Jump to content

Beograđane u gradskom prevozu mogu da VOZE ŠOFERI I SA 90 GODINA!

Оцени ову тему


Recommended Posts

Zbog manjka radne snage, ali i prilično fleksibilnih propisa, autobuse u gradskom prevozu teoretski mogu da voze i penzioneri od 90 godina!

 

Nesrećni slučaj od pre dva dana, kada je 71-godišnji vozač autobusa na liniji 46 udario ženu kod Cvetkove pijace, začudio je mnoge, pre svega zbog činjenice da se za volanom nalazio čovek koji je ispunio sve starosne uslove za penziju, a koji je u takvoj situaciji da svakodnevno odgovara za hiljade i hiljade putnika koje prevozi. 

Međutim, vozači na linijama javnog gradskog prevoza mogu biti još i stariji, a dovoljno je samo da, uz adekvatne vozačke dozvole, imaju i lekarsko uverenje, tvrde saobraćajni stručnjaci sa kojima je “Blic” razgovarao.

 

Za vozače važan samo lekarski pregledFOTO: PROFIMEDIA / RAS SRBIJA

Za vozače važan samo lekarski pregled

- Koliko ja znam, saobraćajni propisi vezani za starosno doba profesionalnih vozača ne postoje. Oni moraju da prođu lekarske preglede, odnosno da imaju lekarsko uverenje. Ono im se može i uskratiti za određenu kategoriju. Isto tako može da se ograniči i trajanje dozvole, odnosno kontrola može biti češća, što zavisi od vozača i lekara. Pregledi mogu biti redovni i vanredni, a firme moraju da se pridržavaju toga. Ukoliko vozač nema potrebno uverenje, može mu biti oduzeta kategorija, odnosno dozvola - objašnjava za “Blic” Milan Božović iz Komiteta za bezbednost saobraćaja.

I njegov kolega Damir Okanović tvrdi da ne postoje ni zakonski ni podzakonski akti za starosno ograničenje.

 

- Postoje zdravstveni pregledi za vozače koje oni moraju ispuniti. Vozač autobusa može imati i 90 godina ako ispunjava zdravstvene kriterijume - priča za “Blic” Damir Okanović, koji kaže da stariji vozači ako imaju tri godine iskustva mogu da organizovano prevoze i decu uz valjano lekarsko uverenje.

Praksa u GSP je ranije bila takva da vozači koji napune 65 godina više ne rade. Da li je i dalje tako, nismo dobili zvaničnu potvrdu iz GSP “Beograd”, mada su nam pojedini vozači u neformalnom razgovoru rekli da se “pojedincima toleriše ukoliko im je potrebno da bi ostvarili penziju”.

Ipak, kako tvrde, češći je slučaj da vozači odu u penziju, a onda zbog malih primanja počnu da rade kod privatnika. Zato nije toliko redak slučaj da se za volanom vide ljudi u sedmoj, pa čak i osmoj deceniji života.

Dok je zakon takav, on se mora poštovati, tvrdi i Drago Tošić iz Konzorcijuma privatnih prevoznika, koji za “Blic” kaže da “prema važećim zakonima vozač prilikom zasnivanja radnog odnosa mora da ima lekarsko uverenje i D kategoriju”.

 

- Ne postoji zakonsko ograničenje po pitanju godina, ali vozač mora da prođe provere koje traju mesec dana - kaže Tošić i dodaje da Konzorcijum nema problema sa godinama vozača.

Od oko 1.100 vozača u Konzorcijumu privatnih prevoznika, kako kaže Tošić, nije veliki broj onih starijih, a prosečna starost vozača je 48 godina.

Najstariji vozač sa 73 leta?

Prema nezvaničnim podacima, za volanom privatnih prevoznika nalazi se dvadesetak vozača starijih od 65 godina. Kako saznajemo, najstariji od njih ima 73 godine.

 

Mladići i u osmoj deceniji

S obzirom na to kakva je situacija, kako kaže Damir Okanović malo u šali malo u zbilji, “sedamdesetogodišnjaci će uskoro spadati u mlađu kategoriju vozača”.

- Odlazak određenog broja vozača prouzrokovao je pojavljivanje ovih starijih. Takvi vozači ne verujem ni da za sebe misle da bi trebalo da voze, ali zakon to dozvoljava - objašnjava Okanović.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

  

Međutim, čak i iz GSP "Beograd" otvoreno priznaju da im - nedostaju vozači.

- Postoji rešenje, ili će neki vozači voziti više ili će prekoračiti vreme vožnje, na primer - objasnio je gostujući u Beogradskoj hronici RTS, Milan Božović iz Komiteta za bezbednost saobraćaja.

Šta to znači kada je bezbednost putnika u pitanju nije teško zaključiti.

- Bezbednost će biti ugrožena, to znači nižu bezbednost saobraćaja, ali postoji i mogućnost redukcije pojedinih linija - dodao je Božović, uz napomenu da je prosečna plata vozača u prestonici oko 50.000 dinara.

https://www.blic.rs/vesti/beograd/da-li-je-moguce-beogradane-u-gradskom-prevozu-mogu-da-voze-soferi-i-sa-90-godina/b1rr5xx

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

- U doglednoj budućnosti može da se desi da Srbija ostane bez vozača - rekao je za TV Prva predsednik Samostalnog sindikata GSP Beograd Zoran Antić.

GSP trenutno ima između 2.800 i 3.000 vozača, a Milan Božović iz Komiteta za bezbednost saobraćaja tvrdi da celoj Srbiji nedostaje vozača, oko 5.000.

...

Oni su istakli ozbiljnost problema, konstatujući da će Srbija morati da uvozi vozače iz Pakistana i Indonezije.

Prema njihovim rečima, na konkurs se pre tri godine javilo 250 ljudi, a da ih sada uopšte nema.

 

https://www.blic.rs/vesti/beograd/vozice-nas-pakistanci-pored-finansijskih-gsp-se-suocava-sa-jos-jednim-velikim/zq1qmtd

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Па кад попови иду у Немачку да буду шофери онда је јасно да у Србији нема шофера.

Али нема ни других мајстора. Све их је мање и мање. Или ће се подизати плате или ћемо остати без мајстора.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 часа, JESSY рече

Nesrećni slučaj od pre dva dana, kada je 71-godišnji vozač autobusa na liniji 46 udario ženu kod Cvetkove pijace,

Мада, право је чудо не ударити неког код Цветка кад улицу прелази ко како хоће. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 часа, JESSY рече

Oni su istakli ozbiljnost problema, konstatujući da će Srbija morati da uvozi vozače iz Pakistana i Indonezije.

Хм.

Зашто би возачи из Пакистана и Индонезије дошли у Србију када могу да оду тамо где су отишли возачи из Србије и раде за много веће паре? Мени се онако лаички чини да могу да изаберу Србију из само два разлога:

- Ако нису баш квалитетни у послу којим се баве и не би могли да добију дозволе за рад на западу. Онда је јасно шта такви могу да направе овде. 

- Ако им неко овде понуди плату и услове сличне као на западу. Али онда се поставља питање зашто то исто није понудио нашим возачима, него они одлазе?

Лоше нам се пише у сваком случају, како ми се чини...

  • Свиђа ми се 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

 

...а овај декица од 96 љета добио је казну због брзе вожње када је возио 63-годишњег сина, оболелог од рака, код лекара. Због примера пожртвованости, судија је одбацио случај.

 

 

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

evo da odmah potkrepim gore navedeno primerom sa terena....

linija 26.....vozač izmedju 75 i 80 godina...(meni liči da je bliže 80)...vozi polako...( sightseeing around Belgrade)...a kako i sme brže sa postojećim refleksima u tim godinama...vozi preko ivičnjaka...zaboravi da zatvori vrata...dovikuje se sa putnicima...usput je stigao i da obavi tel.razgovor na svom mobilnom...posle toga komentariše svoj obavljeni razgovor...a jednu stanicu pre nego što ću da sidjem, pita kojim putem treba da ide...kaže prvi put je na ovoj liniji....:smeh1:

nek nam je Bog u pomoći...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      Roditelji čija deca su do početka pandemije išla na neki sport imaju dosta nedoumica. Sve je više onih koji decu ispisuju sa grupnih treninga jer se plaše da će se u gužvi, u salama zaraziti koronom. Proverili smo da li je bezbedno slati decu na treninge, ali i koliko je opasno to što se klinci manje kreću jer fizičko vaspitanje u školama danas funkcioniše dosta drugačije.
      Ceca Radović, nastavnica fizičkog vaspitanja u Osnovnoj školi Skadarlija u Beogradu, priča za portal Nova.rs kako danas izgledaju časovi fizičkog vaspitanja koji podležu preventivnim merama protiv širenja zaraze.
      “Deca su podeljena u grupe, u jednoj grupi ima najviše 15 đaka, kod mene konkretno trenutno je 12 đaka. I mi smo sada napolju jer je lepo vreme. Radimo na otvorenom terenu bez maski – deca ne mogu da dišu i rade s njima, ali vodimo računa o svim merama”, priča nastavnica koja predaje đacima od petog do osmog razreda.
      Deca sve manje aktivna
      Ona kaže i koje aktivnosti dolaze u obzir u doba korone.
      “Radimo individualne vežbe, trčanja, najviše atletiku, vežbe oblikovanja i elemente različitih sportova, npr. rukometa, košarke, odbojke. Dakle, samo elemente, bez igre jer u toj igri imate napad, odbranu, deca stupaju u kontakt licem u lice…”, priča naša sagovornica.
      Ona napominje i da se posle svakog časa radi dezinfekcija lopti, ruku, brava, posebno jer opasnost vreba u svlačionicama.
      “To funkcioniše, ali za ovih nekoliko meseci od marta, koliko deca nisu išla u školu, mnogo toga se promenilo. Sada ne mogu da istrče ni dva kruga oko školskog terena, oko par stotina metara. To je strašno. I iako su ta deca nešto trenirala, ti treninzi nisu kao što su bili. To je zaista tužna priča. Ne znam kako će deca ući u potrebnu formu. Mi sada imamo jedan čas fizičkog nedeljno, a ne, recimo, tri kao nekad. To je zdravstveni problem”, upozorava nastavnica Ceca.
      A šta nas onda čeka kad uskoro dođu hladni dani i deca budu morala da pređu u sale?
      “Mi imamo salu odgovarajućih dimenzija gde može da bude 15 đaka jer više od toga i ne sme u salu. Mi ćemo se toga pridržavati i moći ćemo da sve ovo što sada radimo napolju premestimo unutra. Uz to, imamo prirodnu ventilaciju za provetravanje, što je dodatni plus. Bićemo napolju sve dok ne bude kiše, a kada uđemo u salu, raštrkaćemo se po njoj, otvorićemo sve što možemo.”
      Međutim, ona napominje da se tim tempom ne ne može doći do zacrtanog cilja.
      “Onda šaljete deci neke linkove sa primerima vežbi koje mogu da rade kod kuće. Ali vi ne možete nikako da znate da li oni to zaista i rade”, priča nastavnica Ceca.
      Kaže da se posledice toga što tokom poslednjih meseci nisu radili kao pre već se vide.
      “Deca su stvarno oštećena zbog nekretanja i sedenja. To su stomaci, to su deformacije leđa, sve je otišlo k vragu. Ali trudimo se da im pomognemo i podignemo svest. I deca sve znaju – da ne smeju da mnogo sede, da treba da se kreću. Stalno im pričam i o ishrani. Oni su svesni, ali teško je sve to sprovesti u delo.”
      Posledice nekretanja
      Pedijatar Slavko Dušanov za portal Nova.rs takođe ističe koje sve posledice nosi to što se deca sve manje kreću, što previše sede, ne trče, ne igraju se, ne vežbaju dovoljno.
      “Zdravstvena posledica usled manjka fizičke aktivnosti, i zbog korone i uopšte, pre svega je nepravilno držanje. Kad radimo sistematske preglede, veliki broj dece, čak preko 70 odsto njih, prema našim podacima, ima nepravilno držanje. To znači da im je kriva kičma, imaju krive noge, slabo razvijenu muskulaturu, ravne tabane, a kičmu i ceo taj kostur drže mišići. S obzirom na to da su deca fizički neaktivna, taj kostur nema šta da drži.”
      Doktor Dušanov priča i da su u posebnom riziku deca u pubertetu.
      “Desi se da u pubertetu deca naglo izrastu 10, pa i 15 centimetara u roku od par meseci i onda tek i roditelji i mi vidimo da na jednom sistematskom pregledu sve bude u redu, a već na sledećem je tu strašna skolioza ili kifoza, tj. pogrbljenost leđa. To onda mora da se rešava ili miderom ili nekad čak operacijom”, upozorava doktor.
      On izdvaja i drugu posledicu manjka fizičke aktivnosti – gojaznost.
      “Deca jedu to što jedu, često nezdravo, a te kalorije koje unesu ne mogu da potroše ako nisu aktivni jer za kompjuterom sigurno neće da ih potroše. Posledica toga bude da zbog gojaznosti već decu u 15, 16. godini imamo na terapiji za visok pritisak. Poznato je i da je među faktorima rizika koji dovode do kardiovaskularnih oboljenja na prvom mestu manjak fizičke aktivnosti”, napominje doktor.
      Dileme nema koliko je sport važan, ali izazovi su veliki ovih dana jer zaraza vreba.
      Atletika da, košarka za neke bolje dane
      Epidemiolog prof. dr Zoran Radovanović za portal Nova.rs priča o rizicima koje sport nosi, ali priča i koliko je važno da deca ne prestanu da treniraju zbog korone.
      “Vrlo je važno omogućiti deci i mladima da budu fizički aktivni. Problem su, međutim, kontaktni sportovi. Što su sportisti zbijeniji, opasnost je veća, utoliko pre što su zadihani, a duvaju jedni drugima u lice.”
      Doktor izdvaja koje discipline nose manji, a koje veći rizik od zaraze.
      “Najbezbednije su pojedinačne atletske discipline, recimo, skok u dalj ili u vis, bacanje koplja, i tenis, koji je bolji nego, na primer, badmington. Rizik je povišen kada su u pitanju borilački sportovi, naročito ako se smenjuju partneri, kao i kolektivni sportovi, uz određene razlike – bezbednija je, recimo, odbojka od košarke”, napominje epidemiolog Radovanović.
      On kaže i da bi za odlučivanje trebalo da budu ključni lokalni uslovi.
      “Krizni štab, nažalost, ne objavljuje brojeve novootrkivenih po opštinama i/ili gradovima, a takve informacije bi bile vrlo važne. Ukoliko bi neka sredina danima bila bez novootkrivenih slučajeva, mere opreza mogle bi malo da popuste. S druge strane, recimo, danas bi teniseri u Beogradu ili Kragujevcu pre i posle meča trebalo da izbegavaju srdačno i blisko pozdravljanje”, kaže prof. dr Radovanović i zaključuje da život mora dalje da teče, ali lako otklonjive rizike valja izbegavati.
      Dakle, uvek i svuda treba podržavati fizičku aktivnost, ali treba se prilagođavati i aktuelnoj epidemiološkoj situaciji.
      I kad se sve sagleda, jasno je da deca ne treba i ne smeju da se odreknu treninga. Samo treba mudro odabrati sport koji je najmanje rizičan u ovim okolnostima i čuvati i sebe i porodicu koliko je moguće.
       
      https://nova.rs/magazin/bebaiporodica/pitali-smo-strucnjake-smem-li-sad-da-upisem-dete-na-sport/
       
    • Од Ćiriličar,
      RATKO DMITROVIĆ: Mogu li Srbi da prežive bitku o kojoj se ne priča?
      Tako je, obratite pažnju, uoči dolaska Rolingstonsa u Beograd, jedan od poklonika ove engleske grupe, fan religijskog tipa, inače samozvani srpski publicista, napisao da nakon Džegerove svirke u Beogradu, u Srbiji ništa više neće biti isto. Šta u Srbiji nije isto nakon Rolingstonsa? Ne znam koji dan beše kad su svirali, uzmimo nedelja, pa šta to u ponedeljak u Beogradu, Apatinu, Surdulici, Čačku… nije bilo isto. Ili u sredu, ili mesec, godinu kasnije?
      Tako je i ovih dana. Kad koroni zavrnemo šiju, vele srpski futuristi, ovde ništa više neće biti isto. Majstori, sve će, na žalost, da bude na svom mestu, sve isto kao što je bilo pre virusa.
       

      Piše: Ratko Dmitrović
      Među desetinama “dosetki”, verbalnih stereotipa kojima se služe srpski javni delatnici, novinari, analitičari…postoji jedna rečenica, često je čujemo, koja glasi: “Posle ovoga u Srbiji ništa više neće biti isto”.
      Svašta mogu da izdržim, naviklo se, ali kad neko izgovori citirano, želudac mi proradi. Ne postoji ništa besmislenije od ove rečenice. Upotrebljava se, valjda, u želji da određeni događaj, proces, dobije dodatnu vrednost, značaj, ko zna šta. Tako je, obratite pažnju, uoči dolaska Rolingstonsa u Beograd, jedan od poklonika ove engleske grupe, fan religijskog tipa, inače samozvani srpski publicista, napisao da nakon Džegerove svirke u Beogradu, u Srbiji ništa više neće biti isto. Šta u Srbiji nije isto nakon Rolingstonsa? Ne znam koji dan beše kad su svirali, uzmimo nedelja, pa šta to u ponedeljak u Beogradu, Apatinu, Surdulici, Čačku… nije bilo isto. Ili u sredu, ili mesec, godinu kasnije?
      Tako je i ovih dana. Kad koroni zavrnemo šiju, vele srpski futuristi, ovde ništa više neće biti isto. Majstori, sve će, na žalost, da bude na svom mestu, sve isto kao što je bilo pre virusa.
      Ovde se ništa ne menja, niti će, i zato Srbi tonu u živi pesak, odavno potpuno nesvesni da im se to događa.
      Ostavimo politiku, ona je kod Srba, kao i u većem delu sveta, ista; u miru i nemiru, pre i posle velikih događaja, ratova, pandemija, odlazaka u svemir, poplava, seoba, ona je univerzalna disciplina, a promenjiva je (dugoročno) u meri količine i snage kulture koja joj se suprostavlja.
      Tvrdim li ja to da nas, kao naciju, samo kultura može da spase? Da, samo kultura. U najširem smislu tog pojma.
      Sve dođe i prođe. Samo su mene večne, ali šta posle? Koje su naše vrednosne vertikale? Šta nam je sveto, bilo, jeste i zanavek?
      Koje istinske junake nismo izvrgli ruglu?
      Imamo li ličnost čiji su život i delo za sve nas neupitni?
      Na koga, na šta se osloniti kad svi fizički oslonci popucaju?
      Sećamo li se, odajemo li poštu, poklanim precima? Ali, to nije kultura, već čujem! Itekako, to je kultura sećanja, na njoj sve počiva.
      Proteklih decenija, tamo od, gle paradoksa, uvođenja višestranačja, skidali smo ciglu po ciglu iz stubova na kojima trajemo. Dodirujemo ledinu. Vidimo sve manje, jer smo sve niže.
      Pa nije valjda ona, komunistička, država bila bolja? U mnogočemu jeste, u ovome svakako. Neuporedivo bolja; veliki romani, književnost uopšte, nezaboravne predstave, kult pozorišta, festivali, slikarstvo, filmska, televizijska, književna kritika, časopisi za kulturu, monografije, polemike, filozofske rasprave, umovi pred kojima su otvarane sve granice i sva vrata. Znalo se šta valja a šta ne valja. Ovo drugo nije prelazilo prag kuće samozvanog umetnika ili je bila podzemna pop-kultura. Za seoske vašare i drumska svratišta. Ali, bilo je ideološkog đubreta umotanog u formu pripovetke, romana, filma… Da, bilo je, ali se znalo da je đubre, i znalo se ko i zašto to đubre iznosi na trpezu.
      Šta se danas zna? S kojom i kakvom umetnošću, u kakvoj kulturi, odrastaju naša deca, čime se hrani naša omladina, ovi koji će, po zakonu prirode, sutra preuzeti volan i menjač države Srbije?
      Ko od njih sluša Dragana Stojnića, Nadu Knežević, Lolu Novaković, Arsena Dedića…? Čuli su, pretpostavljam, za Cuneta Gojkovića, a znaju li bar pet pesama koje je snimio? Znaju li ko je bio Sava Jeremić? Aleksandar Šišić?
      Čitaju li Dučića, Rakića, Ilića, Pandurevića?
      Šta im znače imena Svete Vukovića ili Dragiše Nedovića? Koje su pesme njihove mladosti? I da li su to pesme? Da li je, ovo što slušaju, muzika? Ovo što im se u ogromnim količinama servira sa važnih ekrana.
      Jedna od definicija kulture kaže da je to stvaralaštvo retkih, odabranih, ljudi sa božanskom česticom. Umetnici stvaraju ono što drugi ne mogu, ne znaju, nije im dato.
      Svako može da stvara ovo što danas u Srbiji tretiramo kao savremenu muziku. Svako, bez izuzetka. Tu ne treba talenat, niti ga ko traži. To je kompjutersko i glasovno zavijanje. Tekstove piše ko hoće, ko ima vremena i volje.
      Ali, nije to glavni problem. Muka dolazi otuda što su diletanti, ambiciozni a netalentovani, preuzeli ne samo muzičku kulturu, već kulturu Srba uopšte. Kapa dole pred izuzecima ali oni su na margini, po hodnicima, u polumraku. Pred kamerama, na pozornicama, uglavnom su ovi što pojma nemaju ni o čemu, počev od padeža. Njihova skala vrednosti je broj pregleda na društvenim mrežama, količina plastike u gubicama i grudima i udaljenost destinacija sa kojih šalju slike, razgaćeni i preplanuli.
      Snimamo filmove i televizijske serijale po uzoru na ono što dolazi iz inostranstva. Samo su toponimi i imena drugačiji. Nekoliko žanrovskih šablona, sa unapred poznatim raspletom. Gde smo mi? Naša istorija, velikani? Mali ljudi, naši, prepoznatljivi u prvom kadru?
      Šta je danas srpska književnost? Ko su perjanice? Talenat je proteran, nepoželjan. Talentovanom može pasti na pamet da se pozabavi nacionalnom temom. Dominiraju po medijima, i niko im ništa ne može, niti sme, ovi što zapišavaju svaki srpski predznak a vazdižu evropejstvo i jugoslovenstvo. Mera literarnog “talenta” u Srbiji odavno je politički stav autora. Taj stav je poznat; “Srbija je kriva za sve. Srbi su razbili Jugoslaviju. Srbija mora da prođe kroz katarzu. Srbija je faktor nestabilnosti na Balkanu”. Ko ovo ponavlja, ništa mu drugo ne treba. Kakav crni talenat?
      Ko još u Srbiji uči mlade da je slikarstvo, gle čuda, slika; pejzaž, portret, mrtva priroda. Da su vajari oni koji zaista vajaju, oblikuju kamen, glinu. U ovom domenu umetnosti odavno su primat uzeli (nimalo slučajno, dato im je) sastavljači instalacija. To je srpska savremena umetnost; stare palete, vodovodne cevi, felne točkova, wc-šolje, žive svinje, bodljikava žica, lanci na kojima vise kosturi. Ko misli da je ovo obično sranje, taj je u problemu, posebno ako to i kaže.
      Cilj je da se u Srbima ubije osećaj za lepo. Za umetnost. Za spas.
      Kakav boljitak očekujemo kad 95 odsto naše dece i omladine zna ko su Jeca, Kija, Ceca, Luna, Maja, Buba Koreli, …ali pojma nemaju ko je Milunka Savić. O prvima znaju sve, o Milunki ne znaju ništa.
      U Srbiji, putem mas-medija, prostitutke drže predavanja o moralu, one su idoli naše dece. One su na naslovnim stranama, po zidovima dečjih soba.
      U Srbiji je odavno sramota, i priličan rizik, spominjati nacionalnu prošlost, ličnosti sa kojima bi se ponosila svaka nacija.
      U Srbiji je stvorena atmosfera u kojoj je, blago rečeno, neprimereno deklarisati se kao Srbin. Antisrbizam postaje ideologija.
      Znamo li šta se krije iza imena Deževa i gde je to?
      U Srbiji odavno, puni novca i raznih privilegija, žive spodobe čija je osnovna delatnost silovanje svake nacionalne ideje.
      I kažete da posle korona virusa ništa više u Srbiji neće biti isto. Sve će ostati isto, dragi moji, jer neko je odavno shvatio da se presudan udarac Srbima može zadati samo na polju kulture.
      Znači, nema spasa. Ima, ali to je druga, teška i složena tema.
       
      Ratko Dmitrović
      INTERMAGAZIN
    • Од JESSY,
      trenutno trazim lek koji se tesko nalazi, pa sam dosla na ideju da otvorim temu gde mozemo postavljati linkove sajtova na internetu koji nam mogu pomoci u tome...
       
      ja sam do skoro imala link super sajta o informacijama vezano za nalazenje lekova, sa imenima apoteka, brojevima telefona i tacnim nazivima lekova (miligraza, doza i sl) kao i koliko je stanje trazenih lekova ( na pr. 1 kutija od 50mg....i sl.), ali su ga ugasili...
       
      eto, ako trenutno neko ima adresu nekog sajta, neka postavi ovde link...
      takodje mozemo ovde razmenjivati razna iskustva vezano za nabavku lekova, apotekama, cenama itd...

    • Од Жељко,
      Bogdan Ilić (1996), poznatiji kao Baka Prase, srpski je muzičar, jutjuber, gejmer i zabavljač iz Beograda rešio je da se oproba i u politici.
      Baka prase, tj Bogdan Ilić kaže za Zicer da je vlast u padu, a opozicija ne postoji te da je ovo jedinstvena prilika da se preuzme vlast u Srbiji i konačno uradi nešto za mlade ljude koji još nisu otišili odavde.
      – Garantujem da ću imati u startu ono što je Beli imao u finišu.  To je taj efekat koji ja bacam, sine, pa pola Srbije će glasati za mene. – kaže Baka prase za Zicer.
      Slogan političke partije Baka praseta će glasiti: Zna se-Baka prase!
      Ilić kaže da još nije smislio ime partije ali da to ionako nije bitno, bitan je lider, a on je rođeni lider.
      Baka prase jedino Sergeja Trifunovića vidi kao ozbiljnog konkurenta, dok za ostale opozicione i pozicione političare kaže da su mračna prošlost i da su ga uzduvali.
      – Sergej je faca ali je kurac. Mislim aj sine pusti više, prekini da sereš. Retard se loži, izglupirao se maksimalno i smara lik. Pičku ima da mu polomim. Imam priču brate. Sergej je kao lik koji dođe u teretanu i viče „Ja sam najjači“ uradi dva skleka i umre.- tvrdi Baka prase.
      Za kraj Baka prase je poručio Sergeju Trifunoviću sledeće:
      – Ajmo na Kosovo pičko!
       
      Baka prase osniva stranku i najavljuje izlazak na izbore: Ima da izgrmimo najglasnije svi mogu da nam puše! | Zicer.org
      ZICER.ORG  
×
×
  • Креирај ново...