Jump to content
  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Пре шест го­ди­на про­сла­вљен је по­вра­так Ар­хи­ман­дри­та Се­ба­сти­ја­на Да­бо­ви­ћа у за­пад­ну Аме­ри­ку. Зем­ни оста­ци пр­вог аме­рич­ког пра­во­слав­ног све­ште­ни­ка, апо­сто­ла и ми­си­о­на­ра, ро­ђе­ног да­ле­ке 1863. го­ди­не у Сан Фран­ци­ску а пре­ми­ну­лог 30. но­вем­бра и са­хра­ње­ног у Жи­чи 1940, пре­не­ти су у Џек­сон, у Ка­ли­фор­ни­ју, то­ком ле­та 2007. го­ди­не. По до­ла­ску, би­ли су по­хра­ње­ни на срп­ском пра­во­слав­ном гро­бљу у Џек­со­ну, крај пр­ве срп­ске пра­во­слав­не цр­кве у Аме­ри­ци, ко­ју је он осно­вао 1892. го­ди­не.    Том при­ли­ком, у Џек­со­ну се оку­пио ве­ли­ки број пра­во­слав­них вер­ни­ка ко­ји су уче­ство­ва­ли у ли­тур­гиј­ском сла­вљу пред­во­ђе­ном од ше­сто­ри­це пра­во­слав­них Ар­хи­је­ре­ја (из Аме­ри­ке, Ср­би­је, Бу­гар­ске, Ау­стра­ли­је, Ру­си­је). У За­пад­но­а­ме­рич­кој епар­хи­ји је већ уста­но­вљен го­ди­шњи спо­мен о. Се­ва­сти­ја­ну, а ни­је ма­ли број пра­во­слав­них по­бо­жних све­ште­но­слу­жи­те­ља ко­ји Се­ва­сти­ја­на спо­ми­њу као све­то­га у ли­тур­гиј­ском от­пу­сту, при­бро­ја­ва­ју­ћи га ме­ђу све­те про­све­ти­те­ље аме­рич­ке зе­мље, по­пут Аља­ских Све­тих, Ти­хо­на, Гер­ма­на, Ју­ве­на­ли­ја Ра­фа­и­ла Бру­клин­ског, Пе­тра Але­ут­ског, Јо­ва­на Сан­фран­ци­ског, Ни­ко­ла­ја Жич­ког, Вар­на­ве Ис­по­вед­ни­ка (На­сти­ћа) и др.   Ка­да је 1940. го­ди­не вр­шио опе­ло Се­ва­сти­ја­ну Да­бо­ви­ћу у ма­на­сти­ру Жи­ча, Св. Ни­ко­лај Жич­ки је, из­ме­ђу оста­лог, ре­као: „Све­ти Се­ва­сти­јан, ми­си­о­нар Аме­ри­ке.“   Ар­хи­ман­дрит Се­ва­сти­јан је ши­ром Аме­ри­ке по­знат по свом не­у­мор­ном и плод­ном ми­си­о­нар­ско-апо­стол­ском ра­ду, про­по­ве­ди­ма на ен­гле­ском, срп­ском и ру­ском је­зи­ку и не­ко­ли­ко књи­га ра­ди ми­си­је (на ен­гле­ском). Са­гра­див­ши пр­ви срп­ски пра­во­слав­ни храм у Аме­ри­ци, отац Се­ва­сти­јан је се­бе угра­дио у те­ме­ље пра­во­сла­вља на аме­рич­ком тлу. Нај­но­ви­је жи­ти­је (по­лу­а­ги­о­граф­ски спис је­ро­мо­на­ха Да­ма­ски­на Пла­тин­ског, на ен­гле­ском и срп­ском), све­до­чи о ње­го­вом из­у­зет­ном под­ви­гу.   Отац Се­ва­сти­јан је, та­ко­ђе, пред­у­зео ми­си­о­на­р­ска пу­то­ва­ња до Пра­во­слав­не ми­си­је у Ја­па­ну, ко­ја га је ду­го за­ни­ма­ла и ин­спи­ри­са­ла. Св. Ни­ко­лај Жич­ки је за­бе­ле­жио да је отац Се­ба­сти­јан то­ком свог жи­во­та пре­шао Атлан­тик 15 и Ти­хи оке­ан 9 пу­та.   У ли­ко­ви­ма Епи­ско­па Мар­да­ри­ја Уско­ко­ви­ћа, пр­вог срп­ског Епи­ско­па на аме­рич­ком кон­ти­нен­ту, и о. Се­ва­сти­ја­на Да­бо­ви­ћа, пр­вог пра­во­слав­ног све­ште­ни­ка ро­ђе­ног у Аме­ри­ци, на нај­леп­ши на­чин је за­пра­во овен­ча­но ду­бо­ко са­бор­но стре­мље­ње на­ших пре­да­ка до­се­ље­них у Но­ви свет.   Увр­ште­ње у Ка­лен­дар Све­тих дво­ји­це Ср­ба, Епи­ско­па Мар­да­ри­ја Ли­бер­ти­вил­ско­га (Уско­ко­ви­ћа), и Ар­хи­ман­дри­та Се­ва­сти­ја­на (Да­бо­ви­ћа) пред­ста­вља пре­по­зна­ва­ње њи­хо­вог про­сла­вље­ња од Го­спо­да. То је исто­вре­ме­но и ис­пу­ње­ње ду­га пре­ма на­сле­ђу ових апо­стол­ских про­све­ти­те­ља.   Кондак Све­то­ме Се­ва­сти­ја­ну:   Ро­ђен у Сан Фран­ци­ску, / вас­пи­тан у пра­во­слав­ној Ру­си­ји / ог­ње­ни про­по­вед­ник Ре­чи Хри­сто­ве међ’ на­ро­ди­ма Аме­ри­ке / гра­ди­тељ мно­гих па­ро­хи­ја / бес­по­штед­ни ми­си­о­нар / си­ро­ма­шан те­лом, а бо­гат Ду­хом / го­во­ре­ћи Исти­ну у љу­ба­ви, Се­ва­сти­ја­не Џек­сон­ски и Све­а­ме­рич­ки Апо­сто­ле, мо­ли да се спа­се род наш пра­во­слав­ни!   При­ре­дио мо­нах Иг­на­ти­је Мар­ко­вић       Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      Нећу служити ономе у шта више не верујем, било да се то назива мојим домом, мојом отаџбином, или мојом црквом. И покушаћу да се изразим у неком облику живота или уметности најслободније и најцеловитије што могу.[1]
       
      У овим речима Џојсовог јунака Стивена Дедалуса откривамо саму суштину „беспомоћности хришћанства пред савременом трагедијом човека.”[2] Шта подразумевамо под „беспомоћношћу хришћанства” и под „савременом трагедијом човека”? 
      Стивен Дедалус је био задивљен стваралачким могућностима које пружа језик.
      Ниједној од својих ранијих страсти није се, као овој, тако свесрдно предао: чинило му се сада да је бити монах само половина од онога што значи бити уметник.[3]
      Млади Стивен Дедалус не жели да служи ономе у шта више не верује. А престао је да верује у своју цркву зато што је сматрао да је човек потпуно слободан једино као уметник, а не као монах. Шта је то што уметник поседује, а што недостаје монаху или свештенику? Зашто је хришћанство само половина од онога што је уметност? У грчком језику, реч “ποιητής” означава како песника тако и творца. Зар је Христос само Искупитељ, или је можда и Творац, и песник? И ако је Христос Архипастир и Првосвештеник, зар то не значи је потребно бити песник да би се било свештеник? Можда проблем није у Христу, већ у клиру и теологији који су извитоперили Христов лик? Можда је управо ово преиначавање одговорно што се „хришћанство до данас”, према речима Николаја Берђајева, „није у потпуности открило као религија слободе”.[4]
      Оци Цркве пишу да је човек свештеник, свештеник творевине. Претпоставимо да у свом пра-изворном значењу ова два појма имају једнако значење. То би значило да је Бог створио човека као песника творевине. Можда је Џојсова визија човека као песника много ближа непатвореном Божијем науму од извитопереног појма који заступа класична хришћанска теологија? Да ли је заиста немогуће замислити да појмови свештеника и песника у суштини могу бити једнаки? 
      Џерард Манли Хопкинс, један од најбољих писаца Викторијанског раздобља, и члан нашег Колеџа, дубоко је страдао покушавајући да помири ова два позива у свом животу. У једном писму Хопкинс се јада:
      Надугачко си ми придиковао о ексцентричностима. Авај, толико тога сам о њима слушао, и још више због њих страдао, због њих сам заправо потпуно и непоправљиво уништен, у толикој мери да су моје тобожње ишчашености постале болна тема.[5]
      О. Софроније Сахаров, велики руски мистик и писац, тврдио је да не можемо бити хришћани ако нисмо песници. Но, можда су ове речи само романтично виђење јединства хришћанства и поетског стваралаштва? Као што знамо, пре него што ће постати искушеник у језуитском реду, Хопкинс је спалио своје песме. Веома слично Џојсу, који је такође намеравао да постане језуитски свештеник, и који је образовање стекао у језуитском Клонгоуз колеџу, Хопкинс пише ове трагичне речи једном пријатељу:
      И даље желим да пишем, а као свештеник бих то такође могао да радим, истина не толико слободно колико бих желео, тачније, ништа или сасвим мало када је реч о стиховима, а несумњиво само оно што би служило задатку моје цркве.[6]
      Да ли то Хопкинс говори да може служити својој цркви само тако што ће се одрећи своје слободе? У једном другом писму, Хопкинс описује судбину уметника у Цркви:
      Цвет омладине ове земље у великом броју је ушао у језуитски ред. Међу њима, колико мора бити да је песника, колико уметника најразличитије врсте! Али Језуити су до сада ипак дали тек неколицину поета. Међутим, када бисмо поближе погледали, испоставило би се, верујем, да је било нечег изузетног у околностима њиховог живота, или, како би се то рекло, неуравнотеженог у њиховој каријери.[7]
      Поставили смо питање о савременој трагедији човека и о беспомоћности хришћанства. Суштина ове трагедије се састоји у томе што човек не пристаје само на слободу од – на слободу од страсти – већ тражи и слободу за – слободу за бесконачно стваралаштво. „Слобода је моћ да се ствара ни из чега”,[8] писао је Берђајев, али у хришћанству се поглавито сусрећу само закон и искупљење. Берђајев примећује:
      Ниче је горео стваралачком чежњом. Када је реч о религији, знао је једино за закон и искупљење, али у њима није могао да нађе откровење о стваралачком позиву човека. И зато је омрзнуо Бога, јер је био опседнут погрешном идејом према којој је људско стваралаштво немогуће ако Бог постоји.[9]
      С обзиром да је створен по икони Божијој, да би био слободан човек мора имати способност стварања сличну оној којом располаже Бог. Пред собом, међутим, имамо створени свет који, наводно, ограничава нашу слободу. Али када би свет заиста био довршен и када му се ништа ново не би могло додати, то би значило да нам Творац није подарио истинску слободу.
      Могуће је, међутим, претпоставити да медијум створеног света не ограничава наше стваралаштво. Можда природа језика, музичких хармонија и боја пружа могућност неограниченог стваралаштва? У роману У трагању за изгубљеним временом Пруст пише о композитору Вентеју:
      Знао је да поље које стоји музичару на располагању није некаква бедна клавијатура од седам нота, него једна несамерљива клавијатура, готово још сва непозната…[10]
      Хришћанска мисао је, на жалост, пропустила прилику да нагласи како медијум створеног света пружа могућност за неограничено стваралаштво. Хришћанство схвата човека као свештеника творевине и тајна његове слободе се крије управо у овом позиву. Зато је неопходно установити да ли овако замишљено свештенство одиста оваплоћује стваралачки идеал.
      Неки од најутицајнијих савремених теолога тврде да је суштина свештенства у приношењу дарова хлеба и вина на олтар, а при том се хлеб и вино схватају као симболи целокупне творевине. Свештеник, дакле, приноси дарове Богу и моли се за њихово освештавање. Значајно је то, кажу, што човек не приноси просто пшеницу и грожђе већ их прерађује у хлеб и вино.[11] Суштински чин преображавања који следи је, међутим, искључиво Божије дело. Свештеникова дужност је, чини се, сведена на то да обавља релативно пасивну молитву – и да буде пекар и винар. 
      Свети Максим Исповедник, један од најзначајних писаца Цркве, видео је човека као далеко активније биће. Шта значи бити активан у случају људског бића? Људско биће је, пре свега, „биће које је обдарено силом логоса”, то јест, поседује моћ да ствара и тумачи значења. Управо стога се унутрашњи смисао Евхаристије и свештенства крије у искупљивању творевине, тако што ће човек, по Максимовим речима, „понудити Богу умна значења творевине”.[12] „Умно значења творевине”, пак, јесте оно што је Хопкинс називао inscape, што су код Џојса означавали појмови quidditas или whatness,[13] а што се код Пруста појављује под именом „опште суштине ствари”.[14]
      Медијум створеног света не само да не ограничава, већ захтева човеков урођени порив ка поетском стварању ex nihilo. Црквени писци схватају свет као уметничко дело а Бог се назива уметником par excellence. Хајдегер пише: 
      Мишљење бића јесте првобитни облик поетизовања.[15]
      Да би се понудило умно значење божанског уметничког дела потребно је створити друго уметничко дело. И управо обављајући песнички позив човек постаје свештеник творевине. 
      „Поетизујућа суштина мишљења чува владање истине бивствовања”, додаје Хајдегер.[16] Спасење света, дакле, зависи од наше моћи да сагледамо пуну истину његовог бића, и да ту истину мислимо и изразимо на поетски начин. Али наш свештенички однос према творевини не састоји се само у томе што бисмо ми понављали значења која је Бог већ усадио у све постојеће. Берђајев тврди да Бог не може и не жели да зна шта ће човек створити. Бог жели да га човек изненади својим песничким стваралаштвом.
      О. Софроније је, дакле, био у праву. Свештеници смо утолико, уколико смо песници творевине. А поета има моћ вечно-новог стварања, кадар је да обогати и прошири божанско биће, што представља слободу у њеном исконском и суштинском облику. 
      Хришћанство би коначно требало да себе открије и обзнани као религију поетског свештенства. Не само, дакле, као религију слободе, већ као религију у којој је слобода врховни императив. Ако то не учини, биће и даље „беспомоћна пред савременом трагедијом човека”. И цвет сваког будућег нараштаја ће говорити: „Не желим да служим ономе у шта више не верујем.”
       
      * Проповед одржана у капели Бејлиол колеџа у Оксфорду, 29. маја 2011. године.
       
      Извор: Теологија.нет
    • Од Логос,
      Постојање различитих мишљења је нормална претпоставка сваког дијалога, па тако и теолошког. Спремност да се чује и жеља да се разумије „онај други” су нарочито потребне данас, када са-постојање различитих мишљења готово по правилу подразумијева њихову (нетрпељиву) супротстављеност. Међутим, сам појам „плурализам мишљења”, који је садржан у наслову текста о. Дражена, снажно асоцира на његову употребу у савременом, неолибералном, пост-модернистичком дискурсу у оквиру којег је пожељно и добродошло свако различито мишљење и што више разлике то више слободе, више права итд. Но, сложићемо се с тим да плурализам мишљења често може да одведе у релативизам и управо то је оно што пријети да угрози интегритет теолошке мисли.
       
      У овом тексту немам намјеру да понављам тезе које сам изнио у претходним текстовима, него желим да се задржим на неколико тачака у есеју о. Дражена које, ради своје важности, заслужују да буду размотрене „опет и опет”. 
      Као прво, о. Дражен истиче плурализам мишљења као један од „основних чинилаца ефикасности Предања” заснивајући своју тезу на постојању „четири верзије Христовог живота” (вјероватно имајући у виду свједочанства четворице Јеванђелиста о Христу). Но, да ли је примјерено њихова свједочанства посматрати просто као „четири мишљења”. Неоспорно је да је сваки од њих четворице био аутентичан човјек и да је у своје записивање онога што је видио, чуо и опипао (Уп. 1Јн. 1, 1) унио својеврстан лични печат. Оци Цркву су непрестано подсјећали на „људско” ауторство Светог Писма не поричући при томе да јеванђелска ријеч превасходно има божанско поријекло – од Бога, а не од човјека (Гал. 1, 12). Поред богонадахнутости писаца Светог Писма, у Цркви се чува и задобија и „богонадахнутост читања”. Библија се обраћа срцу, и само облагодаћено срце има способност да усвоји Ријеч: О безумни и спорога срца на вјеровање… (Лк. 24, 25). Свето Писмо, и Старог и Новог Завјета, било је одувијек првенствено богослужбена књига, и само унутар литургијског сабрања и богослужења народа Божијег оно звучи својим правим гласом. 
      Аутор се дотиче још једног веома битног богословског питања – питања граница Цркве, тј. одређивања (не)црквености одређене заједнице. Познато је да у историји еклисиолошке мисли у овом питању преовлађују два, међусобно супротстављена, приступа. Први приступ је заснован на тези да се благодатне границе цркве поклапају са њеним канонским границама, а као главног представника оваквог учења имамо Св. Кипријана Картагинског. Према другом приступу, Црква није ограничена само на њене канонске оквире, већ се њена спасењска благодат протеже и даље, ван тих канонских граница. Такву тезу је заступао, између осталих, блажени Августин. Међу првим који су у оквиру неопатристичке мисли разматрали дато питање био је Г. Флоровски. Он износи своје ставове који су на линији другог (Августиновог) приступа, по којем се канонске и благодатне границе не поклапају. Оно што је навело Флоровског на такав став, а што је по мишљењу Атанасија Јевтића и главни недостатак његове анализе, је занемаривање „праксе” Цркве (о пријему јеретика). Јер пракса Цркве, будући да изражава вјеру и богословље Цркве, мора бити озбиљно узета у обзир када говоримо о границама Цркве. Прво, границе Цркве јесу „границе” безграничног Божанског Домостроја спасења и те границе не треба одвајати од граница благодати Духа Светога у Цркви, и оне не могу бити уже од граница Тројичног Домостроја у Христу. Друго, те домостројно-благодатне границе Цркве не смију искључивати чињеницу литургијско-канонских граница Цркве. Јер се управо у Светој Евхаристији као Сабрању Цркве у Христу Духом Светим подударају границе Домостроја спасења Свете Тројице и канонско-благодатне границе Цркве (Атанасије Јевтић). Према томе, не бих могао да нађем разумијевања за тврдњу о. Дражена да се еклисиолошки принцип „једна и многе (Цркве)” може примијенити и изван канонских граница Православља. Уколико би прихватили такво гледиште, онда би значило да нека протестантска фракција негдје у Алабами постоји као нама „равноправна” црква? 
      Не поричем да су западни теолози које смо помињали у дискусији познавали и познају Оце и Учитеље Цркве. Но, њихово познавање Отаца је у највећој мјери било у, условно говорећи, текстуалном смислу. И у том погледу су далеко испред многих православних патролога. Али, желим да нагласим то да и познавање и позивање на Оце треба да буде утемељено у животу Цркве. „Дух Отаца” се стиче искључиво кроз црквено-подвижничко опитовање. Код неких западних теолога срећемо тврдње, попут Харнакове, да је богословље Отаца ништа друго него философија. Шта је то него непознавање Отаца „изнутра”. Оци су одлично познавали културу своје епохе, користећи појмовни апарат тадашњег мишљења, али се нису задражавали на теологији појмова, њихова теоријска рзматрања често прелазе у молитве и химне Богу (П. Евдокимов). То је подразумијевало „праксу”, тежњу за очишћењем од страстих те задобијање благодатног искуства. Зато је Св. Василије Велики могао да каже да је „теологија ослобођење од страсти”, а Св. Максим Исповиједник да је „богословље без дјела-богословље демона.” Потпуно јасно и прецизно, без потребе за додатним експертизама. 
      Као посљедњи моменат који бих са своје стране размотрио, јесте питање „историчности” праоца Адама. Иако није могуће научно прецизно утврдити Адамов „датум рођења”, не постоји разлог за релативизовање његовог историјског постојања. Тачно је да је Други Адам-Христос истина првога Адама и његов узор јер се у Његовој богочовјечанској личности открио истинити и савршени Бог као и истинити и савршени човјек. Есхатолошки гледано, човјек и свијет на почетку стварања нису били савршени, Адам је у рају био „дијете,” (Св. Теофилакт Антиохијски) са потребом да актуелизује своје дарове. Непослушност Творцу, злоупотреба слободе и грјехопад су могли да се остваре само кроз конкретну личност (Адамову), а не само кроз „богословску стварност”. Слиједећи логику по којој није битно да ли је и када постојао Адам можемо релативизовати и постојање и других библијских личности, па и цијелих оних периода старозавјетне историје, за које немамо поуздане научно-историјске доказе. Сваки пут када је ријеч о деконструкцији библијског текста, снажно зазвоне ријечи Св. Василија Великог: „Кад ја чујем ријеч трава, имам на уму траву; или кад чујем растиње или риба или звијерили стока,све то како је речено, тако и примам. Јер се не стидим Јеванђеља (Рим. 1, 16)… Откривење је антиномично, несводиво на логику. Како запажа Евдокимов, логичка форма и технички апарат мишљења иду напријед-назад и отимају благо тамо гдје га нађу, док садржај светоотачке мисли, по својој оригиналности и трансцедентном карактеру свог објекта, чини да се сваки систем распадне. Дакле, оно што је доживљено, мистичка спознаја, добија свој интелектуални облик и израз накнадно, док насупрот томе, свака јерес има поријекло у првобитном рационалном тврђењу које се зaтим накалемљује на вјеру и изопачава је (П. Евдокимов). Дакле, никаква спекулација над мистичким текстовима, него сам мистички пут рађа јединство (с Богом).
      На крају, још једном поздрављам писање о. Дражена и прихватам његов приједлог да, када је ова дискусија у питању, након овог круга одговора буде стављена тачка. 
      Јесте и биће Христос међу нама!
       
      Извор: Теологија.нет
    • Од Богомислић,
      Могло би се тврдити да сви секташи јесу наркомани и обратно. Наркомани траже сурогат духовности у супстанци, а секташи се својеврсно дрогирају религиским доживљајима који потичу из лажне вере.
      Недавно чух једну песму од Сељачке буне и наведе ме на размишљање. Ако изузмемо сатанисте који често јесу оба, у буквалном значењу, запитао сам се која је од ове две погибељи гора и тежа за извлачење.
    • Од Логос,
      Познајемо ли основна правила одласка на ходочашће и са којим све разлозима крећемо на пут? Шта је ходочашће представљало раније, кроз векове, а шта означава данас? Ово су само неке од тема о којима смо говорили у емисији Оче, да те питам. Гост је био протонамесник Велимир Врућинић, настојатељ храма Светих равноапостолних Кирила и Методија на Телепу. Емисија је емитована у четвртак, 7. новембра 2019. године.   Звучни запис емисије     Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...