Jump to content
александар живаљев

Академска мрежа (МАСА): Критика Синода због угрожавања академскких слобода на Богословском факултету

Оцени ову тему

Recommended Posts

Nastavno-naučno veće Bogoslovskog fakulteta 12. novembra raspravlja o smeni dekana

Akademska javnost protiv sinodskih odluka

Sednica Nastavno-naučnog veća Bogoslovskog fakulteta Beogradskog univerziteta na kojoj bi trebalo da se razmatra odluka Svetog arhijerejskog sinoda SPC o uskraćivanju blagoslova dekanu ove visokoškolske ustanove zakazana je za 12. novembar, nezvanično saznaje Danas.

Piše: D. J. - J. T.05. novembra 2019. 
    
bogoslovija_spc-678x381.jpg?x11457
Pravoslavni bogoslovski fakultet u Beogradu Foto: spc

Iako je bilo nezvaničnih najava da bi episkop braničevski Ignatije (Midić) mogao sam da se povuče sa mesta dekana, da bi se sprečili dalji progoni na ovoj visokoj školi, u crkvenim izvorima spekuliše se da su mnogi profesori Bogoslovskog fakulteta za glasanje o sinodskoj odluci.

Sinod traži povlačenje vladike Ignatija zbog nesprovođenja ranije sinodske odluke o uklanjaju iz nastave dvojice predavača Bogoslovskog fakulteta – redovnog profesora episkopa zapadnoameričkog Maksima (Vasiljevića) i docenta Marka Vilotića, sekretara episkopa diseldorfsko-nemačkog Grigorija (Durića).

Posle pisma podrške vladici Maksimu i Marku Vilotiću, kojim se 86 pravoslavnih teologa sa 40 akademskih institucija iz 13 država obratilo Sinodu, juče se oglasila i Mreža akademske solidarnosti i angažovanosti (MASA). Mreža poziva kolege sa univerziteta u Srbiji i ostale zainteresovane da potpišu peticiju kojom se od nadležnog ministarstva i uprave Univerziteta u Beogradu traži da stanu u zaštitu autonomije Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta, kao punopravne članice BU.

U saopštenju Mreže ističe se da je „Sinod SPC mimo svih zakonskih ovlašćenja naložio dekanu PBF da oduzme pravo dvojici nastavnika ovog fakulteta da na njemu predaju“ i „zloupotrebljava institut običajnog davanja saglasnosti za izbor u nastavnička zvanja predviđen Statutom ovog fakulteta“.

„Sinod se direktno meša u unutrašnja pitanja fakulteta i univerziteta imenovanjem svojih predstavnika kao ‘posmatrača i izaslanika na sednicama fakultetskih tela, a među njima i Saveta Fakulteta’, protivno Zakonu o visokom obrazovanju, Statutu Univerziteta i Statutu PBF. Pritisci na kolege sa PBF traju još od istupa grupe od 12 nastavnika i saradnika koji su zajednički potpisanim Stavom ustali protiv Peticije za reviziju izučavanja teorije evolucije u obrazovnom sistemu Srbije… Apelujemo na Univerzitet u Beogradu i Ministarstvo prosvete da spreče dalje proganjanje nastavnika i dekana ovog fakulteta. Takođe, tražimo da se rad PBF vrati u okvire regulisane Statutom Univerziteta i Zakonom o visokom obrazovanju i da se iz Statuta PBF ukloni odredba o davanju saglasnosti Sinoda SPC predavačima na fakultetu, koja se koristi za unutarcrkvene obračune kojima ne sme biti mesto unutar Univerziteta“, traži se u peticiji Mreže, koja će biti predata Univerzitetu, Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu i Ministarstvu prosvete pre održavanja sednice Nastavno-naučnog veća 12. novembra.

 

 

Peticija za podršku očuvanju autonomije Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta Univerziteta u Beogradu

Mreža akademske solidarnosti i angažovanosti poziva koleginice i kolege sa univerziteta u Srbiji i ostale zainteresovane, da potpišu peticiju kojom se od nadležnog ministarstva i uprave Univerziteta u Beogradu traži da stanu u zaštitu autonomije Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta (PBF), kao punopravne članice Univerziteta. Ukazujemo da je Sinod SPC sledećim postupcima grubo prekršio i nastavlja da krši prava nastavnika i autonomiju PBF, a time i autonomiju Univerziteta u Beogradu.

1. Sinod Srpske pravoslavne crkve je mimo svih zakonskih ovlašćenja naložio dekanu Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta Univerziteta u Beogradu da oduzme pravo dvojici nastavnika ovog fakulteta da na njemu predaju. Episkop Maksim Vasiljević, redovni profesor i docent Marko Vilotić lažno su optuženi da krše Statut Univerziteta u Beogradu.

2. Sinod zloupotrebljava institut običajnog davanja saglasnosti za izbor u nastavnička zvanja predviđen članom 95. Statuta PBF, te proizvoljno tumači i povlači odobrenje nastavnicima, čime narušava radna prava i autonomiju nastavnika koji predaju na Univerzitetu u Beogradu. Nakon odbijanja dekana PBF Ignatija Midića da otpusti pomenute kolege, Sinod je izvršio pritisak na Nastavno naučno veće PBF da pokrene proceduru za smenu dekana. Sednica NNV je zakazana za 12. novembar.

3. Sinod se direktno meša u unutrašnja pitanja fakulteta i univerziteta imenovanjem svojih predstavnika kao „posmatrača i izaslanika na sednicama fakultetskih tela, a među njima i Saveta Fakulteta“, protivno Zakonu o visokom obrazovanju, Statutu Univerziteta i Statutu PBF.

4. Pritisci na kolege sa PBF traju još od istupa grupe od 12 nastavnika i saradnika koji su zajednički potpisanim Stavom ustali protiv Peticije za reviziju izučavanja teorije evolucije u obrazovnom sistemu R. Srbije. Patrijarh Irinej je 20. maja 2017. uputio dekret, koji nikada nije povučen, kojim zabranjuje javne nastupe svim nastavnicima, saradnicima i zaposlenima na PBF bez njegovog prethodnog odobrenja.

Apelujemo na Univerzitet u Beogradu i Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja da spreče dalje proganjanje nastavnika i dekana ovog fakulteta. Takođe, tražimo da se rad PBF vrati u okvire regulisane Statutom Univerziteta i Zakonom o visokom obrazovanju i da se iz Statuta PBF ukloni odredba o davanju saglasnosti Sinoda SPC predavačima na fakultetu, koja se koristi za unutar-crkvene obračune kojima ne sme biti mesto unutar Univerziteta.

Peticiju možete potpisati na sledećem LINKU.

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

"Шта је улога нашег адвоката у свему? Поред што дели “петице” држави, велики заговарач либерализације тржишта, те не-интервнционизма државе на  тржиште, овај пут се залаже за не-интевенционизам Цркве на своју високошколску установу – ПБФ. Defense lawyer  нам је оджао лекцију из liberalization of spirituality.

Бојати се да  не сазове и – symposion".

 

 

WWW.EPARHIJAKRUSEVACKA.COM

Поводом текста Бориса Беговића објављеног у дневним новинама Данас под насловом “Енглески џентлмен у Синоду СПЦ”...

 

Дакле, симпосион је сазван! Донесени су недвосмислени закључци и упућена је јасна порука Синоду СПЦ: Keep your hands out of (whose?!) faculty! Keep your hands out of  faculty or...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ne znam uopste sto je PBF u okviru univerziteta, bolje bi bili da Crkva ima potpunu kontrolu nad njim i da je privatni fakultet. Onda nece biti zahtjeva za posebnim statusom koji Crkva mora da ima, odnosno da fakultet ne moze biti nezavisan od Crkve i njenih odluka a sa druge strane nece biti ni ove i slicnih kritika.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Слажем се, у овим друштвеним околностима - а биће све горе - боље јој је да нема мач за вратом. Али под једним условом: Ако не жели уопште да утиче у прменама и уређењу друштва. Након вишедеценисјког прогона, само што се мало "огребала" о државу, одмах јој се испостављају рачуни. Ово отвара питање, а неки епископи се већ залажу за то, да ли да се Црква скроз пасивизује на пољу институционалног утицаја на уређење друштва, или да се још више активира. Да мења свест појединцу, овај да роди децу која ће мељати друштво, или да поред тога покуша да се, колико је могуће, "интегрише" у делове друштва. Либерали нису за то.

Ако ставимо по страни законе, статуте, намеће се питање: да ли сукоб предавача-клирика и Синода који представља Сабор, треба да се решава на овакав начин? То је кључно питање за Цркву. И друго: одакле одједном толико интересовање, угллавно готово увек антицрквених медија за све ово?

Ово што ми сведочимо, и коментаришемо, само је форма неких правих разлога везаних за ова дешавања. Једно је сигурно, а то нико неће оспорити, а то је да је Србија земља под тзв. меком окупацијом. Ствар се драматизује, и већ је на дневном реду пробелматика коју постављаш. Ако ПБФ, да би функционисао по нормативима Цркве мора да изађе из састава универзитета, то је онда трагчни показатељ стања нашег народа. Либерализам нема милости, и Срби још нису ни близу свести шта је он, нити су, оволико издељени,  чак и у Цркви,  свесни какве ће последице оставити ако не буду кадри да изграде друштво по мери свих.

Може се десити да традиционални, православни Србин постане странац у својој држави. Може се десити да Црква буде и прогоњена у својој држави...не би јој било први пут! Јер, не треба нам никакав Билт, либерализам силом, под бомбама ако треба, намеће своје друштвене норме, које су у дирекној колизији са Православљем. Медији су, добрим делом, присвојени, комлетан финасијскиситем је ван руку државе; трђиште функционише ван интервенционизма државе у смислу регулатива, држава је слуга, конобар тржишту; шта остаје? Образовни ситем! САНУ је већ у рату између соросеваца и патриота, а лични интереси су у првом плану; ректорка је неко ко се залаже за брисање полова; филозофски факултет је гнездо неслоге; а, ево, сада је ПБГ ту. Парадоксално, либерали бране клирика СПЦ од Синода СПЦ. Људи и медији који о Цркви нити шта знају, нити их интересује, и на Цркву гледају са презиром, ако не мржњом.

Много је ово веће од онога о чему ми расправљамо.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Биче занимиљво када они који су листом нападали на Цркву све време сада крену да "бране"богословски са својим потписим и ауторитетом...сваког искреног пртипадника СПЦ то ће "убедити" да синод греши

Share this post


Link to post
Share on other sites

Не знам зашто сам ово поставио овде, али вреди погледати како су прошли Индијанци-наравоученије не узимајте заражену ћебад од Амера:

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 9 часа, Ronald рече

Ne znam uopste sto je PBF u okviru univerziteta, bolje bi bili da Crkva ima potpunu kontrolu nad njim i da je privatni fakultet. Onda nece biti zahtjeva za posebnim statusom koji Crkva mora da ima, odnosno da fakultet ne moze biti nezavisan od Crkve i njenih odluka a sa druge strane nece biti ni ove i slicnih kritika.

Одговор је врло једноставан - свима су лепе државне паре али не и државна правила!

Кад бисмо могли да радимо за туђе паре шта ми хоћемо то би било најбоље. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, Владислав Голић рече

Одговор је врло једноставан - свима су лепе државне паре али не и државна правила!

Кад бисмо могли да радимо за туђе паре шта ми хоћемо то би било најбоље. 

Владане, роде, чија је држава Србија? Ко пуни буџет? Јелена Милић? Наташа Кандић? Колико ја знам 80-90% Срба су православци, већина крштени, дакле не баш оцрковљени али су удови, делови Цркве. Твоја слика да је Црква владика-патрика је лажна слика, Дакле паре о којим апричаш "државне" су колико твоје толико и Иринеја Буловића, и исто тако бабе Персе из неког села код Медвеђе.Ту бабу треба сахранити, треба јој унука крстити, а за то треба поп. А за попа треба факултет да га образује. Пошто је Перса Српкиња, онда држава Србија, као што образује лекаре да лече Персу, треба да образује и попове да је сахране и унуке јој крсте.

Теби ако је важнији јавни клозет, подземни Ђиласов, већ растурени, а јако скупи контејнер, или Весићеве коцеке лепљене силиконом - ја то разумем. Али, мораћеш и ти да разумеш бабу Персу. Јер, ако таква надридржава почне не само да не школује попове, него да их и прогања - могли би унуци бабе Персе да узму куке и мотике, па се намлате и тебе и "твоје" државе. Од чијих пара си се ти школовао, или твоје дете, или твој ћале? Јеси имао своју школу, свог наставника? Ко их је плаћао? Кумашин ти? Баш ти је логичан закључак....и онако, демократски. Лако је што ти тако мислиш о Цркви, биће да и неке владике мисле да су они Црква...па сте се нашли у заједничком "подухвату": они да црквују по  своме, а ви да државујете по своме...биће да неће бити баш тако.

Узгред, а и најважније, те владике које црквују по своме се боре за власт у Цркви, за првенство; а ти који тако државују се такође боре за власт. Свиђало вам се или не: нити те владике имају већину, како лажу јавност(!), нити ви имате већину. Није грех желети, али зло чинити да би рђаве жеље остварио...слатка је власт, слатка!

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 7 часа, Ćiriličar рече

Владане, роде, чија је држава Србија? Ко пуни буџет? Јелена Милић? Наташа Кандић? Колико ја знам 80-90% Срба су православци, већина крштени, дакле не баш оцрковљени али су удови, делови Цркве. Твоја слика да је Црква владика-патрика је лажна слика, Дакле паре о којим апричаш "државне" су колико твоје толико и Иринеја Буловића, и исто тако бабе Персе из неког села код Медвеђе.Ту бабу треба сахранити, треба јој унука крстити, а за то треба поп. А за попа треба факултет да га образује. Пошто је Перса Српкиња, онда држава Србија, као што образује лекаре да лече Персу, треба да образује и попове да је сахране и унуке јој крсте.

Теби ако је важнији јавни клозет, подземни Ђиласов, већ растурени, а јако скупи контејнер, или Весићеве коцеке лепљене силиконом - ја то разумем. Али, мораћеш и ти да разумеш бабу Персу. Јер, ако таква надридржава почне не само да не школује попове, него да их и прогања - могли би унуци бабе Персе да узму куке и мотике, па се намлате и тебе и "твоје" државе. Од чијих пара си се ти школовао, или твоје дете, или твој ћале? Јеси имао своју школу, свог наставника? Ко их је плаћао? Кумашин ти? Баш ти је логичан закључак....и онако, демократски. Лако је што ти тако мислиш о Цркви, биће да и неке владике мисле да су они Црква...па сте се нашли у заједничком "подухвату": они да црквују по  своме, а ви да државујете по своме...биће да неће бити баш тако.

Узгред, а и најважније, те владике које црквују по своме се боре за власт у Цркви, за првенство; а ти који тако државују се такође боре за власт. Свиђало вам се или не: нити те владике имају већину, како лажу јавност(!), нити ви имате већину. Није грех желети, али зло чинити да би рђаве жеље остварио...слатка је власт, слатка!

 

 

Морам да Ти се исповедим...

Дуго нисам био на форуму али кад сам почео поново да пратим приметио сам нешто... Раније бих обично погледао шта одређени чланови пишу по разним темама, поготово ако би ми се допали њихови ставови али чак и ако не па да просто видим какав је то ментални склоп. Међутим, од како сам се вратио, не знам зашто али Твоје постове заобилазим у широком луку. Тачније и не читам их. Но овај пут сам се портудио па прочитао будући да је био упућен као одговор мени.

И сад ми је апсолутно јасно зашто сам их само прескакао. 

Жив Ти мени био!

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 минута, Владислав Голић рече

Морам да Ти се исповедим...

Дуго нисам био на форуму али кад сам почео поново да пратим приметио сам нешто... Раније бих обично погледао шта одређени чланови пишу по разним темама, поготово ако би ми се допали њихови ставови али чак и ако не па да просто видим какав је то ментални склоп. Међутим, од како сам се вратио, не знам зашто али Твоје постове заобилазим у широком луку. Тачније и не читам их. Но овај пут сам се портудио па прочитао будући да је био упућен као одговор мени.

И сад ми је апсолутно јасно зашто сам их само прескакао. 

Жив Ти мени био!

Дражвна правила су били и Нинбершки закони,и сегрегација,државна правила су била и да у Белгији 50тих година црнци буду излоћжени у зоолошком врту...

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, Владислав Голић рече

Раније бих обично погледао шта одређени чланови пишу по разним темама, поготово ако би ми се допали њихови ставови али чак и ако не па да просто видим какав је то ментални склоп.

Kakva neoboriva argumentacija. Bravo! Vidi se da si u istom duhu sa Frojdom. Imas, izgleda, iste porive kao i on.Jesu li vam i vizure iste?

image.png.ecfd43d3d024f51e7b79066bdcaea01c.png

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Zoran Đurović,
      Зоран Ђуровић: Пуч на Православном Богословском Факултету Универзитета у Београду
       
      Какав учитељ, такав и ученик! – То се остварило у случају несмиреног епископа Максима Васиљевића, и његовог духовника, неумиреног Атанасија Јевтића. У најновијем тексту, Као варалице и као истинити (2 Кор. 6, 8) (или: о номадима и о надилажењу свог ега) (овде) Максим даје један портрет, који се назива Родина-мать, а евоцира чувени Совјетски мобилизацијски плакат Отаџбина мајка зове. Жељко Познановић: „Само онај ко мрзи Русију као грађанин Васиљевић може да ову слику злоупотреби као сублиминалну поруку позива на побуну и мобилизацију студената у зашиту њега и њихових НАТО господара“.
       
      Максим, Родина-мать, 1999

                       Родина-мать зовет!
      Сигурно је да студенти не би могли – барем не већи број њих – да разумеју ову асоцијацију, али се она разуме из даљег текста, али и из прашине која се подигла. Пошто је изградио о себи слику мученника који страда на правди Бога, Максим закључује: „Наше искуство унутарње слободе је у томе да када затреба кажемо 'попу поп, а бобу боб', а не да драгоцени опит смелости спутавамо иза затворених врата наших (студентских) соба… Живот се не може истински доживети ако око нас не умру лажни кумири имагинарних ауторитета. Крст који узимамо на себе јесте 'непобедиво оружје и утврђење вере'. Црква није просто лечилиште, него и место где 'умиремо да бисмо живели', на смелост према Господу и људима, а не на суд или на осуду“.
       
      - Владика Григорије као саучесник
       
      Нећу се бавити овим патетичним текстом, иако ћу се вратити на Максима и његов позив на побуну, него ћемо видети и његове саборце. Наиме, владика Григорије и о. Вукашин Милићевић су гостовали на Novoj S (N1). Када су „дарвинисти“ били кажњени, једна од мера је била и забрана да без Патријарховог благослова могу да говоре у медијима. Вукашин није имао благослов и лагао је безочно да им је Патријарх објаснио да се то односи на клирике из других епархија (овде). То је бесмислица за свакога ко познаје црквена правила. Наиме, ниједан свештеник или епископ не може да проповеда у епархији другога ако претходно не добије дозволу (благослов). Овде је посреди безобразлук, јер Вукашин је имао сада и експлицитну забрану да гостује код Бећковићке. Како овде трубе о демокрацији и „злом Синоду“, напомињем да је митрополит Амфилохије – познат као демократа – забранио епископу Игњатију Мидићу да предаје на филозофском у Никшићу: Ти не можеш да проповедаш у мојој епарији! Исти Радовић – док је мењао болесног патријарха Павла – је забранио Григорију да гостује на београдској телевизији. Реците ми како се зове овај садашњи Григоријев гест? Наиме, није добио благослов Патријарха.
      Зашто овај Милићевићев, на први поглед, самоубилачки гест? Зато што му је, како се чује, а то не могу и децидирано да тврдим, Григорије обећао да ће га одвести у Немачку, а затим и што се нада да ће га мама заштитити. Наиме, Вукашинова мајка, Лепосава Милићевић је била јуловка и министар, али умешана и у милионске афере (овде и овде). Треба имати образ као ђон и као дете јуловца критиковати СНС! Волео бих да видим што је то ЈУЛ био бољи од СНС!? Него, нафатирали се тада, па би да продуже.
      Зашто помињем отворено лагање, а не неговорење истине? Па да послушам владику Григорија! Владичанска се не пориче! Наиме, он код Бећковићке: „Ово је последица нашег држања очију затворених и нашег пуштања да се лаж расцвјета. Лаж је само почетак, завршетак је насиље. Имамо ону: „Ко лаже тај краде, ко краде тај убија.“ Кад је почело да се толико лаже и кад је престало да се говори: „Дај не лажи“ или „Престани да лажеш?“ Зато ја кажем и Вукашину и Григорију, престаните да лажете! Сам Григорије ми даде благослов да му то кажем!
      Дурић не само да уме да слаже, него је и лицемер. Он је тражио да се уклони патријарх Павле (овде), а сада пише: „Глупост је дефект људскости, а не интелекта. Патријарх Павле је рекао: За човека који не верује у Бога не можемо са сигурношћу рећи да је будала, а онај ко верује у свашта, за њега то можемо рећи са сигурношћу“. Григорије има дефект људскости, и то лепо потврђује. Али има и талента за политичара, јер једно ће јуче рећи, а данас друго. Не пита се како Синод добро „убоде“ и одликова Додика, који је и у мају био са АВ на Сабору (иако ван заседања)? Па Додик и Вучић су дугогодишњи другари и сарадници, а сада би Григорије, који је урадио безброј послова са Додиком, да каже како није друговао са АВ! Међутим, историја каже друго. Кад му је требало, није био гадљив на Вучићеве паре. АВ рече да је Србија уложила 700.000 еура у храм те изразио наду да ће он засијати до 2020. године. Саборна црква у Мостару до темеља је спаљена у јуну 1992. године (овде). Тада је АВ био заједно са Додиком. 


       

      Наравно да се Дурић дружио и са Тадићем,

      али и са Ђиласом...
      Григорије је обновио своју кампању за патријарха. Користи ову хаотичну ситуацију не би ли профитирао. Зато сада буче против Синода и Патријарха. Вајан борац за демократију и науку, а у ствари најобичнији опортуниста и трансформер. Објавио је и интервју своје мајке (овде), који је само делимично њен, јер се ту вади за разне гафове и покушава да замаже шта се заиста и десило. Бескрупулозност му је галактичких размера јер користи ову старицу у своје циљеве. Говори како је све љубав, а мајка му вели да се није удала из љубави и то наглашава! Сина свога зове Владика. Мене моја никад не зове Поп. То каже када је неко пита шта сам. Иначе сам за њу: Мој Зоран.
      Ова је речита: „Ја сам свом сину недавно рекла, да се не би кад преварио да носи дугу браду. Да се фино понаша, да се фино подшиша и да не пристане никад да буде патријарх јер би се моје кости у гробу окренуле. Иди, сине, у пензију и одмарај се“. Ово нису Старичине речи, него брутални спин. Јер је Григорије дуго носио дугачку браду и косу. Наиме, интервју је од 03. окт. 2019, а недавно не може да сеже у 2013. годину! Тада је Григорије „косијанер“ и брадоња (овде). Неки необдарен интелигенцијом је смислио овај спин. Јер је Григорије носио браду и косу најмање 14 година (постао је владика 1999), а реченица имплицира да је никад није носио: да се не би кад преварио да носи дугу браду. За млађе: у српском је кад негација, и у овом контексту значи никад. На крају, сад се Владика сети да послуша мајку?

      Перверзна је и жеља да не буде патријарх, јер је то тежак крст и он треба да се одмара и ужива, али ако га већ зову, онда ће прекршити мајчину и њој ће се кости тумбати у гробу! Па крст је бити и обичан хришћанин! О чему прича „ова“ старица? Исто што и каже Максим да се Григорије жртвовао што је отишао за Немачку. Иста кухиња.
       
      - Владика Игњатије као саучесник у пучу
       
      Декан ПБФ је имао довољно времена да ради свој посао, али се у њега није мешао. Други су мислили за њега. Није преузео одговорност. Синод му је још у јуну саопштио шта да изврши. О то се оглушио. Покушали су да добију на времену. Потрошили су и новце и килограме живаца са суманутим захтевима за нови сабор. На сасвим јасном српском сам поручио Игњатију да да оставку ако не може да реши проблем. Послушао је лоше саветнике и зато га бије гр̏ад по глави. У целој овој причи Владика је изгубио образ. Ја бих пожелео – да ми се тако нешто деси – да ми се земља отвори под ногама.
      Шта сада радити? Не знам. Ја сам људима говорио да могу да ме једном не послушају на исповести, а да кад други пут дођу, и виде да су се угрували, јер нису послушали, имају само још једну шансу. Трећи пут не могу да ми изађу на очи. Саветовао сам Игњатију да да оставку још пре неколико месеци. Није послушао. Обрлатили га дворски пророци.
      Да ће ствар бити поново као потврда да Дух Свети има смисла за хумор, они су седницу НН Већа на ПБФ сазвали на мој рођендан, 12 нов. Тада Игњатије треба да поднесе оставку, али да се јавно гласа. Да се виде птице ком јату припадају. Не стиде се ваљда својих ставова? Толико су тражили Сабор. Ево да сада стану на црту. Што би се стидели свог мишљења?
      Даље, Игњатије више није у позицији да сам поднесе оставку, јер је његово скидање наложио Синод. То је могао да уради пре. Ова пак бескрупулозна удружба, која је увукла у блато Игњатија, покушава и да га обмане, говорећи како он морада буде ражалован од НН Већа, а не самостално. То је лаж, јер по члану 19 статута ПБФ: Декану престаје мандат пре истека времена на које је изабран: на лични захтев... Опет, чл. 20: Декан може бити разрешен дужности пре истека мандата ако: прекрши кодекс професионалне етике. То се и десило. Игњатије није само одбио да изврши наредбу Синода, него је и слагао Синод. То се у синодском акту, који већ кружи нетом, овако вели: „С обзиром на ове и друге пропусте којима jе нажалост дезинформисан Свети Архијерејски Синод...“.  – Сада, Владико, немој да се љутиш на мене, него на тога ко те је натерао да покушаш да слажеш (дезинформишеш) Синод и да пошаљеш лажна документа, а ја твој прљав веш нећу износити, док ти пак знаш шта си урадио. И нисам ја крив што те сада карам, него тај који те је поучио да слажеш! Да ли заиста мислиш да у Синоду седе малоумници који не знају законе, а исте владике и попови и цивили ти објашњавају да ови немају појма? Слагао си, и ту бога нема. Ти „пријатељи“ су те увукли у све ово. Не Ава Римски. И ја сам једини – ако не грешим – који је писао у твоју заштиту од Артемија и других. Иако нисам имао никаквог интереса. Као ни сада. И молим се за тебе. Но, то је све небитно, јер је то лична димензија, него да видимо шта ће даље да се деси.
       
      - Максим као вођа побуњеника
       
      Максим је најчудеснији мученик који се јавио. Уникалан је. Човек кука како је прогоњен и злостављан од злих стараца из Синода итд. Као патролог, изјављујем: Не видех мученика који је правио петиције у своју одбрану! Човек се разлетео по целом свету не би ли спасао своје место на ПБФ! Уз то, успео је само да демонизује СПЦ и Синод. Ништа друго. Јер је његова теза била да зли Синод прогања њега и врлог Вилотића, као носиоце научне светлости и сл. Зашто се Максим не радује мучеништву? Јер је антипод мученичког етоса. Најобичнији шарлатан и ругач хришћанским врлинама. Разобличава га св. Игњатије Богоносац: „Немојте ме спречити да живим, немојте желети да умрем“ (Римљанима 6, 2). Богоносац је молио римљане да не подмите некога из власти и да га онемогуће тако да пострада за Христа. Овај лажни мученик пише петиције да не пострада! O tempora, o mores!
      Човек представља као да су га бацили у језеро које гори сумпором. А само га уклањају са катедре коју не би могао обнашати на неком престижном Универзитету. Кад је толики квалитет, зашто се брине? Запослиће га на неком факултету у свету. И тамо ће ширити православље. Зашто се не запосли код свог пријатеља, еп. Лонгина, у Либертивилу, и држи 5-6 катедри, јер је способан, и спаси ту школу?
      - Да кажем унапред: Када Сабор напокон рашчини овог владику, он ће без канонског отпуста прећи под Фанар. И наставиће да ради против СПЦ.
      Питам и Синод: Шта још Максим треба да направи да би био рашчињен? Да убије некога? Да као Григорије узме да рукама дави владике, како каза, што се чу наоколо да је претио у Жичи? Григорију то није ново, јер је претио човеку да ће га појести као шампиту, па овај умре (овде). Патријарх каза да нам усташе не требају поред Григорија (по сведочанству неколико владика). Тако фанариоти прете нама, и то су ови јаничари од њих научили, да ће нас бичевати као стоку ако не подржавамо примат Истамбула (овде). Григорије набаци маску анђела, али је скине кад је насамо са тобом.
       
      - Сценарији око ПБФ
       
      Максим је организовао неколико петиција да би га спасили од злог Синода и Патријарха који је на умору (све класични спинови). Прва петиција је на енглеском (овде). Исто је преведено на српски (овде): „Овај међународни апел православних теолога, 91 научника из 42 академске институције из 13 земаља, сачињен је услед дубоко забрињавајућих вести и одлука које долазе из вољене Српске Патријаршије. Објединили смо се у овом апелу будући забринути због напада на слободу говора и академске мисли, независност универзитета и црквени морал. Подршка овом апелу је велика, а број потписника би био и много већи да период за прикупљање потписа нисмо ограничили на три дана“.
      Текст на енглеском је највероватније писао сам Максим, јер садржи барем 10 грешака, а навео бих само 2: 1) Већ у првој реченици стоји We, orthodox academic theologians, come to express our profound frustration from a decision of the... а треба ...our profound frustration about a decision of the. Поред тога сама употреба фразе come to express је непримерена у овом случају; 2) While advocating for Marko Vilotic's excellence too, we intend to say little more about bishop Maxim Vasiljevic. Због погрешне граматике ова реченица добија сасвим друго значење од намераваног. Њен завршни део уместо намеравамо рећи мало више о епископу Максиму овако написан значи: не намеравамо рећи више о епископу Максиму. Тешко је поверовати да су нпр. Бер и Лаут могли потписати овако назврени текст (има Таса неки израз, не сећам се... иронишем). А да је Макса писао овај текст говори највише податак да ни његова мајка не би могла оволико да га хвали као он што је исхвалио себе! Када сретнем Бера и Лаута, рећи ћу им да их је поздравио Вилотић, и са задовољством гледати њихова зачуђена лица: Ко је то? А онда ћу их упитати и за те генијалне Максимове теолошке ставове. Барем 1 да ми наведу! Дакле, ово није била јавна петиција, него приватно послато мејлом, али и са сигурно много краћим текстом, па су потписи били бланко. Наравно да се Максим неће хвалити петицијом у којој се тражи његово свргавање (овде).
      Максим има и петицију на МАСИ (овде), а вели се: „Синод Српске православне цркве је мимо свих законских овлашћења наложио декану ПБФ... одузме право двојици наставника овог факултета да на њему предају. Синод злоупотребљава институт обичајног давања сагласности за избор у наставничка звања предвиђен чланом 95. Статута ПБФ, те произвољно тумачи и повлачи одобрење наставницима, чиме нарушава радна права и аутономију наставника који предају на Универзитету у Београду“. Постоји институција која одлучује да ли је нешто урађено мимо свих законских овлашћења, а не ова мрежа. Даље, не постоји никакав институт обичајног давања сагласности за избор у наставничка звања, већ је то регулисано статутом ПБФ, где у прамболи пише: „Универзитет у Београду - Православни богословски факултет... је самостално правно лице, установа Српске православне цркве и државе Србије у саставу Универзитета у Београду... од његовог оснивања. Факултет се налази под пуним духовним и канонским окриљем Српске православне цркве. Врховни покровитељ Факултета је ex officio Његова Светост Патријарх српски“.
      Дакле, ПБФ је установа Цркве и Државе, али под пуним духовним и канонским окриљем СПЦ. Црква надгледа и равна овим факултетом и у духовном смислу (доктрина) и правном (канонски). Одредница пуним значи да је та власт потпуна, а не да неко може ван СПЦ да је мења. Зато се и наставља: Врховни покровитељ Факултета је ex officio Његова Светост Патријарх српски. Еx officio значи по праву. То даље значи да Патријарх може да самостално одлучује по свим питањима на ПБФ. То је по статуту. Дакле, сам Патријарх може да смени декана, али се у пракси поштује процедура и установе које постоје на ПБФ, осим кад ове не покушају да се побуне, као што је сада случај.
      Сасвим је јасно да либераши (преобучени бивши комунисти) покушавају да отму БФ од Цркве. Тако пишу у овој петицији: „Такође, тражимо да се рад ПБФ врати у оквире регулисане Статутом Универзитета и Законом о високом образовању и да се из Статута ПБФ уклони одредба о давању сагласности Синода СПЦ предавачима на факултету“. Другим речима, да ПБФ нема никакве везе са СПЦ. Зашто се Максим и Вилотић и Игњатије нису пре бунили против ових одредби? Они су по истим одредбама постављени на места која су обнашали, а по истим сада и лете. Шта им ту није јасно? Зли Синод им је одговаро када су добили радна места, сада им смета? И ове уредбе проглашавају недемократичнима! Па није Црква луда да им преда БФ у руке.
      Дакле, пучисти ће бити скинути. ПБФ може и да се осамостали, да се отпусти скоро половина кадра, и да ови праве неки свој факултет јер ће морати да напусте зграду. Све владике пучисти и свештеници биће рашчињени, лаици анатемисани. Онда нека праве свој факултет. Но, тај кадар неће бити запослен у СПЦ. Тада ће се видети и какви су то стручњаци, јер ниједан неће моћи да се запосли у Византолошком или сличним институцијама јер су неуки. Сада нека подрже Игњатија у самоубилачком артемитском подухвату, а када овај буде рашчињен, питаћу их где ће бити свештеници. Ми смо мала Црква. Сви се знамо.
      Доживели смо то да су нас некада комунисти избацили са Универзитета, а да то сада покушавају наши који наши никад и нису били. Преживели смо комунисте, преживећемо и ове.

      View full Странице
    • Од Zoran Đurović,
      Зоран Ђуровић: Пуч на Православном Богословском Факултету Универзитета у Београду
       
      Какав учитељ, такав и ученик! – То се остварило у случају несмиреног епископа Максима Васиљевића, и његовог духовника, неумиреног Атанасија Јевтића. У најновијем тексту, Као варалице и као истинити (2 Кор. 6, 8) (или: о номадима и о надилажењу свог ега) (овде) Максим даје један портрет, који се назива Родина-мать, а евоцира чувени Совјетски мобилизацијски плакат Отаџбина мајка зове. Жељко Познановић: „Само онај ко мрзи Русију као грађанин Васиљевић може да ову слику злоупотреби као сублиминалну поруку позива на побуну и мобилизацију студената у зашиту њега и њихових НАТО господара“.
       
      Максим, Родина-мать, 1999

                       Родина-мать зовет!
      Сигурно је да студенти не би могли – барем не већи број њих – да разумеју ову асоцијацију, али се она разуме из даљег текста, али и из прашине која се подигла. Пошто је изградио о себи слику мученника који страда на правди Бога, Максим закључује: „Наше искуство унутарње слободе је у томе да када затреба кажемо 'попу поп, а бобу боб', а не да драгоцени опит смелости спутавамо иза затворених врата наших (студентских) соба… Живот се не може истински доживети ако око нас не умру лажни кумири имагинарних ауторитета. Крст који узимамо на себе јесте 'непобедиво оружје и утврђење вере'. Црква није просто лечилиште, него и место где 'умиремо да бисмо живели', на смелост према Господу и људима, а не на суд или на осуду“.
       
      - Владика Григорије као саучесник
       
      Нећу се бавити овим патетичним текстом, иако ћу се вратити на Максима и његов позив на побуну, него ћемо видети и његове саборце. Наиме, владика Григорије и о. Вукашин Милићевић су гостовали на Novoj S (N1). Када су „дарвинисти“ били кажњени, једна од мера је била и забрана да без Патријарховог благослова могу да говоре у медијима. Вукашин није имао благослов и лагао је безочно да им је Патријарх објаснио да се то односи на клирике из других епархија (овде). То је бесмислица за свакога ко познаје црквена правила. Наиме, ниједан свештеник или епископ не може да проповеда у епархији другога ако претходно не добије дозволу (благослов). Овде је посреди безобразлук, јер Вукашин је имао сада и експлицитну забрану да гостује код Бећковићке. Како овде трубе о демокрацији и „злом Синоду“, напомињем да је митрополит Амфилохије – познат као демократа – забранио епископу Игњатију Мидићу да предаје на филозофском у Никшићу: Ти не можеш да проповедаш у мојој епарији! Исти Радовић – док је мењао болесног патријарха Павла – је забранио Григорију да гостује на београдској телевизији. Реците ми како се зове овај садашњи Григоријев гест? Наиме, није добио благослов Патријарха.
      Зашто овај Милићевићев, на први поглед, самоубилачки гест? Зато што му је, како се чује, а то не могу и децидирано да тврдим, Григорије обећао да ће га одвести у Немачку, а затим и што се нада да ће га мама заштитити. Наиме, Вукашинова мајка, Лепосава Милићевић је била јуловка и министар, али умешана и у милионске афере (овде и овде). Треба имати образ као ђон и као дете јуловца критиковати СНС! Волео бих да видим што је то ЈУЛ био бољи од СНС!? Него, нафатирали се тада, па би да продуже.
      Зашто помињем отворено лагање, а не неговорење истине? Па да послушам владику Григорија! Владичанска се не пориче! Наиме, он код Бећковићке: „Ово је последица нашег држања очију затворених и нашег пуштања да се лаж расцвјета. Лаж је само почетак, завршетак је насиље. Имамо ону: „Ко лаже тај краде, ко краде тај убија.“ Кад је почело да се толико лаже и кад је престало да се говори: „Дај не лажи“ или „Престани да лажеш?“ Зато ја кажем и Вукашину и Григорију, престаните да лажете! Сам Григорије ми даде благослов да му то кажем!
      Дурић не само да уме да слаже, него је и лицемер. Он је тражио да се уклони патријарх Павле (овде), а сада пише: „Глупост је дефект људскости, а не интелекта. Патријарх Павле је рекао: За човека који не верује у Бога не можемо са сигурношћу рећи да је будала, а онај ко верује у свашта, за њега то можемо рећи са сигурношћу“. Григорије има дефект људскости, и то лепо потврђује. Али има и талента за политичара, јер једно ће јуче рећи, а данас друго. Не пита се како Синод добро „убоде“ и одликова Додика, који је и у мају био са АВ на Сабору (иако ван заседања)? Па Додик и Вучић су дугогодишњи другари и сарадници, а сада би Григорије, који је урадио безброј послова са Додиком, да каже како није друговао са АВ! Међутим, историја каже друго. Кад му је требало, није био гадљив на Вучићеве паре. АВ рече да је Србија уложила 700.000 еура у храм те изразио наду да ће он засијати до 2020. године. Саборна црква у Мостару до темеља је спаљена у јуну 1992. године (овде). Тада је АВ био заједно са Додиком. 


       

      Наравно да се Дурић дружио и са Тадићем,

      али и са Ђиласом...
      Григорије је обновио своју кампању за патријарха. Користи ову хаотичну ситуацију не би ли профитирао. Зато сада буче против Синода и Патријарха. Вајан борац за демократију и науку, а у ствари најобичнији опортуниста и трансформер. Објавио је и интервју своје мајке (овде), који је само делимично њен, јер се ту вади за разне гафове и покушава да замаже шта се заиста и десило. Бескрупулозност му је галактичких размера јер користи ову старицу у своје циљеве. Говори како је све љубав, а мајка му вели да се није удала из љубави и то наглашава! Сина свога зове Владика. Мене моја никад не зове Поп. То каже када је неко пита шта сам. Иначе сам за њу: Мој Зоран.
      Ова је речита: „Ја сам свом сину недавно рекла, да се не би кад преварио да носи дугу браду. Да се фино понаша, да се фино подшиша и да не пристане никад да буде патријарх јер би се моје кости у гробу окренуле. Иди, сине, у пензију и одмарај се“. Ово нису Старичине речи, него брутални спин. Јер је Григорије дуго носио дугачку браду и косу. Наиме, интервју је од 03. окт. 2019, а недавно не може да сеже у 2013. годину! Тада је Григорије „косијанер“ и брадоња (овде). Неки необдарен интелигенцијом је смислио овај спин. Јер је Григорије носио браду и косу најмање 14 година (постао је владика 1999), а реченица имплицира да је никад није носио: да се не би кад преварио да носи дугу браду. За млађе: у српском је кад негација, и у овом контексту значи никад. На крају, сад се Владика сети да послуша мајку?

      Перверзна је и жеља да не буде патријарх, јер је то тежак крст и он треба да се одмара и ужива, али ако га већ зову, онда ће прекршити мајчину и њој ће се кости тумбати у гробу! Па крст је бити и обичан хришћанин! О чему прича „ова“ старица? Исто што и каже Максим да се Григорије жртвовао што је отишао за Немачку. Иста кухиња.
       
      - Владика Игњатије као саучесник у пучу
       
      Декан ПБФ је имао довољно времена да ради свој посао, али се у њега није мешао. Други су мислили за њега. Није преузео одговорност. Синод му је још у јуну саопштио шта да изврши. О то се оглушио. Покушали су да добију на времену. Потрошили су и новце и килограме живаца са суманутим захтевима за нови сабор. На сасвим јасном српском сам поручио Игњатију да да оставку ако не може да реши проблем. Послушао је лоше саветнике и зато га бије гр̏ад по глави. У целој овој причи Владика је изгубио образ. Ја бих пожелео – да ми се тако нешто деси – да ми се земља отвори под ногама.
      Шта сада радити? Не знам. Ја сам људима говорио да могу да ме једном не послушају на исповести, а да кад други пут дођу, и виде да су се угрували, јер нису послушали, имају само још једну шансу. Трећи пут не могу да ми изађу на очи. Саветовао сам Игњатију да да оставку још пре неколико месеци. Није послушао. Обрлатили га дворски пророци.
      Да ће ствар бити поново као потврда да Дух Свети има смисла за хумор, они су седницу НН Већа на ПБФ сазвали на мој рођендан, 12 нов. Тада Игњатије треба да поднесе оставку, али да се јавно гласа. Да се виде птице ком јату припадају. Не стиде се ваљда својих ставова? Толико су тражили Сабор. Ево да сада стану на црту. Што би се стидели свог мишљења?
      Даље, Игњатије више није у позицији да сам поднесе оставку, јер је његово скидање наложио Синод. То је могао да уради пре. Ова пак бескрупулозна удружба, која је увукла у блато Игњатија, покушава и да га обмане, говорећи како он морада буде ражалован од НН Већа, а не самостално. То је лаж, јер по члану 19 статута ПБФ: Декану престаје мандат пре истека времена на које је изабран: на лични захтев... Опет, чл. 20: Декан може бити разрешен дужности пре истека мандата ако: прекрши кодекс професионалне етике. То се и десило. Игњатије није само одбио да изврши наредбу Синода, него је и слагао Синод. То се у синодском акту, који већ кружи нетом, овако вели: „С обзиром на ове и друге пропусте којима jе нажалост дезинформисан Свети Архијерејски Синод...“.  – Сада, Владико, немој да се љутиш на мене, него на тога ко те је натерао да покушаш да слажеш (дезинформишеш) Синод и да пошаљеш лажна документа, а ја твој прљав веш нећу износити, док ти пак знаш шта си урадио. И нисам ја крив што те сада карам, него тај који те је поучио да слажеш! Да ли заиста мислиш да у Синоду седе малоумници који не знају законе, а исте владике и попови и цивили ти објашњавају да ови немају појма? Слагао си, и ту бога нема. Ти „пријатељи“ су те увукли у све ово. Не Ава Римски. И ја сам једини – ако не грешим – који је писао у твоју заштиту од Артемија и других. Иако нисам имао никаквог интереса. Као ни сада. И молим се за тебе. Но, то је све небитно, јер је то лична димензија, него да видимо шта ће даље да се деси.
       
      - Максим као вођа побуњеника
       
      Максим је најчудеснији мученик који се јавио. Уникалан је. Човек кука како је прогоњен и злостављан од злих стараца из Синода итд. Као патролог, изјављујем: Не видех мученика који је правио петиције у своју одбрану! Човек се разлетео по целом свету не би ли спасао своје место на ПБФ! Уз то, успео је само да демонизује СПЦ и Синод. Ништа друго. Јер је његова теза била да зли Синод прогања њега и врлог Вилотића, као носиоце научне светлости и сл. Зашто се Максим не радује мучеништву? Јер је антипод мученичког етоса. Најобичнији шарлатан и ругач хришћанским врлинама. Разобличава га св. Игњатије Богоносац: „Немојте ме спречити да живим, немојте желети да умрем“ (Римљанима 6, 2). Богоносац је молио римљане да не подмите некога из власти и да га онемогуће тако да пострада за Христа. Овај лажни мученик пише петиције да не пострада! O tempora, o mores!
      Човек представља као да су га бацили у језеро које гори сумпором. А само га уклањају са катедре коју не би могао обнашати на неком престижном Универзитету. Кад је толики квалитет, зашто се брине? Запослиће га на неком факултету у свету. И тамо ће ширити православље. Зашто се не запосли код свог пријатеља, еп. Лонгина, у Либертивилу, и држи 5-6 катедри, јер је способан, и спаси ту школу?
      - Да кажем унапред: Када Сабор напокон рашчини овог владику, он ће без канонског отпуста прећи под Фанар. И наставиће да ради против СПЦ.
      Питам и Синод: Шта још Максим треба да направи да би био рашчињен? Да убије некога? Да као Григорије узме да рукама дави владике, како каза, што се чу наоколо да је претио у Жичи? Григорију то није ново, јер је претио човеку да ће га појести као шампиту, па овај умре (овде). Патријарх каза да нам усташе не требају поред Григорија (по сведочанству неколико владика). Тако фанариоти прете нама, и то су ови јаничари од њих научили, да ће нас бичевати као стоку ако не подржавамо примат Истамбула (овде). Григорије набаци маску анђела, али је скине кад је насамо са тобом.
       
      - Сценарији око ПБФ
       
      Максим је организовао неколико петиција да би га спасили од злог Синода и Патријарха који је на умору (све класични спинови). Прва петиција је на енглеском (овде). Исто је преведено на српски (овде): „Овај међународни апел православних теолога, 91 научника из 42 академске институције из 13 земаља, сачињен је услед дубоко забрињавајућих вести и одлука које долазе из вољене Српске Патријаршије. Објединили смо се у овом апелу будући забринути због напада на слободу говора и академске мисли, независност универзитета и црквени морал. Подршка овом апелу је велика, а број потписника би био и много већи да период за прикупљање потписа нисмо ограничили на три дана“.
      Текст на енглеском је највероватније писао сам Максим, јер садржи барем 10 грешака, а навео бих само 2: 1) Већ у првој реченици стоји We, orthodox academic theologians, come to express our profound frustration from a decision of the... а треба ...our profound frustration about a decision of the. Поред тога сама употреба фразе come to express је непримерена у овом случају; 2) While advocating for Marko Vilotic's excellence too, we intend to say little more about bishop Maxim Vasiljevic. Због погрешне граматике ова реченица добија сасвим друго значење од намераваног. Њен завршни део уместо намеравамо рећи мало више о епископу Максиму овако написан значи: не намеравамо рећи више о епископу Максиму. Тешко је поверовати да су нпр. Бер и Лаут могли потписати овако назврени текст (има Таса неки израз, не сећам се... иронишем). А да је Макса писао овај текст говори највише податак да ни његова мајка не би могла оволико да га хвали као он што је исхвалио себе! Када сретнем Бера и Лаута, рећи ћу им да их је поздравио Вилотић, и са задовољством гледати њихова зачуђена лица: Ко је то? А онда ћу их упитати и за те генијалне Максимове теолошке ставове. Барем 1 да ми наведу! Дакле, ово није била јавна петиција, него приватно послато мејлом, али и са сигурно много краћим текстом, па су потписи били бланко. Наравно да се Максим неће хвалити петицијом у којој се тражи његово свргавање (овде).
      Максим има и петицију на МАСИ (овде), а вели се: „Синод Српске православне цркве је мимо свих законских овлашћења наложио декану ПБФ... одузме право двојици наставника овог факултета да на њему предају. Синод злоупотребљава институт обичајног давања сагласности за избор у наставничка звања предвиђен чланом 95. Статута ПБФ, те произвољно тумачи и повлачи одобрење наставницима, чиме нарушава радна права и аутономију наставника који предају на Универзитету у Београду“. Постоји институција која одлучује да ли је нешто урађено мимо свих законских овлашћења, а не ова мрежа. Даље, не постоји никакав институт обичајног давања сагласности за избор у наставничка звања, већ је то регулисано статутом ПБФ, где у прамболи пише: „Универзитет у Београду - Православни богословски факултет... је самостално правно лице, установа Српске православне цркве и државе Србије у саставу Универзитета у Београду... од његовог оснивања. Факултет се налази под пуним духовним и канонским окриљем Српске православне цркве. Врховни покровитељ Факултета је ex officio Његова Светост Патријарх српски“.
      Дакле, ПБФ је установа Цркве и Државе, али под пуним духовним и канонским окриљем СПЦ. Црква надгледа и равна овим факултетом и у духовном смислу (доктрина) и правном (канонски). Одредница пуним значи да је та власт потпуна, а не да неко може ван СПЦ да је мења. Зато се и наставља: Врховни покровитељ Факултета је ex officio Његова Светост Патријарх српски. Еx officio значи по праву. То даље значи да Патријарх може да самостално одлучује по свим питањима на ПБФ. То је по статуту. Дакле, сам Патријарх може да смени декана, али се у пракси поштује процедура и установе које постоје на ПБФ, осим кад ове не покушају да се побуне, као што је сада случај.
      Сасвим је јасно да либераши (преобучени бивши комунисти) покушавају да отму БФ од Цркве. Тако пишу у овој петицији: „Такође, тражимо да се рад ПБФ врати у оквире регулисане Статутом Универзитета и Законом о високом образовању и да се из Статута ПБФ уклони одредба о давању сагласности Синода СПЦ предавачима на факултету“. Другим речима, да ПБФ нема никакве везе са СПЦ. Зашто се Максим и Вилотић и Игњатије нису пре бунили против ових одредби? Они су по истим одредбама постављени на места која су обнашали, а по истим сада и лете. Шта им ту није јасно? Зли Синод им је одговаро када су добили радна места, сада им смета? И ове уредбе проглашавају недемократичнима! Па није Црква луда да им преда БФ у руке.
      Дакле, пучисти ће бити скинути. ПБФ може и да се осамостали, да се отпусти скоро половина кадра, и да ови праве неки свој факултет јер ће морати да напусте зграду. Све владике пучисти и свештеници биће рашчињени, лаици анатемисани. Онда нека праве свој факултет. Но, тај кадар неће бити запослен у СПЦ. Тада ће се видети и какви су то стручњаци, јер ниједан неће моћи да се запосли у Византолошком или сличним институцијама јер су неуки. Сада нека подрже Игњатија у самоубилачком артемитском подухвату, а када овај буде рашчињен, питаћу их где ће бити свештеници. Ми смо мала Црква. Сви се знамо.
      Доживели смо то да су нас некада комунисти избацили са Универзитета, а да то сада покушавају наши који наши никад и нису били. Преживели смо комунисте, преживећемо и ове.
    • Од Логос,
      На познатом црквеном сајту „Живе Речи Утехе“ прочитао сам текст Слободана Лукића, свештеника Митрополије црногорско-приморске под насловом „Да ли је православној теологији данас потребна Црква“, који је на поменути сајт, како сам уочио, доспио са званичног интернет сајта Митрополије ЦП. Није ми намјера да вршим детаљну анализу текста, већ да подстакнут садржајем, тј.одређеним питањима и одговорима на које о. Слободан упућује изнесем напросто неколико својих мисли. Намјера ми је да се осврнем и на текст Оливера Суботића, свештеника АЕМ београдско-карловачке кога сам прије отприлике мјесец дана прочитао на истом ЖРУ сајту, а који је говорио о дарвинистичком спору, како о. Оливер написа, „из једне друге перспективе“.
       
      Мисли које сам пронашао су биле само окидач за размишљање и односе се на неке дијелове њихових текстова које су у мом уму породиле одређена питања. И не тичу се, у случају текста о. Оливера, онога што он и неки називају „дарвинистичким спором“, већ, као што ће се видјети из наставка, о питању тзв. академског богословља. Заправо, текст о. Оливера ми је битан првенстено (ако не и сасвим) због идеје о исихастичком манастиру који би требало основати у Београду. Како и због чега, рећи ћу на самом крају, у контексту свега што ће прије тога бити речено. Желим да нагласим да браћа ни у ком случају не схвате да ових неколико скромних редака представљају критику њиховог богословља, нити провоцирање полемике. Ако уопште и дође до некога од њих, текст који је пред вама је покушај размјене мишљења, покушај давања мишљења из унеколико другачијег угла , јавно ћаскање о свима нама важним и драгим темама (ако се то тако смије назвати). И ништа друго.
      Најприје, хтио бих да кажем неколико ријечи о претпостављеном антагонизму тзв. академског у односу на богословље које се може назвати „опитно“ или „подвижничко“. Ако ме осјећај не вара, рекло би се да академско богословље, барем у тексту о. Слободана, задобија негативно значење, док га о. Оливер сматра, рекло би се – потенцијално негативним. (Слободан чак није ни поменуо израз „академско богословље“ , али из контекста дозвољавам себи да помислим да на то мисли). Овом приликом нећу говорити о томе шта би могло да значи то да је богословљу потребна Црква, што у Хришћанској теологији ваљда нико озбиљан не спори. Напоменуо бих само да не сматрам да је и то саморазумљиво, већ захтијева богословску интерпретацију како би се избјегао цензорски однос институционалне Цркве (Сабора, Синода) над теологијом Цркве.
      На темељу прочитаног стичем утисак да академско богословље може да буде опасност за црквени живот, или можда већ и јесте, пошто његова интерпретација чак и у неким савременим проблемима у Православљу нуди основ за погрешне закључке (нпр. теологија митр. Зизјуласа, апострофирана код о. Слободана). На страну сада то колико савремени проблеми у Православљу имају уопште стварне везе са било којом школом теологије, мени у очи упада једна друга ствар на који су ме поменути текстови понукали давши ми повод за размишљање.
      Наиме, лоцирати проблем наше помјесне Цркве у сферу академске теологије значило би да су интелектуализам, високоученост, критичко размишљање, академизам и сличне појаве реалност снажно заступљена у СПЦ. Као да се напросто саплићемо о интелектуалце и академске богослове у срединама у којима живимо своју црквеност. Да ли је баш тако? Прије ће, чини ми се, истини одговарати да су такве личности права ријеткост, док са друге стране у нашим заједницама нећемо имати проблем да лоцирамо вјерски фундаменталистично – фанатичне тенденције, национално-романтичарске, све до екстремних, као уосталом и мноштво тенденцја ка празновјерју и пуком ритуализму. И много чега другог. Интелектуалци теолози (у које се ни по чему не убрајам, дакле, не браним своју браншу) су, судећи по мом искуству, најчешће изузетак, да не кажем инцидент.
      Као други примјер тога да учени теолози, па тако ни „академска теологија“ нису у походу заузимања Цркве може да нам послужи и само летимични поглед на савремено црквено издаваштво у СПЦ. Опште је познато да се готово свака епархија у нашој Цркви, као и десетине манастира и парохија, баве издавачком дјелатношћу. Наслови које можемо видјети на црквеним штандовима, сигуран сам да не претјерујем, у преко деведесет посто случајева казују нам да је ријеч о литератури која би се у уџбеницима патрологије сврстала у корпус аскетске литературе. Теме молитве и духовништва, поста, новог антихристовског поретка коме треба да се подвижнички одупремо, житија светих, књиге духовних поука стараца монаха, разне верзије молитвеника за све прилике и неприлике, монографије манастира, књиге о православном васпитању дјеце, о болести, гријеху, подсјетници за исповијест итд. итд., у толиком броју премашују наслове које потписују тзв.академски теолози, професори и научни радници који у свијету теолошке науке свједоче Христа у Цркви. Наслови ових теолога можда могу по броју да се мјере једино са издањима разних „православних кувара“ за посне и мрсне дане, мада сам склон да помислим да су и ту у мањини.
      На страну и то што смо свједоци да (нарочито манастирске) публикације доносе неријетко књиге аутора у најмању руку сумњивог ауторитета. Имајући у виду да о овим „учитељима“ од реда сазнајемо само на основу њеног или његовог имена и звања које видимо на корицама (без икаквих других референци или биљешке о писцу). Тако на корицама тих публикација можемо да прочитамо име ауторке или аутора, попут нпр.монахиња та и та, или архимандрит тај и тај, или пак само на штури податак о мјесту живљења, нпр тај и тај – петроградски, без иједног другог податка који би нам указао на евентуалну релевантност мишљења које ћемо наћи између корица. Будући да исти говоре о јако важним темама, рецимо о васпитању дјеце, или о болести и смрти, онда би можда забринутост било корисније управити ка таквим појавама те на том терену сигнализирати евентуалне „опасности“ или „контаминацију“. Ако је овако, а чини ми се да јесте, тада се с правом можемо запитати откуда долази страх од онога што мање више можемо подвести под појам „академска теологија“?
      Када је ријеч овом термину, термину „академска теологија“, или боље речено о осјећају који сам стекао да уважена браћа имају по том питању, а који је како рекох потенцијално негативан, или у најмању руку потенцијално проблематичан, дозволићу себи пар мисли. Ова проблематичност се рекао бих проналази у томе што се академска теологија ставља насупрот ономе што би могло да се изједначи са подвигом или подвижништвом у Цркви. Такве мисли чују се неријетко у одређеним круговима, нарочито у манастирским и манастирима блиским, и много јаче него што их гласи ехо ових двају текстова. Постоји тако отприлике нешто што представља академско са једне, а са друге стране нешто што представља опитно или подвижничко, што ће рећи „право“ богословље Цркве. Или, у крајњем случају, заједница овога двога могућа је у кодификованом подвижничком амбијенту (старац Софроније, старац Василије Гондикакис).
      У овом тренутку пада ми на памет детаљ из недавног дуела двојице јавних интелектуалаца, Славоја Жижека и Џордана Питерсона, названог из неког разлога „Дуел стољећа“ (доступан на Јутјубу). Наиме, Жижек у улози неомарксисте суочио се са Питерсоновом (бљедуњавом) критиком марксизма у савременим друштвима. У једном тренутку Жижек га је прекинуо рекавши напросто „имена, дајте ми нека имена, ко су ти неомарксисти, ја их не видим“? Чини ми се да би ради јасноће по питању отклона од евентуалних аномалија „академске теологије“, било од користи навести барем неколико примјера, нека имена. По могућности имена западних теолога, јер, како ми се чини, тај вал нас претпостављено запљускује са Запада. Дакле, реторички се питам, ко су ти који богословствују а нису подвижници?
      Мислим да по овом питању разумијевање подвига не смије да се сведе на класични (понајприје монашки, пустињачки) тип подвига. Ако се заинтересујемо за животопис било кога од оних који би се, претпостављам, могли назвати академским теолозима открићемо задивљујуће посвећеничке, тј изразито подвижничке црте њихових карактера. Па да ли ико може да замисли да изњедрити богословки опус размјера једног Зизјуласа не изискује подвиг – непроспаване ноћи над текстовима св. Писма и Отаца, мјесеце и године посвећеног трагања? Ко је икад имао прилику да разговара са студентима теологије из Атине могао је да сазна о смјерности старца Х. Јанараса који сваке недеље скрушено учествује у св. Литургији у храму св. Ирине. О Калисту Веру, љубитељу Свете Горе и о његовом ученику о. Џону Беру да и не говорим. Даље, треба прочитати мемоаре Ханса Кинга па видјети како описује нпр. Карла Барта, човјека који је дан и ноћ живио за Христа, погружен у теологију. Споменућу и Јиргена Молтмана који у предговору своје антологијске књиге „Распети Бог“ говори како је у британском логору као петнаестогодишњак, за вријеме Другог свјетског рата пронашао Библију и у распетоме Христу као своме вјечном састрадајућем Богу – брату пронашао себе, и одлучио да Њему посвети свој живот. Страдања и прогоне у својој Цркви кроз која су пролазили Ив Конгар или фон Балтазар или К. Ранер и толики други „академски“ пружају нам сасвим другачију слику која баца сјенку на покушаје уопштавања и супротстављања академског и подвижничког, теологије и живота код савремених и теолога из нама блиске прошлости. На крају ових примјера (из којих сам намјерно, да ми се не спочита „странчарење“, изоставио имена савремених српских „академских“ теолога, од којих су ми неки пријатељи и за чије подвиге и страдања знам, и дивим им се) парафразираћу ријечи великог историчара Цркве и теолога Јарослава Пеликана који је у једном од својих посљедњих интервјуа, одговарајући на питање да ли изачим жали рекао да дугује извињење својој породици и пријатељима. Дугује га, рекао је, стога што је и у ријетким тренуцима одмора, на скијањима и пецањима, његов ум увијек био заокупљен само једним – теологијом, те није могао да им се посвети онолико колико су заслужили.
      Све наведено, а има тога још, речено је са јасном намјером да илуструје да је бити истински академски теолог по мом скромном мишљењу неодвојиво од подвижничке посвећености највећој љубави – Ријечи Божијој – Христу. Ако је заиста тако, онда можемо да закључимо да у темељу академског призвања, једнако као и у темељу сваког подвижништва, стоји искрена љубав и спремност на жртву. Богословље се не смије и не треба сводити на ученост, али су богослови увијек и свагда – ученици, као што нам Новозавјетни текст на толико мјеста понавља и тиме недвосмислено показује. То да ли неко бдије у стасидији светогорског манастира или у својој радној соби у кући или у свом професорском кабинету, не представља суштинску разлику.
      Потреба препознавања различитих дарова у Цркви (Рим. 12, 6-8) је кључна уколико не желимо да избјегнемо разне једностране приступе који могу да противбиблијски редукују дисање Духа (уп. Јн. 3, 8) на оне сфере које се нама чине пријемчивим или допадљивим. Или још горе од тога, да својим опортунизмом у Цркви чинимо хулу у покушају да користимо теологију, тј. „теологију“ у сврху личнога ћара и афирмације своје искомплексираности. (Усуђујем се рећи да се и то може уочити у нашој црквеној свакодневици, а што је срамота. Да се разумијемо, не мислим на ауторе чије сам текстове поменуо). Важно је напоменути да треба да се чувамо уопштавања, која најчешће имају за циљ симулирање знања код људи у Цркви (сјајан израз проф. Д. Ђога). Православни, колико сам могао да сагледам у и око себе, имају веома оскудно знање по питању западне теологије. Неки ће рећи да је тако умногоме и по питању философије, а поготово природних наука. Међутим, неријетко је случај да се не либе да дају (самим тим паушалне) оцјене о свеукупности те теологије, тј.да износе дефинитивне вриједносне судове о њој. Уколико бисмо поставили питање слично Жижековом, тј. које књиге, који аутори, која област, шта код Ранера, гдје код Бултмана?… Страхујем да би одговори били у већини случајева поражавајући. По питању познавања Библије, страх би такође био оправдан. Ако ништа друго, број превода Библије на нашем језику, који може да стане на прсте једне руке могао би да нам, поред славља и поноса, ове јубиларне године подари и 800 разлога за дубоко покајање и преиспитивање. Поред осталог, и овај аргумент може да се дода на тас који мјери присуство академског богословља код нас у СПЦ, и да буде аларм који свједочи о опасности недостатка а не никако о опасности од академског богословља.
      На крају, као што сам и обећао на почетку, осврнућу се на приједлог о оснивању исихастичког манастира у центру Београда који је о. Оливер изнио у тексту о дарвинизму. Тај манастир би, како сматра он, требало да оплемени београдску црквену средину, а у првом реду младе студенте теологије, благодатно аскетским духом црквеног подвижничког предања. Када сам прочитао ту мисао прво што ми је на памет пало било је да би академско богословље било много потребније српском монаштву неголи монаштво младим теолозима и уопште теологији. Због чега тако мислим?
      Држим да одговор на ово питање напросто „вришти“ са свих страна. Иако ријечи о. Оливера лијепо звуче, под предпоставком да би таква манастирска заједница могла да заличи на Свету Гору из Паламине епохе или на јудејску пустињу из Дамаскиновог времена, или пак на чувени Студитски манастир. Или манастир Есекс који је он поменуо. Но да ли нам трезвени поглед на стање у данашњем српском монаштву даје реалан основ за таква надања? Тешко! Сјетимо се само трагедије од прије отприлике једне деценије када је наочиглед свих преко стотину монаха из (до тада управо због монаштва нарочито слављене) епархије рашко – призренске, склизнуло у раскол, који се од тада до данас само још више распламсава. Ако томе додамо зилотска настројења разних „духовника“ који вршљају по парохијским заједницама, не марећи за канонско устројсво Цркве (осим у случају својих звања и инсигнија), па прегршт јутјуб монашких „звијезда“ који ауторитарно говоре на толики број тема, од питања брачне постеље до тријадологије, од бриселских компјутера до матичних ћелија, од умјетности до јеловника и граница Цркве, спашених, погубљених за вјечност… На толики број тема се, по мом сазнању, ниједан „академски теолог“ није дрзнуо да говори.
      Шта рећи о феномену монаха „равноземљаша“, па о гротескности снимака старца једног манастира који заодјенут кукуљем великосхимника руске традиције (знака крајњег смирења) носи у исто вријеме у десној руци игуманску штаку (знак власти) и позлаћени крст на грудима (?!). Све наведено није покушај бацања камена на наше монаштво, већ напросто питорескно жели да укаже како је нашем монаштву потребно озбиљно богословско промишљање. Академска теологија би, чини ми се, могла итекако да прискочи у помоћ том и таквом монаштву. Можда би у том случају могли избјећи рецимо, бламажу у којој поједини манастирски штандови на сајму књига нуде своје производе, од вина до козметике, другим ријечима све – осим књига.
      Образац западних монашких редова би такође могао да послужи као задатак за конструктивно размишљање, колико год таква помисао може да звучи одбојно данашњем српском монаштву за које се чини да је у доброј мјери заробљено у једну епоху. А и то само на спољашњем плану, будући да од те, византијске епохе баштини углавном само стил, да не кажем стајлинг. Претпостављена супериорност монашког опита над академском теологијом могла би се у трезвеном теолошком сагледавању показати као једна у низу симулација које постоје у црквеном животу. Без дубоког теолошког промишљања, за које ми из се чини да су у СПЦ данас способни само академски теолози, на основу изнесене слике (част изузецима) српског монаштва, бојим се да би евентуални манастир у Престоници проузроковао више штете неголи користи. То је мисао коју сам хтио да образложим.
      Још једном желим да нагласим, ако уопште и може да постоји дилема, да то што сам уопште поменуо имена и текстове о. Слободана и о. Оливера напросто стога што су неки дијелови тих штива послужили као инспирација, тј. повод који ми је дао прилику за пар варијација на тему, за размишљања која се у великој мјери директно и не односе на садржај самих текстова.
      Завршићу ријечима Карла Ранера, једног од највећих академских теолога 20. вeка, које говоре како о њему тако, слутим, и о самој академској теологији.
      „Ако сам у своме животу могао барем нешто мало помоћи било коме да се охрабри, да с Богом разговара, да на Њега мисли, да у Њега вјерује, да му се нада и љуби га, онда се – мислим – исплатило живјети.“
       
      Извор: Теологија.нет

      View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...