Jump to content
  1. farisejski.bukvojed

    farisejski.bukvojed

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Уџбеници из Православног катихизиса на помолу!
       
      Можда би као увод у ову тему о скором (и коначном!) изласку нових уџбеника Православног катихизиса могла послужити једна анегдота (или виц, шта ли је већ) коју сам чуо од Матије Бећковића на једном симпосиону на Православним богословском факултету у Београду. Иде отприлике овако: неки човек (рече наш Матија и националност, али ја је нећу помињати да некоме не би зазвучало као погрешна поента анегдоте) решио да мења веру. И сад размишља да ли да постане будиста, католик, православац или протестант. И на крају одлучи – постаће православни хришћанин! И ови његови га питаше – добро, реци нам који ја разлог да баш православце одабереш? А он им одговори – знате како, од свих набројаних они су најгоре организовани, ту се често не зна ни ко пије, ни ко плаћа, највише се свађају, једном речју изгледају гори од свих – тако да Бог мора имати неки дебео разлог зашто их држи! И ето, зато, због тог тајанственог Божјег „дебелог разлога“, изабрао је Православље.

      Духовита анегдота о нашој Цркви. На први поглед, није далеко од истине оно што је у њој речено. Ипак, ствари нису како изгледају, неки „дебео разлог“ заиста постоји. Ја бих рекао да је и наш Бог духовит – уме да буде парадоксалан и да нас у тој парадоксалности радосно насмеје и изненади. А како и неће бити духовит Отац који исходи Духа Светога! Ето, та Божја, Очева духовитост пројавила се, а где би друго и био Дух до у Телу Његовог Сина, у току, могу слобдоно рећи, великог подвига израде нових уџбеника Православног катихизиса за наше основне и средње школе. На том пројекту су, под руководством митрополита Амфилохија (који је одређен испред Сабора СПЦ) радили наши наставници и наставнице верске наставе, теолози који су непосредно ангажовани у нашим школама. Временом, многи су и одустали. Остала је једна група најупорнијих, можда оних који нису толико голицљиви на Божје голицање и духовиту парадоксалност – у стању су да као праотац Јаков остану на ногама. Новозаветни Израиљци. 

      Заиста, током ове године ствари су кренуле да се озбиљно померају. Уџбеници су већином написани. Добијене су и прве рецензије, као и благослов Светог архијерејског синода СПЦ да се три уџбеника могу штампати. Наиме, најављено је да ће најпре, као својеврсни брод ледоломац, изаћи уџбеници за први и пети разред основне и за први разред средње школе, а за њима потом, полако и остали уџбеници. Током лета су аутори уџбеника за средњу школу (колегинца Милица Петровић из Епархије бачке и моја маленкост из Архиепископије београдско-карловачке), заједно са вредним ђаконом Радомирем Маринковићем, референтом за црквену просвету при Светом синоду и лекторком из Завода за уџбенике и наставна средства у Београду вредно радили на лектурисању уџбеника. Текст је сређен, обезбеђене су илустрације и уџбеник је требало да се појави почетком ове школске године. Авај! Није – из разлога због којих је онај брат с почетка овог текста одлучио да постане православац, то јест због Божје духовитости. Но, ако сте мислили да је ту крај Божје духовитости – није. Сада тек долази оно најважније.

      Уџбеници (први и пети основне и први разред средње школе) излазе почетком другог полугодишта! Полако, полако – Бог је, како рекох, духовит. Да, излазе нови Православни катихизиси – али у Републици Хрватској. Ову предивну вест и велики подвиг Митрополије загребачко-љубљанске, али треба рећи – и званичне Републике Хрватске (издавач је Просвјета Загреб), верујемо убрзо ће следити надлежни у Цркви и у Заводу за уџбенике, овде код нас у Србији.

      Овим поводом (част ми је и велика радост да о томе обавестим нашу црквену јавност), желим да укратко опишем шта се догодило у Загребу дана 08. децембра 2019. и да изразим велику захвалност труду и љубави нашим домаћинима.

      Наиме, на позив господина Мирка Марковића, испред издавачке куће Prosvjeta из Загреба, дана 07. децембра за Загреб су се упутили аутори уџбеника: Љиљана Перишић-Бурсаћ, Милица Петровић (Епархија бачка) и моја маленкост – др Александар Милојков (Архиепископија београдско-карловачка). У просторијама Српске православне гимназије Кантакузина Катарина Бранковић, дочекао нас је отац Богољуб, секретар митрополита Порфирија. Сместили смо се у самом центру Загреба, у просторијама Митрополије. Оно што ми је одмах запало за око била је живост те зграде. Из једне просторије допирало је певање дечјег хора. Мало даље, у другој просторији, чуо сам глас митрополита Порфирија – водио је духовне разговоре са верним народом (духовна предавања током поста). Жива је Црква у Загребу, Богу хвала. А Загреб сав у светлу и пун људи. У току је католички Адвент – свечарска манифестација у сусрет Божићу. Мислио сам да ови наши у Београду претерују са новогодишњим кићењем, али су ме Загрепчани демантовали. Ипак, моји су утисци да је атмосфера лепа и позитивна. Људи су весели и веома љубазни. Такви су били у ресторану где нас је отац Богољуб одвео на вечеру, али и на улици – љубазно су одговарали и на Миличину новосадску, а и на моју београдску екавицу. Много се прича о рђавим односима између Срба и Хрвата. Не знам, ја сам можда нереалан и тврдоглав, али некако не желим да верујем у те приче. Кад у себи носиш добру вољу и поштовање према другом човеку, тешко да ћеш са друге стране добити нешто друго до осмех и љубазност. Милица и ја смо се тако и осећали међу свим тим људима на Тргу Бана Јелачића и заиста ништа лоше и непријатно нисмо понели из Загреба. 

      Мене је поготово обрадовао статус верске наставе у Републици Хрватској, о чему ми је причао колега који тамо и ради. Оно што важи за већинску, католичку веронауку важи и за православну – сви наставници су у сталном радном односу, имају по два часа недељно. Ето, још једног, али овог пута не духовитог парадокса – православни ваероучитељи имају бољи статус у Републици Хрватској од нас, православних (и свих других) вероучитеља у Републици Србији. Ми у Србији заиста треба да се запитамо – шта се то са нама догађа? Да подсетим, Република Србија има Закон који јасно дискриминише наставнике верске наставе – јер само они, у просветном систему, сходно законским одредбама, не могу засновати радни однос на неодређено време. И то је тако читаво једно пунолетсво – 18 година!

       Радовао сам се што сам чуо да су односи и сарадња са Католичком Црквом јако добри. Захвљујући Католичкој Цркви и њеној борби и ауторитету у Хрватској, много тога доброг остварено је и за нашу Православну Цркву на тим просторима (ту свакако спада и статус веронауке у државним школама). О томе сам слушао од својих колега. Слава Богу, тако и треба да буде.

      У недељу, 08. децембра присуствовали смо Светој Литургији, којом је началствовао Високопреосвећени митрополит Порфирије. Радовао је призор прилично испуњене Цркве. Много је младих, деце. Дугачак ред, не један већ два реда, за причешће. Са радошћу и ми са њима приступисмо. Након Свете Литургије – агапе. Та догађања након Свете Литургије мени највише показују колико је Црква жива – људи остају, пију кафу заједно, комуницирају, заједница живи.

      Око поднева је почео састанак са представницима издавачке куће, којем је присуствовао и митрополит Порфирије. Поред њега ту су, између осталих, били и рецензенти наших уџбеника: отац Вукашин Цветојевић, отац Горан Тодоровић и теолог Мирослав Мишановић. Уговори су потписани и уџбеници ће се, ако Бог да, појавити у хрватским школама почетком другог полугодишта. Такође, договорена је и динамика достављања наредних уџбеника, за остале разреде основних и средњих школа.

      Након овог, пословног дела, уследили су лепи и занимљиви разговори са митрополитом Порфиријем и, наравно, дивна трпеза.

      Желим од срца да се захвалим митрополиту Порфирију и нашим дивним домаћинима из Митрополије загребачко-љубљанске што су нас аврамовски дочекали. Такође, желим да им се захвалим што су управо они били та почетна, ледоломачка сила којом ће лед коначно пући а нашем броду – новим уџбеницима Православног катихизиса – омогућити да даље заплови. Хвала дивном оцу Богољубу на бризи око нашег смештаја и пријатном гостопримству. Посебну захвалност морам да изразим и драгом ђакону Драгану Радићу. Њему, као и другом ђакону – Радомиру Маринковићу, референту за црквену просвету при Светом синоду. Наиме, они су у свом овом послу били та ђаконска-анђелска служба. Били су прави посредници, јер су својим трудом омогућили да праве информације допру тамо где треба, те да и плодотворна радња крене правим током. И ево, хвала Богу, та радња долази до свог коначног циља.

      Слава и хвала Богу, наши нови уџбеници ће коначно угледати стварност. Крећу да живе из Републике Хрватске – да буду узор и подстрек и за појављивање и Републици Србији. Коначно, и Републици Хрватској се треба захвалити – јер се овај пројекат финансира из њеног буџета. Да, заиста је мало парадоксално. Бог јесте духовит и Духом својим уме да нас изненађује. Али, научисмо и ми да будемо Његови Израиљци – да се рвемо и не поклекнемо.
       
      др Александар Милојков
       
    • Од Логос,
      Три године од упокојења блаженопочившег Епископа јегарског Јеронима (Мочевића) навршило се у недељу, 24. новембра 2019. лета Господњег, на празник Светог великомученика краља Стефана Дечанског и Светог мученика Мине.     Епископ јегарски Јероним (Мочевић) рођен је у Сарајеву 26. септембра 1969. године, где је завршио основну школу и гимназију. Монашки постриг је примио на празник Сабора Светог архангела Михаила, 8/21. новембра 1990. године, у Светоархангелском манастиру у Ковиљу. На празник  Светог Саве, првог Архиепископа српског, 14/27. јануара 1991. године, рукоположен је у чин јерођакона руком Eпископа бачког г. Иринеја.   Од почетка обнове манастира Ковиља и духовне обнове братства, јерођакон Јероним је дао немерљив допринос обнови богослужења и његовом благољепију, по чему је овај манастир убрзо постао надалеко познат. Једно време боравио је у манастиру Григоријату на Светој Гори, где се учио светогорском монашком етосу и древном богослужбеном поретку.   У чин архиђакона је рукопoложен на манастирску славу, на дан Сабора светог архангела Гаврила 13/26. јула 1999. године. Дипломирао је на Православном богословском факултету Српске Православне Цркве у Београду 2002. године. У Недељу свих светих,  9/22. јуна 2003. године, Епископ бачки га је рукоположио у чин презвитера у манастиру Ковиљу. По завршеном факултету, уписао се на постдипломске студије на Папском оријенталном институту у Риму, где је 2005. године стекао звање магистра теологије. Бавио се специјалистичким студијама у области литургике. У току постдипломских студија усавршавао је своје знање францускога језика у Центру за учење француског језика у Безансону (Француска).   У чин архимандрита је рукопроизведен руком Митрополита митилинског г. Јакова на празник Светог апостола Филипа 2008. године, у цркви Свете Филотеје у Смирни (Мала Азија). У манастиру Светог пророка Илије у Митилини, на острву Лезвосу у Грчкој, о празнику Светог пророка Илије, Митрополит иконијски г. Теолипт рукопроизвео га је у духовника. Исте године је завршио напредни ниво немачког језика на Универзитету у Бечу. Бавио се израдом докторске дисертације из области литургичког богословља. Говорио је грчки, италијански, француски, руски, немачки и енглески језик.   На редовном пролећном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 23. маја 2014. године изабран је за Епископа јегарског, викара Епископа бачког. Чин хиротоније извршио је Његова Светост Патријарх српски господин Иринеј, у Саборном храму Светог великомученика Георгија у Новом Саду, 28. септембра 2014. године. Патријарху су саслуживала двадесет и два епископа, више архимандрита и протојереја, као и девет ђакона.   Епископ Јероним је, живећи у манастиру Ковиљу, као викар Епископа бачког г. Иринеја, богослужио у многим храмовима Епархије поучавајући верни народ и са својственом му непосредношћу сведочио радост Васкрсења Христова и васкрсења нашег које нам је Господ даровао, којем се надамо и које чекамо.   Вечан ти спомен, достојни блаженства и незаборавни владико Јерониме!     Поводом треће годишњице од упокојења незаборавног владике Јеронима, Вашој пажњи препоручујемо следећи садржај:    Звучни запис предавања блаженопочившег владике јегарског Јеронима на тему: Велики вход и Херувимска песма   Интервју блаженопочившег владике јегарског Јеронима у емисији "Агапе", о Божићу 2015. Године (видео)   Звучни запис приступне беседе блаженопочившег владике јегарског Јеронима коју је изговорио на дан хиротоније у свештени епископски чин, 28. септембра 2014. лета Господњег       Извор текста и линкова: Епархија бачка
    • Од Логос,
      На Православном богословском факултету почетком протекле недеље представљена је петотомна Патрологија епископа бившег захумско-херцеговачког Атанасија (Јефтића), којом је крунисан његов рад на свеобухватном делу о светототачком живљењу, предању и књижевности који је започео пре 35 година, кад је као као ванредни професор Богословског факултета објавио први српски уџбеник патрологије.     Као што се 1984. сматра историјском за српску патрологију, тако је и објављивање истоименог петокњижја – први том изашао је 2015, пети 2019, оцењено као важан догађај не само за православну богословску мисао него за целокупну српску културу.   Како се чуло на представљању, у хришћанској науци генерално нема много добрих Патрологија – у западној традицији светоотачка литература своди се на рану цркву, док се у православном предању та епоха протеже знатно дуже, али није много детаљно проучавана – да би се сада на српском језику појавило “одлично, фундаментално и свеобухватно дело“.   Позивајући се и следећи ауторитете руског теолога Георгија Флоровског и свог духовног оца архимандрита Јустина (Поповића), владика Атанасије пише о животу, учењу, богословљу светих отаца, преноси њихове изворне текстове, доноси историјске, хагиографске, литургијске, саборско-канонске изворе и друге увиде у живот цркве из времена у коме су живели.   То је разлог што овај проширени уџбеник и владика Атанасије и аутор Прослова првог тома владика западноамерички Максим (Васиљевић) сматрају својеврсном патролошком читанком, којом је обухваћена разноликост црквеног учења, укључујући и јеретичке писце са којима су свети оци ратовали за чистоту вере.   Према оценама професора ПБФ, Патрологија владике Атанасија “показује да су свети оци себе доживљавали као тумаче библијских текстова, а да униформност у православљу никоме није представљала циљ јер је у православном свету постојала разноликост, схватана као израз слободе деце божје уједињене у љубави према Јеванђељу и јеванђелској истини“.   Први том Патрологије посвећен је црквеним оцима прва три века историје цркве, од којих су неки били и непосредни ученици Христових апостола.   У другом тому су источни оци и писци 4. и 5. века – од Никеје до Халкидона (325-451), међу које је прибројан и цар Константин Велики, уз кратку историју и саборске догмате везане за Симбол вере. Трећи том бави се светим оцима и црквеним писцима истока од Четвртог халкидонског до Осмог Фотијевог васељенског сабора (451-880).   Осим кратке историје васељенских и помесних сабора из овог периода, међу светим оцима и писцима нашли су се и цар Јустинијан Први и Дионисије Ареопагит.   Поднаслов четврте књиге је Латински оци од Никеје до 11. века, уз додатак о Петровом примату части. Пети том посвећен је светим оцима и учитељима цркве од светог Фотија (9. век) и његових ученика свете браће Кирила и Методија до пада Цариграда 1453, а описује и покушаје уније са Римом.   Владика Атанасије, једини почасни професор ПБФ и његов некадашњи декан, већ пише шести том који ће обухватити период од пада Цариграда до 20. века.   “Писати Патрологију за мене није ни мало лака ствар. То није исто што и писати историју старе хришћанске литературе, како су ову богословску струку до данас називали многи патролози. Јер Патрологија је ипак нешто више од хришћанске литературне историје или историје средњовековне философије. Она је, треба да је, својеврсни живо(то)пис, иконопис Светих и светлих ликова Отаца и Учитеља цркве, чија историја и литература није била па прошла, него је и недељиво повезана са историјским бићем цркве и свагда присутна у њеном живом предању вере, у благодатном искуству молитвене и словесно-литургијске, светотројичне заједнице са свим Светима у истом богоопштењу и богопознању“, истиче владика Атанасије у уводу једног од томова Патрологије, чији су издавачи две епархије СПЦ – Захумско-херцеговачка и Западноамеричка, у сарадњи са ПБФ.   Јелена Тасић     Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
    • Од Логос,
      На Аранђеловдан, дана 21. новембра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим прославио је своју крсну славу.     Прослава празника започела је светом архијерејском Литургијом у манастиру Даљ Планина којом је началствовао Епископ Херувим уз саслужење архимандрита Германа Богојевића (Епархија канадска), архимандрита Гаврила Стевановића (Епархија зворничко-тузланска), протонамесника Немање Клајића, првог пароха даљског, јереја др Марка Шукунде, пароха трпињског и ђакона Војислава Николића.   Владика Херувим се у пригодној беседи обратио сабранима и честитао им велики празник.   Учешћа у светој Литургији узели су господин Милан Шапић, генерални конзул РС у Вуковару, госпођа Драгана Јецков, саборска заступница, господин др Војислав Станимировић, председник Главне скупштине Самосталне демократске српске странке, господин Срђан Јеремић, председник ЗВО и господин Срђан Колар, председник ГО СДСС-а Вуковар.   Пре славског ручка славске дарове благословио је Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. др Порфирије (Перић) уз присуство Епископа горњокарловачког г. Герасима и многобројног свештенства и монаштва Епархије осечкопољске и барањске, те осталих Епархија СПЦ.     Извор: Епархија осечкопољска и барањска
    • Од Логос,
      Велики угодник Божји, Преподобни Јоаникије Велики, свечано и молитвено је прослављен и ове године, у катедралном манастиру Епархије будимљанско-никшићке, Ђурђевим Ступовима у 22. недјељу по Духовима, 17. новембра.     Управо овог подвижника и молитвеника, кога је Господ обдарио даром чудотворства и који је имао изузетно велико смирење и кротост, као свог небеског заштитника прославља духовни отац Богом спасаване светосавске Епархије будимљанско-никшићке – Епископ Јоаникије.   Тим поводом, у манастиру Ђурђеви Ступови служена је Света архијерејска литургија, којом је началствовао Преосвећени Епископ Јоаникије уз саслужење 13 свештенослужитеља и једног ђакона и молитвено учешће бројног вјерног народа.   Бесједећи о Преподобном Јоаникију Великом, Владика будимљанско-никшићки је казао да он није случајно добио епитет Велики, јер је био велики духом.   „Живио је на Олимпијској гори, то је онај Олим у Малој Азији, одакле је дошао и Свети Методије, Свети Кирило са тих гора. Та гора је била света и прије Свете Горе Атонске, а, тек, касније је Света Гора Атонска засијала са великим Божјим угодницима. Један од њих је Свети Јоаникије, могуће да га је негдје срео и Свети Методије, словенски просветитељ. Углавном, он је за живота постигао такве врлине да је постао Чудотворац и Светитељ.   Имао је тај посебан дар да они који су достојни су га видјели, а они који нијесу достојни да га виде, нијесу га могли видјети. Био је човјек, који је, овдје на земљи, већ, смјестио Бога живог у своје срце, постао земаљски анђео и небески човјек, како пјевамо у стихирама. Велики Чудотворац, велики Божји угодник, велико свјетило Цркве Божје; он је био прости монах, није био свештенослужитељ, али је толико био пун Духа Светог и Божје истине да су се многи поучавали од њега и многе је упутио на пут спасења“, казао је Његово преосвештенство.   Сабранима се обратио и протојереј-ставрофор Милун Фемић, свештеник у пензији,  честитајући свима празник, а имендан владици Јоаникију. Отац Милун је недавно прославио педесет година свештеничке службе, коју је започео у родним Беранама, у манастиру Ђурђеви Ступови.   „Бог је тако хтио да нам, баш, овдје, доведе нашег дивног владику који, заиста, свијетли својим примјерима. Упознао сам владику Јоаникија давно, док је био студент Богословског факултета СПЦ у Београду, а они су дошли да посјете овај манастир, чији сам био старјешина. Владика је, већ, тада, дјеловао својим понашањем да на њега можемо сви да се угледамо. Разликовао се од других студената. Сјећам се, имао је о рамену неку торбицу, чини ми се ткану, какву носе монаси на Светој Гори и ја сам му тада рекао: Колико могу да видим, Ви ћете бити монах, а може Бог дати да будете и владика. Он ме упита како знам, рекох: Нешто ми казује“, подијелио је прота Милун сјећање на сусрет са Преосвећеним Епископом Јоаникијем, тадашњим студентом.   Захвалио је Богу што је вјерни народ у Црној Гори добио владику, којем је, сматра свештеник Фемић, дата једна од најсиромашнијих Епархија код нас.   „Међутим, он је својим трудом, уз помоћ Божју, а и уз помоћ свештенства, које је он рукополагао, није имао у толиком броју ни свештеника, ни монаха, ни монахиња, колико то има данас, успио трудом, уз помоћ Божју, да овде до Шћепан Поља, од Плава, Гусиња и Рожаја до границе према Босни, да обнови једну тако лијепу Епархију и не само што је обновио, него у тој његовој Епархији, колико сам примјетио, влада лијепа духовна хармонија“, казао је отац Милун.   Истакаваши да на овом простору никад није било лако, протојереј-ставрофор Милун Фемић је подсјетио на личност игумана Мојсија (Зечевића), који је столовао у манастиру Ђурђеви Ступови и био духовни и световни владар Васојевића крајем 18. и почетком 19. вијека. Ријетки су били периоди мира за ову светињу, а, како су му причали свештеници, Италијани су 1941/1942. године опколили манастир са митраљезима, те испревртали плоче испред ктиторског гроба и у припрати, тражећи магацин са оружјем.   Навео је да је био разочаран стањем које затекао када је дошао на дужност, у децембру 1971. године. Испред дворишта и по манастирском имању су напасана говеда. Велика „навалица“, казао је о. Милун, била је на манастирске ливаде, воће, шуму. Иако се договорио са Митрополитом Данилом да на овој дужности остане годину-двије, док не дође неки монах, овдје је провео као парох 21 годину.   „Ја сам тада био сам, а сада је овдје, хвала Богу, доста братије. Они су, већ, до сада, учинили, заиста, много овдје да човјек не може да замисли да ће све овако лијепо да изгледа. Желим да наш владика поживи, ако Бог да дуго, да га Господ благослови да има снагу коју је до сад имао, физичку и духовну, да све тешкоће и обавезе поднесе и издржи. Нека је срећан имендан драги владико“, поручио је прота Милун Фемић.   Прослављање имендана Епископа Јоаникија настављено је ломљењем славског колача и свечаном трпезом за сараднике и госте, уприличеној у манастирској гостопримници.     Извор: Митрополија црногорско-приморска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...