Jump to content
александар живаљев

Међународни апел православних академских теолога Светом Синоду Српске Православне Цркве у заштиту академске мисли

Оцени ову тему

Recommended Posts

Међународни апел православних академских теолога Светом Синоду Српске Православне Цркве у заштиту академске мисли

16214701969_523ec18a07_c.jpg?resize=619%

Фото: www.bfspc.bg.ac.rs

Овај међународни апел православних теолога, 91 научника из 42 академске институције из 13 земаља, сачињен је услед дубоко забрињавајућих вести и одлука које долазе из вољене Српске Патријаршије. Објединили смо се у овом апелу будући забринути због напада на слободу говора и академске мисли, независност универзитета и црквени морал. Подршка овом апелу је велика, а број потписника би био и много већи да период за прикупљање потписа нисмо ограничили на три дана.

 

Петак, 1. новембар, 2019.

Ваша Светости, Ваша Високопреосвештенства, Ваша Преосвештенства,

Ми, православни академски теолози, изражавамо наше дубоко незадовољство одлуком Синода Српске Православне Цркве (од 8. јула 2019) којом је епископу Максиму (Васиљевићу) и Марку Вилотићу одузет синодски благослов за предавање на Православном богословском факултету Универзитета у Београду.

Марко Вилотић, доцент на предмету Историја религије при катедри за хришћанску философију и религиологију, избачен је због тога што је узео двогодишње неплаћено одсуство. Разлози за ускраћивање благослова доценту Вилотићу засновани су искључиво на погрешном тумачењу законских регулатива Универзитета у Београду. Вилотић је, наиме, оптужен да је противзаконито узео суботњу годину прошле године, као и да није имао право да тражи продужетак одсуства у облику неплаћеног одсуства у наредне две године, иако су му оба захтева једногласно одобрена, а њихова правна утемељеност експлицитно је потврђена дописима Генералног секретара Универзитета у Београду.

Двојица наставника су били такође и потписници Става (2017) у коме су тврдили да је теорија еволуције прихваћена од стране научне заједнице биолога и да ми, као теолози, поштујемо ту чињенцу. У Ставу се није тврдило да је теорија еволуције истинита, беспрекорна или незамењива. Они су просто тврдили да теорија еволуције не противречи нужно хришћанској вери и да стога као теолози не треба да пружамо подршку псеудо-научним теоријама. Међутим, синодска одлука ово користи против њих, правећи тако опасан преседан у историји Православне Цркве, проглашавајући одређену научну теорију за супротну хришћанском веровању.

И док стајемо у одбрану и изузетности Марка Вилотића, намеравамо да кажемо нешто више о епископу Максиму (Васиљевићу). Веома смо благословени тиме што Његово Преосвештенство познајемо и лично и кроз његове списе, те стога своје сведочанство придружујемо многим православним хришћанима који га високо цене. Са жаром делимо црквени консензус широм света према коме се епископ Максим (Васиљевић) сматра једним од најистакнутијих православних теолога нашег времена, са међународним признањем, и он је личност коју би многе теолошке школе пожелеле да имају међу својим наставницима.

Епископ Максим Васиљевић пружа богодани одговор за носталгију наших дана: епископ служења и привржености, теолог који говори језик евхаристије и онтологије, интелектуалац који је укључен у континуиран плодан дијалог са другим дисциплинама. Стога је више него очигледно да снажно одбацујемо невероватне оптужбе за синкретизам о којима смо сазнали.

Надаље, поштујемо његову неуморну трудољубивост – редовно предузимање дугих путовања како би помогао студентима да теолошки узрастају, као и усрдно управљање великом епархијом у којој ужива поштовање и љубав свога стада. Не можемо а да не споменемо радионице и семинаре које организује, као и изванредну издавачку делатност Севастијан преса којом се православна теологија шири посвуда у Америци и свету. Треба истаћи и његове напоре на издавању два велика тома (о задужбинама Косова и о историји Српске Цркве у Америци) за шта му, претпостављамо, Свети Синод Српске Цркве дугује захвалност.

Поред наведеног, Синод Српске Православне Цркве је допринео ескалацији проблема тиме што је 22. октобра 2019. ускратио свој благослов Епископу Браничевском, Игнатију Мидићу, да настави да служи као Декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду, јер је овај истакнути теолог одбио да уручи отказ наставницима о којима се води спор: епископу Максиму и доценту Вилотићу. Захтев за отказом је одбачен због тога што је Синод погрешно протумачио законе и административна правила и регулативе које уређују постављење, запослење и уклањање наставника Факултета. Следствено, Синод је наставио са оваквим погрешним тумачењем, захтевајући да Веће факултета смени Епископа Игнатија са места Декана.

Синод свесно одбија да призна да су његови правни аргументи неосновани и упркос томе наставља да инсистира на њиховом усвајању, тврдећи да су одлуке Синода коначне и да се о њима не може расправљати.

Ми не можемо појмити да је православни дух усагласив са ауторитарним одлукама, донетим без претходног саслушања двојице професора и њихових колега, а да не спомињемо њихове студенте. Уклањање академских радника који нису занемаривали своје обавезе, као и приписивање лажних оптужби које подривају слободу говора и академског мишљења, представља у најмању руку порицање истине Цркве и онога чему се надамо.

Уз све поштовање према Светом Синоду Српске Православне Цркве, ми уједињујемо своје гласове апелујући на њега да повуче ове одлуке.

Потписници:

  1. Yannaras, Chrestos. Professor Emeritus, Panteion University of Athens, Greece – Doctor Honoris Causa, Theological Faculty of the University of Belgrade, Serbia
  2. Breck, John. Professor Emeritus, Saint Sergius Orthodox Theological Institute of Paris, France
  3. Dimitrov, Ivan Zhelev. Professor Emeritus, Faculty of Theology “Saint Kliment Ohridski”, University of Sofia, Bulgaria
  4. Kalyvas, Alkiviades. Professor Emeritus, Holy Cross Greek Orthodox School of Theology, Brookline MA, USA
  5. Louth, Andrew. Professor Emeritus, Durham University, UK – Honorary Fellow, Vrije University of Amsterdam, Netherlands
  6. Patsavos, Lewis. Professor Emeritus, Holy Cross Greek Orthodox School of Theology, Brookline MA, USA
  7. Plekon, Michael. Professor Emeritus, The City University of New York – Baruch College NY, USA
  8. Stavropoulos, Alexandros. Professor Emeritus, National and Kapodistrian University of Athens, Greece
  9. Stylianopoulos, Theodore. Professor Emeritus, Holy Cross Greek Orthodox School of Theology, Brookline MA, USA
  10. Vasileiadis, Petros. Professor Emeritus, Aristotelian University of Thessaloniki, Greece – President of World Conference of Associations of Theological Institutions
  11. Zaharopoulos, Nikolaos. Professor Emeritus, Aristotelian University of Thessaloniki, Greece – former vice dean, Neapolis University of Pafos, Cyprus
  12. Andreopoulos, Andreas. University of Winchester, UK
  13. Asproulis, Nikolaos. Volos Academy for Theological Studies, Greece – Hellenic Open University, Greece
  14. Athanasopoulou-Kypriou, Spyridoula. Hellenic Open University, Greece
  15. Bakker, Michael. Vrije University of Amsterdam, Netherlands
  16. Barnet, John. Saint Vladimir’s Theological Seminary NY, USA
  17. Bathrellos, Demetrios. Hellenic Open University, Greece – The Institute for Orthodox Christian Studies, Cambridge, UK – Emory University, Atlanta GA, USA
  18. Behr, John. Saint Vladimir’s Theological Seminary NY, USA – Vrije University of Amsterdam, Netherlands
  19. Bouteneff, Peter. Saint Vladimir’s Theological Seminary NY, USA
  20. Bucur, Bogdan. Duquesne University, Pittsburgh PA, USA
  21. Chapnin, Sergei. Former Professor of Saint Tikhon’s University, Moscow, Russia
  22. Chryssavgis, John. Greek Orthodox Archdiocese of America
  23. Cohen, Will. University of Scranton PA, USA – President of the Orthodox Theological Society in America
  24. Croitoru, Ion. University of Valahia, Târgoviște, România
  25. Demacopoulos, George. Fordham University NY, USA
  26. Despotis, Sotirios. National and Kapodistrian University of Athens, Greece – Hellenic Open University, Greece
  27. Fanaras, Vasileios. National and Kapodistrian University of Athens, Greece – Ethics Expert of European Commission
  28. Filiotis, Chrestos. Aristotelian University of Thessaloniki, Greece
  29. Gallaher, Anastasios Brandon. University of Exeter, UK
  30. Gavrilyuk, Paul. Founding President of International Orthodox Theological Association – University of St. Thomas, Saint Paul MN, USA
  31. Gkikas, Athanasios. Aristotelian University of Thessaloniki, Greece
  32. Hovorun, Cyril. Loyola Marymount University, Los Angeles CA, USA – Acting Director of the Huffington Ecumenical Institute
  33. Jillions, John. Saint Vladimir’s Theological Seminary NY, USA
  34. Joanides, Charles. Nyack College, Alliance Graduate School of Counseling, NY, USA
  35. Kalaitzidis, Pantelis. Volos Academy for Theological Studies, Greece – University of Thessaly – Hellenic Open University – Research Fellow, KU Leuven, Belgium – Member of the Executive Committee of the European Academy of Religion
  36. Kapriev, Georgi. St. Climent Ochridski University, Sofia, Bulgaria.
  37. Karakolis, Chrestos. National and Kapodistrian University of Athens, Greece
  38. Kasselouri, Eleni. Hellenic Open University, Greece
  39. Kattan, Assaad Elias. University of Muenster, Germany
  40. Keramidas, Dimitrios. Hellenic Open University, Greece
  41. Kizenko, Nadieszda. State University of New York at Albany NY, USA
  42. Kornarakis, Konstantinos. National and Kapodistrian University of Athens, Greece
  43. Kostache, Doru. Sydney College of Divinity, Australia
  44. Koufogianni, Panoraia. National and Kapodistrian University of Athens, Greece
  45. Ladouceur, Paul. Trinity College, University of Toronto, Ontario – University of Laval, Quebec, Canada
  46. Lena, Joan. Vrije University of Amsterdam, Netherlands
  47. Macaila, Dumitru. Ovidius University of Constanța, Romania
  48. Makarov, Dmitry. The Urals State Conservatoire, Ekaterinburg, Russia
  49. Makrides, Vasileios. University of Erfurt, Germany
  50. Mamalakis, Philip. Holy Cross Greek Orthodox School of Theology, Brookline MA, USA
  51. Maras, Anastasios. Hellenic Open University, Greece
  52. Meyendorff, Paul. Saint Vladimir’s Theological Seminary NY, USA
  53. Mitralexis, Sotirios. National and Kapodistrian University of Athens, Greece – University of Winchester, UK
  54. Morelli, George. Chairman of the Department of Chaplain and Pastoral Counseling, Antiochian Orthodox Christian Archdiocese of North America, La Costa CA, USA
  55. Moschos, Demetrios. National and Kapodistrian University of Athens, Greece
  56. Naydenov, Ivaylo. Faculty of Theology “Saint Kliment Ohridski”, University of Sofia, Bulgaria
  57. Nikolakopoulos, Konstantinos. Ludwig-Maximilians-University of Munich, Germany
  58. Paert, Irina. University of Tartu, Estonia
  59. Panagiotopoulos, Petros. Aristotelian University of Thessaloniki, Greece
  60. Papanikolaou, Aristotle. Fordham University NY, USA
  61. Papathanasiou, Athanasios. University Ecclesiastical Academy of Athens, Greece – Hellenic Open University, Greece
  62. Pappas, Harry. Saint Vladimir’s Theological Seminary NY, USA
  63. Passakos, Demetrios. University Ecclesiastical Academy of Athens, Greece
  64. Pavlov, Pavel. Vice-Dean of Faculty of Theology “Saint Kliment Ohridski”, University of Sofia, Bulgaria
  65. Rochelle, Gabriel. Saint Sophia Ukrainian Orthodox Theological Seminary, New Jersey – Honors College, New Mexico State University, Las Cruces NM, USA
  66. Roeber, Anthony. Saint Vladimir’s Theological Seminary NY, USA
  67. Roddy, Nicolae. Creighton University of Omaha NE, USA
  68. San Chirico, Kerry Patrick Clark. Villanova University, Philadelphia PA, USA
  69. Saroglou, Vassilis. University of Louvain, Belgium – President of the International Association for the Psychology of Religion
  70. Sharp, Andrew. South University, Richmond VA, USA
  71. Shoemaker, Stephen. University of Oregon at Eugene, USA
  72. Skedros, James. Holy Cross Greek Orthodox School of Theology, Brookline MA, USA
  73. Skliris, Dionysios. National and Kapodistrian University of Athens, Greece
  74. Schneider, Richard. St. Vladimir’s Theological Seminary – Trinity College, University of Toronto – Professor Emeritus, York University, Toronto – Emeritus President Canadian Council of Churches
  75. Stamoulis, Chrysostomos. Aristotelian University of Thessaloniki, Greece
  76. Stavros, George. Boston University MA, USA
  77. Stavrou, Michel. Saint Sergius Orthodox Theological Institute of Paris, France
  78. Struve, Daniel. University of Paris Diderot, France
  79. Thermos, Vasileios. University Ecclesiastical Academy of Athens, Greece
  80. Tollefsen, Torstein Theodor. University of Oslo, Norway
  81. Tsalampouni, Ekaterini. Aristotelian University of Thessaloniki, Greece
  82. Tsironis, Chrestos. Aristotelian University of Thessaloniki, Greece
  83. Tsompanidis, Stylianos. Aristotelian University of Thessaloniki, Greece
  84. Turcescu, Lucian. Concordia University of Montreal, Quebec, Canada
  85. Woloschak, Gayle. Northwestern University, Chicago IL, USA
  86. Ventis, Haralambos. National and Kapodistrian University of Athens, Greece
  87. Vlantis, Georgios. Volos Academy for Theological Studies, Greece
  88. Vletsis, Athanasios. Ludwig-Maximilians-University of Munich, Germany
  89. Voulgaraki, Evangelia. National and Kapodistrian University of Athens, Greece
  90. Vrame, Anton. Holy Cross Greek Orthodox School of Theology, Brookline MA, USA
  91. Yangazoglou, Stavros. National and Kapodistrian University of Athens, Greece – Hellenic Open University, Greece

Извор: International Orthodox Academic Theologians Appeal to the Holy Synod of the Serbian Orthodox Church to Protect Academic Thought, The Orthodox World, 5. Nov. 2019.

TEOLOGIJA.NET

Овај међународни апел православних теолога, 91 научника из 42 академске институције из 13 земаља, сачињен је услед...

Share this post


Link to post
Share on other sites

eh, samo bih voleo da vidim jedan medjunarodni apel pravoslavnih akademskih teologa u vezi nekanonskog delovanja VP u Ukrajini.... moze ista ova ekipa teologa :D .... i onda cu da poverujem da imaju brigu za objektivnost i istinu u nasoj PC kao sto navodno brinu za ova desavanja u nasoj SPC....

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 42 минута, Bokisd рече

eh, samo bih voleo da vidim jedan medjunarodni apel pravoslavnih akademskih teologa u vezi nekanonskog delovanja VP u Ukrajini.... moze ista ova ekipa teologa :D .... i onda cu da poverujem da imaju brigu za objektivnost i istinu u nasoj PC kao sto navodno brinu za ova desavanja u nasoj SPC....

Možda zbog ovog nećeš vidjeti:

image.thumb.png.a253f140c7699dd767742335a9e159e0.png

Share this post


Link to post
Share on other sites
ORTHODOXIE.COM

International Orthodox academic theologians appeal to Holy Synod of the Serbian Orthodox Church to protect academic thought

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ne znam je li ovaj Rus ili je neki drugi...ali ovaj je imao zestok Sukob s patrijarsijom...jos jedan manekan...

 

WWW.ASIANEWS.IT

The journalist openly criticised the leadership of the Russian Church and its close ties to the Kremlin. He sees a

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Потписа би било још најмање 50. Из наше СПЦ се нико није потписао јер се плаше освете Бачког Цензора и његовог излива љубави. Свакодневно у Тврдош пристижу писма и имејлови угњетаваних монаха, монахиња и свештеника из Бачке епархије где се види најгора диктатура и мобинг свемогућег и самозваног потпарола. Данас је сменио Максима и Игнатија а сутра можемо да гатамо у пасуљ кога ће следећег. Није то добро и једна ласта не чини пролеће каже наш народ. Као да су Господа заборавили и то да Он има задњу реч.

Жив је Бог и жива ће бити душа наша!

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, Obozavalac рече

Потписа би било још најмање 50. Из наше СПЦ се нико није потписао јер се плаше освете Бачког Цензора и његовог излива љубави

Oprosti "vladiko" (skinucu navodnike ako si vladika), kavi su to teolozi i hriscani (ti nasi koji se, kako rece, plase) ako se smeju za pravdu i istinu da se potpisu?

A povodom da je apel ogranicen na tri dana...cekaj, jel'  bi Sinod negde pobegao, ili sta bi bilo da su apel ogranicili na mesec dana? IIi ako je sednica NV na PBFu 12. novembra sto nisu jos produzili. Cemu tako kratko vremensko ogranicenje, i takva slabost srpskih teologa?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Са овог списка (ако је уопште тачно да су то све потписници) сви се мање више познају, и сви се знају ко је ко.  

Има једна нечоек (луциферов слуга-накот) на том списку који је горе неаведен као потписник, за кога се зна 100 % да ради за једну луциверову тајну обавјештајну службу да не наводим коју, сви можете да претпоставите која је то служба. То је усиновљени сотонски накот, следбеници, верна деца сотоне, који немилосрдно, са змијском исконском мржњом ратују против Христа и Христове Цркве.

Један чоек кад је видио по први пут у животу тог нечоека (горе поменутог на списку) рекао је тај има шпијунску фацу,... и био је у праву....  то је нечоек са змијским очима....

Share this post


Link to post
Share on other sites

@Obozavalac umirovljeni Atanasije kada je govorio o Artemiju rekao je priblizno ovako: ako mislis da smo ti ucinili nepravdu, sto ne kazes - oci i braco uciniste mi nepravdu, Bog neka vam sudi, ja cu se povuci, necu praviti raskol... I da se pomirio sa odlukom. Nego je otisao u raskol... on patrijarha i Sabor poziva da se pokaju pred njim... Za mene vise nece da cuje... Covek je prelascen, covek je ...budi Bog s nama.. Nek ide s milim Bogom...  

Bas me sada zanima hoce li tako savjetovati episkopa Maksima da se smiri pred odlukama Sinoda...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 35 минута, Obozavalac рече

Потписа би било још најмање 50. Из наше СПЦ се нико није потписао јер се плаше освете Бачког Цензора и његовог излива љубави. Свакодневно у Тврдош пристижу писма и имејлови угњетаваних монаха, монахиња и свештеника из Бачке епархије где се види најгора диктатура и мобинг свемогућег и самозваног потпарола. Данас је сменио Максима и Игнатија а сутра можемо да гатамо у пасуљ кога ће следећег. Није то добро и једна ласта не чини пролеће каже наш народ. Као да су Господа заборавили и то да Он има задњу реч.

Жив је Бог и жива ће бити душа наша!

Ал сте храбри,и тврди у својој вери.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 59 минута, Obozavalac рече

Свакодневно у Тврдош пристижу писма и имејлови угњетаваних монаха, монахиња и свештеника из Бачке епархије где се види најгора диктатура и мобинг свемогућег и самозваног потпарола.

А зашто баш у Тврдош? Шта то Тврдош посебно има, па само њима шаљу та писма и мејлове?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 18 минута, Талични Том рече

А зашто баш у Тврдош? Шта то Тврдош посебно има, па само њима шаљу та писма и мејлове?

СОС мејл и поштанску адресу за монахе, монахиње и свештенике (али само из епархије Бачке)! А изгледа и Сигурну Кућу...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 сат, Justin Waters рече

Ова НАТО и НЕНАТО пита све објашњава.  Знам људе које би било срамота да добију овакву подршку.  Либерални дух времена.

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 20 минута, Ромејац рече

СОС мејл и поштанску адресу за монахе, монахиње и свештенике (али само из епархије Бачке)! А изгледа и Сигурну Кућу...

Ма, мени је само чудно што шаљу у Тврдош, кад им је редакција Блица ближа? О Данасу, и да не причамо! Или, ипак, мора то прво да стигне у Тврдош? Не знам, није ми јасно?! Стварно...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Трибина „800 година аутокефалности Српске Православне Цркве“ одржана је у понедељак, 11. новембра 2019. године, у свечаној дворани Светосавског дома у Футогу, у организацији Црквене општине футошке, а у склопу одржавања Световрачевских дана.   Звучни запис трибине   Учесници трибине били су мр Петар Ђурђев, историчар, и протопрезвитер Жељко Латиновић, настојатељ Светоуспенског храма у Новом Саду.   На дан празновања храмовне славе, 14. новембра 2019. године, биће одржана централна славска свечаност: света Литургија ће бити служена са почетком у 9 часова, а Епископ мохачки г. Исихије узеће учешће на вечерњем богослужењу, које ће бити служено на дан храмовне славе од 18 часова.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Логос,
      Судбина Српске православне цркве кроз сву њену историју у тијесној вези је са судбином српског народа. Црква је богочовјечанска институција и њу, у овом свијету, чине клир и крштени народ.     „Црква је васељенска, саборна, богочовјечанска, вјечна, зато је хула, неопростива хула на Христа и Духа Светога, чинити од ње националну институцију, сужавати је до ситних, пролазних, времених националних циљева и метода…“, каже Јустин Поповић.   Не разумијевајући природу и суштину Цркве, црногорска Демократска партија социјалиста, која је на власти већ три деценије, у предлогу свог новог политичког програма, који би требало да буде усвојен на 8. Конгресу партије који је заказан за 30. новембар 2019. године, каже да ће се залагати за обнову Црногорске православне цркве.   „Радићемо на обнови Црногорске православне цркве, као неодвојивог дијела црногорског државног и националног идентитета. Наша је додатна обавеза снажење црногорског националног идентитета, који је највише на удару оних који својим патерналистичким приступима и негацијом црногорског националног и културног идентитета суштински негирају потребу постојања Црне Горе”, каже се у овом предлогу.   “Свака нација има право и могућност да уђе у цркву с могућношћу да у њој сачува свој национални идентитет, али ниједна нема право да има ‘своју’ ексклузивну ‘националну цркву’, која би ‘национализовала Христа’, учвршћивала национални егоизам и обоготворавала саму нацију”, каже Радован Биговић.   Црногорска Влада је, у мају ове године, усвојила Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, који предвиђа коначни обрачун са Српском православном црквом у Црној Гори, првенствено кроз присвајање њене имовине (манастира, цркава…).   Најновије страдање Православне цркве у Црној Гори није настало ни из чега и није изнебуха. Оно има своју генезу.   На попису становништва у Књажевини Црној Гори 1909. године 94,38 одсто њених житеља изјаснило се да говори српским језиком. Осталима је, углавном, матерњи био албански. На том попису изјашњавање је било према матерњем језику, јер је то био основ народносне припадности. Српским језиком, дакле, говорили су они који су себе сматрали Србима.   Током Другог свјетског рата, идеолошки подупрти од Бољшевика и стратешки енглеским империјализмом, револуционарски несојски, под окриљем фашистичког окупатора, Титови комунисти извели су револуцију и преузели власт у Југославији. “Умјесто црногорског српства”, казао је историчар Предраг Вукић, на примјеру Цетиња, у интервјуу “Дуги” 2000. године, “прокламовано је Титово црногорство и црногорство утемељено на комунизму, које искључује српство као идентитет наших предака. Умјесто православља, прокламован је атеизам, умјесто ћирилице постепено се уводи латиница. Стари културни модел се руши, а нови се ствара од стране режима.”   И, већ на попису становништва Црне Горе 1948. године, број Срба смањује се на 1,78 одсто, и бива их мање од Хрвата (1,80 одсто). На том попису, први пут, фамозно, појављује се једна нова нација, које није било на ранијим пописима у Црној Гори – црногорска. На том попису етничким Црногорцима изјаснило се 90,67 одсто становника Црне Горе. Ова нација први пут је поменута на Четвртом конгресу Комунистичке партије Југославије у Дрездену 1928. године, и то индиректно, као несрпска нација. Комунистичка партија Југославија у вријеме одржавања овог конгреса имала је 2034 члана.   У агресивној идеолошкој припреми за овај попис, у новонасталом стању у земљи, Црногорцима који су били дубоко везани за своју традицију, који су се држали својих предака као дрво свога коријена, прокламовано (и наметнуто) је ново правило: нијеси оно што јеси, него си оно како се осјећаш, с тим што је људима “објашњено” да национално треба да се изјашњавају као Црногорци јер живе у Црној Гори.   Овој националној смутњи Срба у Црној Гори претходило је велико страдање Српске православне цркве. Током другог свјетског рата комунисти и фашисти, и непосредно по његовом завршетку само комунисти, побили су преко сто православних свештеника из Црне Горе. Године 1945. у Букуљи, код Аранђеловца, убили су и Митрополита црногорско-приморског Јоаникија, који је на трон цетињских митрополита устоличен 23. фебруара 1941. године, када је рат већ буктао у Европи. Он је на овом трону поднио тегобу страдања своје пастве и својих клирика у Другом свјетском рату и непосредно након њега, првенствено од комуниста, понијевши Христов вијенац мучеништва.   Адреса злочинаца над Српском православном црквом и православним српским народом у Црној Гори у Другом свјетском рату прецизно је наведена у Резолуцији свештенства архијерејских намјесништава никшићког, шавничког и колашинског, која је донешена на заједничком братском састанку у Никшићу 29. децембра 1943. године. Потписали су је 23 свештеника. У њој се, директно и пророчки, констатује:   “Да је узрочник свему данашњем злу и страдању Србског народа (у Другом свјетском рати – прим. Ј.П.) – рушилачки, безбожнички и крволочни Комунизам, пропагиран од бјелосвјетске скитачке, јеврејске расе, прихваћен од наших домаћих одрода: пропалих и недоучених ђака, компромитованих службеника, сеоских ђилкоша, разбојника, криминалних типова, скитница и осталог друштвеног олоша.   Да Комунизам у свом програму иде за тим да разори и уништи вјековно изграђиване основе Народне Цркве, Народне Државе и Народне Културе. Да потпуно убије националну свијест у народу.   Да остварењем комунистичких идеала народ потпада под јарам највећих тирјана. Историја би се вратила неколико вјекова уназад. Крваво стечене народне тековине: националне, вјерске, моралне и културне биле би уништене. Све би било изложено бездушном цинизму. Народ би се унесрећио.   Да је у теорији и пракси Комунизму основни циљ уништење: вјере, државне институције и нације. Ово уништење комунисти постижу не бирајући средства. Као најефикаснија средства су: лаж и насиље. Отуда безбројна и нечовјечна убиства и уморства, на превару и из засједа, најбољих и најистакнутијих народних људи, као носилаца вјерских, националних и државних идеала. Отуда препуне јаме безданице, шкрипови и бунари, унакажених лешева народних првака. Отуда злогласна јама у Радовчу, страшна касапница у Колашину и језива Острошка трагедија. Отуда на хиљаде у црно завијених мајки и сестара, на десетине хиљада уништених гробова и хиљадама невиних жртава. Отуда жалосна, али истинита наша међусобна братоубилачка борба.   Да је Комунизам најсуровији активни, идејни и практични атеизам. Да он једини води тоталитарни рат против Хришћанства, и да Христос, односно наша Народна, Светосавска, Србска Црква није имала до сада у историји већег, опаснијег и огорченијег непријатеља од Комунизма. Дјело Христово и дјело Светога Саве излаже се данас више него икада порузи и обесвећењу.”   Оно мало свештеника у Црној Гори који су преживјели комунистички погром у рату и одмах након њега, или су се одрекли свештеничке службе или су службу наставили у страху за своје животе и егзистенцију својих породица. Један број њих, у том страху, директно се приклонио комунистичким властима, прихватајући њихово поимање нације и устројства Цркве. Они су 14. и 15. јуна 1945. године (баш тих дана када је убијен Митрополит Јоаникије) одржали скупштину са које су издали Резолуција у пет тачака. Како наводи историчар Александар Стаматовић, “прва тачка односила се на тражење ове групе свештеника, да свештенство ‘Православне Цркве у Југославији’ буде национално равноправно. Друга тачка је назначила да ова група свештеника не може примити за администратора Митрополије митрополита Јосифа због његовог наводног противнародног рада и јер је тобоже наметнут, него је за администратора тражен епископ тимочки Емилијан. У трећој тачки је констатовано да ће се, како не постоји архијерејски замјеник, а ни Црквени суд, формирати Свештеничко удружење, које ће предложити архијерејског замјеника, који ће у договору са администратором оживјети црквени живот у Црној Гори. У четвртој тачки је назначено да ће се предузети иницијатива за сазив свештеничке скупштине православног свештенства Југославије ради оснивања Централног свештеничког удружења, које ће регулисати односе између Федеративне Југославије и Православне Цркве, пошто наводно то Свети Синод није урадио, а Свети Синод је оптужен да спроводи ‘великосрпске шовинистичке идеје’. У петој тачки је предложено да се измијени Закон и Устав Српске Православне Цркве који би имао демократско уређење, како би се дало право народу и свештенству да директно учествује у избору свих црквених представника.”   Преко Свештеничког удружења, Вјерска комисија при тадашњој црногорској Влади преузела је фактичку управу над Митрополијом црногорско-приморском, па је чак и свештенике постављала. Предсједник Вјерске комисије био је распоп Ђорђије Калезић.   По повратку Патријарха српског Гаврила Дожића из нацистичког логора Дахау у земљу, на засиједању Светог архијерејског сабора 20. маја 1947. године за Митрополита црногорско-приморског изабран је викарни епископ моравички Арсеније Брадваревић. Када је дошао у Црну Гору, затекао је катастрофално стање у Цркви: Свештеничко удружење било је директно подређено комунистичким властима, Цркви је био одузет, и даље је одузиман, значајни дио мовине, свештеници су остали без прихода па су или одлазили из Црне Горе или су се запошљавали и државним службама и предузећима да би прехранили породице, народ се одбио од Цркве…   Митрополит Арсеније, ревносни служитељ Богу, потрудио се да Цркву у Црној Гори доведе у колико-толико у редовно стање. Али, комунистичке власти у њему су препознале опасност по своје тековине уништења Цркве и, 1954. године, у монтираном судском процесу, осудиле су га на 11 година робије. Након двије године пуштен је из затвора, али му је забрањен повратак у Црну Гору.   За вријеме утамничења Митрополита Арсенија и његовог прогонства, управу над Митрополијом црногорско-приморском преузео је Патријарх српски Викентије Проданов, који је на тај положан изабран по упокојењу Патријарха Гаврила 1950. године. Он се упокоји 1958. године, и за администратора Митрополије црногорско-приморске, накратко, постављен је епископ рашко-призренски Павле, потоњи Патријарх српски, а од маја наредне године викарни епископ будимљански Андреј Фрушић. Када је он изабран за Епископа бањалучког, у мају 1961. године, за Митрополита црногорско-приморског изабран је Данило Дајковић. Његовим доласком на цетињски митрополитски трон почиње другачије поглавље у историји Митрополије црногорско-приморске.   Данило Дајковић је за Митрополита црногорско-приморског постављен по налогу Удбе. Међутим, овај горштак родом из Друшића у Ријечкој нахији, обудовјели свештеник и црквени службеник у Македонији и Патријаршији у Београду, али и ратник у црногорској војсци у балканским и Првом свјетском рату, у духу својих предака и имајући страха од Бога, није поклекао пред комунистичким настојањима да у потпуности сатру Православну цркву у Црној Гори. Једине демонстрације у вријеме владавине Комунистичке партије Црном Гором организоване су на Цетињу управо против њега. “Напредни” ђаци Цетињске гимназије 1969. године демонстрирали су пред Цетињским манастиром зато што Митрополит Данило нипошто није хтио да пристане да се руши црква Светог Петра Цетињског и на њено мјести гради Његошев маузолеј. Када, ипак, није успио да се одупре овом злочину, у вријеме док је Ловћенска црква рушена, августа 1972. године, склонио се у Швајцарску.   Рушење цркве Светог Петра Цетињског на Ловћену символична је круна страдања Православне цркве у Црној Гори од комуниста. Као што ће и њена обнова бити материјални показатељ да је идеолошко безбожје у Црној Гори утихло.   Митрополит Данило, такође, никада није хтио да пристане на настојање комунистичких власти да Митрополију црногорско-приморску одвоје од Српске православне цркве, по моделу расколничке Македонске православне цркве. Ту је он, заиста, велики пред Богом, без обзира на начин на који је дошао на положај Митрополита црногорско-приморског.   У вријеме Митрополита Данила, усљед процеса растакања комунистичке власти у Југославији, па и у Црној Гори, који је све више узимао маха, смањен је притисак на свештенике. Али комунистичка идеолошка страст богоборства није престала.   Пензионисањем престарјелог Митрополита Данила, на његову молбу, 1990. године, и устоличењем Митрополита Амфилохија Радовића на његово мјесто наредне године, за Српску православну цркву у Црној Гори почиње ново, и данас актуелно поглавље, вјероватно никада теже у њеној историји.   Након пада Берлинског зида, 1989. године, умјесто пада комунистичког режима и у Црној Гори, услиједила је његова метаморфоза, убрзано пресвлачење.  Комунистички шињел замијенили су глобалистичким одијелима. Умјесто новог друштвеног устројстава, добили смо нову превару.   Демократија, та највећа системска превара у историји свијета, пружила је људима наду у слободу. Човјека је Бог створио као слободно биће и Он му ту слободу не ограничава. Слободу ограничавају људи једни другима. Слобода је природна потреба човјека, али његов доживљај слободе замагљен је: он слободу дожиљава не у њеном истинском смислу, као право на живот у јединству са Богом, него као њену супротност – као могућност удовољавања материјалним потребама свога тијела и својим страстима, што му пружају друштвени положај и материјално благостање.   У тој наизглед разузданости слободе, а у ствари под строгим надзором комунистичке Удбе која није дозволила да јој друштвена кретања измакну контроли, основане су политичке партије које су артикулисале националистичке потребе двије супротстављене групације Црногораца: оних који су се држали својих српских коријена и оних који су се уклопили у доживљај нације у духу комунистичке идеологије. Политичке партије које су, у том брзом развоју догађаја, настајале мимо контроле Удбе, цјепкане су трудом Удбиних људи у њима и утицај политичких партија које су преживјеле Удбине интервенције минимизиран је.   Већ на попису становништва 1991. године број житеља Црне Горе који су се изјаснили да су Срби било је 9,34 одсто, а број оних који су се изјаснили да су Црногорци смањен је на 61,86 одсто. На попису становништа 2003. године број Срба у Црној Гори ”порастао” је на 31,99 одсто, док је оних који су говорили српским језиком било 63,49 одсто, а број Црногораца смањен је на 43.16 одсто, док је оних који су говорили црногорским језиком било 21,96 одсто.   Још на Петровдан 1991. године организован је напад каменицама на Цетињски манастир. Пола године раније, 17. јануара, “Црногорска православна црква” своје постојање, као невладина организација, пријавила је станици милиције на Цетињу. Уз мук правосудних органа и полиције, услиједило је отимање цркава Митрополије, углавном у Катунској нахији, од оних који су идеолошки подржавали ову Удбину творевину, под изговором да су оне “власништво села” (иако село не постоји као правна категорија). Напади на цркве нијесу дали плода онима који су те нападе изводили, напротив, и у њима, углавном, данас богослужи канонско свештенство Митрополије црногорско-приморске.   “Пораст” броја Срба у Црној Гори био је аларм актуелном режиму да нешто хитно предузме у заустављању тог процеса и његовог окретања у супротни смјер. Услиједили су: преименовање српског језика у “црногорски”, инжењеринг у историографији, протјеривање ћириличног писма, политика запошљавања у јавној сфери живота која ригидно фаворизује Црногорце у односу на Србе, без обзира на стручност…   Тако, на попису становништва у Црној Гори 2011. године број оних који су се изјаснили да су Срби смањен је на 28,73 одсто, а оних који су се изјаснили да су Црногорци порастао је на 44,98 одсто.   И поред снажне присиле на свим нивоима друштва и у свим областима друштвеног живота да се смањи број Срба у Црној Гори, није постигнут жељени резултат и процес замјене историјског српског идентитета Црногораца новим, црногорским, у суштини идеолошким, у посљедње вријеме прерастао је у паничну, рекло би се судбинску интервенцију режима, израженију како истиче вријеме до пописа становништва 2021. године. У тој интервенцији, главном препреком режим је означио Српску православну цркву у Црној Гори. Завршни обрачун са њом, идеолошки, назначен је у предлогу новог политичког програма владајуће Демократске партије социјалиста и, правно, Предлогом закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница.   И раније, кроз сву своју историју, Православна црква, па и у Црној Гори, страдала је тако што су још рушили богомоље, уништавали имовину, палили књиге и документа, паству мамили и присиљавали на одрицање од Христа и, често, убијали. Страдање за Распетог Христа је у природи Цркве овога свијета. Радикалним одрицањем од хришћанских вриједности живота и од православног Истока, који су Црну Гору и Црногорце, заједно са Бокезима, Приморцима, Брђанима, Старохерцеговцима… провели кроз Сциле и Харибде вјекова, актуелни црногорски режим поданички се приклонио богоборном западњачком вриједносном систему, евроатлантској породици која клања богу Новцу, утирући црногорско биће и сводећи Црну Гору само на њено име.   Ововремено страдање у свијету, негдје више негдје мање, перфидније је него икада. Глобалистичка идеологија, у коју је, сродна јој по бићу и духу, природно уточила комунистичка, растаче породицу, полност, интересима капитала који је изњедрио подводи школство, науку, културу, па и спорт, и све више видивом чини своју духовност, обезличавајући човјека и претварајући га у масу. Глобалистичка идеологија је преплавила народ, па и паству Православне цркве, а све више пенетрира и у сам клир. Раслабљени човјек овог времена не види, или неће да види разлику између Бога и мамона, нема воље да се одупре злу овога свијета.   Страдање Православне цркве у Црној Гори данас је опште, од глобалистичке идеологије, и посебно, од режима који је промотер те идеологије. Зато је оно веће неко икада до сада.   (Излагање на Округлом столу “Положај и проблеми српског народа у Црној Гори” који је одржан у Београду 6. новембра 2019. године)     Извор: Митрополија црногорско-приморска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...