Jump to content
JESSY

Beograđane u gradskom prevozu mogu da VOZE ŠOFERI I SA 90 GODINA!

Оцени ову тему

Recommended Posts

Zbog manjka radne snage, ali i prilično fleksibilnih propisa, autobuse u gradskom prevozu teoretski mogu da voze i penzioneri od 90 godina!

 

Nesrećni slučaj od pre dva dana, kada je 71-godišnji vozač autobusa na liniji 46 udario ženu kod Cvetkove pijace, začudio je mnoge, pre svega zbog činjenice da se za volanom nalazio čovek koji je ispunio sve starosne uslove za penziju, a koji je u takvoj situaciji da svakodnevno odgovara za hiljade i hiljade putnika koje prevozi. 

Međutim, vozači na linijama javnog gradskog prevoza mogu biti još i stariji, a dovoljno je samo da, uz adekvatne vozačke dozvole, imaju i lekarsko uverenje, tvrde saobraćajni stručnjaci sa kojima je “Blic” razgovarao.

 

Za vozače važan samo lekarski pregledFOTO: PROFIMEDIA / RAS SRBIJA

Za vozače važan samo lekarski pregled

- Koliko ja znam, saobraćajni propisi vezani za starosno doba profesionalnih vozača ne postoje. Oni moraju da prođu lekarske preglede, odnosno da imaju lekarsko uverenje. Ono im se može i uskratiti za određenu kategoriju. Isto tako može da se ograniči i trajanje dozvole, odnosno kontrola može biti češća, što zavisi od vozača i lekara. Pregledi mogu biti redovni i vanredni, a firme moraju da se pridržavaju toga. Ukoliko vozač nema potrebno uverenje, može mu biti oduzeta kategorija, odnosno dozvola - objašnjava za “Blic” Milan Božović iz Komiteta za bezbednost saobraćaja.

I njegov kolega Damir Okanović tvrdi da ne postoje ni zakonski ni podzakonski akti za starosno ograničenje.

 

- Postoje zdravstveni pregledi za vozače koje oni moraju ispuniti. Vozač autobusa može imati i 90 godina ako ispunjava zdravstvene kriterijume - priča za “Blic” Damir Okanović, koji kaže da stariji vozači ako imaju tri godine iskustva mogu da organizovano prevoze i decu uz valjano lekarsko uverenje.

Praksa u GSP je ranije bila takva da vozači koji napune 65 godina više ne rade. Da li je i dalje tako, nismo dobili zvaničnu potvrdu iz GSP “Beograd”, mada su nam pojedini vozači u neformalnom razgovoru rekli da se “pojedincima toleriše ukoliko im je potrebno da bi ostvarili penziju”.

Ipak, kako tvrde, češći je slučaj da vozači odu u penziju, a onda zbog malih primanja počnu da rade kod privatnika. Zato nije toliko redak slučaj da se za volanom vide ljudi u sedmoj, pa čak i osmoj deceniji života.

Dok je zakon takav, on se mora poštovati, tvrdi i Drago Tošić iz Konzorcijuma privatnih prevoznika, koji za “Blic” kaže da “prema važećim zakonima vozač prilikom zasnivanja radnog odnosa mora da ima lekarsko uverenje i D kategoriju”.

 

- Ne postoji zakonsko ograničenje po pitanju godina, ali vozač mora da prođe provere koje traju mesec dana - kaže Tošić i dodaje da Konzorcijum nema problema sa godinama vozača.

Od oko 1.100 vozača u Konzorcijumu privatnih prevoznika, kako kaže Tošić, nije veliki broj onih starijih, a prosečna starost vozača je 48 godina.

Najstariji vozač sa 73 leta?

Prema nezvaničnim podacima, za volanom privatnih prevoznika nalazi se dvadesetak vozača starijih od 65 godina. Kako saznajemo, najstariji od njih ima 73 godine.

 

Mladići i u osmoj deceniji

S obzirom na to kakva je situacija, kako kaže Damir Okanović malo u šali malo u zbilji, “sedamdesetogodišnjaci će uskoro spadati u mlađu kategoriju vozača”.

- Odlazak određenog broja vozača prouzrokovao je pojavljivanje ovih starijih. Takvi vozači ne verujem ni da za sebe misle da bi trebalo da voze, ali zakon to dozvoljava - objašnjava Okanović.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Međutim, čak i iz GSP "Beograd" otvoreno priznaju da im - nedostaju vozači.

- Postoji rešenje, ili će neki vozači voziti više ili će prekoračiti vreme vožnje, na primer - objasnio je gostujući u Beogradskoj hronici RTS, Milan Božović iz Komiteta za bezbednost saobraćaja.

Šta to znači kada je bezbednost putnika u pitanju nije teško zaključiti.

- Bezbednost će biti ugrožena, to znači nižu bezbednost saobraćaja, ali postoji i mogućnost redukcije pojedinih linija - dodao je Božović, uz napomenu da je prosečna plata vozača u prestonici oko 50.000 dinara.

https://www.blic.rs/vesti/beograd/da-li-je-moguce-beogradane-u-gradskom-prevozu-mogu-da-voze-soferi-i-sa-90-godina/b1rr5xx

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

- U doglednoj budućnosti može da se desi da Srbija ostane bez vozača - rekao je za TV Prva predsednik Samostalnog sindikata GSP Beograd Zoran Antić.

GSP trenutno ima između 2.800 i 3.000 vozača, a Milan Božović iz Komiteta za bezbednost saobraćaja tvrdi da celoj Srbiji nedostaje vozača, oko 5.000.

...

Oni su istakli ozbiljnost problema, konstatujući da će Srbija morati da uvozi vozače iz Pakistana i Indonezije.

Prema njihovim rečima, na konkurs se pre tri godine javilo 250 ljudi, a da ih sada uopšte nema.

 

https://www.blic.rs/vesti/beograd/vozice-nas-pakistanci-pored-finansijskih-gsp-se-suocava-sa-jos-jednim-velikim/zq1qmtd

Share this post


Link to post
Share on other sites

Па кад попови иду у Немачку да буду шофери онда је јасно да у Србији нема шофера.

Али нема ни других мајстора. Све их је мање и мање. Или ће се подизати плате или ћемо остати без мајстора.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, JESSY рече

Nesrećni slučaj od pre dva dana, kada je 71-godišnji vozač autobusa na liniji 46 udario ženu kod Cvetkove pijace,

Мада, право је чудо не ударити неког код Цветка кад улицу прелази ко како хоће. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, JESSY рече

Oni su istakli ozbiljnost problema, konstatujući da će Srbija morati da uvozi vozače iz Pakistana i Indonezije.

Хм.

Зашто би возачи из Пакистана и Индонезије дошли у Србију када могу да оду тамо где су отишли возачи из Србије и раде за много веће паре? Мени се онако лаички чини да могу да изаберу Србију из само два разлога:

- Ако нису баш квалитетни у послу којим се баве и не би могли да добију дозволе за рад на западу. Онда је јасно шта такви могу да направе овде. 

- Ако им неко овде понуди плату и услове сличне као на западу. Али онда се поставља питање зашто то исто није понудио нашим возачима, него они одлазе?

Лоше нам се пише у сваком случају, како ми се чини...

Share this post


Link to post
Share on other sites

 

...а овај декица од 96 љета добио је казну због брзе вожње када је возио 63-годишњег сина, оболелог од рака, код лекара. Због примера пожртвованости, судија је одбацио случај.

 

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

evo da odmah potkrepim gore navedeno primerom sa terena....

linija 26.....vozač izmedju 75 i 80 godina...(meni liči da je bliže 80)...vozi polako...( sightseeing around Belgrade)...a kako i sme brže sa postojećim refleksima u tim godinama...vozi preko ivičnjaka...zaboravi da zatvori vrata...dovikuje se sa putnicima...usput je stigao i da obavi tel.razgovor na svom mobilnom...posle toga komentariše svoj obavljeni razgovor...a jednu stanicu pre nego što ću da sidjem, pita kojim putem treba da ide...kaže prvi put je na ovoj liniji....:smeh1:

nek nam je Bog u pomoći...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Жељко,
      Bogdan Ilić (1996), poznatiji kao Baka Prase, srpski je muzičar, jutjuber, gejmer i zabavljač iz Beograda rešio je da se oproba i u politici.
      Baka prase, tj Bogdan Ilić kaže za Zicer da je vlast u padu, a opozicija ne postoji te da je ovo jedinstvena prilika da se preuzme vlast u Srbiji i konačno uradi nešto za mlade ljude koji još nisu otišili odavde.
      – Garantujem da ću imati u startu ono što je Beli imao u finišu.  To je taj efekat koji ja bacam, sine, pa pola Srbije će glasati za mene. – kaže Baka prase za Zicer.
      Slogan političke partije Baka praseta će glasiti: Zna se-Baka prase!
      Ilić kaže da još nije smislio ime partije ali da to ionako nije bitno, bitan je lider, a on je rođeni lider.
      Baka prase jedino Sergeja Trifunovića vidi kao ozbiljnog konkurenta, dok za ostale opozicione i pozicione političare kaže da su mračna prošlost i da su ga uzduvali.
      – Sergej je faca ali je kurac. Mislim aj sine pusti više, prekini da sereš. Retard se loži, izglupirao se maksimalno i smara lik. Pičku ima da mu polomim. Imam priču brate. Sergej je kao lik koji dođe u teretanu i viče „Ja sam najjači“ uradi dva skleka i umre.- tvrdi Baka prase.
      Za kraj Baka prase je poručio Sergeju Trifunoviću sledeće:
      – Ajmo na Kosovo pičko!
       
      Baka prase osniva stranku i najavljuje izlazak na izbore: Ima da izgrmimo najglasnije svi mogu da nam puše! | Zicer.org
      ZICER.ORG  
    • Од Драгана Милошевић,
      U ovoj zemlji se više se isplati napraviti svoj orkestar i svirati po svadbama, jer tad niko neće da ti zameri. Međutim, kad je potrebno platiti nešto sveto, ljudi ne razumeju zašto i dolazi do osude - kaže za Telegraf protojerej Ljuba Stojanović

      “On se vozi u besnim kolima, a meni naplatio krštenje deteta 5.000, a svadbu 7.500″, samo je jedan od ozlojeđenih komenatara vernika koji se vezuje za “tarifu” crkve i “ponašanje” sveštenih lica.
      Veliki broj vernika očekuje da Crkva ništa ne naplaćuje ili da ta naplata bude simbolična, te zbog toga često dolazi do netrpeljivosti vernika prema crkvenim tarifama, vređanja Crkve kao institucije, pa i svih onih koji “pod njenim krovom” služe i rade. U razgovoru sa protojerejem Ljubom Stojanovićem, a u svrhu raščišćavanja i objašnjavanja ovog pitanja, dobili smo sledeći odgovor:
      – Vidite, kada je u pitanju crkveni život i određena davanja vernika, to nije plaćanje, to nije kupovanje, to je jedno odgovorno življenje u kome imamo odgovorno davanje vernika i odgovorno primanje sveštenika. Dakle, to nisu kupo-prodajni odnosi i potrošačko-proizvođački. Tu je reč da vernik, kao neko ko živi u crkvi, crkvenim životom, promišlja o potrebama Crkve, o održavanju samog crkvenog objekta, o održavanju sveštenika. I, još jednom ono što je zaboravljeno, što je u prošlim vekovima bio običaj – prvi deo novca koji se skupi ide za održavanje hrama, druga trećina za održavanje sveštenika i treća trećina za sirotinju. To je bilo tako i mislim da bi bilo dobro to uspostaviti i u naše vreme. Naravno, s obzirom da sada postoji Crveni Krst, kao i razne socijalne ustanove, trebalo bi napraviti dogovor sa državom i društvom.

      Protojerej Stojanović dalje objašnjava:
      – Ono što je u priči sa crkvenom naplatom problem je što pojedinci ne shvataju da, recimo, centralni događaj na venčanju ili krštenju nije šatra pod kojom će pevati neko zvučno ime folk, pop ili koje već estrade, nego momenat kada su mladenci rekli svoje “Da” pred Bogom i kada postaju venčani i blagosloveni. Kada se pomene sklapanje braka, s razlogom se kaže “venčanje” a ne “veselje pod šatrom”.

      Ljudi izgube osećaj. Šta se to dogodilo da se samo sveštenik stavlja pod lupu? Ne želim ni da pravdam ni da osuđujem nego pozivam sve da razmislimo – ako znamo da jedan orkestar koji svira naplati koliko naplati, i da celo veselje košta koliko košta, malo je zbunjujuće (ja nisam više u praksi, ali sam bio u praksi) da pojedincu uopšte nije mnogo da da neverovatne sume na fotografa, muziku, i sve ostalo što ide na veselje jedino mu para uši kada čuje ili oči kada vidi da sveštenik nešto naplaćuje.
      Prosto, i Crkva mora da živi. Možda bi sve trebalo urediti drugačije u dogovoru sa državom, ali sada je tako kako jeste. Zar ne bi trebalo da je i u verničkoj i crkvenoj stvarnosti da promišljaju ovo trezvenije i dublje jer se ovde ne radi o kupovini i prodaji nego o odnosu vernika i Crkve, a izgleda da su ti odnosi duboko poremećeni.
      Izgleda da većina misli da Crkvi svake subote s neba pada određena suma novca pred oltar i zlatnici kojima svešteici raspolažu, i sad oni, bezobrazni, naplaćuju narodu. Ima tu nešto i simpatično – očekujemo od Crkve mnogo više nego od drugih, što znači da nije izgubljena vera u Crkvu samo je poljuljana. Ono što Crkva daje se ne kupuje i ne prodaje, to je blagodet, nešto što je izvan svake cene. Ali, da sad malo banalizujemo stvari, iz ugla čoveka kome je to radno mesto, potreban je novac od kog će i on živeti.
      Zamislite kako funkcionišu parohije u selu – na godišnjem nivou bude 15, 20 obreda od kojih je potrebno napraviti budžet, izdržavati crkvu, platiti porez, platiti komunalije, platiti crkvenjaka, platiti socijalno za sveštenika, za crkvenjaka… 80% sveštenika ne može da plati sebi socijalno.
      Još jednostavnije, ako na Crkvu gledamo kao na preduzeće, neophodno je da se stvarima pristupi zdravorazumski – da bi nešto funkcionisalo i da bi ljudi dobili platu, potrebni su prihodi. Izgleda da u kontekstu Crkve niko ne razmišlja o tome. Više se isplati napraviti svoj orkestar i svirati po svadbama i niko neće niko da ti zameri.
      A kada je potrebno platiti nešto sveto, ljudi ne razumeju zašto. Potrebno je, možda, otvoriti to pitanje, i u društvenom i državnom kontekstu – da zaposleni u crkvi dobijaju platu od države ili sl. kako vernici ne bi više bili zbunjeni činjenicom da nešto plaćaju. Tvrdim da većina sveštenika u Srbiji teško živi, i da nemaju od čega da izdržavaju svoje porodice.

      Pitali smo zar nije za očekivati da ljudi sumnjaju u poštenje sveštenika i Crkve kada im se ispred nosa sveštena lica provozaju u Audiju ili se pojavi podatak da je taj i taj, zvanično siromašni pop, vlasnik čitavog kvarta tek izgrađenih zgrada?
      – Postoje sveštenici koji dolaze iz bogatih porodica. I ne možemo njima zabraniti da žive na visokom standardu kada mogu – da kupe dobra kola, stan, da ih uslovimo da se odreknu toga da bi bili sveštenici. Ima i drugih koji su, prosto, uspeli. Ali, odgovorno tvrdim da od sadašnje parohije u Srbiji ne može niko dobro da živi osim tih 10-15% kod kojih, opet, moraju da postoje neke dodatne aktivnosti, nažalost. Kod tih sveštenika koje imaju dodatne aktivnosti, često i parohija trpi i onda se jvlja problem. Definitivno je tu problem, što je naš čovek, vernik-korisnik a ne vernik-stvaralac. U onim slučajevima gde je vernik-stvaralac, sveštenici i oni su uspostavili dobru duhovnu komunikaciju i tu nema ovakvih tema nego se govori o dubljim temama, crkvenijim temama, socijalnim aktivnostima.

      Mnogi šire dezinformacije i niko se ne pozabavi dobrobiti sveštenika kao individue koja je isto čovek. Zašto se ne zapitamo kako da pomognemo nekoj parohiji da opstane, da sveštenici dobiju redovno plate i imaju od čega da izdržavaju porodice, već samo kako da ih opteretimo time da je nešto plaćeno mnogo.
      Radost vere je nešto što se ne može kupiti i prodati, to je uzajamno pomaganje, voljenje i davanje. A kada se sve svede samo na veselje, sveštenk se tu isključuje iz samog čina i lepote događaja. Često ćete čuti da neko od svatova u crkvi kaže “Ajde, pope, skrati”, jer bi da se prebace na “pravu stvar”, tj. to veselje za koje su dali silne novce. I znam mnogo sveštenika, dobrih sveštenika, kojima je neprijatno jer ne znaju kako da reaguju. Tako da o ovoj temi treba malo dublje promisliti, kroz odgovorno primanje i odgovorno davanje. Kada orkestri sviraju niko ne pravi problem oko novca koji da, ali kada sveštenik govori, svi se bune.
      Simpatično je što ljudi očekuju mnogo više od Crkve, i dobro je. To znači da još ima nade da se stvari promene, da se vernicima objasni postojeće stanje stvari. Da shvate da orkestri sviraju zbog para, a da smo mi, Crkva, tu zbog drugih razloga ali da smo i mi ljudi kojima su potrebna sredstva za život. I vrlo je bitno ne suditi svim sveštenicima po onih 10-15% dobrostojećih, jer, koliko god da deluju kao česta pojava – nisu, zaključio je protojerej Stojanović.
      (Emilija Cvijanović )

      http://www.telegraf.rs/vesti/1304295-voze-se-u-besnim-kolima-deru-za-krstenje-evo-zasto-crkva-naplacuje-svoje-usluge
    • Од Danijela,
      G-dine Cohen, recite sudu da ja volim svoju ženu, i da nije pravedno što ne mogu živjeti s njom u Virginii.’
       
       
      U junu 1958. godine, Mildred i Richard Loving otišli su u Washington DC da bi se vjenčali, kako bi izbjegli Zakon o rasnom integritetu koji je od 1024. godine bio na snazi u državi u kojoj su živjeli - Virginii, a prema kojem je brak između bijelaca i pripadnika drugih rasa bio krivično djelo. Nakon anonimne dojave, policija je upala u  njihov dom mjesec dana kasnije, rekavši im da je njihov vjenčani list nevažeći.  Godine 1959. izjasnili su se krivima jer “žive skupa kao muž i žena, narušavajući mir i dostojanstvo Commonwealtha".
      Osuđeni su na jednu godinu zatvora, a uslov da se kazna poništi bio je da napuste Virginiu i da se ne vraćaju zajedno najmanje 25 godina. Par se zatim preselio u Washington DC.
      Pet godina živjeli su u egzilu, odgajajući svoje troje djece, Peggy, Sidney i Donalda.
       
      Godine 1964. frustrirana što ne mogu zajedno posjetiti svoje porodice u Virginii, Mildred je pisala glavnom tužiocu Robertu F Kennedyu, koji ju je uputio na organizaciju koja se borila za građanska prava American Civil Liberties Union (ACLU).  ACLU im je dodijelila besplatnu pravnu pomoć.
      Predmet je sa okružnog suda iz Virginie dospio do vrhovnog suda u Washingtonu. Bračni par Lovings nije prisustvovao ročištima u Washingtonu, ali je Cohen prenio poruku od Richarda: ‘G-dine Cohen, recite sudu da ja volim svoju ženu, i da nije pravedno što ne mogu živjeti s njom u Virginii.’ Vrhovni sud je jednoglasnom odlukom poništio presudu u junu 1967. godine, presudivši da je zabrana međurasnog braka neustavna i da predstavlja kršenje 14. Amandmana.
      Uprkos presudi Vrhovnog suda, zakoni kojima se zabranjuje "miješanje" rasa ostali su na snazi u nekoliko država. U Alabami su nastavili provoditi taj zakon do 1970. godine, i to je bila posljednja država koja je prilagodila svoje zakone odluci Vrhovnog suda – tek 2000. godine. Prema priči ovog bračnog para snimljen je film Loving 2016. godine, sa Ruth Negga u ulozi Mildred, a Joel Edgerton glumi Richarda.
       

       
       
      http://www.6yka.com/novost/129150/brak-koji-je-promijenio-istoriju
    • Guest
      Од Guest,
      Nenad radi kao moler, dobar je čovek i moj prvi komšija. Taj dan kad su ga odvezli na VMA, ljudi se krstili kako je izdržao, samo što mu se creva nisu zavezala. Primio je 5-6 infuzija i na svoju inicijativu otišao kući - priča njegov prvi komšija
      Foto: Twitter  
       
       
       
       
       
       
       
       
      Nenad Dimitrijević (33) iz Ritopeka u opštini Grocka zbog nemaštine nije jeo šest dana i završio je na VMA. U porodičnoj kući živi sa suprugom, majkom i dva sina, a otac mu je preminuo pre tri meseca. Pored velike nemaštine, ova porodica se greje na struju, jer je put do kuće nepristupačan i teško je dovući drva.
      Struju su mu nedavno isključili, ali su se dobre komšije dogovorile i platile Nenadu i njegovj porodici račun od 60.000 dinara. Komšije ga hvale, veruju da će svima koji mu pomognu u ovoj teškoj finansijskoj situaciji, vratiti radom, ako već ne može novcem:
      – Nenad radi kao moler, dobar je čovek i moj prvi komšija. Taj dan kad su ga odvezli na VMA, ljudi se krstili kako je izdržao, samo što mu se creva nisu zavezala. Primio je 5-6 infuzija i na svoju inicijativu otišao kući – priča njegov prvi komšija.
      Nenad i supruga su trenutno oboje nezaposleni, imaju dva sina (stariji 3, 5 godine i mlađi godinu i po). Ne žele novac, već samo namirnice:
       
      View image on Twitter      
      – Ne treba mi novac, šta će mi, novac samo kvari ljude. meni i mojoj porodici samo hrana treba i namirnice da preživimo. Danima ne jedem zbog njih, sve kažem “Nema veze, sutra ću ja jesti, nek ima njima” i tako sam završio na VMA. Ja ni ne mogu da jedem kad znam da oni nemaju. Tako sam i otišao već prvo veče iz bolnice. Jeste meni tamo bilo lepo, toplo, oni meni daju hranu, al kad znam da su mi deca gladna, ne mogu ništa da pojedem – kaže Nenad za Telegraf.rs.
      (I.L. i.lazic@telegraf.rs)

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...