Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
Zoran Đurović

Осврт на збуњујући интервју Владике Максима НИН-у

Оцени ову тему

Recommended Posts

пре 11 минута, Desiderius Erasmus рече

@Талични Том

 

59. А главари свештенички и старешине и сав сабор тражаху лажна сведочанства на Исуса да би Га убили;

60. И не нађоше; и премда многи лажни сведоци долазише, не нађоше. Најпосле дођоше два лажна сведока

Је л' ово била логика Цркве или пала логика?

Или ово: 

47. Онда главари свештенички и фарисеји сабраше скупштину, и говораху: Шта ћемо чинити? Човек овај чини многа чудеса.

48. Ако га оставимо тако, сви ће га веровати; па ће доћи Римљани и узети нам земљу и народ.

49. А један од њих, по имену Кајафа, који оне године беше поглавар свештенички, рече им: Ви не знате ништа;

50. И не мислите да је нама боље да један човек умре за народ, неголи да народ сав пропадне.

?

Мислиш да нам је то џабе записано у Јеванђељима?

Довољно си паметан да сам можеш да процениш и разлучиш шта је шта. Није ти потребан суфлер...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Талични Том рече

Довољно си паметан да сам можеш да процениш и разлучиш шта је шта. Није ти потребан суфлер...

Па, јел' видиш, дакле, да црквени главари итекако могу да поступају по потпуно палој, приземној и поквареној логици?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 7 часа, Талични Том рече

 @Avocado Надам се да се не љутиш што си морао дуго да чекаш на одговор. Како кажу наши стари: ”Џаба је глувоме шапутати, и ћоравоме намигивати!”, те се стога бојим да ће и овај одговор да буде узалудан. 

Без икакве лажне скромности могу одмах да се сложим са тобом да ја нисам баш најбоље упућен у логику као науку, као грану филозофије која изучава идеалне методе мишљења и испитивања… Још више ми је страна логика као вештина (и метода) правилног мишљења. Углавном, до сада сам о томе трабуњао.

Ma dobro... bitno je da sad naučio šta ta reč zaista znači... idi i ne greši više...

;)

 

Цитат

Нарочито када сам говорио како: "постоје твоја (људска) логика (логика којом се руководе пали људи који не живе у Цркви, али живе у палом свету) и логика Цркве (којом се руководе пали људи у Цркви)."

Само ми није јасно једно: како то да ја нисам једини који трабуња о томе?!

Ne znam šta ti tu nije jasno? Retko ko pravi unikatne greške... koju god grešku da napraviš nije teško naći neke koji su istu tu grešku napravili...

 

Цитат

Рецимо, ево шта у Догматици Православне Цркве (Том трећи, први део), каже Св. Јустин Ћелијски:

Видиш ли како Светитељ Божији, благодаћу која му је дата свише, добро запажа: 

Смеш ли да и за њега кажеш како трабуња када каже ”да је божански разум, божанска логосност, божанска логика, у ствари једина логика, једини смисао и Људскога бића и људскога живота, и свега што постоји”?!

Ne znam da li smem baš to da kažem, to zavisi od pravila ovog foruma, ali sam siguran da smem da kažem da nije u pravu.

A moram da primetim da se to ne uklapa i sa opisom logike koji si prethodno naveo.

 

Цитат

И када недуго затим, божански надахнуто, наставља: 

Не руши ли овим речима Свети Јустин Поповић твоју теорију (мишљење, знање, образовање, атеизам…), која каже да ”не постоји моја, твоја, црквина логика и слично”?! 

Ne ruši... ti smatraš da ruši jer kao neizrečenu premisu uzimaš: Justin je u pravu za sve što je napisao.

Verovatno zato što smatraš da Bog postoji, da su neki ljudi bogonadahnuti i šta god da napišu je tačno i da je on jedan od takvih... ili nešto slično tome.

I onda sasvim logično dolaziš do zaključka da je dovoljno citirati nekog takvog da bi demonstrirao neku istinu.

Da pomognem tebi (za Justina je kasno)... i to je primena logike (one jedne i jedinstvene)... samo su premise različite... jer logika pomaže da izvedemo ispravan zaključak iz premisa ali se ne bavi istinitošću početnih premisa (aksioma).

Ostale neću komentarisati ... nema potrebe...

Share this post


Link to post
Share on other sites

 @Avocado Сигуран сам да си читао (можда и више пута) Егзиперијевог Малог принца. Најискреније, разочарао би ме ако ниси. Сигурно се сећаш оног дела у књизи када Мали принц сусреће лисицу и читавог разговора који су водили. Не верујем да си заборавио сцену када лисица каже Малом принцу да оде од ње и да поново погледа руже које је претходно видео, и да ће му након што се поново врати код ње открити једну тајну. Када се Мали принц вратио код лисице да јој каже збогом пре него што продужи даље, лисица му је открила тајну. Сасвим једноставну, и утолико више јединствену: ”Човек само срцем (вером) добро види. Суштина се очима (разумом) не да сагледати.”

И ја ћу теби открити једну тајну. Ово наше вербално препуцавање је ништа у односу на неке друге, знатно озбиљније ствари. Рецимо, уметност је када човек преживи зенге у Хрватској, муџахедине у Босни, УЧК-овце на Космету, где му је често ”глава у торби” и где у делићу секунде мора да донесе исправне одлуке које не спашавају живот само њему, већ и неким другим људима око њега. То када је адреналин на врхунцу и када срце куца 300 на сат, то су граничне ситуације у којима те или има или нема, ”или јеси или ниси лав”. Ово овде - наше форумско транге-франге - је мала маца у односу на то тамо. Дај Боже да ништа од тог тамо ниси окусио!

Вероватно знаш понешто и о Блезу Паскалу. Не сумњам да си упознат са тиме да су поља његовог интересовања била не само природне науке, већ и религија. Нисам сигуран да си чуо (можда и јеси) да су му последње, предсмртне, речи биле: ”Нека ме Бог никада не напусти”. Блаженопочивши владика Хризостом (Војиновић) у једној својој беседи описује тренутак који је пресудно утицао на Паскала да из једног стања очаја поново осети Божију близину, и да након тог просветљења свише, остатак живота посвети Богу и ближњима: научничким радом, писаном речју, делима милосрђа... Ево, како то описује дивни и мудри српски владика Хризостом:

Цитат

Нешто се слично било догодило и са француским мислиоцем Паскалом. 

Био му је умро отац, а сестра отишла у манастир, и он остао потпуно сам у свету. Да би се разонодио посећивао је салоне у којима се скупљало друштво, забављао се, играо, слушао музику... Али му је убрзо то све постало тако мрско да је почео осећати скоро неподношљиву одвратност према читавом свету. Носио је у души страховиту празнину, мучио се читаву годину дана, молио се Богу да га избави, али помоћи није било и чинило му се да га је Бог напустио... И једне новембарске ноћи, док је читао Јованово јеванђеље, душу му је изненада озарила божанска благодат и сва се тама намах разагнала. Дрхтавом руком, крактим реченицама бележио је шта је том приликом осетио. Записао је:

”... Сигурност... Осећање. Радост. Мир...
Заборав света и свега, сем Бога...
Радост, радост, радост, плач од радости...
Потпуно и слатко одрицање...”

Хартију на којој је записао шта је те ноћи доживео Паскал је ушио у свој капут и увек носио са собом да би се на ту ноћ озарења стално подсећао. Али све то није било потребно. Сам тај доживљај био је тако снажан да је потиснуо све и стао у први план у његовој души.

Отишао је да проживи извесно време у манастиру, устајао је на рана богослужења, молио се, издржавао без муке постове и бдења и осећао као да је на небу. Затим се вратио своме књижевничком и научничком раду и цео живот проживео за Бога и за ближње као неки светитељ.

Писао је: ”Желим свима да осећају оно што ја осећам... У све дане свога живота благосиљам Искупитеља који ми је ове дане подарио...”

(Поновно рођење, из књиге ”Тихи глас”)

Чувена је и Паскалова опклада која говори о томе да је боље веровати да Бог постоји; јер је боље веровати у нешто него не веровати уопште. У својој опклади Паскал пружа један аналитични процес по коме особа може да процени вредност веровања у Бога. Паскал, дакле, даје две опције: веровати или не веровати.
Из овога следе могућности:

  • Верујеш у Бога.
    – Ако Бог постоји, идеш у рај после смрти; што значи да имаш бескрајну добит.
    – Ако Бог не постоји, губиш; твој губитак је коначан и самим тим занемарљив.
  • Не верујеш у Бога.
    – Ако Бог постоји, идеш у пакао; губитак је бескрајан.
    – Ако Бог не постоји, твоја добит је коначна и самим тим занемарљива.

Овим опцијама и статистикама Паскал се надао да је доказао да је једино разборито решење за човека – веровати у Бога. Паскал се такође надао да ће бар, ако не успе да невернике претвори у хришћане, успети да им покаже сврху, вредност и прагматичност веровања у постојање Бога. 

Једна од чувених Паскалових мисли је и ова: ”Постоје само две врсте људи које можемо назвати мудрим: први, који Богу служе свим срцем, јер су га упознали; други, који га свим срцем траже, јер га још нису упознали.” Најискреније, нисам сигуран да ти припадаш и једној од ове две врсте људи. Мислим да се на тебе пре могу односити речи из једне јеврејске пословице која гласи: ”Нема места за Бога у ономе ко је пун самог себе!”

Јер, када ти о Светом Авви Јустину Ћелијском напишеш следеће (отпишеш ми на следећи начин)...

пре 14 часа, Avocado рече

Ne znam da li smem baš to da kažem, to zavisi od pravila ovog foruma, ali sam siguran da smem da kažem da nije u pravu.

A moram da primetim da se to ne uklapa i sa opisom logike koji si prethodno naveo.

...и уз то додаш и ове речи (мисли):

пре 14 часа, Avocado рече

Ne ruši... ti smatraš da ruši jer kao neizrečenu premisu uzimaš: Justin je u pravu za sve što je napisao.

Verovatno zato što smatraš da Bog postoji, da su neki ljudi bogonadahnuti i šta god da napišu je tačno i da je on jedan od takvih... ili nešto slično tome.

I onda sasvim logično dolaziš do zaključka da je dovoljno citirati nekog takvog da bi demonstrirao neku istinu.

Da pomognem tebi (za Justina je kasno)... i to je primena logike (one jedne i jedinstvene)... samo su premise različite... jer logika pomaže da izvedemo ispravan zaključak iz premisa ali se ne bavi istinitošću početnih premisa (aksioma).

...тиме само показујеш своју бекрајну празнину. И то не било коју празнину! Реч је о оној унутрашњој празнини која се надима знањем, рациом, језикословљем (које код тебе често прелази у празнословље) и која је сама себи довољна. Њом/е живиш, њом/е дишеш, њом/е се храниш и наслађујеш. Али, како рече Свети Апостол: ”Знање надима, а љубав изграђује.” (1 Кор. 8, 1).

То да теби речи Светог Јустина Поповића неће ништа значити, то ми није било непознато ни док сам ти писао претходни пост. Нисам његове речи писао због тебе. Писао сам их због оних православних хришћана, чланова овог Форума, који твоје безбожништво подржавају и ликују када ти у вербалном дуелу ”победиш” неког ко се не уклапа у њихове либерално-православне ставове. Они су за веће жаљење него ти. Јер, твоје речи не умањују ништа од Светитељеве величине. Напротив! Само га још више чине светим и светлим, у односу на ону таму која је захватила твоју и душе оних православаца који ти се диве.

Чувена је анегдота из живота Св. Јустина Ћелијског, у којој се описује једно његово путовање из престонице до Ваљева. Било је то након рата, када су Титови официри били пуни себе, мислећи да им нико ништа не може (нешто попут тебе). Задесило се тако да је Свети Јустин путовао у купеу са три таква официра (фићфирића) који су једним делом на том путешествију покушавали да се спрдају са Авом Јустином и са његовом вером у Бога. Ава Јустин их је трпељиво слушао, трудио се да буде хришћански учтив, да не одговара на провокације. У једном тренутку, ипак није могао да се уздржи. Када су га обесни официри питали да ли постоји нека разлика између њих и њега, Ава Јустим им је одговорио да постоји. ”Која је то разлика?”, били су знатижељни официри. ”Па ја сам Србин, а ви нисте”, одговорио им је Авва. ”Како нисмо?”, упитали су га официри и наставили: ”Па, ми смо рођени у Србији, и ми смо Срби!”, нашта им је Свети Јустин Ћелијски, без имало страха, одговорио: ”Нисте, нисте. И во је рођен у Србији, али није Србин!”. Након тога официри су заћутали. Ти процени зашто.

У претходном посту навео сам ти мишљења неколико знаменитих теолога (двојица од њих су Срби) који разликују две логике - светску и Црквену, а ти и даље тврдиш супротно - да постоји само једна логика. Уз то отписујеш ми следећим речима:

пре 15 часа, Avocado рече

Ostale neću komentarisati ... nema potrebe...

Свакако да нема потребе да коментаришеш ни о. Јована Мајендорфа, још мање протојереја-ставрофора др. Зорана Крстића (можда и будућег ректора БФ), као ни проф. др Мирка Сајловића. Њихову мисао ти - просто и једноставно речено - не можеш да разумеш. Опет овде морам да те подсетим на Св. Тајну Миропомазања (нераскидиво везану за Свету Тајну Крштења) у којој миропомазани задобија: Печат дара Духа Светога, којим може да разуме језик и логику Цркве. Ти си тога лишен, самим тим лишен си и могућности да разумеш оно што је Егзипери једноставно формулисао: ”Човек само срцем (вером) добро види. Суштина се очима (разумом) не да сагледати.”

Да завршим са једном причом из Русије, из времена када је та Света земља била под совјетском (комунистичком) окупацијом. У једно руско село дошао је неки комунистички безбожник, вероватно политички комесар, по задатку. Његов задатак је био да убеди мештане тог села како нема Бога. Сакупио је он, уз обилату помоћ полиције, све мештане тог села, међу њима и сеоског попа, и кренуо да им држи предавање. И причао им је он као Бог не постоји, како је то све поповска пропаганда. Свашта нешто им је он испричао тога дана. Када је мислио да их је све убедио, каже он попу: ”Ајде, товариш попе, шта ти имаш да кажеш?”. А поп рече: ” Ја ћу рећи само две речи - Христос воскресе!, а сав окупљени народ му одговори: ”Ваистину воскресе!”.

Паметноме доста...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 5 часа, Талични Том рече

Рецимо, уметност је када човек преживи зенге у Хрватској, муџахедине у Босни, УЧК-овце на Космету

Треба бити поштен, па рећи да је '90-их често и нас била уметност преживети...

пре 5 часа, Талични Том рече

Чувена је и Паскалова опклада која говори о томе да је боље веровати да Бог постоји; јер је боље веровати у нешто него не веровати уопште. У својој опклади Паскал пружа један аналитични процес по коме особа може да процени вредност веровања у Бога. Паскал, дакле, даје две опције: веровати или не веровати.
Из овога следе могућности:

  • Верујеш у Бога.
    – Ако Бог постоји, идеш у рај после смрти; што значи да имаш бескрајну добит.
    – Ако Бог не постоји, губиш; твој губитак је коначан и самим тим занемарљив.
  • Не верујеш у Бога.
    – Ако Бог постоји, идеш у пакао; губитак је бескрајан.
    – Ако Бог не постоји, твоја добит је коначна и самим тим занемарљива.

Никада ми се није свиђала ова његова опклада (премда јако волим Паскала). Испада да у Бога треба веровати из прорачунатости и користољубља. Значи, 'ај да кажем да верујем, па немам шта да изгубим... Да ли је таква вера уопште спасоносна?

Share this post


Link to post
Share on other sites
Пре сат времена, Desiderius Erasmus рече

Треба бити поштен, па рећи да је '90-их често и нас била уметност преживети...

Као што свако време има своје бреме, тако и свако место (живљења) носи неко своје бреме. У праву си. Била је уметност преживети на било ком месту бивше СФРЈ тих 90-тих година. Рецимо, на улицама једног града у Србији, човек који је све само није шверцер, морао је да продаје девизе (свих 200 марака, колика је била његова уштеђевина) не би ли од дневне зараде (неких 10-15 марака) куповао болесној мајци лекове и потребне намирнице. И, као по неписаном правилу, баш њега локални полицајци-кабадахије приведу у Станицу због незаконитог трговања девизама. Ајд’ што га приведу, већ му и узму тих 200 марака, иако их (у тренутку дешавања радње) многи људи на улици моле да оставе тог човека на миру. Један од их, такође дилер, им каже: ”Приведите мене, оставите њега!”, али, јок, ови се баш намерачили на њега. Па, онда, нешто касније, кад се тај човек тужан и посрамљен врати на улицу, а ”колеге” - од којих многи као и он нису у том дилерисању видели извор баснословне зараде, већ пуког преживљавања - му спремиле тих 200 марака, да има са чиме поново да ради. Свако је дао колико је могао, да би му надокнадили штету.

пре 1 сат, Desiderius Erasmus рече

Никада ми се није свиђала ова његова опклада (премда јако волим Паскала). Испада да у Бога треба веровати из прорачунатости и користољубља. Значи, 'ај да кажем да верујем, па немам шта да изгубим... Да ли је таква вера уопште спасоносна?

Зашто не би била?! Може да буде добар увод у један дубљи однос са Богом. Паскал је познавао добро душу западног човека, и на њима близак начин покушавао је да апологетише. Најпростије речено: Ја верујем у Бога, и ако Бог не постоји нико други није на губитку сем мене. А и тај губитак је занемарљив. Али, ако Бог постоји а ја не верујем у њега, онда сам ја у великом губитку. Зато ћу увек изабрати да верујем у Бога, чак и ак Он ”не постоји”. Паскал је имао живу веру, ону која га је често стављала у ситуацију да се (стилски речено) ’рве с Богом.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 8 часа, Талични Том рече

 @Avocado Сигуран сам да си читао (можда и више пута) Егзиперијевог Малог принца. Најискреније, разочарао би ме ако ниси. Сигурно се сећаш оног дела у књизи када Мали принц сусреће лисицу и читавог разговора који су водили. Не верујем да си заборавио сцену када лисица каже Малом принцу да оде од ње и да поново погледа руже које је претходно видео, и да ће му након што се поново врати код ње открити једну тајну. Када се Мали принц вратио код лисице да јој каже збогом пре него што продужи даље, лисица му је открила тајну. Сасвим једноставну, и утолико више јединствену: ”Човек само срцем (вером) добро види. Суштина се очима (разумом) не да сагледати.”

И ја ћу теби открити једну тајну. Ово наше вербално препуцавање је ништа у односу на неке друге, знатно озбиљније ствари. Рецимо, уметност је када човек преживи зенге у Хрватској, муџахедине у Босни, УЧК-овце на Космету, где му је често ”глава у торби” и где у делићу секунде мора да донесе исправне одлуке које не спашавају живот само њему, већ и неким другим људима око њега. То када је адреналин на врхунцу и када срце куца 300 на сат, то су граничне ситуације у којима те или има или нема, ”или јеси или ниси лав”. Ово овде - наше форумско транге-франге - је мала маца у односу на то тамо. Дај Боже да ништа од тог тамо ниси окусио!

Вероватно знаш понешто и о Блезу Паскалу. Не сумњам да си упознат са тиме да су поља његовог интересовања била не само природне науке, већ и религија. Нисам сигуран да си чуо (можда и јеси) да су му последње, предсмртне, речи биле: ”Нека ме Бог никада не напусти”. Блаженопочивши владика Хризостом (Војиновић) у једној својој беседи описује тренутак који је пресудно утицао на Паскала да из једног стања очаја поново осети Божију близину, и да након тог просветљења свише, остатак живота посвети Богу и ближњима: научничким радом, писаном речју, делима милосрђа... Ево, како то описује дивни и мудри српски владика Хризостом:

Чувена је и Паскалова опклада која говори о томе да је боље веровати да Бог постоји; јер је боље веровати у нешто него не веровати уопште. У својој опклади Паскал пружа један аналитични процес по коме особа може да процени вредност веровања у Бога. Паскал, дакле, даје две опције: веровати или не веровати.
Из овога следе могућности:

  • Верујеш у Бога.
    – Ако Бог постоји, идеш у рај после смрти; што значи да имаш бескрајну добит.
    – Ако Бог не постоји, губиш; твој губитак је коначан и самим тим занемарљив.
  • Не верујеш у Бога.
    – Ако Бог постоји, идеш у пакао; губитак је бескрајан.
    – Ако Бог не постоји, твоја добит је коначна и самим тим занемарљива.

Овим опцијама и статистикама Паскал се надао да је доказао да је једино разборито решење за човека – веровати у Бога. Паскал се такође надао да ће бар, ако не успе да невернике претвори у хришћане, успети да им покаже сврху, вредност и прагматичност веровања у постојање Бога. 

Једна од чувених Паскалових мисли је и ова: ”Постоје само две врсте људи које можемо назвати мудрим: први, који Богу служе свим срцем, јер су га упознали; други, који га свим срцем траже, јер га још нису упознали.” Најискреније, нисам сигуран да ти припадаш и једној од ове две врсте људи. Мислим да се на тебе пре могу односити речи из једне јеврејске пословице која гласи: ”Нема места за Бога у ономе ко је пун самог себе!”

Јер, када ти о Светом Авви Јустину Ћелијском напишеш следеће (отпишеш ми на следећи начин)...

...и уз то додаш и ове речи (мисли):

...тиме само показујеш своју бекрајну празнину. И то не било коју празнину! Реч је о оној унутрашњој празнини која се надима знањем, рациом, језикословљем (које код тебе често прелази у празнословље) и која је сама себи довољна. Њом/е живиш, њом/е дишеш, њом/е се храниш и наслађујеш. Али, како рече Свети Апостол: ”Знање надима, а љубав изграђује.” (1 Кор. 8, 1).

То да теби речи Светог Јустина Поповића неће ништа значити, то ми није било непознато ни док сам ти писао претходни пост. Нисам његове речи писао због тебе. Писао сам их због оних православних хришћана, чланова овог Форума, који твоје безбожништво подржавају и ликују када ти у вербалном дуелу ”победиш” неког ко се не уклапа у њихове либерално-православне ставове. Они су за веће жаљење него ти. Јер, твоје речи не умањују ништа од Светитељеве величине. Напротив! Само га још више чине светим и светлим, у односу на ону таму која је захватила твоју и душе оних православаца који ти се диве.

Чувена је анегдота из живота Св. Јустина Ћелијског, у којој се описује једно његово путовање из престонице до Ваљева. Било је то након рата, када су Титови официри били пуни себе, мислећи да им нико ништа не може (нешто попут тебе). Задесило се тако да је Свети Јустин путовао у купеу са три таква официра (фићфирића) који су једним делом на том путешествију покушавали да се спрдају са Авом Јустином и са његовом вером у Бога. Ава Јустин их је трпељиво слушао, трудио се да буде хришћански учтив, да не одговара на провокације. У једном тренутку, ипак није могао да се уздржи. Када су га обесни официри питали да ли постоји нека разлика између њих и њега, Ава Јустим им је одговорио да постоји. ”Која је то разлика?”, били су знатижељни официри. ”Па ја сам Србин, а ви нисте”, одговорио им је Авва. ”Како нисмо?”, упитали су га официри и наставили: ”Па, ми смо рођени у Србији, и ми смо Срби!”, нашта им је Свети Јустин Ћелијски, без имало страха, одговорио: ”Нисте, нисте. И во је рођен у Србији, али није Србин!”. Након тога официри су заћутали. Ти процени зашто.

У претходном посту навео сам ти мишљења неколико знаменитих теолога (двојица од њих су Срби) који разликују две логике - светску и Црквену, а ти и даље тврдиш супротно - да постоји само једна логика. Уз то отписујеш ми следећим речима:

Свакако да нема потребе да коментаришеш ни о. Јована Мајендорфа, још мање протојереја-ставрофора др. Зорана Крстића (можда и будућег ректора БФ), као ни проф. др Мирка Сајловића. Њихову мисао ти - просто и једноставно речено - не можеш да разумеш. Опет овде морам да те подсетим на Св. Тајну Миропомазања (нераскидиво везану за Свету Тајну Крштења) у којој миропомазани задобија: Печат дара Духа Светога, којим може да разуме језик и логику Цркве. Ти си тога лишен, самим тим лишен си и могућности да разумеш оно што је Егзипери једноставно формулисао: ”Човек само срцем (вером) добро види. Суштина се очима (разумом) не да сагледати.”

Да завршим са једном причом из Русије, из времена када је та Света земља била под совјетском (комунистичком) окупацијом. У једно руско село дошао је неки комунистички безбожник, вероватно политички комесар, по задатку. Његов задатак је био да убеди мештане тог села како нема Бога. Сакупио је он, уз обилату помоћ полиције, све мештане тог села, међу њима и сеоског попа, и кренуо да им држи предавање. И причао им је он као Бог не постоји, како је то све поповска пропаганда. Свашта нешто им је он испричао тога дана. Када је мислио да их је све убедио, каже он попу: ”Ајде, товариш попе, шта ти имаш да кажеш?”. А поп рече: ” Ја ћу рећи само две речи - Христос воскресе!, а сав окупљени народ му одговори: ”Ваистину воскресе!”.

Паметноме доста...

 

Пре сат времена, Талични Том рече

Као што свако време има своје бреме, тако и свако место (живљења) носи неко своје бреме. У праву си. Била је уметност преживети на било ком месту бивше СФРЈ тих 90-тих година. Рецимо, на улицама једног града у Србији, човек који је све само није шверцер, морао је да продаје девизе (свих 200 марака, колика је била његова уштеђевина) не би ли од дневне зараде (неких 10-15 марака) куповао болесној мајци лекове и потребне намирнице. И, као по неписаном правилу, баш њега локални полицајци-кабадахије приведу у Станицу због незаконитог трговања девизама. Ајд’ што га приведу, већ му и узму тих 200 марака, иако их (у тренутку дешавања радње) многи људи на улици моле да оставе тог човека на миру. Један од их, такође дилер, им каже: ”Приведите мене, оставите њега!”, али, јок, ови се баш намерачили на њега. Па, онда, нешто касније, кад се тај човек тужан и посрамљен врати на улицу, а ”колеге” - од којих многи као и он нису у том дилерисању видели извор баснословне зараде, већ пуког преживљавања - му спремиле тих 200 марака, да има са чиме поново да ради. Свако је дао колико је могао, да би му надокнадили штету.

Зашто не би била?! Може да буде добар увод у један дубљи однос са Богом. Паскал је познавао добро душу западног човека, и на њима близак начин покушавао је да апологетише. Најпростије речено: Ја верујем у Бога, и ако Бог не постоји нико други није на губитку сем мене. А и тај губитак је занемарљив. Али, ако Бог постоји а ја не верујем у њега, онда сам ја у великом губитку. Зато ћу увек изабрати да верујем у Бога, чак и ак Он ”не постоји”. Паскал је имао живу веру, ону која га је често стављала у ситуацију да се (стилски речено) ’рве с Богом.

:skidamkapu:

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 9 часа, Талични Том рече

 @Avocado Сигуран сам да си читао (можда и више пута) Егзиперијевог Малог принца. Најискреније, разочарао би ме ако ниси. Сигурно се сећаш оног дела у књизи када Мали принц сусреће лисицу и читавог разговора који су водили. Не верујем да си заборавио сцену када лисица каже Малом принцу да оде од ње и да поново погледа руже које је претходно видео, и да ће му након што се поново врати код ње открити једну тајну. Када се Мали принц вратио код лисице да јој каже збогом пре него што продужи даље, лисица му је открила тајну. Сасвим једноставну, и утолико више јединствену: ”Човек само срцем (вером) добро види. Суштина се очима (разумом) не да сагледати.”

Da, neke stvari se svakako bolje vide srcem nego razumom... druge se bolje vide razumom.

 

Цитат

Вероватно знаш понешто и о Блезу Паскалу. Не сумњам да си упознат са тиме да су поља његовог интересовања била не само природне науке, већ и религија. Нисам сигуран да си чуо (можда и јеси) да су му последње, предсмртне, речи биле: ”Нека ме Бог никада не напусти”. Блаженопочивши владика Хризостом (Војиновић) у једној својој беседи описује тренутак који је пресудно утицао на Паскала да из једног стања очаја поново осети Божију близину, и да након тог просветљења свише, остатак живота посвети Богу и ближњима: научничким радом, писаном речју, делима милосрђа... Ево, како то описује дивни и мудри српски владика Хризостом:

Чувена је и Паскалова опклада која говори о томе да је боље веровати да Бог постоји; јер је боље веровати у нешто него не веровати уопште. У својој опклади Паскал пружа један аналитични процес по коме особа може да процени вредност веровања у Бога. Паскал, дакле, даје две опције: веровати или не веровати.
Из овога следе могућности:

  • Верујеш у Бога.
    – Ако Бог постоји, идеш у рај после смрти; што значи да имаш бескрајну добит.
    – Ако Бог не постоји, губиш; твој губитак је коначан и самим тим занемарљив.
  • Не верујеш у Бога.
    – Ако Бог постоји, идеш у пакао; губитак је бескрајан.
    – Ако Бог не постоји, твоја добит је коначна и самим тим занемарљива.

Овим опцијама и статистикама Паскал се надао да је доказао да је једино разборито решење за човека – веровати у Бога. Паскал се такође надао да ће бар, ако не успе да невернике претвори у хришћане, успети да им покаже сврху, вредност и прагматичност веровања у постојање Бога. 

Postoji niz problema sa Paskalovom opkladom, koje možeš da nađeš i pretragom ovog foruma, pa ih neću ovde navoditi... ono što mene najviše brine kod simpatizera Paskalove opklade je što kao da isti podrazumevaju da možeš da biraš u šta ćeš da veruješ... meni je ta ideja potpuno sumanuta... evo pokušaj ti sad da izabereš da veruješ npr. u to da su postoje gremlini, pa mi javi da li si uspeo... ja ne mogu da izaberem da verujem u nešto u šta ne verujem... sve i kad bih mislio da je Paskal u pravu, to ne bi pomoglo... ne bih mogao sebe da ubedim da verujem u nešto samo zato što je to možda korisnije za mene... ne umem...

 

Цитат

Једна од чувених Паскалових мисли је и ова: ”Постоје само две врсте људи које можемо назвати мудрим: први, који Богу служе свим срцем, јер су га упознали; други, који га свим срцем траже, јер га још нису упознали.” Најискреније, нисам сигуран да ти припадаш и једној од ове две врсте људи. Мислим да се на тебе пре могу односити речи из једне јеврејске пословице која гласи: ”Нема места за Бога у ономе ко је пун самог себе!”

Јер, када ти о Светом Авви Јустину Ћелијском напишеш следеће (отпишеш ми на следећи начин)...

...и уз то додаш и ове речи (мисли):

...тиме само показујеш своју бекрајну празнину. И то не било коју празнину! Реч је о оној унутрашњој празнини која се надима знањем, рациом, језикословљем (које код тебе често прелази у празнословље) и која је сама себи довољна. Њом/е живиш, њом/е дишеш, њом/е се храниш и наслађујеш. Али, како рече Свети Апостол: ”Знање надима, а љубав изграђује.” (1 Кор. 8, 1).

Užas... ako se ne složim sa nekim onda pokazujem svoju beskrajnu prazninu... tužno mi je što postoje ljudi koji razmišljaju na takav način...

 

Цитат

Чувена је анегдота из живота Св. Јустина Ћелијског, у којој се описује једно његово путовање из престонице до Ваљева. Било је то након рата, када су Титови официри били пуни себе, мислећи да им нико ништа не може (нешто попут тебе). Задесило се тако да је Свети Јустин путовао у купеу са три таква официра (фићфирића) који су једним делом на том путешествију покушавали да се спрдају са Авом Јустином и са његовом вером у Бога. Ава Јустин их је трпељиво слушао, трудио се да буде хришћански учтив, да не одговара на провокације. У једном тренутку, ипак није могао да се уздржи. Када су га обесни официри питали да ли постоји нека разлика између њих и њега, Ава Јустим им је одговорио да постоји. ”Која је то разлика?”, били су знатижељни официри. ”Па ја сам Србин, а ви нисте”, одговорио им је Авва. ”Како нисмо?”, упитали су га официри и наставили: ”Па, ми смо рођени у Србији, и ми смо Срби!”, нашта им је Свети Јустин Ћелијски, без имало страха, одговорио: ”Нисте, нисте. И во је рођен у Србији, али није Србин!”. Након тога официри су заћутали. Ти процени зашто.

Baš su super te anegdote u kojima imenovani vernik nadmudri neimenovane (fiktivne) ljude koji lupaju gluposti... :D  srećom, mogu da se upotrebe isključivo protiv idiota koji lupa takve gluposti... što naravno ne sprečava neke da pokušaju da ih upotrebe i u diskusiji u kojoj niko nije tvrdio da je Srbin zato što je rođen u Srbiji... šta više, nije se nacionalna pripadnost ni pominjala... valjda je poenta to da je ovaj "vaš" na kraju bio najpametniji i sve ih je nadmudrio, pa može da se priča u bilo kojoj prilici... podseti me na ovu legendarnu scenu:

 

Цитат

У претходном посту навео сам ти мишљења неколико знаменитих теолога (двојица од њих су Срби) који разликују две логике - светску и Црквену, а ти и даље тврдиш супротно - да постоји само једна логика.

Jok, to tvrde ljudi koji se bave logikom... oni koji su se školovali u tome, posvetili svoj profesionalni život tome... ja ti samo prenosim... koristi se ta reč naravno i kolokvijalno, u nekim sasvim drugačijim značenjima od ispravnog... zato ti stalno skrećem pažnju na to šta ta reč zaista znači...

 

Цитат

Уз то отписујеш ми следећим речима:

Свакако да нема потребе да коментаришеш ни о. Јована Мајендорфа, још мање протојереја-ставрофора др. Зорана Крстића (можда и будућег ректора БФ), као ни проф. др Мирка Сајловића. Њихову мисао ти - просто и једноставно речено - не можеш да разумеш.

Odakle ti takva ideja da njihovu misao ne mogu da razumem? Šta ima tako komplikovano u navedenom pa da bilo ko to ne može da razume? Tvoj problem je što ti tvoji lični aksiomi ne dozvoljavaju da se bilo ko sa istim ne slaže i da bude u pravu.... može samo da ne razume ili odbija/ne želi da prihvati i slično...

 

Цитат

Да завршим са једном причом из Русије, из времена када је та Света земља била под совјетском (комунистичком) окупацијом. У једно руско село дошао је неки комунистички безбожник, вероватно политички комесар, по задатку. Његов задатак је био да убеди мештане тог села како нема Бога. Сакупио је он, уз обилату помоћ полиције, све мештане тог села, међу њима и сеоског попа, и кренуо да им држи предавање. И причао им је он као Бог не постоји, како је то све поповска пропаганда. Свашта нешто им је он испричао тога дана. Када је мислио да их је све убедио, каже он попу: ”Ајде, товариш попе, шта ти имаш да кажеш?”. А поп рече: ” Ја ћу рећи само две речи - Христос воскресе!, а сав окупљени народ му одговори: ”Ваистину воскресе!”.

Na kraju, pop je bio najpametniji i sve ih je nadmudrio...

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 11 часа, Avocado рече

Na kraju, pop je bio najpametniji i sve ih je nadmudrio...

 @Avocado Шта да ти кажем... Опрости, молим те, за сваку моју грубу реч. Ти си једна посебна врста боготражитеља, и то сам тек сада успео да видим. На крају ове наше полемике немам више шта да додам, нити да одузмем. Могу само да те поздравим једним текстом који је за ”Светосавско Звонце”, 2009. године, написала (тада) једанаестогодишња девојчица Ана Марија. Сигуран сам да ћеш уживати читајући речи једног детета које је од малих ногу схватило шта значе речи Господње: ”Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и јаћу вас одморити. Узмите јарам мој на себе, и научите се од мене; јер ја сам кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим. Јер је јарам мој благ, и бреме је моје лако.” Свако добро ти желим!

Цитат

ИМА БОГА, БАКА ЈЕ РЕКЛА

Зовем се Ана Марија. Живим обичан овоземаљски живот једне једанаестогодишње девојчице. Имам маму, тату, сестру и брата и веома сам срећна девојчица.Срећна сам јер имам породицу коју волим, школу у којој стичем знања и учим о многим лепим стварима. Имам пријатеље и рођаке који ме окружују и наставнике од којих учим. Мислим да је то довољно за срећу.Иако имам здравствени проблем с којим сам рођена, јер не могу добро да ходам и трчим као већина мојих вршњака, нисам због тога тужна и несрећна. Захвална сам Богу за сваки дан свог живота и настојим да уживам у свему што ми он пружи.Пре пар месеци била сам много тужна јер се моја бака преселила на небо код Бога и заувек нас напустила. Недостају ми приче из њеног детињства, топле чарапе које ми је сваке зиме плела и нежне руке које су ме миловале.

Говорила ми је бака често:„Има Бога, дете, исправиће Он све неправде овог света, треба само бити стрпљив и чекати!“ А ја бих, бако, да скупа чекамо и да чујем још неку лепу причу из твог детињства. Увече кад легнем и кроз прозор угледам звезде које трепере у ноћи, чини ми се да си ти баш једна од њих која ми стално намигује и жмирка као што си често чинила увече док дремаш поред топле пећи.

Зимско је вече, бако, и пуцкетање ватре у пећи сећа ме на тебе. Ближе се новогодишњи празници и Божић.Све ће бити другачије јер нема тебе да унесеш Бадњак у кућу и по слами проспеш бомбоне и разне друге ђаконије да их ми деца купимо. Тебе нема, бако, али остала је моја вера у Бога да ће све ствари на овом свету опет бити на свом месту, јер ти си се увек томе надала. Научила си ме да нада увек последња умире, да Бога има и да стиже да исправи све „кривде“ и донесе правду. Хвала ти, бако, што си ме научила племенитости, доброти и праштању. Ја ћу те чувати у сећању, у својим молитвама Богу. Није важно што ја никада нећу трчати и чврсто стојати на својим ногама, како си ти хтела да ме видиш. Довољно је што дишем, гледам и осећам све ове дивне ствари око себе.Нека бар делић ове лепоте осете и она деца којима је до сада то било ускраћено. Увек си ме учила да се у својим молитвама молим за све добре људе и да добро увек победи зло. Зато ми је важно, бако, да анђео, горе на небу, добро пази на тебе, да ти пре сна утопли хладне старачке ноге, као што си ти мени чинила у хладним зимским ноћима.

Има Бога, бако, јер ту је свуда око нас, у новом сунчаном дану, у осмеху детета, у мирису тек испеченог хлеба. Научила сам да се радујем малим стварима и да уживам у њима, а оне велике недостижне нећу никад ни пожелети.Ти ми буди спокојна, све је углавном онако како би ти хтела и желела. Свет је исти, порадићемо на томе да га мало поправимо како би сви били срећни и задовољни.Пази на себе и поздрави ми Бога! Остај ми с Богом, бако, и чувај Га, а Он нека чува тебе и све нас.

* * *

''Пре неколико дана нам је вероучитељица Милица Ракић донела радове својих ученика. Одушевио нас је рад Ане Марије, њена вера у Бога, чиста, искрена, светосавска. Ова девојчица би многима могла да послужи као пример. Иако не може добро да хода, она не губи наду, не хули на Бога, радује се животу. Сетите се Ане Марије кад кажете да сте депресивни и да вам је нешто тешко да урадите.''

"Светосавско звонце", бр. 1./2009.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Дана 7. јануара 2020. године, на празник Христовог Рођења, на телевизијском каналу „Росија-1“ приказан је традиционални Божићни интервју Његове Светости Патријарха московског и целе Русије Кирила. Поглавар Руске Православне Цркве је одговорио на питања политичког аналитичара ДДТРК, водитеља програма „Вести“ А. О. Кондрашова.        — Ваша Светости, ових дана прослављамо празник Светлог Христовог Рођења, али чак ни празнична атмосфера не умањује свакодневне проблеме који се постављају пред нама и пред Црквом. Зато дозволите да данас кажемо неку реч и о бригама. Шта мислите, да ли ћу бити у праву ако кажем да је садашње време – време искушења за Руску Православну Цркву и за Православну Цркву у целини? Да ли се проверава наша способност да будемо јединствени? Јерусалимски патријарх предлаже поглаварима помесних Цркава да се окупе и да поразговарају о будућности Цркве, о могућем очувању православног јединства; исту иницијативу је покренуо и поглавар Албанске Православне Цркве. Како ви гледате на перспективу свеправославног јединства? Да ли је могуће да се оно сачува?   — Православна Црква се нашла у условима мешања спољашњих снага које немају директне везе са Црквом без преседана. Снажан политички притисак се врши на читав низ помесних Цркава. Све је то повезано с познатим догађајима у Украјини, као и с покушајима да се локализују и у породицу Православних Цркава уведу расколничке групације у Украјини. Кад би се све то вршило путем консултација унутар помесних Православних Цркава, не би носило такав карактер као сад, и кривицу за то сноси, наравно, мешање спољних политичких снага. Зато можемо рећи да се Црква нашла у условима притиска без преседана. Неко одбија овај притисак, неко има довољно снаге да одбрани своју аутономију, а неко му подлеже. Зато што су услови у којима живе помесне Православне Цркве веома различити.      Неке Цркве директно зависе од власти, на пример, Јеладска Црква. Свештеници примају плату, они су чиновници, с тачке гледишта њиховог финансирања. Природно, таква Црква има ограничене могућности да испољава своју аутономију. У извесном низу Цркава постоје други фактори притиска, који су, нажалост, данас покренути. Зато конфликт који постоји у породици помесних Православних Цркава не би био тако оштрог карактера да није спољашње интервенције. Веома нам је жао због тога и још једном благодаримо Богу на томе што наша Црква може смело, искрено и без скретања погледа у страну да каже: ми ни од кога не зависимо.     — Кад смо се већ дотакли украјинске теме, шта ће се, Ваша Светости, по Вашем мишљењу тамо даље дешавати у погледу односа између друштва и Цркве? После председничких избора отворени, готово званични прогони који су се запажали у Украјини, против канонске Руске Православне Цркве су наизглед престали. Ипак, стално пристижу вести о томе да се наставља запоседање храмова. Шта мислите, хоће ли тамо поново бити заоштравања или ће све почети да јењава?   — Тежак пораз господина Порошенка, који је, као што је познато, носио цариградски томос по читавој Украјини, желећи да на тај начин обезбеди подршку, сведочи да украјински православни народ није прихватио државно мешање у послове Цркве чије је оличење представљао господин Порошенко. Испоставило се да је његова филозофија – животна и политичка, побијена. Народ није прихватио ни њега, ни његове погледе на регулисање црквених односа, и то је, наравно, изванредно. То сведочи о мудрости православних Украјинаца, о њиховој способности да остану оно што јесу и да издржавају притисак са стране.   А господин Зеленски је постао председник пре свега зато што се људима није свиђала Порошенкова политика. Зато би било врло чудно да председник настави кретање у правцу који је спроводио његов неуспешни претходник. Заиста, с доласком господина Зеленског много тога се променило набоље. Наравно, понегде постоји одређена инерција. Остаје непомирљив однос према Православној Цркви од стране читавог низа националистички оријентисаних организација. Али у принципу морам рећи да се мало-помало ситуација у Украјини мења набоље. Нека би дао Бог да се то дешава у свим правцима, како у односима између Цркве и државе, тако и кад је реч о ситуацији у којој се налазе наши верници у Украјини. Наравно, желео бих да у области руско-украјинских односа запажена позитивна динамика постане све моћнија и да доводи до све конкретнијих позитивних последица.   — Сад ми дозволите да се поново дотакнем наших стари. Руско друштво је недавно приметно потресла законодавна иницијатива која се односи на насиље у породици и свакодневном животу. Нацрт закона је добио огроман број негативних коментара. Да ли је по Вашем мишљењу код нас уопште актуелна проблематика насиља у породици?   — Сам појам „насиље у породици и свакодневном животу“ је нешто преузето са стране, из иностранства. Усвајање одговарајућих закона у страним земљама очигледно ствара у свести наших законодаваца извесну зависност од ових страних иновација, жељу да наше руске законе ускладе с оним што постоји у другим земљама. Моја тачка гледишта је следећа: пре свега треба да штитимо породицу. Свако спољашње мешање у породичне односе доноси врло негативне последице. Јер и у совјетско време смо пролазили кроз сличне ствари: било је различитих комитета у згради, партијских организација, активно су учествовали позорници. Али зар су ове добро организоване иницијативе помагале да се у породицу врати љубав? Да ли су помагале у отклањању отворених конфликата који су се најчешће завршавали разводима и несрећом? Није могуће вратити љубав међу супружницима уз помоћ милиционара и уз помоћ друштвених активиста. Зато што се корен проблема не налази споља, већ унутра, управо у оној сфери којом се бави Црква. Један од задатака Цркве се и састоји управо у томе да се у човековом срцу ојача љубав, без обзира на то да ли је ожењен или није. Наравно, изузетно је важно да се учврсти љубав у срцима брачних другова. И ми им упућујемо једноставну посланицу: да би човек волео другог треба да му да нешто своје. Нема љубави без жртве. Добро, „жртва“ је прејака реч; нема љубави без давања. Ако муж ништа не даје жени, нема љубави. Ако жена ништа не даје мужу, такође нема љубави. То је дивна тајна давања себе у име другог; то и није само испољавање љубави, већ је сама природа љубави. Рецимо, замислите, да ли у породици у којој су људи навикли да се дају једни другима, да живе у складу с међусобним интересима, може доћи до физичког насиља? То је апсолутно немогуће! Ево где је корен проблема, ево због чега је данас веома забринута наша Црква. Ми скрећемо пажњу на велике проблеме повезане с васпитавањем деце и омладине. Забринуто посматрамо шта се данас дешава у средњошколским установама. Видимо да чак и добри напори родитеља често не дају резултате у атмосфери која влада у дечјим и омладинским друштвима. Међутим, овај проблем превазилази оквире онога што разматрамо. То је проблем, као прво, омладинске културе, како омладина проводи своје време, како се граде односи у њиховој средини, посебно кад се налазе ван сваке родитељске контроле. То је огроман проблем који се тиче теме васпитања, и наравно, одговорности родитеља за поступке, па и за живот своје деце.   — Хајде да поразговарамо још о породици. Где треба да помаже држава, а где Црква? На пример, знам да сте лично покренули читав низ иницијатива за пружање помоћи породицама с више деце и знам да се не остварује све. Какав је данас статус ових иницијатива, шта омета њихову реализацију?   — Већ пре пар година сам говорећи у нашој скупштини рекао да треба усвојити закон о породицама с више деце. И ево шта је чудно – спремни су да усвоје закон о насиљу, а закон о породицама с више деце не разматрају.   — А шта, по Вашем мишљењу, треба да стоји у овом закону?   — То је веома важно. Треба да буде регулисан статус породица с више деце. Треба да буду наведени параметри за пружање помоћи породицама с више деце и одређене олакшице. Сви добро знају да нам је изузетно потребно повећање бројчаног стања нашег народа, да треба да расте наталитет. Међутим, број становника не расте уколико породица има једно дете; чак и двоје деце у породици доводе само до одржавања постојећег броја. Дакле, потребно је најмање троје деце. А да бисмо подстакли људе на то да имају више деце пре свега држава треба да учини одређене кораке. Треба усвојити законе који би подржавали овакве породице. Обавезно су потребне олакшице, треба размислити о томе чиме треба да се бави жена која има много деце: да ли треба да настави да ради или јој на неки начин треба доплаћивати за то што сама престаје да зарађује новац дајући своје здравље и време детету, дакле, обављајући врло важан посао с тачке гледишта државне користи. Кад бисмо успели да покренемо с мртве тачке закон о породицама с више деце мислим да би то у извесној мери подстакло наше људе да немају само једно, двоје и троје деце, него и више.   — Ваша Светости, наредна година ће бити велика јубиларна година за нашу земљу. То је 75 година од Велике победе, биће много свечаних манифестација у целој земљи, али не само код нас, него и у иностранству, нарочито у суседним земљама. Хвала Богу! А шта за Цркву представља јубилеј Победе?   — То је веома велики догађај. Дозволите да Вам кажем да је наш народ у Велики отаџбински рат ушао као један, а завршио га је као други. Јер године уочи рата су биле године репресија, прогона Цркве и тоталне безбожности. Уопште је тешко рећи шта би било с нашим народом с духовне тачке гледишта да није прошао кроз ова искушења. Кад сам у младости разговарао с људима који су се борили на фронту, многи су ми касније на питање: „А да ли су војници веровали у Бога?“ одговарали: „У рововима није било безбожника“. Никоме не линији фронта није падало на памет да каже: „Не верујем ни у каквог Бога, а сад хајде да устанемо и кренемо у сусрет ватреној паљби.“ Људи су се крстили, молили су се, можда нису увек имали у виду смисао који има обичан човек који верује у Бога. Али је вера била присутна у људским срцима и наравно, никуд није нестала након освајања Берлина. Због тога је верски препород у послератним годинама чији сам сведок био, наравно, условљен страшним искуством кроз које је прошао наш народ, и оним стварним искуством вере које су људи црпели у ватри ових страдања, како на фронту, тако и у позадини. Због тога за нас све што је повезано с Другим светским ратом, што је повезано с Победом, осим општеисторијског има још и дубок духовни значај. И тешко је рећи какав би био наш народ да није било свеопштег препорода вере у тешким ратним и послератним годинама.   — Бог је помагао нашим војницима на бојном пољу...   — Бог је помагао војницима. Родитељи су у војничке блузе зашивали текст 90. псалма „Живиј в помошчи“. Још увек се сећам како су ми старије жене показиале војничке блузе својих синова и говориле: „Видите, а овде, поред џепа, ближе срцу је „Живиј в помошчи“, и син ми је говорио да га је увек додиривао руком кад би кренуо у напад.“ С вером смо прошли кроз овај рат, и још једном желим да кажем: у овај рат смо ушли као један народ, а завршили смо га као други.   — Ваша Светости, 2019. година је била јубиларна за вас лично. Тачно 50 година откако сте постали свештеник и монах, и у години која је на измаку сретали сте се са свештеницима које сте већ сами рукоположили. Видео сам ове људе, лично сам присуствовао тим манифестацијама – то су људи разних националности и различитих узраста. Да ли Ви гледајући данас њихова лица и даље осећате извесну одговорност за њих или сте их испратили?     — Сама улога и призвање патријарха је да осећа, буде свестан и реализује одговорност за сву Цркву. А они људи које је патријарх рукоположио, наравно, увек имају и имаће посебно место у мом животу. Веома сам се обрадовао сусретима с овим младим свештеницима. Сећам се година свог школовања у духовним школама и општења с тадашњим младим клиром – наравно, ми смо формирани у изузетно тешким условима. Али се ова генерација не може упоредити с данашњом – данашња је боља. Ми никад не кажемо: ето, наша омладина је лоша, све је код нас лоше. Дакле, пошто сам проживео приличан број година могу да поредим различите генерације које сам видео у свом свесном црквеном животу.   Данашња млада генерација је добра! Наравно, људи немају искуство невоља, секирације, свега онога под чијом тежином човек расте; живот младих људи је данас много једноставнији и комфорнији. Али мислим да ће свако у свом животу несумњиво доживети невоље које ће га прекалити, између осталог, и наши свештеници. Ипак, не желим им невоље, већ радостан живот. А данас запажам њихов здрав оптимизам, њихову искрену веру и тежњу да служе Цркви, њихово занимање за општецрквене проблеме. Наравно, ниво општег и специјалног образовања је веома порастао. Велики, ако не и већи проценат московског клира чине људи с два факултета, они који су завршили световне и богословске студије. Односно, то су људи који су у потпуности спремни за то да служе савременом човеку. Нека би дао Бог да се број призвања не смањује, да буде довољно свештеника, између осталог, и за духовно руковођење Московљанима.   — Ваша Светости, 4. новембар 2019. године је био значајан дан за Руску Православну Цркву. Не само зато што је то Дан народног јединства и празник Казанске иконе Мајке Божије, већ и зато што се тог дана завршио велики процес уједињења Западноевропске архиепископије и Мајке-Цркве. Данас не схватају сви разлику: „Па добро, била је Црква, али је и била руска, шта се променило?“ Молим Вас да објасните какав је истински значај овог великог догађаја с тачке гледишта Цркве?     — То је заиста велики историјски догађај. Револуција и грађански рат не само да су поделили тело руског народа, тако да се један део народа супротставио другом с оружјем у рукама. Ова драматична подела се у потпуности дотакла и тела Руске Православне Цркве. Црква је подељена на три дела: Цркву Московске патријаршије, која се у то време налазила у изузетно тешким условима у домовини, Руску Заграничну Цркву и онај део Руске Цркве који се налазио у западној Европи. Због политичких разлога у емиграцији су створена два црквена центра – у Сремским Карловцима у Југославији, где је отишао велики део руских емиграната, и у Паризу. Није случајно што су формирана два центра. Интелигенција је тежила ка Паризу, Париз је постао интелектуални центар руске емиграције и сви то знамо, у сваком случају, знају они који су се занимали за дела аутора који су тада живели у Паризу и који могу да суде о томе. А Сремски Карловци су били духовни центар, и појавила се извесна напетост између Париза и Сремских Карловаца – толика да је евхаристијско општење понекад било отежано, а понекад и немогуће. Односно, Црква се поделила на три дела, и наравно, први велики догађај у новијој историји је представљало уједињење с Руском Заграничном Црквом – оном која је своју прву престоницу имала у Сремским Карловцима.   Друго поновно уједињење је било на дневном реду, али због многих разлога није могуће било остварити га подједнако брзо и динамично као што се то десило с Руском Заграничном Црквом. Међутим, дошло је време, што се каже, боље икад него никад. Зато је ово поновно уједињење изазвало у нама дубока осећања. На челу Париске архиепископије је био владика Јован Ренето, Француз по националности, којег лично веома добро познајем још из времена кад сам служио у Женеви. Он је увек гајио симпатије према Руској Цркви Московске патријаршије и то што се данас под његовим вођством цео овај део Цркве поново сјединио с нашом Црквом, наравно, представља догађај од великог духовног значаја.   — Односно, читав век нам је био потребан да бисмо окренули ову страницу?   — Читав век. Догађаји као што су револуција и рат који су повезани с многим жртвама и страдањима имају велику инерцију, која се врло споро превладава. Али по милости Божијој ми смо данас сведоци потпуног исцељења свих подела Руске Православне Цркве који су били изазвани револуционарним догађајима.   — Ваша Светости, ево и Божићних дана. Традиционална је атмосфера празника и весеља – како да у овој вреви не заборавимо главно? Подсетите све нас у чему је смисао овог празника.   — Смисао празника је у томе да нам Господ дарује спасење кроз долазак у свет Исуса Христа, Сина Божијег и Сина човечијег. Лако је објаснити смисао речи „спасење“ црквеним људима, али није лако то учинити за људе који нису уцрквљени с екрана општеруског телевизијског канала. Међутим, покушаћу да кажем шта је спасење. Ова реч не може имати никакав позитиван садржај уколико је одвојен од речи „срећа“. Међутим, права срећа не може бити пролазна. Човек не може до смрти да се смеје, рецимо, гледајући неку филмску комедију и да осети да је у потпуности срећан кад изађе из биоскопа. Зато што у тренутку може доћи у додир с нечим што ће бацити сенку на твоје стање. Међутим, долазак Спаситеља у свет нам даје основе да савладавамо све невоље, зато што смо наследници главног – Господ нас је спасио, постао је један од нас. Можемо да Му се обраћамо речима из Библије: „Ава, Оче!“, односно „Оче наш небески!“ Ова блискост човека и Бога, смањење удаљености коју нису могли да савладају чак ни древни пророци, представља наследство Христовог Рођења. С наше стране је потребно само да верујемо и да отворимо своје срце за Бога. Чим се то деси, чим ми начинимо корак одмах ћемо осетити да нам наш Господ и Спаситељ чини корак у сусрет.   — Ваша Светости, срећан празник, хвала Вам.   — Хвала Вама.   Извор: Православие.ру
    • Од Логос,
      Божићни интервју са Његовим Преосвештенством Епископом нишким Г. Г. Арсенијем о Божићу 2020. године у продукцији радија Православне Епархије нишке "Глас".     Извор: Радио Глас
    • Од Логос,
      Божићни интервју Епископа осечкопољског и барањског г. Херувима за радио-емисију „Преображење”.     *Ваше Преосвештенство, благословите! Христос се роди!   Бог благословио! Ваистину се роди!   *Налазимо се у Епархијском двору Епархије осечкопољске и барањске, у Вашем дому, хвала Вам на гостопримству Владико.   Хвала вама што сте нас посетили.   *У данима смо када је светлост Христовог Рождества све ближа и све сјајнија, када смо у потреби да чујемо и Ваше речи и Вашу поуку. Хвала Вам на прилици за овај интервју. Имамо неколико питања. Човечанство се ближи још једној прослави празника Божића, Рођења Христовог. Светлост овог Празника ће нас изнова обасјати. Молимо Вас, реците нам, чему нас учи Оваплоћење Богочовека?   Као што смо се на самом почетку овог разговора поздравили са: „Христос се роди! Ваистину се роди!“, управо Светлост која проистиче из тог поздрава нас учи у ком правцу човек, а самим тим и цело човечанство треба да иде. Односно, ка оним вратима која отварају пут ка вечном животу. Кроз тајну Оваплоћења Христовог. Тајна Оваплоћења Богомладенца јесте надумна тајна за човека, велика тајна за спасење свакога човека појединачно. Јер Бог који је по природи савршен унижава себе, улази у људско тело и људској природи омогућава спасење и заједницу са Нествореним Богом.   Добро сте рекли када сте у уводном делу разговора казали да је Рођење Светлост свету. Та Светлост нам открива стазу нашега спасења. Христово Оваплоћење је темељ живота у Цркви, темељ наде у будућност човека, темељ на којем се стичу јеванђелске врлине којима се човек изграђује и задобија дарове који су неопходни у остваривању духовног концепта живота, како човека појединачно, тако и заједнице у целини. Тајна Оваплоћења се базира искључиво на човеку. Човек из тајне Оваплоћења треба да увиди коју нам суштину доноси овај Празник, каква се радост отеловљује у контексту живота свакога од нас. То није радост у овоземаљском смислу него вечна радост у Христу и животу вечном. Целокупно људско биће бива овим Празником охристовљено – живи у љубави и радости Христовој.   *Хвала Вам на поуци. Реците нам, сваки човек се као појединац суочава са неким својим личним проблемима, али како видимо, и читави народи стоје пред изазовима које носи свакодневица, узевши у обзир брачни живот, проблеме са одгајањем деце, друштвене проблеме. У чему савремени човек, односно где савремени човек треба да тражи Витлејемску звезду, ону водиљу која је преко потребна да се дође до правог знања, мира и радости?   Ваше питање у себи једним делом носи и одговор: искључиво у Христу, на првом месту. Као неки нуклеус почетка тог тражења јесте породица. У овим данима када прослављамо овај дивни и велики Празник, који је почетак спасења човека, треба да ставимо акценат на породицу – јер је породица темељ друштва. Самим тим, породица је основа једне шире, велике литургијске заједнице. Породица треба да буде мала Црква која ће се касније само укључивати у ту велику литургијску заједницу. Нажалост, у времену у којем се данас налазимо породица је остала по страни, темељи породичног живота су урушени. Упркос свему, треба да видимо наду у овом празнику. Божић нам поручује да будемо наслоњени једни на друге, да имамо међусобне љубави и да управо та Витлејемска звезда треба да нам буде руководитељ у овоземаљском животу. То значи да овај свет у којем живимо, који не можемо заобићи и од којег се не можемо изоловати, треба да преображавамо својим животима и остваривањем и рађањем јеванђелске стварности у сваком човеку: рађањем љубави, наде и вере. Вера је темељ свих врлина ка којима човек треба да иде, а које се испуњавају у тајни Оваплоћења Христовог, тојест у тајни Божића. Треба да ставимо акценат на породицу, да се односи међу људима изграђују на Јеванђељу, на вредностима које су вечне и које нам уливају наду у бољу будућност и граде међусобно поштовање и љубав једних према другима, што нас и уводи у тајну овог Празника.     *Преосвећени владико, гледајући тренутне друштвене и политичке токове, и хришћанство се налази пред великим изазовима. Јеванђеље нам проповеда врлине којима је врхунац у љубави Христовој. Како да се боримо против безумља које је решено да иде против цркве Христове?   Као хришћани, на првоме месту, треба да знамо да све што се у овом свету дешава има сенку свега онога што ће се испунити у будућности. Све ово што се дешава је само сенка, она нема своју вечну садржину, него је само сурови тренутак у историји. Ако имамо веру, ако имамо наде и љубави – које нас воде, као што нас у овим данима води Витлејемска звезда, изнаћи ћемо решење за схватање целокупне стварности. Стварност се може гледати кроз тајну Христову. Све безакоње и све недаће које се намећу на плећа сваког хришћанина треба лечити искључиво Јеванђељем. Јеванђеље треба да буде лек којим се проналази решење за сваку насталу ситуацију. Јеванђеље нам то и открива кроз тајну Оваплоћења, откривамо то и кроз живот. Ако имамо наде и вере у то да је све у Христу остварено и испуњено, онда заиста овај живот, контекст живота у којем се налазимо, оно што сам и на почетку рекао, само су сенка и оно што је, могу слободно рећи – искушење, које ће у Христу Оваплоћеном наћи свој смисао и своје испуњење.   *Преосвећени Владико, ово је други Божић који дочекујете као Епископ ове Епархије. Коју бисте поруку послали Вашим верницима који вас неуморно прате и слушају Ваше савете?   На првом месту, треба да схватимо тајну Божића и поруку које Рођење Христово са собом носи. Са друге стране, да се наш народ, а знамо муке у којима се он налази и тескобе којима је обремењен, издигне изнад свих тих проблема управо кроз живот у нади, тојест кроз живот у Цркви. Као што ни у једном времену живот није био лак, али ако имамо вере пронаћи ћемо наду у празнику Христовог Рођења. Ако желимо својим умом да схватимо Господа, спознаћемо да је вечна истина заправо живот у љубави и загрљају Божјем. Оваплоћење нам улива наду, даје нам оптимизам и теши нас да ништа на овој земљи није крај, већ да је само један праг ка оним лепшим местима и бољим временима која долазе после овог живота. У овом животу се као прави хришћани изграђујемо врлинским начином живота, слушамо Реч Божју, реч наших пастира који увек треба да нас усмеравају у правцу тога живота, и тог облика и начина постојања нашега народа. Ако сагледамо историју, када год смо били омеђени Христом били смо благословен народ. Ја се искрено надам да ће та вера, која никада није ишчезла са ових простора, опет бити Витлејемска звезда која ће руководити овај народ ка Царству небеском.   *Хвала Вам на поукама и очинској љубави. У миру и здрављу прославили Рождество Христово. Благословите.   Живели, Бог вас благословио. Христос се роди!     Извор: Епархија осечкопољска и барањска
    • Од Логос,
      Верни народ Новог Сада, предвођен својим Архијерејем, молитвено је прославио 7. јануара 2020. године празник Рођења Господа Исуса Христа – Божић. Прослављање је отпочело Великим повечерјем и Јутрењем празника Божића, које је служио презвитер Ненад Вујасин, уз саслужење ђакона Слободана Ђурђића.   Звучни запис обраћања Епископа Иринеја   Евхаристијским сабрањем началствовао је Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин Иринеј, уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа мохачког господина Исихијa и братства Саборног храма.    Божићну посланицу Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског господина Иринеја и свих архијереја Српске Православне Цркве, упућену свештенству, монаштву и свима синовима и кћерима наше свете Цркве, прочитао је протојереј-ставрофор Стојан Билић, сабрат Светогеоргијевског храма у Новом Саду.   Током свете Литургије појао је хор Саборног храма Свети Георгије.    Литургији су присуствовали господин Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада, као и др Радивоје Стојковић, директор Гимназије Јован Јовановић Змај у Новом Саду.   По завршетку Литургије, владика Иринеј је честитао присутнима празник Христовог Рођења. Нека Господ, својом љубављу, избави наш народ, нашу Цркву и сав свет од невоља које су се надвиле над нама, и да Бог дâ да у здрављу и сваком добру прослављамо и идуће године, и на многа и блага лета, поручио је Епископ бачки.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од HOA+,
      Након дужег мука, владика Максим је поново дао интервју, очито му је тиховање тешко пало.
      Интервју је промотивног карактера, али Макси не би био он да може да ћути, него мора мало да подбоде, просто да би се коло сукоба наставило.
      Прво, и најупечатљивије је да је дао интервју за "Данас" отворено антицрквен медиј. Занимљиво је да је заобишао своја два сајта "Теологија нет" и епархијски.
      Друго, права посластица пргавости, и поред Саборске одлуке да не подржи Турску Патријаршију у њеним аспирацијама, Максим гура и даље свој став и цитира Стојана Гошевића, "да Цариграда нема, требало би га измислити" - цитат од пре 40 година, када је и свет и Црква била сасвим другачија.
      Треће, опет Максимова ненамерна грешка под редним бројем 569., иако тврди да у његовим текстовима никад нема никакве грешке, " мисли да је исправно волети древне Патријаршије и новије Аутокефалне Цркве и сарађивати са сваком од њих"  Не прецизира, а новинар га не пита јер је вероватно сам себи писао питања, да ли под новијим Црквама, које би да воли и са којима би да сарађује, сматра и ону најновију Епифанијевско Кијевску? Одговор сви знамо! 
      Четврто, додворава се НАТО-у, као он је НАТО владика... блоковска подела, Флоровски итд. НАТО је озбиљна институција и сигурно тамо нема места, за малог збуњеног дечака, који ето свако мало нешто погреши, погрешно се изрази, погрешно га схвате, новинари му подвале итд, иако генерално у стотинама страница својих дела, све је кристално јасно. Хау јес ноу.
      Макс.pdf

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...