, дакле, из самих ствари види да је неумесно сматрати да жртва коју Црква за своје свете приноси Богу, има својство прозбе.   8. Погледајмо и саме речи молитве: Још Ти приносимо ову словесну службу за преминуле увери праоце, Оце, патријархе, пророке, апостоле, проповеднике, Еванђелисте, мученике, исповеднике, подвижнике, и за сваки дух праведника, преминулог у вери. Особито за Пресвету, Пречисту, Преблагословену, славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију; за светог Јована, пророка, Претечу и Крститеља, за свете славне и свехвалне апостоле (… ) и за све твоје свете, чијим молитвама посети нас, Боже. И помени све преминуле у нади на васкрсење у живот вечни, и упокој их, Боже наш, где сија светлост Лица Твога.   9. То су речи молитве, и нема у њима никакве прозбе упућене Богу за свете, нити свештеник за њих иште нешто од онога што је уобичајено. Али, кад помиње остале престављене вернике, он одмах придодаје прозбу за њих, јер каже: Упокој их где сија светлост Лица Твога. Но, кад је о светима реч, дешава се сасвим обратно: не само да се не моли за њих, него их чак позива у заштиту. Јер, тек што помене и поброји светитеље, свештеник додаје: чијим молитвама посети нас, Боже.   10. Оно, међутим, што највише показује да ове речи не представљају неку прозбу и искање од Бога, већ благодарност Богу за светитеље, јесте то што је у ово набрајање уврштена и Мајка Божија. Јер, не би она ту била уврштена да је онима који су овде побројани, потребно икакво посредништво, и то не само од стране човечанског свештенства, него и од стране анђела; јер је она и од тих најузвишенијих духова неупоредиво светија.   11. Али, рећи ће неко, Христос је Онај Који ову свештену радњу савршава. Према томе, шта је чудно у томе ако Он и посредује за светитеље и за саму Своју Мајку?   12. Али, нема никаквог разлога да то чини; јер није то начин Христовог посредовања. Он је заиста постао „посредник између Бога и људи“, али не уз помоћ неколико речи и молитава, но Самим Собом; тиме што је Он исти и Бог и човек, сјединио је Бога са људима постављајући Себе као заједничку међу двеју природа. Мислити да Он увек посредује у молитвама свете Литургије, то је сасвим погрдно и неумесно.   13. Иако је Христос Онај Који савршава свету Литургију, ипак нећемо Њему приписати све што се на тој служби чини и изговара. Наиме, дело и циљ ове свете Тајне, односно освећење Дарова и освећење верника, Он Сам остварује, а молитве и молбе и прозбе у вези са тим приноси свештеник; јер оно прво припада Господу, а ово друго слузи. Свештеник се моли, Он испуњава молитве; Спаситељ дарује, а свештеник благодари за то што је даровано; свештеник приноси Дарове, а Господ их прима. Приноси, наравно, и Господ, али он Оцу приноси Самога Себе и ове Дарове, кад они постану Он Сам, односно кад се претворе у Његово Тело и Његову Крв. А пошто Самога Себе приноси, због тога се и вели да је Он исти и Који приноси и Који се приноси и Који прима; Он приноси и прима као Бог, а приноси се као човек. Но, Хлеб и Вино, који су још увек Дарови, приноси свештеник, а прима их Господ.   14. Којим чином Он прихвата ове Дарове? Освећујући их и претварајући их у Своје Тело и у Своју Крв. А у складу са оним што смо већ рекли, примање значи усвајање. То је начин на који Христос савршава ову свештену радњу. То је оно што сачињава Његово свештенство.   15. Но, ако и поред овога што је речено, неко ипак тврди да литургијске молитве – или све, или само поједине од њих – представљају речи Христове, тај се не разликује много од оних непобожних који су се дрзнули да оспоре славу Његову. Прочитај све молитве, и схватићеш да све речи у њима јесу речи слугу. Прочитај и ону молитву у којој свештеник помиње светитеље, а коју они дрско приписују Христу, и нећеш у њој пронаћи ништа што приличи Сину равночасном са Оцем, него све речи у њој приличе слугама. Пре свега, ово није Евхаристија само једног човека, него заједничка благодарност свеколиког људског рода;у њој благодаре људи који су сагрешили, али које ипак није напустило човекољубље Божије. Затим, ова благодарност није упућена само Оцу, него и Сину и Духу Светоме; у њој верници помињу и Мајку Божију, као што слуге помињу своју господарицу, и траже да се њеним заступништвом и заступништвом светитеља удостоје и посете Промисла Божијег.   16. Шта ово има заједничко са једним Господом, Јединородним Сином Божијим, безгрешним, Господом свега? Благодаримо, вели, Теби и Јединородноме Сину Твоме. Па зар Христос благодари Јединородноме Сину Божијем? Јер, ево, тада ће бити два сина; у складу са безумљем Несторијевим. Толико је безбожно и неразумно сматрати да Христос заступа светитеље и приписивати Му такво заступништво и посредништво!   17. Показало се, дакле, да није у томе смисао ових свештених образаца. Оно што преостаје јесте да ове речи не представљају прозбу, негоблагодарност.   18. Да, рећи ће неко, али то не допушта израз за, који очито има прозбено значење, пошто овај предлог то хоће да назначи. Но, то није обавезно; јер он не показује увек прозбу. Наиме, користимо ову реч не само када молимо, него и када благодаримо. То се може видети на многим примерима, па и у самој молитви о којој је реч. За све то, каже молитва, ми благодаримо Теби и Јединородноме Сину Твоме и Духу Твоме Светоме…, за сва знана и незнана… доброчинства, благодаримо Ти и за ову службу, коју си изволео да примиш из наших руку. Видиш ли да се реч за и при благодарењу користи. Према томе, нема никаквог оправдања за ову заблуду.   19. Тако је, дакле, немогуће да помињање светих представља прозбу. Да је то помињање благодарствено, најпре показује чињеница да није прозбено. Јер, сигурно мора бити једно од ово двоје – или прозбено или благодарствено будући да само на та два начина помињемо Богу сва она добра која нам чини, било да хоћемо да их примимо, било да смо их већ примили; тако оно прво бива прозба, а ово друго благодарност. Ово помињање показује и то да савршенство које светитељи стичу, представља највећи дар који Бог даје људима, и због тога је неприлично да Црква не исповеда захвалност Богу за своје свете. А опет, зашто савршенство светитеља називам највећим од свих дарова које Бог даје човеку? Па она цела јесте дар Божији! Јер, од свих добара која је Бог учинио роду људском, ово је врхунац и циљ: хорови светих; а због тога добра створено је за нас небо и земља и све што је видљиво. Због тога постоји рај, због тога су пророци, због тога је Сам Бог примио на Себе тело, због тога су речи Божије, Његова дела, Његова страдања, Његова смрт: да би се људи са земље преселили на небо и да би постали наследници тамошњег Царства.   20. Према томе, ако у овој свештеној служби постоји благодарност, и ако су Дарови благодарствени исто као што су и прозбени, тада је нужно да главни разлог и полазиште Евхаристије буду савршени светитељи.   21. Уосталом, шта је то што нам Евхаристија пружа? Зар није то чињеница да смо тражили и да смо тражено добили? То је свакоме јасно. Према томе, оно због чега благодаримо, истоветно је са оним што тражимо.   22. Дакле, шта је то што Црква тражи од Бога? То је оно што ју је Сам Господ научио да тражи, односно то је Царство Његово, како би га верници наследили и како би постали свети као што је свет Он Који их је на то позвао. Ако та добра Црква тражи и моли од Бога, јасно је да за њих и благодари. Наиме, моли се да верници буду савршени у светости, и зато је природно и неопходно да благодари Богу за оне свете који су већ савршени у светости. Због те благодарности Богу за светитеље, ова служба се и назива Благодарење. Јер, иако Црква на овом месту помиње и много другога, светитељи ипак представљају испуњење свих ових захтева, те она благодари за савршенство које су светитељи стекли. Јер, све што је Господ учинио, учинио је да би сабрао хор светих, а тако и Црква, када слави Бога за сва она добра, чини то гледајући на хор светих. Зато је Спаситељ предао ову Тајну благодарећи Оцу, јер је са Њим требало да нам отвори небо и да тамо сабере овај сабор првородних.[30] Дакле, Црква се на Њега угледа када Дарове приноси не само на прозбени него и на благодарствени начин. Наравно, ово показује и на друге начине, а особито молитвом у којој је садржан сав циљ свете Литургије. Наиме, пошто наброји све што нам је Бог даровао и пошто заблагодари за све, те на концу помене како је Господ дошао у телу, предао нам ове свете Тајне и поручио да и ми тако исто чинимо, молитва овако завршава: Сећајући се, дакле, ове спасоносне заповести и свега што се нас ради збило: крста, па набројавши све што после крста следи, каже: Твоје од Твојих Теби приносећи због свега и за све, Тебе певамо, Тебе благосиљамо, Теби благодаримо, Господе, и молимо Ти се, Боже наш.   23. Видиш ли? Сећамо се, вели, Твојих доброчинстава и зато Ти ове Дарове приносимо. У томе и јесте благодарност: да Даровима указујемо почаст своме Добротвору за добра која нам је подарио. А затим, још јасније исказујући своју благодарност, каже: Приносећи Ти ове дарове, Тебе певамо, Тебе благосиљамо, Теби благодаримо, Господе, и молимо Ти се, Боже наш. У томе је, вели Црква, смисао приношења Дарова: у слављењу, у благодарењу, у прозби, као што смо од самог почетка говорили; тако да то приношење истовремено буде и благодарност и прозба.   24. Ово чинимо, вели Црква, сећајући се две ствари: заповести коју нам је Он дао, говорећи: „Ово чините за мој спомен“, и свега што се нас ради збило. Јер, уопште, сећање на доброчинства која су нам учињена, подстиче нас на то да узвратимо, те да и ми нешто принесемо Ономе Који нам је небројена добра даровао; а сећање на заповест учи нас томе какво треба да је наше уздарје и које дарове треба да принесемо.    Приносимо Ти онај исти принос који је и Јединородни Твој Син принео Теби, Богу и Оцу; и приносећи га, благодаримо јер је и Он, приносећи Ти Дарове, благодарио. Због тога ми овоме приносу Дарова не прилажемо ништа своје; јер ни сами Дарови нису наше дело, него Твоје; јер Ти си Саздатељ свега. Нити овај начин служења представља наш изум, нити смо га ми сами зажелели, нити смо сами себе покренули на овакво служење, него си нас Ти томе научио, и Ти си нас, преко Јединороднога Сина, на то подстакао. Због тога, све ово што приносимо, потиче од онога што си нам Ти дао; све је ово Твоје због свега и за све.   25. Тако и за сам евхаристијски принос изнова дугујемо Богу благодарност јер ништа од овога приноса није наше, него је све Његов дар; јер чак и то да желимо и да обављамо приношење, није наше – Он је Тај „Који чини у вама“, како вели божански Апостол. Због тога се у молитвама и каже: Благодаримо Ти и за ову службу, коју си изволео да примиш из наших руку.   26. То је, дакле, оно што нас учи да помињање светих на светој Литургији не представља прозбу упућену Богу за њих, него благодарност.   Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије"   Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...