Jump to content
  1. Desiderius Erasmus

    Desiderius Erasmus

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Након премијерног приказивања документарног филма "Свети Василије Острошки - сведок васкрсења", у дан свечаног отварања шестог Фестивала хришћанске културе одржана је трибина о наведеном филму аутора катихете Бранислава Илића. У свом излагању  Његово Преосвештенство Епископ стобијски и мјестобљуститељ струмички г. Давид, говорио је о филму који сведочи да теологија налази своје место и у једном оваквом филму. 

      Овај филм је пун знакова благодати и живо сведочи да православна теологија и уметност, у овом случају филмска уметност, нису два одвојена ентитета. И теологија и филм могу бити начини сагледавања и артикулисања заједнице, могу да побољшају постојеће перцепције и да омогуће свежа искуства, навео је у свом излагању владика Давид. 
      Филм о којем говоримо јесте теологија која је жива, пластична, кинематографска и јасно показује да кинематографија јесте и још више може да постане теолошка радионица. Христос се оваплоћује и на филском екрану, а православна теологија се може изразити и иконама кинематографије, која актуализује њен живототворни дух, нагласио је Епископ стобијски Давид. 
      На крају свог надахнутог и надасве поучног излагања, Епископ стобијски и мјестобљуститељ струмички г. Давид изнео је закључак у погледу свог осврта на филм аутора катихете Бранислава Илића: Филм "Свети Василије Острошки - сведок васкрсења", нам сведочи о аутентичном сусрету човека са Богом и са другима, и успешно изражава сотириолошку онтологију кинематографског посланства.
       
      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од александар живаљев,
      ,,Ми смо и заслужили да живимо у мраку. Ја не знам који народ више псује сунце од нас! Те сунце жарко, сунце крваво, сунце калаисано. Уз сунце, псујемо још и Бога и лебац и мајку. Чему може да се нада народ коме су обичне псовке Бог, сунце, лебац и мајка?“    (глумац Бора Тодоровић 1929-2014)
       
      Када би Унеско озваничио категорију заштите нематеријалних и некултурних супротности од добара, која би сваки народ могао аутентично да брани као своја, па ма колико била рђава, за Србина би на првом мјесту то дефинитивно била псовка.
      Псовка је саставни дио сваког језика, само се подводи под изразе на неком простом нивоу културе. Кад је српски језик у питању, могу се подвести под категорију “жаргонизама”. А псовке ћемо сусрести и у литератури (код Ћосића, у дијалозима Антонија Исаковића, у текстовима проф. Слободана Антонића, обично су то код њега цитати, али их наводи у сваком случају), тако да је, просто речено, псовка конвенционалан начин изражавања. Ипак, када је српски народ у питању, изван конвенционалних категорија, феномен псовке је много комплекснији!
      Јер, псује се све, свагда, независно од прилике, ситуације, не гледајући моменат, саму псовку, карактер, тежину и сам главни субјекат исте, од стране иницијатора предиката. Иако је ове скарадне вербалне девијације, неминовно међ Србадијом одвајкада било, aмеричка кинематографија и послијератна транзиција, која је на мале екране донијела врелину београдског асфалта и међуетничко кључање на свим пољима, у великој мјери су утицали на то да вокабулар Срба буде преплављен псовкама, од оних најпростијих ( у смислу језичке једноставности) до оних народски окарактерисаних као најсочније.
      И наравно, није псовка ембрион нас Срба, псују и други народи, свако сходно сопственом просторном и културолошком контексту, али је Србину псовка постала огледало духа, у складу са јужњачким темпераментом, онако срдачно, варирајући у форми само од тога, да ли је у питању Лика, Динара, Мањача, Козара, Романија, Семберија, Војводина, Београд, Шумадија, Херцеговина итд.
      Псовка је погрда, која не само да ружи онога коме је упућена, већ и онога ко је изговара. Њено етимолошко значење и коријен кад се у нашем језику јавља, заправо симболизује начин обраћања некоме као псу, али у најпогрднијем могућем облику.   
      Међутим, и када се у неком формалном смислу прибјегне селекцији псовки и анализи истих, ма како ово парадоксално звучало, постаје евидентно да у посебну групу спадају оне, које подривају саме фундаменте човјековог живота, његове личности, његове улоге у овом свијету и односа које гради и на које је упућен. Псовке у којима се помињу родитељи, дјеца, небо, сунце, хљеб-лебац-колач, недјеља, живот, дан, крв, заправо и јесу негација човјековог назначења и његовог Богом установљеног превасходства.
      Па ипак, псовка у којој се помиње сам Бог, Творац и Сведржитељ свега горе поменутог, заправо је човјеков лични аутошовинизам, удар на сопство, смисао, почетак и циљ. Бог нас је назначио да умом рађамо, рукама стварамо, језиком благосиљамо. Даром говора, човјек је предодређен да славослови, богослови и уопште слови језиком, као даром саме Ријечи (Логоса Божијег). Управо Он нам се открио, јавио и пројавио Бога као заједницу Оца, Сина и Духа Светога, како би човјек могао славословити даром  Самог Дародавца.
      Не улазећи у анализе псовке на неком макроплану рода људског, овај феномен је свакако предмет анализе на микроплану рода српског и вјере светосавске. Шта ли се десило са Србином, да од тежака и војака, који без Бога није ишао ни преко прага, негдје у мраку вјере и кризе идентитета, благослов и славословље замјени празнословљем и бацањем проклетства превасходно на себе и ближњега свога (јер то управо и јесте аналогија псовке у Старом Завјету).
      Покренуо сам ово питање на часовима вјеронауке међу средњошколцима, на начин да смо заједно анализирали значење заповијести Божије која гласи: ,,Не узимај узалуд имена Господа Бога Својега“. Облици скрнављења ове заповијести су многобројни. Од заклињања лажног именом Божијим, преко призивања Бога трговачком логиком, па до уметања Бога у садржаје аудиовизуелне и назови хумористичне али не и духовите (текстови, карикатуре, вицеви и сл). Па ипак, ништа се од тога не може поредити са псовком. Недавно сам на рођењу дјетета имао прилику чути класичну фразу и дневну дозу српске здравице: Да нам Бог поживи (име дјетета), ајде људи попијте, Бог вас…!
      Српска земља је крвљу натопљена на сваком кутку отаџбине ове, да би се макар због тих мученика, за вјеру и отачаство пострадалих, име Божије требало призивати и молитву за благослов покољењима приносити. Ипак, свједоци смо како је умјесто благослова, Бог често и пречесто предмет псовке. (О другим јужнословенским народима не би полемисао, поготово о ,,синовима тисућљетне културе“ којима екстремизам није стран, историја свједочи о томе, пошто се исти диче псовкама у којима се помињу чавли Исусовог крижа и јуха од Његових костију).
      Србину је Бог у невољи потребан, али Га и псује кад се у невољи налази. Србину је Бог потребан кад игра Србија или Ђоковић; ,,Помози Боже“ али Га и псује кад лопта/лоптица заврше у ауту/голауту. И низ ових или сличних ситуација је поприлично дугачак, потврђујући неоспорну чињеницу, да смо ми народ контрадикције. Сваким се то даном изнова нечим поткријепи, а вјерујем да је већина мојих колега доживјела ситуацију као и сам. Они који опсују у близини свештеника, обично се правдају ријечима: извини попе, навика! А подводити све под навику, ништа је друго него  начин да се камуфлира елементарни простаклук!
      Са надом да ће то трајати све до момента док се не освјестимо, сложимо, умножимо, а прије свега тога обожимо, дијелим размишљања о овој теми из свакидашњег живота. Тај процес је дуготрајан и изискује времена. Али почиње малим стварима. На примјер, имам свједочанство једног доброг пријатеља, који ће потврдити да је уз пар сугестија, схватио како је много љепше рећи: Бог те видио или благословио, од онога што је ономад правдао ријечима. Не мислим ја брате тако, него ето случајно!
      Аутор: Свештеник Бранко Репаја из Бањалучке епархије
       
      Бранко Репаја: Од ,,Богословља“ до ,,Богопсовља“
      PATMOS.RS ,,Ми смо и заслужили да живимо у мраку. Ја не знам који народ више псује сунце од нас! Те сунце жарко, сунце крваво, сунце калаисано. Уз сунце псујемо још и Бога и лебац и...  
      View full Странице
    • Од александар живаљев,
      ,,Ми смо и заслужили да живимо у мраку. Ја не знам који народ више псује сунце од нас! Те сунце жарко, сунце крваво, сунце калаисано. Уз сунце, псујемо још и Бога и лебац и мајку. Чему може да се нада народ коме су обичне псовке Бог, сунце, лебац и мајка?“    (глумац Бора Тодоровић 1929-2014)
       
      Када би Унеско озваничио категорију заштите нематеријалних и некултурних супротности од добара, која би сваки народ могао аутентично да брани као своја, па ма колико била рђава, за Србина би на првом мјесту то дефинитивно била псовка.
      Псовка је саставни дио сваког језика, само се подводи под изразе на неком простом нивоу културе. Кад је српски језик у питању, могу се подвести под категорију “жаргонизама”. А псовке ћемо сусрести и у литератури (код Ћосића, у дијалозима Антонија Исаковића, у текстовима проф. Слободана Антонића, обично су то код њега цитати, али их наводи у сваком случају), тако да је, просто речено, псовка конвенционалан начин изражавања. Ипак, када је српски народ у питању, изван конвенционалних категорија, феномен псовке је много комплекснији!
      Јер, псује се све, свагда, независно од прилике, ситуације, не гледајући моменат, саму псовку, карактер, тежину и сам главни субјекат исте, од стране иницијатора предиката. Иако је ове скарадне вербалне девијације, неминовно међ Србадијом одвајкада било, aмеричка кинематографија и послијератна транзиција, која је на мале екране донијела врелину београдског асфалта и међуетничко кључање на свим пољима, у великој мјери су утицали на то да вокабулар Срба буде преплављен псовкама, од оних најпростијих ( у смислу језичке једноставности) до оних народски окарактерисаних као најсочније.
      И наравно, није псовка ембрион нас Срба, псују и други народи, свако сходно сопственом просторном и културолошком контексту, али је Србину псовка постала огледало духа, у складу са јужњачким темпераментом, онако срдачно, варирајући у форми само од тога, да ли је у питању Лика, Динара, Мањача, Козара, Романија, Семберија, Војводина, Београд, Шумадија, Херцеговина итд.
      Псовка је погрда, која не само да ружи онога коме је упућена, већ и онога ко је изговара. Њено етимолошко значење и коријен кад се у нашем језику јавља, заправо симболизује начин обраћања некоме као псу, али у најпогрднијем могућем облику.   
      Међутим, и када се у неком формалном смислу прибјегне селекцији псовки и анализи истих, ма како ово парадоксално звучало, постаје евидентно да у посебну групу спадају оне, које подривају саме фундаменте човјековог живота, његове личности, његове улоге у овом свијету и односа које гради и на које је упућен. Псовке у којима се помињу родитељи, дјеца, небо, сунце, хљеб-лебац-колач, недјеља, живот, дан, крв, заправо и јесу негација човјековог назначења и његовог Богом установљеног превасходства.
      Па ипак, псовка у којој се помиње сам Бог, Творац и Сведржитељ свега горе поменутог, заправо је човјеков лични аутошовинизам, удар на сопство, смисао, почетак и циљ. Бог нас је назначио да умом рађамо, рукама стварамо, језиком благосиљамо. Даром говора, човјек је предодређен да славослови, богослови и уопште слови језиком, као даром саме Ријечи (Логоса Божијег). Управо Он нам се открио, јавио и пројавио Бога као заједницу Оца, Сина и Духа Светога, како би човјек могао славословити даром  Самог Дародавца.
      Не улазећи у анализе псовке на неком макроплану рода људског, овај феномен је свакако предмет анализе на микроплану рода српског и вјере светосавске. Шта ли се десило са Србином, да од тежака и војака, који без Бога није ишао ни преко прага, негдје у мраку вјере и кризе идентитета, благослов и славословље замјени празнословљем и бацањем проклетства превасходно на себе и ближњега свога (јер то управо и јесте аналогија псовке у Старом Завјету).
      Покренуо сам ово питање на часовима вјеронауке међу средњошколцима, на начин да смо заједно анализирали значење заповијести Божије која гласи: ,,Не узимај узалуд имена Господа Бога Својега“. Облици скрнављења ове заповијести су многобројни. Од заклињања лажног именом Божијим, преко призивања Бога трговачком логиком, па до уметања Бога у садржаје аудиовизуелне и назови хумористичне али не и духовите (текстови, карикатуре, вицеви и сл). Па ипак, ништа се од тога не може поредити са псовком. Недавно сам на рођењу дјетета имао прилику чути класичну фразу и дневну дозу српске здравице: Да нам Бог поживи (име дјетета), ајде људи попијте, Бог вас…!
      Српска земља је крвљу натопљена на сваком кутку отаџбине ове, да би се макар због тих мученика, за вјеру и отачаство пострадалих, име Божије требало призивати и молитву за благослов покољењима приносити. Ипак, свједоци смо како је умјесто благослова, Бог често и пречесто предмет псовке. (О другим јужнословенским народима не би полемисао, поготово о ,,синовима тисућљетне културе“ којима екстремизам није стран, историја свједочи о томе, пошто се исти диче псовкама у којима се помињу чавли Исусовог крижа и јуха од Његових костију).
      Србину је Бог у невољи потребан, али Га и псује кад се у невољи налази. Србину је Бог потребан кад игра Србија или Ђоковић; ,,Помози Боже“ али Га и псује кад лопта/лоптица заврше у ауту/голауту. И низ ових или сличних ситуација је поприлично дугачак, потврђујући неоспорну чињеницу, да смо ми народ контрадикције. Сваким се то даном изнова нечим поткријепи, а вјерујем да је већина мојих колега доживјела ситуацију као и сам. Они који опсују у близини свештеника, обично се правдају ријечима: извини попе, навика! А подводити све под навику, ништа је друго него  начин да се камуфлира елементарни простаклук!
      Са надом да ће то трајати све до момента док се не освјестимо, сложимо, умножимо, а прије свега тога обожимо, дијелим размишљања о овој теми из свакидашњег живота. Тај процес је дуготрајан и изискује времена. Али почиње малим стварима. На примјер, имам свједочанство једног доброг пријатеља, који ће потврдити да је уз пар сугестија, схватио како је много љепше рећи: Бог те видио или благословио, од онога што је ономад правдао ријечима. Не мислим ја брате тако, него ето случајно!
      Аутор: Свештеник Бранко Репаја из Бањалучке епархије
       
      Бранко Репаја: Од ,,Богословља“ до ,,Богопсовља“
      PATMOS.RS ,,Ми смо и заслужили да живимо у мраку. Ја не знам који народ више псује сунце од нас! Те сунце жарко, сунце крваво, сунце калаисано. Уз сунце псујемо још и Бога и лебац и...  
    • Од Поуке.орг инфо,
      Као велики поборник духовног тиховања (исихија) код Светог Григорија молитва је пут којим се једино може постигнути затварање ума у тело/срце. Да би срце овладалоцелим човековим организмом, и помислима и удовима, мора се непрестано молитвено призивати  Исусово име уз„упослење“ ума чак и током саме молитве.
      Појам молитве код Светог Григорија Паламе је заснован у високом степену на његовој амартологији. Грех влада човеком када се моћи ума не окрену ка Богу. Грех обитава посебно у унутрашњости човека, у срцу и телу. Тело по себи није зло, него је зло оно што обитава у срцу. Зло се мора надвладати, а срце се од овог зла мора очистити. Очишћење се испуњава кроз усредсређивање ума у срцу, када се ум чува уз помоћ срца. Умом се влада онда када се затвори у срце. 
      Као што смо већ напоменули Палама истиче да је ум увек активан, те се зато нечим мора упослити, чак и током молитве. Зато се препоручује призивање Исусовог имена као средишта усредсређивања на Бога, понављања имена Христовог у складу са удисајима и издисајима. То је метода сабирања ума, јер се ум непрекидно расејава, а на свету није ништа теже од созерцања и ништа није покретније и променљивије од ума. Контролисањем покрета удисаја и издисаја и повременог задржавања даха контролише се ум и дисање, што свакако помаже да се ум не расејава оним што га окружује, да се очисти и да се заиста доведе до јединствене сабраности. Може се рећи да је то спонтана последица пажње ума, будући да се покрети удисаја и издисаја стишавају за време напрегнуте пажње, нарочито код оних који су посвећени телесном и духовном тиховању (исихији). Исихаст је личност која се вежба у унутрашњем смирењу или тиховању.
       
      Сходно оваквом учењу  у Паламиној теологији молитве могу се приметити три предањска степена умно срдачне молитве. 
      1. На првом степену се употребљва једна посебна физичка метода као припомоћ молитви. Дисање се контролише и синхронизује у истом такту са понављаном Исусовом молитвом. Поглед се усреређује на горњи или на средишњи део тела (на пупак). Положај приликом молитве и дисање морају се контролисати, пошто је након грехопада унутрашњи човек нарочито повезан са извањским стварима. Стога, ове методе олакшавају усредсређивање и вођење ума од извањских ствари ка унутрашњим. Погружени човек који тежи да врати ум у себе, треба да га подстакне на то не само његовим праволинијским него и кружним, неблудећим кретањем. Зато Палама и наглашава да је фиксирање погледа на средиште тела и усмеравање пажње на себе (или на срце) од велике важности јер то спречава расејавање спољашњим утисцима. На тај начин, онај који созерцава не само да ће се повући из спољашњости и сабрати се, него ће, стављајући тело у такав положај, сабрати у унутрашњост срца моћ која се непрестано излива кроз чуло вида. Будући да се у стомаку спроводи закон греха, зато онда баш ту и морамо сместити закон ума који се бори. (Рим. 7, 23). 
       
      2. На другом степену се ум уводи у срце. Тада ум више не лута усред извањских ствари. Исихаста више нема потешкоћа да остане под деловањем Божије благодати. Кроз искључивање спољашњих ствари постиже се апатиа и он се ослобађа од страсти. Молитва је на овом степену духовна. Палама не смера на то да увођење ума у срце буде раздвајање ума од тела, већ на то да се ум у овом процесу ослобађа од погрешне зависности. Ум није затворен само у телу и срцу, него такође и у самом уму. Затврање ума у срце враћа праву и изворну антрополошку хијерархију: ум-срце-тело. Нус је важан зато што је он веома битан уантрополошком смислу. На овом месту долази до виђења светлости али оно још није просветљење и сједињење. Када је постигнута права хијерархија, човек је спреман да прими божанску енергију. Ово не значи да сам нус прима багодат и да учествује у њој, већ да целокупан човек прима енергију светог Духа. Иако се сврха молитве налази у врађању правог односа и праве хијерархије антроплошких елемената, ипак Божанска енергија дејствује управо кроз душу и тело. Срце тада постаје обитавалиште Светог Духа. 
      3. Међутим, духовна молитва на овом другом степену још није истинско сједињењње и просветљење. На трећем степену када се сустретну Бог и човек, просветљава се не само ум већ и целокупни човек. У просветљењу се надилази човеково сопство, и човек се опет однекле друго враћа у сопство. Ово искуство није опажање нити производ интелекта него је видећи субјект сам Свети Дух, кроз кога човек види самог себе. У збивајућем се просветљењу орган просветљења јесте Свети Дух или Божанска енергија. Човек постаје у просветљењу оно са чиме се у јединству сједињује, и зато је Божанска енергија или Свети Дух како субјет тако и објект. Човек је у овом збивајућем свепросветљењу попут једног огледала које одражава божанску енергију и светлост. Надилажење саме човекове природе не значи, међутим, да је искуствовање просветљења одвојено од тела или од душе, већ да се то искуство одиграва у самом човеку.
      Исправан правац је споља према унутра. Палама , говори о везама између тела, срца, ума и душе у молитви, али и разграничења где се са таквом једном духовношћу ум и тело раздвајају једно од другог у екстази. Сусрет с Богом у молитви не мотивише се овим антрополошким елементима и њиховим везама већ везом између нествореног и створеног. Молитва је заснована на пневматолошком кеносису. Може се у једном уопштеном смислу рећи да заједнички правац Паламине духовности јесте кретање од споља ка унутра. 
      Ни срце ни нус не могу сматрати највишим органом молитве. И срце и ум јесу средишњи појмови, али Палама не разммишља о питању које од њих јесте примарно, обоје су антрополошки органи. Али, просветљење јесте нешто нестворено. На трећем , највишем степену молитве истински „орган“ , како субјект тако и објект, јесте Божанска енергија или свети Дух. На трећем степену молитве Св Дух обитава у човеку и сам свети Дух разбуђује молитву. 
      Тако и молитва прераста оквире огољеног декласирања наших жеља пред Богом и постаје посебна врста знања са којим се у жељи приближавамо, успињемо се ка Богу, сатрагалачким напором и силом сазнања уграђеном у саму намеру, тако да се она код Светог Паламе ставља у погон или енергетизује као синергична „сафизичност у кретању“. На тај начин,она физиолошки постаје основ продорности кроз стваралачки канал срца које као орган општења у секундарно пробуђеној духовној функцији постаје „тело тела“, синергички центар окретања искону или „духовно тело“, према речима апостола Павла. Сагледавајући тежину новозавеног сведочанства о исијавању Божанске светлости из Сина Божијег Исуса Христа на гори Тавор, послата је порука докучивања крајње сврхе свега што јесте и бива, која обећава усавршавање и обожење човека. 
      Оваплоћивање дубинске перпектве духа прпоручио је апостол Павле у посланици Ефесцима: „...Преклањам кољена своја пред Оцем Господа нашега Исуса Христа, од кога сваки род на небесима и на земљи има своје име, да вам по богатству славе своје даде силу, да ојачате Духом његовим у унутрашњем човеку, да се Христос вером усели у срца ваша, да бисте, укорењени и утемељени у љубави, могли разумети са свима светима шта је ширина и дужина, и дубина и висина, и познавати љубав Христову која превазилази разум, да бисте се испунили сваком пуноћом Божијом.“(Еф. 3, 14-19)
       
      Практични савети о вежбању у умносрдачној молитви 
       
      „Непрекидно стражи, пази, непрекидно имај самоконтролу, бдиј, чувај се! Управо тако ћеш непослушно тело покорити духу и постати неприступачан духовима који те нападају одоздо, па ћеш моћи смело да станеш пред онога који испитује срце и бубреге“ (Пс. 7, 10)
      Овим речима Свети Григорије Палама истински исказује да умносрдачна молитва није само његов теолошкипоглед или учење већ једна стварност која је саствани део његовог бића , а која уводи човека и у будућу стварност, Царства Божијег. По светом људи који се вежбају духовном субостствовању, те престају са сваким личним делањем они код сазнајних душевних способности спречавају сваку промену, свако покретно и разнолико делање, сваки чулни опажај и сваку телесну активност уопште, која је под нашом контролом. А покрете попут дисања, који нису у потпуности под нашом контролом, обуздавају колико је год могуће. Код узнапредованих у тиховању, све ово дешава се без болног напора и бриге, јер савршен улазак душе у себе дешава се спонтано и од ње саме. Међутим, код почетника се ништа не догађа без труда и велике упорности, те најпре треба вежбати и терати усне да понављају Исусову молитву. Временом, она се постепено усађује да би коначно постала самоделатна и пратила ритам срца, чак и током сна.
       
      Као својеврсно упуство за све оне који желе да се посвете умносрдачној молитви или тиховању и созерцању Палама препоручује:
      „Када желимо да се посветимо унутрашњем сабирању, неопходно је да умиримо осећања подстакнута спољашњим активностима.. Бог нам је даровао тело да би нам оно било сарадник, да би зависило од нас. Зато би трбало да га, уколико нам се противи, обуздавамо и да га бодримо да се оно управља онако како треба. Чуло слуха и вида су чистији и лакше се покоравају разуму од чула додира, али на њих не треба обраћати пажњу нити она треба да нас узнемиравају. Тело нарочито страда због осећаја, поготовоу време поста, када је лишено хране. Због тога се људи повлаче у себе и одвајају од спољашњих ствари, чиме умртвљују и она чула која не реагују на спољашњи надражај. За све оне који су искусили аскетску борбу, осећање „патње“ (бдење, пост...) је од велике користи, а поготово онима који упражњавају унутарњу молитву. У сваком случају, они који упражњавају праву умну молитву, треба да се ослободе ове страсти и да одбаце сваку везу с оним што њу омета, јер ће само на тај начин усвојити ову неометану и чисту молитву“.
      Дакле, светитељ не даје само упуства за узрасле у молитвеном тиховању већ и и за оне који стреме ка „другом“ и „трећем“ степену.  Што се таквих они морају владати сваким чулним задовољством и потпуно да одбаце страст, јер цело тело мора бити умртвљено за грех. Треба поразити зле страсти које се  налазе у уму, тј. уздићи се изнад чулног задовољства. Ако смо под влашћу страсти, те ни уснама не можемо да окусимо умну молитву, онда је неопходнотелесно изнуривање постом, бдењем и сл. Само изнуривање умртвљује склоност тела ка греху, дакле обуздава и слаби помисли које подстичу насилне страсти. Управо то у нама побуђује покајање кроз које се бришу некадашњи греси, те човек постаје отворен за молитву и благодат. Све ово Палама  потврђује речима псалмопевца Давида који каже: „Срце скрушено и смирено Бог неће презрети“ (Пс. 50) и  Господњим речима у Јевађељима да пост и молитва чине чудеса (Мт. 17, 21 И Мк. 9, 29).
       
       
       
      Умносрдачна молитва и њена духовна стварност - обожење
      Врхунац умносрдачне молитве по учењу Светог Григорија Паламе јесте потпуни преображај човековог бића. Тј обожење. Што се тиче онога што се одвија у телу, а исходи из душе пуне духовне радости, он то називадуховном стварношћу, упркос томе што се исто одвија у телу. Дакле, имамо појаву да се наслађивање настало у телу када уђе у ум, чини да сав он буде телесан, нимало се не освећујући од заједнице са узвишеним, него обратно, уму предаје оно што је ниско, и зато се цели човек назива, „плотију“, као што је већ речено о онима на које се односио божански гнев; „неће мој дух пребивати у овим људима до века, јер су тело“.(пост. 6,3). Супротно томе, духовна радост , која долази из ума у тело , а која никако не нарушава заједницу са телом, него га преображава и одуховљује, јер се тада одбијају сви телесни прохтеви; она више не вуче душу на доле него се заједно сањом узвишава. Тако цели човек каже Палама постаје дух, као што је написано: „А што је рођено од духа , дух је“ (Јн. 3,6,8).  
      За Паламу је суштина молитва, позивајући се на свете оце који кажу да „глад покреће молитву.“ Молитва без покајања је безвредна. По светом Јовану лествичнику „жеђ и бдење притискају срце, а кад је срце потиштено читаве реке суза иувиру из нас“. Овај физички труд не само да отклања сваку препреку за молитву него је у великој мери и потстиче. Наклоност ка делањима страсног дела душе и тела просто прикивају душу за тело ,а саму душу испуњавају тамом. Светитељ се пита, која то жалост или задовољство или покрет у телу нису заједничка активност (енергија) тела и душе? И наставља: “Заиста постоје блажене страсти и душевно телесне делатности које не само не прикивају дух за тело, него служе да уздигну тело до достојанства блиског достојанству духа, и да га подстакну да тежи нечему вишем. Такве духовне активности не улазе у ум из тела већ силазе у тело из ума, да би преобразиле тело у нето боље и да би га на тај начин обожиле. Као штоје божанство оваплоћенога Бога Логоса заједничко души и телу обожило плот посредством душе да би и оно творило Божија дела , исто тако и удховном човеку благодат духа која се кроз душу преноси у тело даје телу да искуси божанско.“

      View full Странице
    • Од Поуке.орг инфо,
      Као велики поборник духовног тиховања (исихија) код Светог Григорија молитва је пут којим се једино може постигнути затварање ума у тело/срце. Да би срце овладалоцелим човековим организмом, и помислима и удовима, мора се непрестано молитвено призивати  Исусово име уз„упослење“ ума чак и током саме молитве.
      Појам молитве код Светог Григорија Паламе је заснован у високом степену на његовој амартологији. Грех влада човеком када се моћи ума не окрену ка Богу. Грех обитава посебно у унутрашњости човека, у срцу и телу. Тело по себи није зло, него је зло оно што обитава у срцу. Зло се мора надвладати, а срце се од овог зла мора очистити. Очишћење се испуњава кроз усредсређивање ума у срцу, када се ум чува уз помоћ срца. Умом се влада онда када се затвори у срце. 
      Као што смо већ напоменули Палама истиче да је ум увек активан, те се зато нечим мора упослити, чак и током молитве. Зато се препоручује призивање Исусовог имена као средишта усредсређивања на Бога, понављања имена Христовог у складу са удисајима и издисајима. То је метода сабирања ума, јер се ум непрекидно расејава, а на свету није ништа теже од созерцања и ништа није покретније и променљивије од ума. Контролисањем покрета удисаја и издисаја и повременог задржавања даха контролише се ум и дисање, што свакако помаже да се ум не расејава оним што га окружује, да се очисти и да се заиста доведе до јединствене сабраности. Може се рећи да је то спонтана последица пажње ума, будући да се покрети удисаја и издисаја стишавају за време напрегнуте пажње, нарочито код оних који су посвећени телесном и духовном тиховању (исихији). Исихаст је личност која се вежба у унутрашњем смирењу или тиховању.
       
      Сходно оваквом учењу  у Паламиној теологији молитве могу се приметити три предањска степена умно срдачне молитве. 
      1. На првом степену се употребљва једна посебна физичка метода као припомоћ молитви. Дисање се контролише и синхронизује у истом такту са понављаном Исусовом молитвом. Поглед се усреређује на горњи или на средишњи део тела (на пупак). Положај приликом молитве и дисање морају се контролисати, пошто је након грехопада унутрашњи човек нарочито повезан са извањским стварима. Стога, ове методе олакшавају усредсређивање и вођење ума од извањских ствари ка унутрашњим. Погружени човек који тежи да врати ум у себе, треба да га подстакне на то не само његовим праволинијским него и кружним, неблудећим кретањем. Зато Палама и наглашава да је фиксирање погледа на средиште тела и усмеравање пажње на себе (или на срце) од велике важности јер то спречава расејавање спољашњим утисцима. На тај начин, онај који созерцава не само да ће се повући из спољашњости и сабрати се, него ће, стављајући тело у такав положај, сабрати у унутрашњост срца моћ која се непрестано излива кроз чуло вида. Будући да се у стомаку спроводи закон греха, зато онда баш ту и морамо сместити закон ума који се бори. (Рим. 7, 23). 
       
      2. На другом степену се ум уводи у срце. Тада ум више не лута усред извањских ствари. Исихаста више нема потешкоћа да остане под деловањем Божије благодати. Кроз искључивање спољашњих ствари постиже се апатиа и он се ослобађа од страсти. Молитва је на овом степену духовна. Палама не смера на то да увођење ума у срце буде раздвајање ума од тела, већ на то да се ум у овом процесу ослобађа од погрешне зависности. Ум није затворен само у телу и срцу, него такође и у самом уму. Затврање ума у срце враћа праву и изворну антрополошку хијерархију: ум-срце-тело. Нус је важан зато што је он веома битан уантрополошком смислу. На овом месту долази до виђења светлости али оно још није просветљење и сједињење. Када је постигнута права хијерархија, човек је спреман да прими божанску енергију. Ово не значи да сам нус прима багодат и да учествује у њој, већ да целокупан човек прима енергију светог Духа. Иако се сврха молитве налази у врађању правог односа и праве хијерархије антроплошких елемената, ипак Божанска енергија дејствује управо кроз душу и тело. Срце тада постаје обитавалиште Светог Духа. 
      3. Међутим, духовна молитва на овом другом степену још није истинско сједињењње и просветљење. На трећем степену када се сустретну Бог и човек, просветљава се не само ум већ и целокупни човек. У просветљењу се надилази човеково сопство, и човек се опет однекле друго враћа у сопство. Ово искуство није опажање нити производ интелекта него је видећи субјект сам Свети Дух, кроз кога човек види самог себе. У збивајућем се просветљењу орган просветљења јесте Свети Дух или Божанска енергија. Човек постаје у просветљењу оно са чиме се у јединству сједињује, и зато је Божанска енергија или Свети Дух како субјет тако и објект. Човек је у овом збивајућем свепросветљењу попут једног огледала које одражава божанску енергију и светлост. Надилажење саме човекове природе не значи, међутим, да је искуствовање просветљења одвојено од тела или од душе, већ да се то искуство одиграва у самом човеку.
      Исправан правац је споља према унутра. Палама , говори о везама између тела, срца, ума и душе у молитви, али и разграничења где се са таквом једном духовношћу ум и тело раздвајају једно од другог у екстази. Сусрет с Богом у молитви не мотивише се овим антрополошким елементима и њиховим везама већ везом између нествореног и створеног. Молитва је заснована на пневматолошком кеносису. Може се у једном уопштеном смислу рећи да заједнички правац Паламине духовности јесте кретање од споља ка унутра. 
      Ни срце ни нус не могу сматрати највишим органом молитве. И срце и ум јесу средишњи појмови, али Палама не разммишља о питању које од њих јесте примарно, обоје су антрополошки органи. Али, просветљење јесте нешто нестворено. На трећем , највишем степену молитве истински „орган“ , како субјект тако и објект, јесте Божанска енергија или свети Дух. На трећем степену молитве Св Дух обитава у човеку и сам свети Дух разбуђује молитву. 
      Тако и молитва прераста оквире огољеног декласирања наших жеља пред Богом и постаје посебна врста знања са којим се у жељи приближавамо, успињемо се ка Богу, сатрагалачким напором и силом сазнања уграђеном у саму намеру, тако да се она код Светог Паламе ставља у погон или енергетизује као синергична „сафизичност у кретању“. На тај начин,она физиолошки постаје основ продорности кроз стваралачки канал срца које као орган општења у секундарно пробуђеној духовној функцији постаје „тело тела“, синергички центар окретања искону или „духовно тело“, према речима апостола Павла. Сагледавајући тежину новозавеног сведочанства о исијавању Божанске светлости из Сина Божијег Исуса Христа на гори Тавор, послата је порука докучивања крајње сврхе свега што јесте и бива, која обећава усавршавање и обожење човека. 
      Оваплоћивање дубинске перпектве духа прпоручио је апостол Павле у посланици Ефесцима: „...Преклањам кољена своја пред Оцем Господа нашега Исуса Христа, од кога сваки род на небесима и на земљи има своје име, да вам по богатству славе своје даде силу, да ојачате Духом његовим у унутрашњем човеку, да се Христос вером усели у срца ваша, да бисте, укорењени и утемељени у љубави, могли разумети са свима светима шта је ширина и дужина, и дубина и висина, и познавати љубав Христову која превазилази разум, да бисте се испунили сваком пуноћом Божијом.“(Еф. 3, 14-19)
       
      Практични савети о вежбању у умносрдачној молитви 
       
      „Непрекидно стражи, пази, непрекидно имај самоконтролу, бдиј, чувај се! Управо тако ћеш непослушно тело покорити духу и постати неприступачан духовима који те нападају одоздо, па ћеш моћи смело да станеш пред онога који испитује срце и бубреге“ (Пс. 7, 10)
      Овим речима Свети Григорије Палама истински исказује да умносрдачна молитва није само његов теолошкипоглед или учење већ једна стварност која је саствани део његовог бића , а која уводи човека и у будућу стварност, Царства Божијег. По светом људи који се вежбају духовном субостствовању, те престају са сваким личним делањем они код сазнајних душевних способности спречавају сваку промену, свако покретно и разнолико делање, сваки чулни опажај и сваку телесну активност уопште, која је под нашом контролом. А покрете попут дисања, који нису у потпуности под нашом контролом, обуздавају колико је год могуће. Код узнапредованих у тиховању, све ово дешава се без болног напора и бриге, јер савршен улазак душе у себе дешава се спонтано и од ње саме. Међутим, код почетника се ништа не догађа без труда и велике упорности, те најпре треба вежбати и терати усне да понављају Исусову молитву. Временом, она се постепено усађује да би коначно постала самоделатна и пратила ритам срца, чак и током сна.
       
      Као својеврсно упуство за све оне који желе да се посвете умносрдачној молитви или тиховању и созерцању Палама препоручује:
      „Када желимо да се посветимо унутрашњем сабирању, неопходно је да умиримо осећања подстакнута спољашњим активностима.. Бог нам је даровао тело да би нам оно било сарадник, да би зависило од нас. Зато би трбало да га, уколико нам се противи, обуздавамо и да га бодримо да се оно управља онако како треба. Чуло слуха и вида су чистији и лакше се покоравају разуму од чула додира, али на њих не треба обраћати пажњу нити она треба да нас узнемиравају. Тело нарочито страда због осећаја, поготовоу време поста, када је лишено хране. Због тога се људи повлаче у себе и одвајају од спољашњих ствари, чиме умртвљују и она чула која не реагују на спољашњи надражај. За све оне који су искусили аскетску борбу, осећање „патње“ (бдење, пост...) је од велике користи, а поготово онима који упражњавају унутарњу молитву. У сваком случају, они који упражњавају праву умну молитву, треба да се ослободе ове страсти и да одбаце сваку везу с оним што њу омета, јер ће само на тај начин усвојити ову неометану и чисту молитву“.
      Дакле, светитељ не даје само упуства за узрасле у молитвеном тиховању већ и и за оне који стреме ка „другом“ и „трећем“ степену.  Што се таквих они морају владати сваким чулним задовољством и потпуно да одбаце страст, јер цело тело мора бити умртвљено за грех. Треба поразити зле страсти које се  налазе у уму, тј. уздићи се изнад чулног задовољства. Ако смо под влашћу страсти, те ни уснама не можемо да окусимо умну молитву, онда је неопходнотелесно изнуривање постом, бдењем и сл. Само изнуривање умртвљује склоност тела ка греху, дакле обуздава и слаби помисли које подстичу насилне страсти. Управо то у нама побуђује покајање кроз које се бришу некадашњи греси, те човек постаје отворен за молитву и благодат. Све ово Палама  потврђује речима псалмопевца Давида који каже: „Срце скрушено и смирено Бог неће презрети“ (Пс. 50) и  Господњим речима у Јевађељима да пост и молитва чине чудеса (Мт. 17, 21 И Мк. 9, 29).
       
       
       
      Умносрдачна молитва и њена духовна стварност - обожење
      Врхунац умносрдачне молитве по учењу Светог Григорија Паламе јесте потпуни преображај човековог бића. Тј обожење. Што се тиче онога што се одвија у телу, а исходи из душе пуне духовне радости, он то називадуховном стварношћу, упркос томе што се исто одвија у телу. Дакле, имамо појаву да се наслађивање настало у телу када уђе у ум, чини да сав он буде телесан, нимало се не освећујући од заједнице са узвишеним, него обратно, уму предаје оно што је ниско, и зато се цели човек назива, „плотију“, као што је већ речено о онима на које се односио божански гнев; „неће мој дух пребивати у овим људима до века, јер су тело“.(пост. 6,3). Супротно томе, духовна радост , која долази из ума у тело , а која никако не нарушава заједницу са телом, него га преображава и одуховљује, јер се тада одбијају сви телесни прохтеви; она више не вуче душу на доле него се заједно сањом узвишава. Тако цели човек каже Палама постаје дух, као што је написано: „А што је рођено од духа , дух је“ (Јн. 3,6,8).  
      За Паламу је суштина молитва, позивајући се на свете оце који кажу да „глад покреће молитву.“ Молитва без покајања је безвредна. По светом Јовану лествичнику „жеђ и бдење притискају срце, а кад је срце потиштено читаве реке суза иувиру из нас“. Овај физички труд не само да отклања сваку препреку за молитву него је у великој мери и потстиче. Наклоност ка делањима страсног дела душе и тела просто прикивају душу за тело ,а саму душу испуњавају тамом. Светитељ се пита, која то жалост или задовољство или покрет у телу нису заједничка активност (енергија) тела и душе? И наставља: “Заиста постоје блажене страсти и душевно телесне делатности које не само не прикивају дух за тело, него служе да уздигну тело до достојанства блиског достојанству духа, и да га подстакну да тежи нечему вишем. Такве духовне активности не улазе у ум из тела већ силазе у тело из ума, да би преобразиле тело у нето боље и да би га на тај начин обожиле. Као штоје божанство оваплоћенога Бога Логоса заједничко души и телу обожило плот посредством душе да би и оно творило Божија дела , исто тако и удховном човеку благодат духа која се кроз душу преноси у тело даје телу да искуси божанско.“
×
×
  • Креирај ново...