Jump to content
Zoran Đurović

Осврт на збуњујући интервју Владике Максима НИН-у

Оцени ову тему

Recommended Posts

пре 12 минута, Батовен рече

Не могу ти ја сад НИН-ов рад овде представљати. Ти коментаришеш ствари у које уопште ниси упућен. Као да кинеску граматику коментаришеш. Читај, прелистај, упути се, шта да ти кажем. Мој текст рачуна на делимично упућеног читаоца. 

Moja kritika tvog teksta računa na inteligentnog čitaoca koji ne puši patriJotsku propagandu... one čitaoce koji kad su upućeni u nešto umeju to i da objasne, argumentuju, dokažu kad ih neko pita... a ne da ponavlja prežvakane propagandne parole koji su postali "istina" samo zato što su ponovljeni milion puta...

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 26 минута, Avocado рече

Nije ga nazvao prevarantom... to je tvoja izmišljotina... propustio sam da je prokomentarišem kao zaista trivijalnu ali eto čim ti čovek da prst, ti bi celu šaku... i onda od toga što ti tumačiš da reč "nekanonski" znači da je Sveti Sava prevarant, dođemo do toga da je "nazvao Svetog Savu prevarantom"... kako si krenuo, sutra ćeš da pišeš da je ubio Svetog Savu ...

:))

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 5 минута, Батовен рече

Зашто коментаришеш текстове из другог универзума?

Nešto si zabagovao u čitanju... nije tekst iz drugog univezruma... pročitaj ponovo...

 

пре 5 минута, Батовен рече

Иначе, Ломпар ми је лично причао пре шест година како се он зна са Ољом Бећковић, да су одрасли у истој згради, школи итд. На моје питање зашто га нема у њеној емисији ( јер, да ти из овог универзума кажем, Ломпар је најактуелнији српски интелектуалац већ 10 год.), Ломпар ми је са осмехом рекао: ,,Па она зна мене јако добро, зна да бих јој уништио емисију. На Студио Б су ме звали, али у емисију Агапе. То сам одбио, јер не могу они на мени да праве културни-верски програм, а да ме у емисије које се баве културном политиком не зову. Не." То је један куриозитет за тебе, али нема везе са мојим текстом.

Zar nije gordost jedan od najvećih grehova u hrišćanstvu? Ne poznajem čoveka, ali ako ti je to stvarno tako rekao, deluje baš nadobudno... fantazira da bi njegovo gostovanje nekom uništio gledanu emisiju confused1 , pa pride fantazira i da ga zbog toga neko ne zove u emisiju...

 

пре 5 минута, Батовен рече

Дакле, навео сам шта Гриша није поменуо, па нек читалац сам доноси закључке о његовој слободи.

Propustio si još milijardu stvari koje nije pomenuo...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 27 минута, Avocado рече

Ne branim ga... zabole me za njega... za razliku od vas ostalih, ja nemam svog konja u ovoj trci... ne pristupam kao navijač nekog kluba koji pravda i veliča sve što njegov klub uradi i baca drvlje i kamenje na suparnički klub... samo vas gledam sa strane i smejem se... i kao što rekoh, ne bih ni komentarisao da me nisi vukao za jezik...

 

Bravo Avo! Bravo Avo_cado!  

Напокон да нам неко, ово горе подебљано, вели! Ја предлажем да овај форум и званично Авокада прогласи Авом!  

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 32 минута, Avocado рече

Znači Maksim kad laže on je prevarant, a Irinej kad laže, onda nije uopšte stvar u tome...

Црногорци веле: ,,није говно, то се наш пас поср'о... ''  ;) 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 11 минута, Avocado рече

Zar nije gordost jedan od najvećih grehova u hrišćanstvu? Ne poznajem čoveka, ali ako ti je to stvarno tako rekao, deluje baš nadobudno... fantazira da bi njegovo gostovanje nekom uništio gledanu emisiju confused1 , pa pride fantazira i da ga zbog toga neko ne zove u emisiju...

P.S. Dobro je što nije išao na dodelu ordena... zamisli da ode tamo pa da uništi Sinod. :)

Share this post


Link to post
Share on other sites

@Avocado Види, ја сам ти одговорио на примедбе. Даље нећу настављати, јер искрено сматрам да треба још цуцле да се нацуцлаш да би водио разуман дијалог. Ко хоће, може да прочита и примедбе и одговоре и донесе суд за себе.

Из другог си универзума и овде доконишеш. Вероватно су у питању проблеми из оралне фазе развоја личности, али тачну дијагнозу ипак препуштам примаријусу из Рима.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 13 минута, Батовен рече

@Avocado Види, ја сам ти одговорио на примедбе. Даље нећу настављати, јер искрено сматрам да треба још цуцле да се нацуцлаш да би водио разуман дијалог. Ко хоће, може да прочита и примедбе и одговоре и донесе суд за себе.

Из другог си универзума и овде доконишеш. Вероватно су у питању проблеми из оралне фазе развоја личности, али тачну дијагнозу ипак препуштам примаријусу из Рима.

nije problem u cuclanju ,nego u licemerstvu 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 26 минута, Батовен рече

Вероватно су у питању проблеми из оралне фазе развоја личности, али тачну дијагнозу ипак препуштам примаријусу из Рима.

У шта се ви све не упуштате? кад вам неко одржи лекцију...  :dedica:

Боље поклопи се ушима, научи нешто од Авокада, а не да падаш овако ниско... 

Share this post


Link to post
Share on other sites
Пре сат времена, Golub рече

У шта се ви све не упуштате? кад вам неко одржи лекцију...  :dedica:

Боље поклопи се ушима, научи нешто од Авокада, а не да падаш овако ниско... 

Oa Kivija?Pa za njega si i ti Anštajn

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 11 часа, Avocado рече

Niti je ovo odgovor na deo koji citiraš... jer u njemu nema ni naznake o tome kako neko ko može da bude verski podoban da bude episkop SPC a da ne bude verski nepodoban da predaje na PBF. Ako je jeretik, ne sme ni da bude episkop.

vidi :coolio: .... ovo oko nepodobnosti da se predaje na PBF moze da se posmatra kao 'prva' mera ili kao 'upozorenje' da ako nastavi sa svojom pricom onda moze da se desi da postane nepodoban i da bude i episkop..... u crkvi ne bi trebalo bas odmah da se sve sece kao ostrim 'nozem', nego prvo kao neka opomena pa onda tek ostrija kazna, cini mi se da je taj princip postoji i u pravu i sudstvu kao sto postoji i u kanonskom pravu crkve..... 

...jer e.Maksim nazalost po svemu sudeci i dalje tera neku svoju pricu koju je poceo sa 'pravdanjem' delovanja Fanara u Ukrajini i mislim da Sinod u tom smislu deluje preventivno tako sto je povukao blagoslov za njegovo predavanje na PBF jer ima tamo u pismu p.Irineja koje je uputio e.Atanasiju gde stoji da ....."Nazalost, Vladika Maksim i dalje srlja krivim putem".... (videcemo sta ce na kraju da se iz svega ovoga rodi i dogodi...0703_read ....i koja je prava istina ispod svih ovih desavanja u crkvi)

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 10 часа, Батовен рече

@Avocado Види, ја сам ти одговорио на примедбе.

Više si preskočio... takođe je i indikativno šta si preskočio...

Takođe, ja sam odgovorio na tvoje odgovore...

 

пре 10 часа, Батовен рече

Даље нећу настављати, јер искрено сматрам да треба још цуцле да се нацуцлаш да би водио разуман дијалог.

Partski hitac nikad ne izgleda lepo u raspravi, onako kako verovatno izgleda u tvojoj glavi... koju god strelu da odapneš pri bežaniji, jasno je da bežiš...

 

пре 10 часа, Батовен рече

Ко хоће, може да прочита и примедбе и одговоре и донесе суд за себе.

Naravno.

 

пре 10 часа, Батовен рече

Из другог си универзума и овде доконишеш.

Aha, srećom ne živim u onom univerzumu u kojem iz okolnosti da voditeljka nekog nije nikad pozvala u svoju emisiju sledi zaključak da je voditeljka protiv slobode govora... i drago mi je što u takvom univerzumu ne živim... u ovom u kojem važe pravila logike, bar pomoću nje možeš da vidiš ko ne zaključuje inteligentno...

 

пре 10 часа, Батовен рече

Вероватно су у питању проблеми из оралне фазе развоја личности,

S obzirom na tvoje intelektualne i obrazovne domete ne čudi to što pokušavaš da drugima daš dijagnozu iako za to nemaš kvalifikacije... a dijagnoza je jednako relevantna i ozbiljna kao i ostalo što si do sad napisao.

 

 

пре 10 часа, Батовен рече

али тачну дијагнозу ипак препуштам примаријусу из Рима.

Ne verujem da ću od njega da dobijem neku dijagnozu... tako me lepo ranije hvalio da bi bilo prilično bez veze da mi da dijagnozu ako se sad oko neke stvari ne slažemo...

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 32 минута, Bokisd рече

vidi :coolio: .... ovo oko nepodobnosti da se predaje na PBF moze da se posmatra kao 'prva' mera ili kao 'upozorenje' da ako nastavi sa svojom pricom onda moze da se desi da postane nepodoban i da bude i episkop..... u crkvi ne bi trebalo bas odmah da se sve sece kao ostrim 'nozem', nego prvo kao neka opomena pa onda tek ostrija kazna, cini mi se da je taj princip postoji i u pravu i sudstvu kao sto postoji i u kanonskom pravu crkve.....

Zato i Pahomija puštaju da i dalje bude episkop... ne treba odmah seći oštrim nožem...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Велики угодник Божји, Преподобни Јоаникије Велики, свечано и молитвено је прослављен и ове године, у катедралном манастиру Епархије будимљанско-никшићке, Ђурђевим Ступовима у 22. недјељу по Духовима, 17. новембра.     Управо овог подвижника и молитвеника, кога је Господ обдарио даром чудотворства и који је имао изузетно велико смирење и кротост, као свог небеског заштитника прославља духовни отац Богом спасаване светосавске Епархије будимљанско-никшићке – Епископ Јоаникије.   Тим поводом, у манастиру Ђурђеви Ступови служена је Света архијерејска литургија, којом је началствовао Преосвећени Епископ Јоаникије уз саслужење 13 свештенослужитеља и једног ђакона и молитвено учешће бројног вјерног народа.   Бесједећи о Преподобном Јоаникију Великом, Владика будимљанско-никшићки је казао да он није случајно добио епитет Велики, јер је био велики духом.   „Живио је на Олимпијској гори, то је онај Олим у Малој Азији, одакле је дошао и Свети Методије, Свети Кирило са тих гора. Та гора је била света и прије Свете Горе Атонске, а, тек, касније је Света Гора Атонска засијала са великим Божјим угодницима. Један од њих је Свети Јоаникије, могуће да га је негдје срео и Свети Методије, словенски просветитељ. Углавном, он је за живота постигао такве врлине да је постао Чудотворац и Светитељ.   Имао је тај посебан дар да они који су достојни су га видјели, а они који нијесу достојни да га виде, нијесу га могли видјети. Био је човјек, који је, овдје на земљи, већ, смјестио Бога живог у своје срце, постао земаљски анђео и небески човјек, како пјевамо у стихирама. Велики Чудотворац, велики Божји угодник, велико свјетило Цркве Божје; он је био прости монах, није био свештенослужитељ, али је толико био пун Духа Светог и Божје истине да су се многи поучавали од њега и многе је упутио на пут спасења“, казао је Његово преосвештенство.   Сабранима се обратио и протојереј-ставрофор Милун Фемић, свештеник у пензији,  честитајући свима празник, а имендан владици Јоаникију. Отац Милун је недавно прославио педесет година свештеничке службе, коју је започео у родним Беранама, у манастиру Ђурђеви Ступови.   „Бог је тако хтио да нам, баш, овдје, доведе нашег дивног владику који, заиста, свијетли својим примјерима. Упознао сам владику Јоаникија давно, док је био студент Богословског факултета СПЦ у Београду, а они су дошли да посјете овај манастир, чији сам био старјешина. Владика је, већ, тада, дјеловао својим понашањем да на њега можемо сви да се угледамо. Разликовао се од других студената. Сјећам се, имао је о рамену неку торбицу, чини ми се ткану, какву носе монаси на Светој Гори и ја сам му тада рекао: Колико могу да видим, Ви ћете бити монах, а може Бог дати да будете и владика. Он ме упита како знам, рекох: Нешто ми казује“, подијелио је прота Милун сјећање на сусрет са Преосвећеним Епископом Јоаникијем, тадашњим студентом.   Захвалио је Богу што је вјерни народ у Црној Гори добио владику, којем је, сматра свештеник Фемић, дата једна од најсиромашнијих Епархија код нас.   „Међутим, он је својим трудом, уз помоћ Божју, а и уз помоћ свештенства, које је он рукополагао, није имао у толиком броју ни свештеника, ни монаха, ни монахиња, колико то има данас, успио трудом, уз помоћ Божју, да овде до Шћепан Поља, од Плава, Гусиња и Рожаја до границе према Босни, да обнови једну тако лијепу Епархију и не само што је обновио, него у тој његовој Епархији, колико сам примјетио, влада лијепа духовна хармонија“, казао је отац Милун.   Истакаваши да на овом простору никад није било лако, протојереј-ставрофор Милун Фемић је подсјетио на личност игумана Мојсија (Зечевића), који је столовао у манастиру Ђурђеви Ступови и био духовни и световни владар Васојевића крајем 18. и почетком 19. вијека. Ријетки су били периоди мира за ову светињу, а, како су му причали свештеници, Италијани су 1941/1942. године опколили манастир са митраљезима, те испревртали плоче испред ктиторског гроба и у припрати, тражећи магацин са оружјем.   Навео је да је био разочаран стањем које затекао када је дошао на дужност, у децембру 1971. године. Испред дворишта и по манастирском имању су напасана говеда. Велика „навалица“, казао је о. Милун, била је на манастирске ливаде, воће, шуму. Иако се договорио са Митрополитом Данилом да на овој дужности остане годину-двије, док не дође неки монах, овдје је провео као парох 21 годину.   „Ја сам тада био сам, а сада је овдје, хвала Богу, доста братије. Они су, већ, до сада, учинили, заиста, много овдје да човјек не може да замисли да ће све овако лијепо да изгледа. Желим да наш владика поживи, ако Бог да дуго, да га Господ благослови да има снагу коју је до сад имао, физичку и духовну, да све тешкоће и обавезе поднесе и издржи. Нека је срећан имендан драги владико“, поручио је прота Милун Фемић.   Прослављање имендана Епископа Јоаникија настављено је ломљењем славског колача и свечаном трпезом за сараднике и госте, уприличеној у манастирској гостопримници.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од .............,
      Недавно су портали "Политикон" и "Директно" објавили занимљив текст у којем се говори о наводним мрачним, завереничким тајнама Епископа Бачког Иринеја и људи око њега. Текст можете у целости пролчитати овде. 
      Запажања о закључцима овог чланка.
      1)      Епископима, вероватно у знак великог, хиперболичног поштовања аутор даје надимке као да су ликови из епске фантастике. Тако надену епископу бачком надимак Недодирљиви, највероватније због тога што га овај чланак није уопште додирнуо и не ферма исти пет посто.
      2)      Аутор претпоставља да епископ Иринеј бачки  има своју ОЗНУ која шпијунира клирике и монахе, да се ко њему не би успротивио, јер епископ, знате, страхује од завера,  политичких интригâ, атентата, отрованог вина. Но, ни то није довољно, већ има своје БОТОВЕ, то јест, људе који су плаћени да о њему говоре похвално. Јер један епископ веома држи  до своје популарности, гризе се ако је неко дислајковао његов текст и не може ноћима да заспи уколико неки Станимир на форуму Политикона напише за њега да је новотарац. Зато већи део новца са црквеног таса даје једном мрачном типу, Жељку Ињцу, да одговара на поруке разних Станимирâ и подиже свом епископу рејтинг, јер позиција једног епископа зависи од тога колико има лајкова и шеровања по друштвеним мрежама.
      3)      На црквеном сајту Поуке  могу се прочитати веће гадости и погрднији изрази него на неком порно сајту, каже текст. „О свему овоме се дуго ћутало, али коначно је дошло време да се истина изнесе на видело и да се ствари назову правим именом.“, вели аутор истичући своју просветитељску и спасоносну мисију. Аутор исказује убеђење да је сајт сигурно  под вођством епископа „Недодирљивог“, чим га тамо не мрзе.
      4)      На послетку, поново се осврнувши на епископа бачког, оптужује истог за „сплеткарење, подметање, шпијунирање, изградњу култа личности“, и  при том као водећи доказ за све те оптужбе наводи чињеницу да га је омражена керберчина Жељко Ињац бранио на порноликом сајту Поуке.  Вели да ђубре Ињац покушава да дискредитује свакога ко покуша да дискредитује Иринеја и то је непобитни доказ његовог плаћеништва и ботовања. 
      5)      Све у свему, одиста интересантан текст са очигледно  непристрасним  запажањима  једне уопште неисфрустриране особе.
      Портал Поуке
       
    • Од Логос,
      Пре неког времена сам објавио текст у коме сам изнео став да је у Београду потребно основати један манастир у оквиру кога би била негована исихастичка духовност, првенствено зарад духовног узрастања студената богословских наука. Та идеја је доживела инспиративну критику, у тексту који је на Вашем порталу Теологија.нет објавио свештеник Дражен Тупањанин, клирик епархије захумско-херцеговачке.
       
      Морам признати да сам, пошто сам прочитао текст (написан веома истанчаним стилом и поткрепљен солидном аргументацијом) у тренутку помислио да је име „Дражен Тупањанин“ псеудоним иза кога стоји неки верзирани академски теолог, који се крије из смирења. Пошто сам се распитао и сазнао да је у питању реално име и парохијски свештеник, био сам задивљен чињеницом да неко уз своје парохијске обавезе успева да у тој мери отпрати стремљења у академској теологији и полемике међу философима нашег времена. Као парохијски свештеник знам колико је тешко упоредо се бавити било чиме другим и упућујем све похвале оцу Дражену за ширину академског дискурса који успева да отпрати. У истом смислу бих изразио све похвале другом парохијском свештенику, о. Слободану Лукићу, клирику митрополије црногорско-приморске, на чији је текст о. Дражен примарно реаговао. Презвитер Слободан је у свом првобитном тексту и потоњој разради показао да је (претпостављам кроз дар свештенослужења) временом задобио дар разликовања богословског израза, у зависности од тога да ли исти потиче од праволинијског или кружног кретања ума.
      Пре него ли се осврнем на аргументацију коју је о. Дражен изнео у свом тексту, желео бих да, поред претходно изнете похвале, упутим и речи захвалности за три ствари. Прво, за крајње добронамеран тон и стил којим је писао свој текст. Драженова критика је право освежење и пример уважавања људи чији се став оспорава. Друго, захвалан сам му на братској искрености и отворености приликом писања, што би, уосталом, требало да буде одлика сваког текста написаног од стране неког свештенослужитеља. И треће, посебно сам му захвалан на прилици да се идеја о оснивању манастира у коме би боравили монаси наклоњени умном делању афирмише кроз расправу ове врсте. Јер, „било како му драго“, прича о успостављању таквог манастира се проповеда, „и зато се радујем, а и радоваћу се“ (уп. Фил 1, 18).
      Пажљивим читањем текста о. Дражена примећује се да он не оспорава толико (или чак уопште?) саму идеју успостављања манастира који сам предложио, колико могућност да се таква идеја оствари у датом тренутку и контексту, с обзиром на стање српског монаштва у наше време, које је, по његовом мишљењу, у најмању руку проблематично. Аутор текста наводи више илустративних примера који иду у прилог његовој тези, међу којима монаси-јутјубери заузимају значајно место. У том конкретном случају се са о. Драженом могу потпуно сложити – одређене сфере дигиталног простора су готово неспојиве са монашким призивом. Појава youtube/facebook/instragram-монаштва је, иначе, нешто на шта већ дуже време скрећем пажњу, као на специфичну девијацију у црквеном животу. Истине ради, и у том случају постоје изузеци, попут блажене успомене о. Гаврила Лепавинског, који је по послушању свом епископу, смирено примио пастирско бреме мисионарења у е-простору и ту показао велики успех. Вјечнаја памјат мом драгом брату Гаврилу, смерном и усрдном делатнику на пољу мисије Цркве!
      Са друге стране, у погледу прилично генерализованог става о. Дражена који се тиче духовног степена већег дела српског монаштва не бих могао ништа конкретно рећи јер ни приближно не познајем све монахе наше Цркве. Ипак, када је реч о неколико десетина српских монаха које прилично добро познајем и са којима одржавам редован контакт, могу да посведочим да сам од већине њих немали број пута добио духовне утехе у разговору, како у време док сам био студент, тако и касније, када сам постао свештенослужитељ. Недавно сам, тим поводом, док сам боравио на територији митрополије црногорско-приморске, потражио једног монаха да му се лично захвалим за духовну поуку коју сам добио пре равно 18 година, када сам се, као студент Богословског факултета, притиснут великим искушењима, упутио пут манастира Острог да бих се помолио у светињи. Тај скромни монах ми је у порти горњег манастира у неколико минута разговора дао поуку и савет који су ми тада веома помогли, а којих се и данас сетим у разним искушењима. Нека му Господ узврати стоструко!
      Монаси су вазда били и остали људи код којих је свака душа могла наћи помоћ и подршку. Истина, у погледу умно-срдачне молитве која је срж исихастичког опита, заиста је било и остало тешко наћи опитног учитеља. Дешавало се да таквих монаха није било чак ни на Светој гори (сетимо се само обнове коју је у том погледу извео преподобни Јосиф Исихаста). Но то не значи да таквих људи данас уопште нема: у свом првобитном тексту, на који је о. Дражен реаговао, сам навео да српско монаштво још увек има људи опитних у умној молитви. И то нисам рекао напамет, већ из личног искуства. У погледу наше теме, главну улогу не игра број, већ о каквоћа, и то је важно нагласити. Многима тешкоћу у овом случају представља чињеница да умне делатеље није лако пронаћи. Разлог је једноставан: они беже од било каквог публицитета и не желе да се истичу, јер тиме чувају своје делање у „клети“ срца (ср. Мт 6, 6). Но онај човек који искрено тражи таквог учитеља, тај ће га и пронаћи и препознати (ср. Мт 7, 8). Лично знам за неколико српских монаха (неке и лично познајем) који би могли да одговоре на идеју коју сам предложио. Њихова имена, управо из претходно изнетих разлога, открио бих јавно једино у случају конкретног позива од надлежног епископа да их предложим за манастир о коме је реч. Знам да би им тако узео самоћу и мир коју воле изнад свега, али ако би их Црква позвала и препознала, онда би послушање било веће од подвига. 
      Сећам се сусрета са двојицом таквих српских монаха на Светој гори пре 5-6 година. Једног сам одмах препознао, будући да је био пустињак и да се одмах приметило да је погружен у молитву. Другог, пак, нисам јер је био део општежића и обављао улогу која би се могла свести на оно што у српском језику зовемо „домаћинском“: да услужи, угости, поприча. Но није се могао дуго крити: током свеноћног бденија сасвим случајно сам га уочио у једној заклоњеној ниши, потпуно погруженог у молитву и непокретног у стојећем ставу свих осам часова трајања службе! Једини његов покрет је било осењивање крсним знаком и замена свеће која је непрестано горела испре њега – када би дошла до краја, он би запалио следећу и остао у потпуно истом положају. Мир који се осећао у његовој близини тешко је описати.
      У овом тренутку, међутим, дужан сам да сакријем имена тих и других монаха, и да поштујем то што чувају своје „благо сакривено у пољу“ због кога су све друго „продали“ (ср. Мт 13, 44). Напомињем још једном да би за потребу манастира о коме сам говорио био довољан један једини такав монах опитан у умној молитви. У том смислу, направио бих једноставно поређење: као што је за Свету тајну Јелеосвећења потребно седам свештеника, а у нужди је може вршити један, тако је и за тајну исцељења ума и срца наших богословских подмладака у крајњем случају довољно да постоји један опитник умне молитве који би у наше време у Престоници могао да покрене исихастичку ренесансу. Пример Светог Софронија Сахарова и манастира Светог Јована Претече у Есексу је довољно и илустративан и инспиративан. 
      На овом месту се вреди подсетити да је слична ситуација „духовне жеђи“ постојала пре равно десет векова у Ромејском царству. Тада је један једини човек – Свети Симеон Нови Богослов – покренуо исихастички препород. На основу тог јаког исихастичког корена, у наредних неколико векова Црква је изнедрила стабилне исихастичке гране, у виду пастирâ, епископâ, патријарахâ, да би све овенчала најсјајнијим плодом, у виду појаве још једног Новог Богослова – Светог Григорија Паламе, архиепископа солунског, богоизабраног сасуда који је извео заокружену богословску синтезу исихастичког опита. Истакнимо и то да је Палама своју синтезу изнедрио у полемици са Варлаамом Калабријским, веома ученим теологом-философом, који би у погледу људског знања несумњиво имао данашњи академски степен доктора богословских наука, али који је у погледу богопознања био на ступњу на коме је тек требало да похађа наставу на „Универзитету умног делања“, на коме је Палама био „ректор“. 
      Оно што ми је посебно било занимљиво у тексту о. Дражена јесте својеврсни коперникански обрт који је направио када је реч о односу савременог српског монаштва и академске теологије. Брат Дражен тврдо стоји на ставу да у нашем данашњем контексту далеко више академска теологија може помоћи српским монасима него што би они могли помоћи њој. И овде ћу, још једном, за почетак да се сложим са о. Драженом – много тога из домена онога што данас називамо академском теологијом може српском монаштву заиста бити од велике користи. Примера ради, историја Цркве и, уопште, историја богословске мисли, је поље на коме академска теологија и те како може значити савременом монаштву, које треба да се упозна са свим њеним доменима, да би се избегле крајности попут болног и још увек незацељеног Артемијевог раскола који је о. Дражен навео као драстичан пример. Осим овог аспекта који се тиче историје богословља односно Цркве, академско богословље монасима може бити од изузетне користи и када је реч о научним дисциплинама које су пратеће, попут филологије. Тако учење старогрчког језика, у јасно одређеном контексту који се тиче студиозног проучавања новозаветних списа и светоотачких дела, представља нешто што би за сваког монаха било веома драгоцено. У овом погледу заиста нема никаквог неслагања међу нама. Оно, ипак, постоји (као и у претходним случајевима) када кренемо у дубљу разраду теме.
      Пре него што објасним где се са о. Драженом не слажем када је његова теза у питању, навео бих (управо у контексту теме историје богословске мисли, као важне области коју монаси треба да познају) нешто што је важно разграничити, да бисмо се боље разумели. Наиме, мишљења сам да би звања људи који завршавају академске богословске студије требало преименовати у неком будућем периоду. Конкретно, уместо дипломирани теолог далеко је примереније звање дипломирани историчар богословља (или неко томе слично). Онда ствари јасно стављамо на своје место и нема забуне шта је „тзв. академска теологија“, а шта је „тзв.црквено-подвижничка теологија“, како у наслову свог текста наводи о. Дражен (успут, буди речено, чини ми се да је боље разматрати однос академске теологије и благодатног опита Цркве, но свеједно, и у случају поставке коју наводи о. Дражен у принципу је јасно о чему говоримо). Поновимо још једном антологијску мисао Солунског светила, коју би требало истаћи на улазним вратима сваке академске богословске установе: богослов је човек који уме да разликује створене од нестворених енергија. Историчар богословља, са друге стране, може бити свако ко има довољно спољашњег знања, оног које се добија чисто разумски. Тако, примера ради, када се деси да један од најбољих студената Православног богословског факултета дипломира и недуго потом оде у једну протестанстку секту (реч је о реалном, а не измишљеном случају), онда тако нешто може да зачуди, али не уводи саблазан уколико разграничимо да бити дипломирани историчар богословља не значи истовремено бити богослов, будући да је богословље увек плод очишћења срца од страсти и просвећења ума, а не стицања спољашњег знања, које је важан, али тек пратећи елемент. Ако бисмо данас присутну академску титулу „дипломирани теолог“ поистоветили са  „теолог“, било би то исто као када бисмо дипломираног историчара уметности поистоветили са уметником, иако он можда зна да нацрта једино чича-Глишу, и поред свег свог знања стеченог из историје уметности. 
      Узевши у обзир претходно речено, јасно је да се утицај академске теологије на монаштво тиче његове спољашње стране, која јесте важна, али није најважнија. Поновимо, оно што је најважније за монаштво јесте његов унутрашњи живот, који карактерише покајни дух, тежња за очишћењем срца од страсти и умно молитвено делање. Без тога нема монаха јер је сва лепота монашког чина сакривена изнутра (уп. Пс 44, 13). Шта у том суштинском смислу академско богословље може допринети монашком делању? Врло мало. Додуше, ни овде не треба бити искључив (свака искључивост, осим када је у питању грех, води у застрањење) јер постоје академски богослови чији су богословски текстови исцељујући готово у једнакој мери у којој су то текстови древних богослова Цркве, чије је богословље извирало из благодатног опита  потврђеног саборним доживљајем Цркве. О. Димитрије Станилоје, о. Георгије Капсанис, а у одређеној мери и о. Јован Романидис, су класични примери. То су били људи у којима није била доминантна црта спољашње учености, познавања светских језика и наука и универзитетско професорство (иако су и то биле веома важне одлике њиховог лика), већ исихастички дух који је учинио да њихова ученост и знање добију право усмерење и богословски израз. Они су, попут древних отаца, заиста успели да складно споје Јерусалим и Атину (да искористимо често коришћену стилску фигуру за Велике Кападокијце). У случају три поменута академска теолога нашег времена, важно је приметити то да није академска теологија обогатила њихов исихастички етос, већ је супротно томе, исихастички етос надахнуо њихову богословску мисао, а преко њих и обогатио савремену академску мисао и показао усмерење коме академска теологија треба да тежи. А то је, поновимо још једном, верно следовање благодатном опиту Цркве и (по)знању које се добија свише. Тај благодатни опит, нагласимо, није ултимативно везан само за монаштво, премда су управо монаси били и остали његови прави представници – ако бисмо из православног богословља склонили све оно што је написано рукама монахâ, питање је шта би нам уопште остало. У неку руку, у Православљу је богословље било и остало по преимућству монашка дисциплина, мада не ултимативно и не једино, управо зато што су монашки кругови имали највише прилике да у атмосфери молитве, поста и тиховања очисте ум од фантазије и срце од страсти, и да као такви постану погодан сасуд благодати Духа Светог, чије је постојано задобијање неопходан чинилац да би човек самостално и правилно богословствовао.
      Да је идеја формирања престоничког манастира заснованог на исихастичкој духовности, у коме би обитавао макар један монах посвећен умном делању, нешто што може донети велики плод уколико би се истовремено направио спој са богословским нараштајима који би ту долазили, сведочи пример три данас најпроминентнија академска богослова у Србији, који су, без икакве сумње, стубови српске теолошке мисли новијег времена и људи који су успели да споје благодатно и академско у свом богословском изразу. Није тешко погодити о којим људима говорим: у питању су митрополит др Амфилохије Радовић, епископ др Атанасије Јевтић и епископ др Иринеј Буловић. Сва три са степеном доктора богословских наука и универзитетски професори, што ће рећи, сасвим аутентични представници академске теологије. Но оно што је посебно заједничко свој тројици поменутих епископа СПЦ јесте да су духовно стасавали управо уз монахе-исихасте, који су их доминантно формирали, како у богословском тако и у подвижничком смислу. Првенствено, ту је реч о утицају њиховог заједничког духовног оца, Преподобног Јустина Ћелијког. Овај духовни горостас је водио манастир са ниптичким духом и ка њему су, поред три наведена епископа (у то време монахâ-академских богослова), хитали и други врхунски српски интелектуалци, попут Димитрија Богдановића, Владете Јеротића, Недељка Кангрге. Сви су они долазили јер су добро знали да поред разумски усвојеног богословског знања потребују духовно вођење од човека који је стекао не само јак интелект, већ и молитвено просвећење ума. Три српска епископа која сам поменуо су из Јустинових богословских недара поцрпели не толико слово његових списâ и проповеди, колико дух православља. Исту усмереност поменутих епископа видимо и даље током њиховог академског усавршавања у Јелади, овог пута код људи који нису имали академски степен Аве Јустина, али су имали идентичан исихастички дух као он: у случају митрополита Амфилохија, реч је његовом боравку са преподобним Пајсијем Светогорцем, у случају владике Иринеја о узрастању уз преподобног Порфирија Кавсокаливита, а у случају владике Атанасија, реч је о његовим честим сусретима са преподобним Пајсијем, преподобним Амфилохијем Макрисом, а посебно са архимандритом Емилијаном Симонопетријским. У сва три случаја, када се обрати пажња на академско богословско стваралаштво поменутих српских епископа и њихов богословски приступ, јасан је утицај духовникâ-исихастâ који су их обликовали у младости, и то управо током академских студија. Због свега тога, апсолутно сам убеђен да би сваки од три поменута епископа здушно подржао предлог о оснивању манастира у престоници у коме би се неговала исихастичка духовност и у коме би студенти богословља, на свим нивоима академских студија, имали прилику да уче оно што на класичној катедри не могу научити. 
      О. Дражен сасвим исправно примећује још нешто: када је реч о богословској литератури на српском језику, у укупном збиру, оно што се назива академском теолошком мисли заузима веома мали проценат. У том погледу, спољашњи домет академских теолога је практично занемарљив. Тај, параметар, међутим, не може се узети самостално и искључиво једноставним кумулативним поређењем количине одштампаног папира који се налази у доступан у продаји. Разлог томе је што штиво којим се формирају будући богословски нараштаји, или, још прецизније, будући пастири Цркве, пишу управо академски теолози. Идеје попут оне да Адам није историјска личност (које, успут буди речено, све чешће чујем у разговору са студентима богословских наука), сигурно нису нашле своје место ни у аскетској литератури нити, пак, у посним куварима, чији број о. Дражен пореди са бројем наслова академског богословља у Србији. Где се онда оне налазе, питао бих свог брата у Христу? Када тако поставимо ствари, онда долазимо до сасвим другачијег биланса утицаја литературе академског богословља са једне и аскетске литературе са друге стране – данашњи студенти сутра ће бити вероучитељи и пастири Цркве, и својим ученицима и пастви преносити управо оно знање које су усвојили током студија богословских наука, које ће црпети доминантно из делâ академских богослова.
      Претпоставимо за тренутак да је савремена академска богословска мисао без иједне замерке, иако ће се тешко наћи ико озбиљан да тако устврди, поред толиког броја теологумена „лансираних“ управо од стране академских богослова данашњице. У том случају се постављају нека друга питања, која просто „вриште“ за одговором, како би то симпатично изразио о. Дражен. Наиме, ко ће студенте богословља односно будуће свештенослужитеље научити методу исцељења људске душе? Ко ће их научити како да се нерасејано моле и сабирају умну пажњу на Литургији и свештенодејствима? Ко ће их упутити на то како да исповедају паству и помажу им да се очисте од греха и ослободе од страсти? Да ли ће будући пастири који би се ослонили само на знања стечена на академским студијама, без духовног вођења, бити спремни и сами да духовно воде друге? Да ли ће бити спремни да, попут старца Пајсија, пола сата слушају неку сељанку која је дошла да исприча своју муку, макар то био њен проблем са ћуркама? И да ли ће некој сличној особи, која је дошла да потражи лек за конкретну животну муку, моћи рећи било шта друго осим научених терминолошких формула попут „онтологије персоналности“? Таква питања заиста „вриште“ за одговором, и то већ дуже време.
      У тексту о. Дражена је, поред критике идеје потребе за исихастичким манастиром, било речи и о неким другим темама, које су посредно повезане са том идејом. Сам подвиг као такав је једна од њих. О. Дражен поставља сасвим сувисло питање (парафразирам): зашто би подвиг уопште био супротстављен животу академских теолога? Зашто би то што је неко академски теолог искључивало и подвижнички живот? Опет и опет, на самом почетку се потпуно слажем са о. Драженом и тврдим да у том домену не треба правити вештачке поделе (уосталом, примере академских богослова-подвижника сам претходно већ навео). Приметио бих само да оно што он наводи као подвиг код неких академских теолога (попут непроспаваних ноћи над Светим Писмом и светоотачким списима или скрушено стајање на Литургији), представља само један аспекат, онај који је видљив. Оно што је, међутим, најважније у подвижничкој сфери – а то је подвиг пажљиве умно-срдачне молитве, сасецање помисли и беспоштедна борбе са унутрашњим страсним покретима да би човек очистио своју ноетичку енергију – јесте област невидљива за људско око. У овом смислу, дубине људских срцâ испитује само Господ Бог (ср. 1Кор  2, 11) и лако се може десити да на Страшном суду неке академске теологе видимо испред неких монахâ-пустињакâ. Но у погледу теме академског богословља није реч толико о људима, колико о богословском изразу коју сведоче. Конкретно, ако већ не можемо знати ко јесте, а ко није подвижник међу академским теолозима (нити нам је дато то да знамо, осим ако Бог то не благоволи ради опште користи верног народа), треба да се запитамо: зашто у делима већине савремених академских теолога изостаје тема подвига и искорењивања страсти? Зашто ту тему тек у траговима видимо у савременом академском богословљу (част изузецима)? И откуда то да се управо у делима неких водећих академских теолога прави јасан поларитет између „тзв. евхаријстијског“ и „тзв. терапеутског богословља“ (да искористим стил о. Дражена), иако су подвиг и Литургија нераздвојна целина? Није ли то сигнал на да нешто очито није у реду? 
      На претходну тему се директно надовезује и питање о познавању (односно непознавању, како се узме) западнохришћанске мисли, коју је о. Дражен такође нагласио у свом тексту. И ту се са о. Драженом на самом почетку могу само сложити, јер и ван Православне Цркве можемо наћи изузетне хришћанске мислиоце и веома лепе увиде у неке богословске теме. Но и ту о. Дражена морам допунити у почетној мисли јер међу хришћанима који су ван Православља не можемо пронаћи Светитеље, а самим тим ни истинске богослове. Овде се, заправо, и открива срж нашег спора, а она се тиче основне особине богословља: његовог освећујућег карактера. Прецизније речено, суштинска улога богословља јесте (да се изразим речником управо академске теологије) доксолошка и сотириолошка, што ће рећи да богословље има свој смисао у слављењу Бога и исцељењу човека. Та два параметра су нераздвојни показетељи истинског богословља, које може да се породи једино у благодатној материци Цркве, ризници очишћујуће, просвећујуће и обожујуће благодати Божије. То не значи да међу западним хришћанским теолозима не можемо наћи врлинске и самопрегорне људи који износе лепе богословске мисли, али то значи да њихово богословље нема пуноћу исцелитељске силе која је карактеристика богословља које се стиче искључиво унутар подвижничко-литургијског окриља Цркве.
      На крају овог подужег осврта (другачије није могло јер је тема од суштинске важности), још једном бих поздравио текст о. Дражена Тупањанина, који је крајње искрен, отворен, добронамеран и братски. Следујући истом отвореном и искреном приступу мог брата у Христу Господу, желим на крају овог текста да унесем једну дубоко личну ноту. Наиме, међу академским теолозима имам доста пријатеља (неки од њих су ми веома блиски), а за сâм Православни богословски факултет у Београду и људе који тамо раде ме везују лепе успомене, како из времена студија, тако из времена када сам на њему био запослен. Ипак, „Сократ ми је мио и драг, али истина ми је милија“ –  у једном тренутку, непосредно после магистарских богословских студија, ишчитавајући темељније светоотачка дела и консултујући се са људима који имају веће духовно искуство, схватио сам да академско богословље и те како уме да лута у својим закључцима и да, у најбољем случају, није до краја поуздано. Ту врсту богословља, међутим, нисам одбацио нити је сматрам „потенцијално негативном“ (како је то читајући мој текст доживео о. Дражен), већ сматрам да му треба одредити јасно место, у односу (да искористим реч веома присутну управо у академском богословском дискурсу данашњице) према благодатном опиту Цркве.
      Богословско сведочанство облагодаћених људи, које је Црква препознала као поуздане руководиоце на путу ка обожењу у Христу и чије је учење провучено кроз саборно искуство црквеног организма, је право мерило у односу на које се може мерити академско богословље, које се у конкретном случају може показати корисним и добрим или, пак, бескорисним и штетним. Идентичним мерилом сам се трудио да промерим и идеју о оснивању исихастичког манастира у Престоници, за коју верујем да је на општу духовну корист и за коју се надам да ће, ако Бог да, бити у догледно време остварена. 
      О празнику Светог Арсенија Сремца,
      лета Господњег 2019.
       
      Извор: Теологија.нет 

      View full Странице
    • Од Логос,
      Пре неког времена сам објавио текст у коме сам изнео став да је у Београду потребно основати један манастир у оквиру кога би била негована исихастичка духовност, првенствено зарад духовног узрастања студената богословских наука. Та идеја је доживела инспиративну критику, у тексту који је на Вашем порталу Теологија.нет објавио свештеник Дражен Тупањанин, клирик епархије захумско-херцеговачке.
       
      Морам признати да сам, пошто сам прочитао текст (написан веома истанчаним стилом и поткрепљен солидном аргументацијом) у тренутку помислио да је име „Дражен Тупањанин“ псеудоним иза кога стоји неки верзирани академски теолог, који се крије из смирења. Пошто сам се распитао и сазнао да је у питању реално име и парохијски свештеник, био сам задивљен чињеницом да неко уз своје парохијске обавезе успева да у тој мери отпрати стремљења у академској теологији и полемике међу философима нашег времена. Као парохијски свештеник знам колико је тешко упоредо се бавити било чиме другим и упућујем све похвале оцу Дражену за ширину академског дискурса који успева да отпрати. У истом смислу бих изразио све похвале другом парохијском свештенику, о. Слободану Лукићу, клирику митрополије црногорско-приморске, на чији је текст о. Дражен примарно реаговао. Презвитер Слободан је у свом првобитном тексту и потоњој разради показао да је (претпостављам кроз дар свештенослужења) временом задобио дар разликовања богословског израза, у зависности од тога да ли исти потиче од праволинијског или кружног кретања ума.
      Пре него ли се осврнем на аргументацију коју је о. Дражен изнео у свом тексту, желео бих да, поред претходно изнете похвале, упутим и речи захвалности за три ствари. Прво, за крајње добронамеран тон и стил којим је писао свој текст. Драженова критика је право освежење и пример уважавања људи чији се став оспорава. Друго, захвалан сам му на братској искрености и отворености приликом писања, што би, уосталом, требало да буде одлика сваког текста написаног од стране неког свештенослужитеља. И треће, посебно сам му захвалан на прилици да се идеја о оснивању манастира у коме би боравили монаси наклоњени умном делању афирмише кроз расправу ове врсте. Јер, „било како му драго“, прича о успостављању таквог манастира се проповеда, „и зато се радујем, а и радоваћу се“ (уп. Фил 1, 18).
      Пажљивим читањем текста о. Дражена примећује се да он не оспорава толико (или чак уопште?) саму идеју успостављања манастира који сам предложио, колико могућност да се таква идеја оствари у датом тренутку и контексту, с обзиром на стање српског монаштва у наше време, које је, по његовом мишљењу, у најмању руку проблематично. Аутор текста наводи више илустративних примера који иду у прилог његовој тези, међу којима монаси-јутјубери заузимају значајно место. У том конкретном случају се са о. Драженом могу потпуно сложити – одређене сфере дигиталног простора су готово неспојиве са монашким призивом. Појава youtube/facebook/instragram-монаштва је, иначе, нешто на шта већ дуже време скрећем пажњу, као на специфичну девијацију у црквеном животу. Истине ради, и у том случају постоје изузеци, попут блажене успомене о. Гаврила Лепавинског, који је по послушању свом епископу, смирено примио пастирско бреме мисионарења у е-простору и ту показао велики успех. Вјечнаја памјат мом драгом брату Гаврилу, смерном и усрдном делатнику на пољу мисије Цркве!
      Са друге стране, у погледу прилично генерализованог става о. Дражена који се тиче духовног степена већег дела српског монаштва не бих могао ништа конкретно рећи јер ни приближно не познајем све монахе наше Цркве. Ипак, када је реч о неколико десетина српских монаха које прилично добро познајем и са којима одржавам редован контакт, могу да посведочим да сам од већине њих немали број пута добио духовне утехе у разговору, како у време док сам био студент, тако и касније, када сам постао свештенослужитељ. Недавно сам, тим поводом, док сам боравио на територији митрополије црногорско-приморске, потражио једног монаха да му се лично захвалим за духовну поуку коју сам добио пре равно 18 година, када сам се, као студент Богословског факултета, притиснут великим искушењима, упутио пут манастира Острог да бих се помолио у светињи. Тај скромни монах ми је у порти горњег манастира у неколико минута разговора дао поуку и савет који су ми тада веома помогли, а којих се и данас сетим у разним искушењима. Нека му Господ узврати стоструко!
      Монаси су вазда били и остали људи код којих је свака душа могла наћи помоћ и подршку. Истина, у погледу умно-срдачне молитве која је срж исихастичког опита, заиста је било и остало тешко наћи опитног учитеља. Дешавало се да таквих монаха није било чак ни на Светој гори (сетимо се само обнове коју је у том погледу извео преподобни Јосиф Исихаста). Но то не значи да таквих људи данас уопште нема: у свом првобитном тексту, на који је о. Дражен реаговао, сам навео да српско монаштво још увек има људи опитних у умној молитви. И то нисам рекао напамет, већ из личног искуства. У погледу наше теме, главну улогу не игра број, већ о каквоћа, и то је важно нагласити. Многима тешкоћу у овом случају представља чињеница да умне делатеље није лако пронаћи. Разлог је једноставан: они беже од било каквог публицитета и не желе да се истичу, јер тиме чувају своје делање у „клети“ срца (ср. Мт 6, 6). Но онај човек који искрено тражи таквог учитеља, тај ће га и пронаћи и препознати (ср. Мт 7, 8). Лично знам за неколико српских монаха (неке и лично познајем) који би могли да одговоре на идеју коју сам предложио. Њихова имена, управо из претходно изнетих разлога, открио бих јавно једино у случају конкретног позива од надлежног епископа да их предложим за манастир о коме је реч. Знам да би им тако узео самоћу и мир коју воле изнад свега, али ако би их Црква позвала и препознала, онда би послушање било веће од подвига. 
      Сећам се сусрета са двојицом таквих српских монаха на Светој гори пре 5-6 година. Једног сам одмах препознао, будући да је био пустињак и да се одмах приметило да је погружен у молитву. Другог, пак, нисам јер је био део општежића и обављао улогу која би се могла свести на оно што у српском језику зовемо „домаћинском“: да услужи, угости, поприча. Но није се могао дуго крити: током свеноћног бденија сасвим случајно сам га уочио у једној заклоњеној ниши, потпуно погруженог у молитву и непокретног у стојећем ставу свих осам часова трајања службе! Једини његов покрет је било осењивање крсним знаком и замена свеће која је непрестано горела испре њега – када би дошла до краја, он би запалио следећу и остао у потпуно истом положају. Мир који се осећао у његовој близини тешко је описати.
      У овом тренутку, међутим, дужан сам да сакријем имена тих и других монаха, и да поштујем то што чувају своје „благо сакривено у пољу“ због кога су све друго „продали“ (ср. Мт 13, 44). Напомињем још једном да би за потребу манастира о коме сам говорио био довољан један једини такав монах опитан у умној молитви. У том смислу, направио бих једноставно поређење: као што је за Свету тајну Јелеосвећења потребно седам свештеника, а у нужди је може вршити један, тако је и за тајну исцељења ума и срца наших богословских подмладака у крајњем случају довољно да постоји један опитник умне молитве који би у наше време у Престоници могао да покрене исихастичку ренесансу. Пример Светог Софронија Сахарова и манастира Светог Јована Претече у Есексу је довољно и илустративан и инспиративан. 
      На овом месту се вреди подсетити да је слична ситуација „духовне жеђи“ постојала пре равно десет векова у Ромејском царству. Тада је један једини човек – Свети Симеон Нови Богослов – покренуо исихастички препород. На основу тог јаког исихастичког корена, у наредних неколико векова Црква је изнедрила стабилне исихастичке гране, у виду пастирâ, епископâ, патријарахâ, да би све овенчала најсјајнијим плодом, у виду појаве још једног Новог Богослова – Светог Григорија Паламе, архиепископа солунског, богоизабраног сасуда који је извео заокружену богословску синтезу исихастичког опита. Истакнимо и то да је Палама своју синтезу изнедрио у полемици са Варлаамом Калабријским, веома ученим теологом-философом, који би у погледу људског знања несумњиво имао данашњи академски степен доктора богословских наука, али који је у погледу богопознања био на ступњу на коме је тек требало да похађа наставу на „Универзитету умног делања“, на коме је Палама био „ректор“. 
      Оно што ми је посебно било занимљиво у тексту о. Дражена јесте својеврсни коперникански обрт који је направио када је реч о односу савременог српског монаштва и академске теологије. Брат Дражен тврдо стоји на ставу да у нашем данашњем контексту далеко више академска теологија може помоћи српским монасима него што би они могли помоћи њој. И овде ћу, још једном, за почетак да се сложим са о. Драженом – много тога из домена онога што данас називамо академском теологијом може српском монаштву заиста бити од велике користи. Примера ради, историја Цркве и, уопште, историја богословске мисли, је поље на коме академска теологија и те како може значити савременом монаштву, које треба да се упозна са свим њеним доменима, да би се избегле крајности попут болног и још увек незацељеног Артемијевог раскола који је о. Дражен навео као драстичан пример. Осим овог аспекта који се тиче историје богословља односно Цркве, академско богословље монасима може бити од изузетне користи и када је реч о научним дисциплинама које су пратеће, попут филологије. Тако учење старогрчког језика, у јасно одређеном контексту који се тиче студиозног проучавања новозаветних списа и светоотачких дела, представља нешто што би за сваког монаха било веома драгоцено. У овом погледу заиста нема никаквог неслагања међу нама. Оно, ипак, постоји (као и у претходним случајевима) када кренемо у дубљу разраду теме.
      Пре него што објасним где се са о. Драженом не слажем када је његова теза у питању, навео бих (управо у контексту теме историје богословске мисли, као важне области коју монаси треба да познају) нешто што је важно разграничити, да бисмо се боље разумели. Наиме, мишљења сам да би звања људи који завршавају академске богословске студије требало преименовати у неком будућем периоду. Конкретно, уместо дипломирани теолог далеко је примереније звање дипломирани историчар богословља (или неко томе слично). Онда ствари јасно стављамо на своје место и нема забуне шта је „тзв. академска теологија“, а шта је „тзв.црквено-подвижничка теологија“, како у наслову свог текста наводи о. Дражен (успут, буди речено, чини ми се да је боље разматрати однос академске теологије и благодатног опита Цркве, но свеједно, и у случају поставке коју наводи о. Дражен у принципу је јасно о чему говоримо). Поновимо још једном антологијску мисао Солунског светила, коју би требало истаћи на улазним вратима сваке академске богословске установе: богослов је човек који уме да разликује створене од нестворених енергија. Историчар богословља, са друге стране, може бити свако ко има довољно спољашњег знања, оног које се добија чисто разумски. Тако, примера ради, када се деси да један од најбољих студената Православног богословског факултета дипломира и недуго потом оде у једну протестанстку секту (реч је о реалном, а не измишљеном случају), онда тако нешто може да зачуди, али не уводи саблазан уколико разграничимо да бити дипломирани историчар богословља не значи истовремено бити богослов, будући да је богословље увек плод очишћења срца од страсти и просвећења ума, а не стицања спољашњег знања, које је важан, али тек пратећи елемент. Ако бисмо данас присутну академску титулу „дипломирани теолог“ поистоветили са  „теолог“, било би то исто као када бисмо дипломираног историчара уметности поистоветили са уметником, иако он можда зна да нацрта једино чича-Глишу, и поред свег свог знања стеченог из историје уметности. 
      Узевши у обзир претходно речено, јасно је да се утицај академске теологије на монаштво тиче његове спољашње стране, која јесте важна, али није најважнија. Поновимо, оно што је најважније за монаштво јесте његов унутрашњи живот, који карактерише покајни дух, тежња за очишћењем срца од страсти и умно молитвено делање. Без тога нема монаха јер је сва лепота монашког чина сакривена изнутра (уп. Пс 44, 13). Шта у том суштинском смислу академско богословље може допринети монашком делању? Врло мало. Додуше, ни овде не треба бити искључив (свака искључивост, осим када је у питању грех, води у застрањење) јер постоје академски богослови чији су богословски текстови исцељујући готово у једнакој мери у којој су то текстови древних богослова Цркве, чије је богословље извирало из благодатног опита  потврђеног саборним доживљајем Цркве. О. Димитрије Станилоје, о. Георгије Капсанис, а у одређеној мери и о. Јован Романидис, су класични примери. То су били људи у којима није била доминантна црта спољашње учености, познавања светских језика и наука и универзитетско професорство (иако су и то биле веома важне одлике њиховог лика), већ исихастички дух који је учинио да њихова ученост и знање добију право усмерење и богословски израз. Они су, попут древних отаца, заиста успели да складно споје Јерусалим и Атину (да искористимо често коришћену стилску фигуру за Велике Кападокијце). У случају три поменута академска теолога нашег времена, важно је приметити то да није академска теологија обогатила њихов исихастички етос, већ је супротно томе, исихастички етос надахнуо њихову богословску мисао, а преко њих и обогатио савремену академску мисао и показао усмерење коме академска теологија треба да тежи. А то је, поновимо још једном, верно следовање благодатном опиту Цркве и (по)знању које се добија свише. Тај благодатни опит, нагласимо, није ултимативно везан само за монаштво, премда су управо монаси били и остали његови прави представници – ако бисмо из православног богословља склонили све оно што је написано рукама монахâ, питање је шта би нам уопште остало. У неку руку, у Православљу је богословље било и остало по преимућству монашка дисциплина, мада не ултимативно и не једино, управо зато што су монашки кругови имали највише прилике да у атмосфери молитве, поста и тиховања очисте ум од фантазије и срце од страсти, и да као такви постану погодан сасуд благодати Духа Светог, чије је постојано задобијање неопходан чинилац да би човек самостално и правилно богословствовао.
      Да је идеја формирања престоничког манастира заснованог на исихастичкој духовности, у коме би обитавао макар један монах посвећен умном делању, нешто што може донети велики плод уколико би се истовремено направио спој са богословским нараштајима који би ту долазили, сведочи пример три данас најпроминентнија академска богослова у Србији, који су, без икакве сумње, стубови српске теолошке мисли новијег времена и људи који су успели да споје благодатно и академско у свом богословском изразу. Није тешко погодити о којим људима говорим: у питању су митрополит др Амфилохије Радовић, епископ др Атанасије Јевтић и епископ др Иринеј Буловић. Сва три са степеном доктора богословских наука и универзитетски професори, што ће рећи, сасвим аутентични представници академске теологије. Но оно што је посебно заједничко свој тројици поменутих епископа СПЦ јесте да су духовно стасавали управо уз монахе-исихасте, који су их доминантно формирали, како у богословском тако и у подвижничком смислу. Првенствено, ту је реч о утицају њиховог заједничког духовног оца, Преподобног Јустина Ћелијког. Овај духовни горостас је водио манастир са ниптичким духом и ка њему су, поред три наведена епископа (у то време монахâ-академских богослова), хитали и други врхунски српски интелектуалци, попут Димитрија Богдановића, Владете Јеротића, Недељка Кангрге. Сви су они долазили јер су добро знали да поред разумски усвојеног богословског знања потребују духовно вођење од човека који је стекао не само јак интелект, већ и молитвено просвећење ума. Три српска епископа која сам поменуо су из Јустинових богословских недара поцрпели не толико слово његових списâ и проповеди, колико дух православља. Исту усмереност поменутих епископа видимо и даље током њиховог академског усавршавања у Јелади, овог пута код људи који нису имали академски степен Аве Јустина, али су имали идентичан исихастички дух као он: у случају митрополита Амфилохија, реч је његовом боравку са преподобним Пајсијем Светогорцем, у случају владике Иринеја о узрастању уз преподобног Порфирија Кавсокаливита, а у случају владике Атанасија, реч је о његовим честим сусретима са преподобним Пајсијем, преподобним Амфилохијем Макрисом, а посебно са архимандритом Емилијаном Симонопетријским. У сва три случаја, када се обрати пажња на академско богословско стваралаштво поменутих српских епископа и њихов богословски приступ, јасан је утицај духовникâ-исихастâ који су их обликовали у младости, и то управо током академских студија. Због свега тога, апсолутно сам убеђен да би сваки од три поменута епископа здушно подржао предлог о оснивању манастира у престоници у коме би се неговала исихастичка духовност и у коме би студенти богословља, на свим нивоима академских студија, имали прилику да уче оно што на класичној катедри не могу научити. 
      О. Дражен сасвим исправно примећује још нешто: када је реч о богословској литератури на српском језику, у укупном збиру, оно што се назива академском теолошком мисли заузима веома мали проценат. У том погледу, спољашњи домет академских теолога је практично занемарљив. Тај, параметар, међутим, не може се узети самостално и искључиво једноставним кумулативним поређењем количине одштампаног папира који се налази у доступан у продаји. Разлог томе је што штиво којим се формирају будући богословски нараштаји, или, још прецизније, будући пастири Цркве, пишу управо академски теолози. Идеје попут оне да Адам није историјска личност (које, успут буди речено, све чешће чујем у разговору са студентима богословских наука), сигурно нису нашле своје место ни у аскетској литератури нити, пак, у посним куварима, чији број о. Дражен пореди са бројем наслова академског богословља у Србији. Где се онда оне налазе, питао бих свог брата у Христу? Када тако поставимо ствари, онда долазимо до сасвим другачијег биланса утицаја литературе академског богословља са једне и аскетске литературе са друге стране – данашњи студенти сутра ће бити вероучитељи и пастири Цркве, и својим ученицима и пастви преносити управо оно знање које су усвојили током студија богословских наука, које ће црпети доминантно из делâ академских богослова.
      Претпоставимо за тренутак да је савремена академска богословска мисао без иједне замерке, иако ће се тешко наћи ико озбиљан да тако устврди, поред толиког броја теологумена „лансираних“ управо од стране академских богослова данашњице. У том случају се постављају нека друга питања, која просто „вриште“ за одговором, како би то симпатично изразио о. Дражен. Наиме, ко ће студенте богословља односно будуће свештенослужитеље научити методу исцељења људске душе? Ко ће их научити како да се нерасејано моле и сабирају умну пажњу на Литургији и свештенодејствима? Ко ће их упутити на то како да исповедају паству и помажу им да се очисте од греха и ослободе од страсти? Да ли ће будући пастири који би се ослонили само на знања стечена на академским студијама, без духовног вођења, бити спремни и сами да духовно воде друге? Да ли ће бити спремни да, попут старца Пајсија, пола сата слушају неку сељанку која је дошла да исприча своју муку, макар то био њен проблем са ћуркама? И да ли ће некој сличној особи, која је дошла да потражи лек за конкретну животну муку, моћи рећи било шта друго осим научених терминолошких формула попут „онтологије персоналности“? Таква питања заиста „вриште“ за одговором, и то већ дуже време.
      У тексту о. Дражена је, поред критике идеје потребе за исихастичким манастиром, било речи и о неким другим темама, које су посредно повезане са том идејом. Сам подвиг као такав је једна од њих. О. Дражен поставља сасвим сувисло питање (парафразирам): зашто би подвиг уопште био супротстављен животу академских теолога? Зашто би то што је неко академски теолог искључивало и подвижнички живот? Опет и опет, на самом почетку се потпуно слажем са о. Драженом и тврдим да у том домену не треба правити вештачке поделе (уосталом, примере академских богослова-подвижника сам претходно већ навео). Приметио бих само да оно што он наводи као подвиг код неких академских теолога (попут непроспаваних ноћи над Светим Писмом и светоотачким списима или скрушено стајање на Литургији), представља само један аспекат, онај који је видљив. Оно што је, међутим, најважније у подвижничкој сфери – а то је подвиг пажљиве умно-срдачне молитве, сасецање помисли и беспоштедна борбе са унутрашњим страсним покретима да би човек очистио своју ноетичку енергију – јесте област невидљива за људско око. У овом смислу, дубине људских срцâ испитује само Господ Бог (ср. 1Кор  2, 11) и лако се може десити да на Страшном суду неке академске теологе видимо испред неких монахâ-пустињакâ. Но у погледу теме академског богословља није реч толико о људима, колико о богословском изразу коју сведоче. Конкретно, ако већ не можемо знати ко јесте, а ко није подвижник међу академским теолозима (нити нам је дато то да знамо, осим ако Бог то не благоволи ради опште користи верног народа), треба да се запитамо: зашто у делима већине савремених академских теолога изостаје тема подвига и искорењивања страсти? Зашто ту тему тек у траговима видимо у савременом академском богословљу (част изузецима)? И откуда то да се управо у делима неких водећих академских теолога прави јасан поларитет између „тзв. евхаријстијског“ и „тзв. терапеутског богословља“ (да искористим стил о. Дражена), иако су подвиг и Литургија нераздвојна целина? Није ли то сигнал на да нешто очито није у реду? 
      На претходну тему се директно надовезује и питање о познавању (односно непознавању, како се узме) западнохришћанске мисли, коју је о. Дражен такође нагласио у свом тексту. И ту се са о. Драженом на самом почетку могу само сложити, јер и ван Православне Цркве можемо наћи изузетне хришћанске мислиоце и веома лепе увиде у неке богословске теме. Но и ту о. Дражена морам допунити у почетној мисли јер међу хришћанима који су ван Православља не можемо пронаћи Светитеље, а самим тим ни истинске богослове. Овде се, заправо, и открива срж нашег спора, а она се тиче основне особине богословља: његовог освећујућег карактера. Прецизније речено, суштинска улога богословља јесте (да се изразим речником управо академске теологије) доксолошка и сотириолошка, што ће рећи да богословље има свој смисао у слављењу Бога и исцељењу човека. Та два параметра су нераздвојни показетељи истинског богословља, које може да се породи једино у благодатној материци Цркве, ризници очишћујуће, просвећујуће и обожујуће благодати Божије. То не значи да међу западним хришћанским теолозима не можемо наћи врлинске и самопрегорне људи који износе лепе богословске мисли, али то значи да њихово богословље нема пуноћу исцелитељске силе која је карактеристика богословља које се стиче искључиво унутар подвижничко-литургијског окриља Цркве.
      На крају овог подужег осврта (другачије није могло јер је тема од суштинске важности), још једном бих поздравио текст о. Дражена Тупањанина, који је крајње искрен, отворен, добронамеран и братски. Следујући истом отвореном и искреном приступу мог брата у Христу Господу, желим на крају овог текста да унесем једну дубоко личну ноту. Наиме, међу академским теолозима имам доста пријатеља (неки од њих су ми веома блиски), а за сâм Православни богословски факултет у Београду и људе који тамо раде ме везују лепе успомене, како из времена студија, тако из времена када сам на њему био запослен. Ипак, „Сократ ми је мио и драг, али истина ми је милија“ –  у једном тренутку, непосредно после магистарских богословских студија, ишчитавајући темељније светоотачка дела и консултујући се са људима који имају веће духовно искуство, схватио сам да академско богословље и те како уме да лута у својим закључцима и да, у најбољем случају, није до краја поуздано. Ту врсту богословља, међутим, нисам одбацио нити је сматрам „потенцијално негативном“ (како је то читајући мој текст доживео о. Дражен), већ сматрам да му треба одредити јасно место, у односу (да искористим реч веома присутну управо у академском богословском дискурсу данашњице) према благодатном опиту Цркве.
      Богословско сведочанство облагодаћених људи, које је Црква препознала као поуздане руководиоце на путу ка обожењу у Христу и чије је учење провучено кроз саборно искуство црквеног организма, је право мерило у односу на које се може мерити академско богословље, које се у конкретном случају може показати корисним и добрим или, пак, бескорисним и штетним. Идентичним мерилом сам се трудио да промерим и идеју о оснивању исихастичког манастира у Престоници, за коју верујем да је на општу духовну корист и за коју се надам да ће, ако Бог да, бити у догледно време остварена. 
      О празнику Светог Арсенија Сремца,
      лета Господњег 2019.
       
      Извор: Теологија.нет 
    • Од Поуке.орг инфо,
      У септембарско-октобарском 369. броју „Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске православне цркве за младе, објављен је интервју са Његовим Преосвештенством Епископом зворничко-тузланским г. Фотијем (Сладојевићем). Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве.    Владика Фотије: Црква постоји да буде мисија, да проповеда реч Божју народу нашега времена, те да га светотајинским животом приводи заједници спасених у Царству Небеском!   *По неисказаном промислу Божјем детињство проводите у равној бачкој, у месту Чуруг. Касније, следујући призиву Божјем одлазите у Светоархангелску обитељ у Ковиљу и на празник светог Великомученика Димитрија 1990. лета Господњег, примате монашки постриг од руке Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја. Замолио бих Вас да нам кажете нешто о Вашем детињству, али и о монашким данима проведеним у наведеној обитељи?   Рођен сам на Кочићевом Змијању, у општини Бања Лука. Моји родитељи су као економски емигранти 1965. године доселили се у питомо бачко место Чуруг, а ја сам тада имао четири године. У то време многи Срби су се расељавали са подручја Змијања и планине Мањаче по читавом свету, а ми смо се, хвала Богу, ипак, доселили у Србију. У Чуругу сам завршио Основну школу „Ђура Јакшић“ и тих дана се све више са носталгијом сећам, као времена лепоте, детињства, и младалачке безбрижности. Касније сам завршио Гимназију у Жабљу и по Шуваровој реформи Хидро-техничку школу у Новом Саду. Међутим, то све ме није у потпуности испуњавало. Непрестано сам трагао за дубљим смислом живота који није могла да ми да ни књижевност ни философија, већ управо теологија. Тако ме је промисао Божији довео у Београд, где сам се 1983. године уписао на Теолошки факултет, одушевљен вером и посебно богословљем светога Аве Јустина Ћелијског који нам је у то време свима био учитељ, а посебно нама из Чуруга. Као што сте поменули, после завршеног Теолошког факултета и две године проведене на постдипломским студијама у Ерлангену у Немачкој, 1990. године замонашен сам у манастиру Ковиљу, у Епархији бачкој. Тешко је говорити о првим монашким данима, али они су за мене били наставак трагања за Богом и за јеванђелском реалношћу коју осећамо и доживљавамо једино у Цркви Христовој – то је за мене био манастир Ковиљ.   *Преосвећени Владико, предајући се у службу својој Светој Цркви, Ви сте пет година били професор и главни васпитач Српске Православне Богословије „Светог Арсенија Сремцаˮ у Сремским Карловцима. Каква су Ваша сећања у погледу службе коју сте ревносно обављали у овој црквено-просветној установи?   Знате како, суштина монаштва је у послушању. Ми смо се у томе духу васпитавали у манастиру Ковиљу, и томе нас је управо учио наш духовник владика бачки Иринеј. Његовим благословом и благословом блаженопочившег Патријарха Павла, 1993. године сам се по послушању нашао у богословији Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима и постао професор. Као монашко лице био сам главни васпитач и духовник у богословији. Сремски Карловци су изузетно место, које одише старином, културом и ученошћу. Није случајно да се Карловци називају „Српски Сион“, а првенствено зато што је ту дуго времена било седиште српских патријараха. Радити у Карловачкој богословији за мене је био велики благослов и ново искуство, јер ја нисам похађао богословију. Међутим, ако могу да кажем тако, завршио сам је као професор, будући да сам сво време у богословији био главни васпитач и живео животом богослова. За време мога рада у богословији у Карловцима, а касније и у манастиру Крки, препознао сам све позитивне аспекте које богословија садржи у себи, те сам стога у Светом Сабору био и остао изразити присталица очувања наших богословија. Чак сам једном приликом у богословији у Карловцима и рекао да би нашим богословима требало дати известан орден, због труда и подвига те деце у узрасту од 15 до 18 година, када њихови вршњаци у исто време дању спавају, а ноћу живе. Карловачка богословија је од одувек имала висок реноме, а ја сам се трудио колико су биле моје моћи да томе допринесем, посебно као духовник који се стара о духовном узрастању наших богослова. Поред тога, покушао сам да остварим и контакт са људима у граду, како би православно богословље изашло изван ограде сâме Богословије, а колико сам у томе успевао остављам другима да посведоче и кажу.   *Давне, 1999. године, на редовном заседању Светог Архијерејског Сабора, изабрани сте за Епископа далматинског. На трон ове древне и значајне епархије уведени сте у веома тешком времену?   На мајском заседању Светог Архијерејског Сабора 1999. године, изабран сам за Епископа далматинског са седиштем у Шибенику. Међутим, шест месеци нисам могао да одем у своју Епархију, јер је било потребно да добијем визу за улазак у Републику Хрватску. То је било заиста тешко време; у Далмацији сам затекао апокалиптичку пустош. Када то кажем мислим на спаљена српска села, порушене и девастиране цркве и манастире – трагедија рата се буквално осећала на сваком кораку. Пошто сам у то време био и администратор Епархије горњокарловачке, могу рећи да је слично стање било и тамо. Требало је у црквеном и пастирском смислу заиста кренути од нуле, а то није било лако. Хвала Богу, Он је давао снаге и ми смо са малобројним свештенством и монаштвом успели да обновимо велики број цркава и манастира и да поново организујемо црквени живот, који је у највећој мери био нада за опстанак и повратак нашега народа на те просторе, где су православни Срби вековима живели. Оно што бих посебно нагласио, а сматрам то веома значајним, то је чињеница да је 2001. године поново почела са радом богословија у манастиру Крки, што је за све наше људе у Далмацији, па чак и у целој Хрватској, био знак живота и наде да ћемо опстати на тим просторима.   *У окриљу свештене обитељи манастира Крка, делује Богословија „Света Три јерархаˮ, на чијем челу сте се налазили. Лепа је прилика да нашим читаоцима приближите значај ове најстарије богословије, као и њено деловање у периоду када сте се налазили на њеном челу?   Већ сам рекао да је почетак рада наше Богословије у Крки, 2001. године, био знак наде за све. После пет година рада богословије у школи је било педесет ученика, док су римокатоличка сјеменишта у Задру и Ријеци имала само по десетину полазника. Крчка богословија је била наша снага. Деца су веома често радила заједно са нама на манастирском имању у Ваћанима код Скрадина, а по некада су помагали свештеницима на парохији. То је било укрепљење за наш народ, за наше повратнике, који су углавном били старији људи. Они су непрестано говорили, ако и докле живи наша Богословија у Крки, има наде да ћемо и ми овде опстати. Као ректор и предавач свим силама сам се трудио да ту школу одржимо у животу, а то уопште није било једноставно. У томе су нам, поред Светог Архијерејског Синода, у многоме помагали благочестиви Срби из Славоније и Барање као и угледни Срби из Далмације. Године 2015. у манастиру Крки, у присуству Његове Светости Патријарха српског господина Иринеја и великог броја Архијереја СПЦ прославили смо велики јубилеј – четири стотине година од оснивања богословије, као и стотину година од упокојења великог владике далматинског Никодима (Милаша). То је био заиста величанствен сабор у Далмацији, сличан онима који се у току лета одржавају по нашим парохијама, а посебно да поменем Сведалматински сабор у манастиру Крки на Преображење, на коме се знало окупити неколико десетина хиљада православних Срба.   *Драги Владико, како бисте описали Ваше вишегодишње архипастирско служење у Епархији далматинској?   Наше архипастирско служење у Далмацији било је у знаку крста и васкрсења. Свети Апостоли су после Педесетнице задобили благодат Духа Светога, да смело и неустрашиво проповедају реч Божију и да чине чудеса. То смо и ми архипастири такође примили на дан наше епископске хиротоније. У том духу је, могу слободно рећи, текло и моје скромно службовање у мученичкој Епархији далматинској. Више, могло би се рећи, у служби крста због тешких услова у послератној Далмацији, али свакако је било и васкрсења када смо сви доживљавали духовну радост у обнови живота Цркве и наших далматинских светиња; посебно три беле лађе – манастира Крупе, Крке и Драговића.   *Година 2017. за Вас је нови почетак. Одлуком Светог Архијерејског Сабора изабрани сте за Епископа зворничко-тузланског. Као архипастир поверене Вам епархије посебну пажњу посвећујете мисији. Владико, колико је важна мисија Цркве као наставак оне заповести коју је Спаситељ дао својим Апостолима – да иду и проповедају реч Божју?   По промислу Божијем, 2017. године, изабран сам за Епископа зворничко-тузланског, иако сам мислио да ћу у Далмацији остати до краја. Али Бог има своје неисказане путеве и руководи Цркву на најмудрији и божански начин. Тако верујем да и мој долазак овде у Бијељину има дубоки промисао у циљу мисије коју сте поменули. Црква и постоји да буде мисија, да проповеда реч Божију народу нашега времена, те да га светотајинским животом приводи заједници спасених у Царству Небеском. Код нас је данас на жалост, мисија најчешће сведена само на вернике. Мало или готово никако се не обраћамо људима који нису званично верници. Али, не заборавимо да је Господ пославши Апостоле на проповед рекао, идите и проповедајте свима народима, што значи да мисија нема граница. Она има границе једино, ако постоје границе у нашој љубави и спремности на служење.   *Ваше Преосвештенство, Ваш мисионарски рад поткрепљен је изузетно плодним издаваштвом. Шта нам можете рећи о досадашњем раду издавачке установе „Синајˮ, али и који су Ваши планови у предстојећем периоду?   По нашем скромном схватању мисија Цркве је немогућа без плодне издавачке делатности. Ми смо овде у Епархији зато и основали Издавачку кућу „Синај“ у којој редовно штампамо епархијски часопис „Живоносни Источник“ и друге катихетске и богословке књиге које су насушна потреба нашег народа. Не можемо се задовољити тиме да наши верници понешто знају о вери, јер је потребно да знају све да би се спасавали. Ако не знају све, појавиће се лажни пророци и јеретици и повешће их за собом, као што је било у време несретнога комунизма када је наша омладина била заведена Дарвиновом теоријом о еволуцији врста. То је, на жалост, за многе људе постала нова религија, тзв. религија животињског царства. Да нам се тако нешто не би поновило неопходан је предан рад свих делатника на њиви Господњој, а посебно нас свештенослужитеља.   *Будући да живимо у времену које је испуњено многобројним искушењима и тешкоћама које не иду у корак са хришћанским етосом, замолио бих Вас да нам кажете које је, према Вашем мишљењу, највеће искушење са којим смо данас суочени, али и да нас поучите који су начини превазилажења свих оних искушења која нас спутавају да храбро и постојано корачамо јединим истинским путем који нам је пропутио Господ?   Што се тиче искушења са којима се суочавамо у свакодневном животу, она су по примеру Господа Исуса Христа и његовог кушања у пустињи увек трострука. Прво је искушење хлеба, то јест тела. У младости на сваког од нас прво наилазе телесна искушења и у том периоду потребно је управо очувати телесну чистоту, да бисмо били спремни борити се на вишем духовном нивоу који нам доноси друга два искушења.   Друго искушење је искушење сујете и таштине. Ова искушења побеђујемо смиреним мишљењем о себи и поуздањем у Бога. Треће и последње искушење је искушење среброљубља и власотљубља. Ова искушења можемо победити једино, ако смо претходно победили прва два, па самим тим нећемо робовати ничему што је од овога света, па ни богатству. Што се, пак, властољубља тиче, самтраћемо га ни за шта, будући да опитно знамо како је смисао нашег живота у служењу.   *У Вашим надахнутим архипастирским омилијама без престанка поучавате поверену Вам паству о значају Светотајинског живота који се темељи и врхуни у Евхаристији. У духу чувених речи великог оца и учитеља Цркве Светог Јована Златоуста, да је „Литургија предокушавање Царства небескогˮ, реците нам колико је значајно да васцели свој живот сагледавамо Литургијом?   Оно што сам као архијереј сматрао у Далмацији, сматрам и овде у Епархији зворничко-тузланској, а то је да ми архипастири Цркве првенствено морамо да се трудимо да оцрквенимо наш народ. Шта то значи? Изнад свега, то значи да наш народ приближимо светој Литургији и уопште светим Тајнама Цркве, како би они свој сопствени живот у тим светотајинским оквирима остваривали. У практичном смислу то, пак, значи да сваке недеље и сваког празника, сви верујући Срби треба да буду са својом Црквом на светим богослужењима и да узму учешћа у Светом Причешћу. Док тај идеал не постигнемо, нисмо довољно учинили. Када сам као студент био у Немачкој, одлазио сам понекад у грчке цркве које су биле препуне народа, а данас је тако и у православној Русији. И ми Срби смо позвани да остварујемо тај идеал, јер то је наш светосавско-немањићки образац савршенства када су Црква и држава биле у потпуној симфонији. Из те симфоније изродила су се дивна и благословена дела – наше светиње и манастири од Хиландара и Косова, па на све стране земаљског шара где живе православни Срби. Том идеалу треба непрестано да се враћамо и њему да тежимо, пошто он није утопија него Живот.   *Ваше Преосвештенство, дивна је прилика да читаоцима „Православног мисионараˮ упутите пастирску поуку?   Живимо у тешком времену, које је од многих Отаца названо апокалиптичко време, време у коме треба да се одиграју последњи догађаји описани у Светом Откровењу. Управо зато је на нама још већа одговорност да будемо доследни хришћани и прави људи, како је говорио блаженопочивши Патријарх Павле, који нам може бити пример истинског пастира у наше доба. Бог и у наше време подиже велике пастире и чудотворце као што су били: свети Нектарије Егински, свети Старац Порфирије, свети Пајсије Светогорац, старац Тадеј Витовнички и многи други. По спољашњем образовању они нису били толико учени, али су били благодатне трубе Духа Светога и њиховој проповеди се не могоше супротставити ни сви мудраци овога света. Такви и ми треба да будемо. Скромни, једноставни, али испуњени благодаћу Духа Светога, јер наша мисија и није наше дело, већ Божије. Један од игумана Свете Горе је рекао, да је време у којем ми живимо време Православља, што значи да ми православни имамо посебну одговорност не само за своје вернике, него и за све хришћане и све народе света. Ово не говорим да бисмо се гордили, не дао Бог, него да Православље сведочимо пред Јудејима, Јелинима и пред свима народима. Тако не правимо никакав компромис у вери, већ настојимо управо да апостолским и светоотачким предањем живимо, сведочећи живога и истинитога Христа, Спаситеља свима народима.      *Драги Владико, користим прилику да Вам на крају нашег надахнутог разговора и промишљања, заблагодарим на хришћанској љубави и пажњи коју сте показали према нашем часопису, желећи Вам свако добро од Господа у предстојећим данима архипастирског служења у Богом чуваној Епархији зворничко-тузланској.     Богу хвала, а хвала и Вама! Нека благослов Божји буде на Вама и на свим читаоцима „Православног мисионараˮ, овог часописа са великом традицијом!   Разговарао:    Катихета Бранислав Илић     *Објављено у септембарско-октобарском 369. броју Православног мисионара (стр. 4-9)                      
      View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...