Jump to content
JESSY

Reči malene Helene koja se bori protiv opake bolesti i njene majke DIRNUĆE VAS U SRCE

Оцени ову тему

Recommended Posts

"NEMA VEZE ŠTO MI JE KOSA OPALA, BIĆU JA PONOVO ZLATOKOSA" Reči malene Helene koja se bori protiv opake bolesti i njene majke DIRNUĆE VAS U SRCE

  •  
 

Helena GavranFOTO: PRIVATNA ARHIVA

"Nema veze što mi je kosa opala, porašće, pa ću ponovo biti zlatokosa". Ovo je mala heroina Helena Gavan (4) iz Foče, koja je u svojoj borbi protiv opake bolesti ujedinila Srbiju i BiH, rekla mami nakon prve hemioterapije u Parizu, nakon što je munjevitom akcijom dobrih ljudi ove dve zemlje prikupljen novac za njeno lečenje.

 

Pred njom je danas druga terapija, a narednih šest meseci sledi teška borba, za koju su Helenini roditelji sigurni da će izaći kao pobednik.

 

- I ne pomišljam da bi moglo da bude drugačije. Ovu bitku dobijamo! - reči su Katarine Gavran koja već mesec dana, zajedno sa suprugom Radovanom, bdi nad svojom zlatokosom ćerkicom u bolničkoj sobi u Parizu, gde se mala Helena nalazi na lečenju.

 

Helena Gavran i njena mama KatarinaFOTO: PRIVATNA ARHIVA Helena Gavran i njena mama Katarina

Sa nepune četiri godine, Helena Gavran iz Foče trenutno bije najvažniju i najtežu životnu bitku. A njenoj porodici život se preokrenuo ovog leta, kada je, do tada vesela, živahna i nasmejana devojčica počela svakodnevno da povraća, bude pospana, razdražljiva, ljuta, odbijala je da jede...

 

Taj 17. avgust ova porodica zauvek će pamiti, na žalost, po lošim vestima - devojčici je dijagnostikovan hidrocefalus, a onda i maligni tumor na malom mozgu. Posle prvih operacija u Beogradu, ispostavilo se da je Heleni hitno potrebna pomoć za dalje lečenje u Francuskoj.

 

Ova riđokosa devojčica uvek je bila vesela, nasmejana i vrlo radoznalaFOTO: PRIVATNA ARHIVA / RAS SRBIJA Ova riđokosa devojčica uvek je bila vesela, nasmejana i vrlo radoznala

Munjevitom brzinom u Srbiji i BiH odjeknula je vest da je za Helenino lečenje na klinici "Gustav Rosi“ u Parizu neophodno 545.509,40 evra, te su udruženim snagama dobri ljudi iz ove dve zemlje uspeli da skupe novac i pomognu nastavak lečenja ove riđokose lepotice.

Sa svojim roditeljima Helena je tako već gotovo mesec dana u Parizu, a nakon prve hemioterapije danas sledi nova. Njena mama Katarina Gavran smogla je snage da ispriča za "Blic" kako je mala Helena i kako izgleda njihova borba.

Svakodnevne injekcije

 

- Helena se sada dobro oseća. U početku joj je bila loša krvna slika, zbog čega je svaki dan morala da prima injekcije za leukocite kako bi nastavila sa terapijama. Zahvaljujući tim injekcijama krvna slika se brzo popravila. Poslednjih dana bolje jede, raspoloženija je, evo sad baš pakuje svoje stvari jer uskoro idemo u bolnicu. Ukoliko sve bude u redu danas bi trebalo da primi drugu hemioterapiju - ispričala je juč "Blic" Katarina.

 

Helena je trenutno sa roditeljima u Parizu, uspešno je prebrodila prvu hemioterapiju i sledi joj još petFOTO: PRIVATNA ARHIVA Helena je trenutno sa roditeljima u Parizu, uspešno je prebrodila prvu hemioterapiju i sledi joj još pet

Majka ove riđokose lepotice svesna je da pred njima težak period, ali se ona i suprug trude da ne razmišljaju o tome šta dolazi, već da dan za danom prebrode.

Dva meseca neće smeti da izađe iz sobe

- Lekari su nam rekli da bi lečenje u Parizu trebalo da traje oko šest meseci. Na svaki 21 dan radi se nova hemioterapija, a Heleni je određeno šest takvih. Rekli su nam da će prve tri biti nešto blaže, dok je druga polovina znatno komplikovanija. To podrazumeva ostanak u bolnici, boravak u sterilnoj sobi pod maskom ceo dan i tako čitava dva meseca- priča nam ova hrabra majka i nastavlja:

 
 

zzPk9lLaHR0cDovL29jZG4uZXUvaW1hZ2VzL3B1bFOTO: PRIVATNA ARHIVA

- Sigurno je da će to biti naročito težak period za nju, kao i za nas jer tada roditelji mogu samo preko dana da ostanu. Noću je zabranjeno zbog toga što maske moraju da se menjaju na svaka dva sata, te lekari ne dozvoljavaju da se rizikuje u slučaju da roditelj zaspi i ne promeni masku. Trudimo se da ne razmišljamo o tom periodu.

Malena Helana, kako nam keža njena majka, nije svesna težine borbe koju trenutno vodi. Odlazak u bolnicu objasnili su joj rečima: "To je samo zbog virusa koji će brzo proći".

- Svesna je ona da se nešto dešava, ali joj mi ne pričamo o kakvoj bolesti je reč. Svakodnevno me pita kada će da ide njenoj staroj kući, sve joj nedostaje, njene mlađe seke, baka, drugari... Mi kažemo uskoro i da će sve ovo brzo da prođe - navodi Krstina.

Reči deteta od kojih ti kreću suze...

 
 

Helena GavranFOTO: PRIVATNA ARHIVA Helena Gavran

Nakon prve hemioterapije Heleni je opala kosa, ali je njena majka našla način da joj i to ne predstavi kao nešto strašno. "To je trenutno moderno u Parizu", priča joj majka, kako bi devojčica lakše podnela novonastalu situaciju.

- Rekla je: "Nema veze, onda ću biti moderna. A ionako će kosa brzo da mi poraste pa ću opet biti zlatokosa". Ma ona je nestvarno hrabra, baš smo juče suprug i ja komentarisali koliko se promenila nakon ove nevolje koja nas je zadesila, toliko je sazrela iako ima malo godina - primećuje Katarina.

Hrabrost je Helena očigledno nasledila od roditelja, koji se lavovski bore pred najvećim životnim iskušenjem, jer kako kažu, u ovoj situaciji nema izbora, samo borba.

 

Osmeh je Helenino najjače oružjeFOTO: PRIVATNA ARHIVA Osmeh je Helenino najjače oružje

- Uvek smo mislili da su tako teške životne situacije daleko od nas. Znate ono, nema šansi da se to nama desi... Pre ovoga nismo ni znali šta smo sve spremni da podnesemo. Suprug je možda jači od mene, ali to je valjda normalno. Nema predaje i nema nazad. Borimo se svaki dan, i kao što je prošla prva terapija, tako će i druga, pa treća i sve do pobede! Kao što Heleni kažem: "Sve će ovo proći", to upravo svakodnevno govorim i sebi - iskrena je Helenina mama.

Kad dobri ljudi postoje sve je neizmerno lakše

Ona ističe da nisu verovali da će velika suma novca za Helenino lečenje biti skupljena, a još manje tolikom brzinom. Dobrih ljudi ima, kaže, a osim što im je neizmerno zahvalna na materijalnoj pomoći, naročito je dirne svaka poruka podrške koju kroz suze čita.

 

Od rođenja njene nebo plave okice su njen zaštitni znak, kao i njena prelepa riđa kosicaFOTO: PRIVATNA ARHIVA Od rođenja njene nebo plave okice su njen zaštitni znak, kao i njena prelepa riđa kosica

- Zaista ne postoji reč kojim bih mogla da izrazim zahvalnost svim dobrim ljudima iz Bosne i Hercegovine i Srbije koji su skupili novac za Helenu. Koristim priliku da se zahvalnim i svim divnim ljudima koji mi pišu putem društvenih mreža. Dnevno mi stigne više od 50 poruka i trudim se da svima odgovorim. Kada Helena zaspi, ja ih čitam i, verujte mi, suza suzu stiže - naglašava Katarina.

Život u Parizu je skup, ona i suprug ne govore francuski jezik, a koliko ima dobrih ljudi govori i to što im je jedan čovek prepustio stan da u njemu borave dok su na lečenju, a koji se nalazi pet minuta od bolnice.

- To nam neizmerno znači, jer ne znam kako bismo mogli drugačije da finansijski da izdržimo, s obzirom na to da ovde stan ne možete pronaći ispod 800 evra mesečno. Osim toga, neizmerno smo zahvalni i jednom našem mladiću koji ovde studira, a koji se ponudio da pomogne u komunikaciji sa bolnicom - navodi majka Katarina primere kako sve ima dobrih ljudi.

Preostali novac biče preusmeren za lečenje druge dece

Malo ljudi zna da mnoge kontrole, kao i injekcije za leukocite koje malena Helena dobija nisu uračunate u ukupan iznos treba da se uplati do kraja novembra. Roditelji se nadaju da će prikupljenim sredstvima moći da pokriju troškove, a sve što bude izvan toga biće preusmereno na drugu decu koja su bolesna.

- Iz iskustva drugih roditelja čuli smo da se neretko na fakturu dodaju razni drugi troškovi. Nadam se da ćemo uspeti sve da uplatimo. Videla sam da i dalje pristižu poruke za Helenu na devizni račun fondacije. Hvala svima, još jednom, sve što preostane biće preusmereno na drugu decu. Takođe, saznala sam da su mnoge samostalne organizacije organizovale koncerte za Helenu, s obzirom na to da je novac prikljupljen i to ćemo preusmeriti na druge - kaže nam ova hrabra majka.Kako nam je rekla, trenutno se u istoj bolnici leči i malena Petra Đorđević, koja nakon prvog dela terapije koje je primila u Beogradu, nastavlja borbu sa malignim tumorom u Parizu.

- Helena i Petra su postale najbolje drugarice. Prija im vreme koje zajedno provode, jer sa ostalom decom koja su na lečenju ne mogu da se druže zbog jezičke barijere. U bolnici organizuju predstave i zabavu za decu, ali Helena i Petra ne razumeju jezik pa im je to otežavajuća okolnost. Proteklih dana smo uz dozvolu lekara provodili vreme napolju u parku, sve ono što Helena inače voli i radi kod svoje kuće - kaže ona.

Kao što je trenutno njihov jedini izbor ova borba, tako je i pobeda jedini njen ishod. Ni mi ne pomošljamo da može da bude drugačije.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      Ovo nije obična košarkaška priča. Nikada i nije bila. Nije košarkaška, iako počinje sa našom reprezentacijom. Nije čak ni klasična sportska. Iako je njeno centralno mesto zauzela fotografija koju je napravio član stručnog štaba naše nacionalne selekcije.
        Jedan od pomoćnika selektora Aleksandra Đorđevića u stručnom štabu "orlova", Adam Tatalović, tokom obilaska srpskih manastira 2018. godine je blizu Studenice zapazio neobičnu scenu na regionalnom putu. Uzbrdica, a na njoj jedna invalidska kolica. U njima čovek, kog uzbrdo gura - ćerka.
      Adam Tatalović nije baš običan košarkaški radnik. Kada smo vam ga prvi put predstavili, mogli ste da saznate da srpski baš i ne poznaje savršeno jer je rođen, odrastao i još uvek živi u Sjedinjenim Američkim Državama, ali dušu našeg naroda poznaje bolje od mnogih koji su u Srbiji od malena. Inače, odrastao je u porti jedne crkve, prosto je kuća njegove porodice delila dvorište sa hramom, pa je i sam sanjao da će jednog dana, "sigurno", biti sveštenik. Otišao je, međutim, u košarkaške vode. I dostigao velike visine.
    • Од Bernard,
    • Од Дејан,
      Doktor nauka sa Tehnološkog fakulteta za 021: Teorije o čipovanju ljudi preko vakcina protiv virusa korona potpuno netačne Nedavno je belgijski doktor Tijeri Šmic, zagovornik alternativne medicine od osamdesetih godina, objavio blog post i pismo o najavljenoj vakcini protiv covid-19, iznoseći tvrdnje da iza cele priče u vezi sa izradom vakcine stoji - Bil Gejts.   Foto: Pixabay Dr Šmic, zagovornik ozonizacije, tvrdi da se u naučnim krugovima polemiše o ubacivanju mikročipa u vakcinu, te da "u saradnji sa Svetskom zdravstvenom organizacijom, fondacija Bila Gejtsa finansira sedam projekata vakcine protiv virusa korona, među kojima i unošenje nanočipa u ljudski organizam".    Šmic tvrdi da je Bil Gejts u istraživanju za pronalazak vakcina protiv virusa korona već uložio 250 miliona dolara i kaže da bi lica koja se vakcinišu s nanočipom dobila "pasoš" koji to potvrđuje. Takođe, navodi da je eksperiment s takvom čipovanom vakcinom već izvršen na 3.000 izbeglica na Tajlandu.   I dok je zavidan broj domaćih medija preneo ove neutemeljene tvrdnje belgijskog zagovornika lečenja nemedicinskim metodama, nijedan se nije potrudio da proveri - da li je čipovanje čoveka kroz vakcinu na ovaj način uopšte moguće?   Kako bismo proverili istinitost svih tvrdnji o čipu u vakcini, Bilu Gejtsu, 5G tehnologiji i nameri da se ljudi prate pomoću mikročipa, porazgovarali smo sa dr Ivanom Stijepovićem, doktorom nauka u oblasti tehnološkog inženjerstva i naučnim saradnikom sa Katedre za inženjerstvo materijala Tehnološkog fakulteta u Novom Sadu koji se, između ostalog, bavi istraživanjem i primenom nanomaterijala.   021: Da li se nanotehnologija već sad koristi u borbi protiv covid-19?   Dr Stijepović: Ne. Protiv covid-19 ne možete da se borite nanotehnologijom, već medicinom koja koristi antitela. Protiv virusa se naše telo i svaki organizam bori tako što imunitet obrazuje antitela koja uništavaju virus i posle možemo da dođemo do tih antitela u krvi ozdravljenih. Ne postoji trenutno način da se nanotehnologija ili bilo šta što nosi prefiks "nano" koristi za lečenje covid-19.    021: Da li se nanotehnologija koristi u izradi zaštitne opreme?   Dr Stijepović: Naravno, pre svega kod filtera koji koriste nanomaterijale za apsorbovanje gasova, čestica, to je ono što nanotehnologija može da uradi. Nanofilteri filtriraju vazduh, vodu ili drugu materiju i tako posredno učestuvuju u prevenciji zaraze. Mogu da se koriste u maskama, a pre svega se koriste u aktivnim maskama kao što su gas maske. Koriste se i u uređajima za specijalna odela - skafandere, da prečišćavaju vazduh u takozvanim "čistim sobama" u odeljenjima intenzivne nege. Njihova osnovna funkcija je funkcija filtera.    021: Da li se nanotehnologija koristi u svakodnevnoj opremi, recimo u rukavicama i maskama koje kupujemo u apoteci ili nabavljamo preko interneta?   Dr Stijepović: Veličina pora na N95 maskama veličine je tri mikrometra - što je hiljadu puta veća dužina od nanometra. Dakle, nema govora o nanotehnologiji. Kroz te maske nanočestice mogu da prolaze vrlo jednostavno, dok su virusi mikroveličina, tako da nema potrebe da se koristi nešto što je na skali hiljadu puta manje za zaštitu nečega što je hiljadu puta veće. Zašto biste pravili maske sa šupljinama nanometarskih veličina kad sasvim dovoljno dobro taj posao rade maske sa mikroveličinama pora?   Da biste nešto učinili hiljadu puta manjim na skali, povećavaju se troškovi proizvodnje i nivo tehnologije. Maska koja sada košta dvadesetak dinara sigurno bi koštala nekoliko hiljada dinara da bi mogla da zaštiti od takvih čestica - i to opet ne bi bilo i nije namenjeno građanstvu. Te specijalne maske i skafanderi koriste se u institutima koji rade s opasnim virusima, bakterijama i slično, na odeljenjima intenzivne nege.   021: Zbog čega se onda sada spominje nanotehnologija?   Dr Stijepović: Nano i nanotehnologija je trenutno "buzzword", ključna reč koja zvoni i zvuči jako dobro i novo onima koji ne znaju šta to praktično znači. Koriste se za podsticanje onih koji će da klikću na vest koja u naslovu ima nano ili nanočip, izgleda kao nešto jako novo i napredno i stavljaju se naslovi koji nemaju veze ni sa čim realnim što se sada proizvodi i istražuje.      021: Možda nema veze ni sa čim realnim, ali je reč o vrlo izraženim tvrdnjama. Teoretičari zavera tvrde da se razvija vakcina protiv covid-19 koja sadrži mikročipove pomoću kojih će ljudska vrsta biti kontrolisana. Bil Gejts finansira izradu ovakve vakcine, a spominje se i 5G tehnologija...   Dr Stijepović: Ne znam odakle tačno da krenem. Oni koji izveštavaju o tome apsolutno nemaju nikakvih dodirnih tačaka sa realnim stvarima koje se trenutno dešavaju u nanotehnologiji i nanomaterijalima. Kao jedan primer - nanovija generacija mobilnih telefona koji su izašli ove godine (i izaći će sledeće godine) koriste tehnologiju koja se zove šestnanometarska ili sedamnanometarska tehnologija. To znači da je veličina tranzistora na čipu koji koriste naši telefoni oko šest ili sedam nanometara. Kažem "oko" jer kad dođete na tu skalu, već je teško izmeriti precizno veličinu tog uređaja. To znači da je najmodernija tehnologija, što jesu novi telefoni, generacija šest odnosno sedamnanometarska. Prethodna generacija, pre tri ili četiri godine, bila je desetnanometarska. Četiri godine prođu od prethodne generacije dok se ispitaju sve vrednosti onoga što mi nazivamo nova generacija čipova, a to su šestnanometarski i to bi značilo da vi na čipu koji ima površinu 100x100 nanometara možete na svakih šest do sedam nanometara da napravite nešto što je veličine šest do sedam nanometara.   021: Zbog čega govorimo o dimenziji baš 100x100 nanometara?   Dr Stijepović: Kad ubacite u ljudsko telo strani predmet, kao što bi bio taj čip ili bilo šta drugo što je veće od 100 nanometara, ljudski organizam ima imuni sistem sa makrofagama koje automatski uklanjaju to nepoželjno strano telo veće od 100 nanometara. Da bi taj čip uopšte opstao u ljudskom organizmu, u krvi, tkivu, mora da bude manji od 100 nanometara, u suprotno makrofage će ga istog momenta ili vrlo brzo nakon ubacivanja u telo jednostavno odstraniti. To jeste strano telo našem organizmu i imuni sistem sva strana tela veća od 100 nanometara prepoznaje i izbacuje. Taj čip bi, stoga, morao da bude manji od 100x100 nanometara, što je meni sad u ovom trenutku prosto nezamislivo na nivou tehnologije koja se koristi. Tako da je priča o nanočipovima i mikročipovima potpuno deplasirana.    Ono što je moguće uraditi, a neki konceptualni umetnici su već uradili, je da se ispod kože instalira neka vrsta čipa, koja nikako neće biti nanočip već makročip koji može da se vidi ljudskim okom. Taj čip može da meri temperaturu ili osetljivost ljudske kože... ne znam šta bi tačno radio. Mogao bi da šalje neki signal kao oni čipovi u odeći koja se koristi da se ne bi kralo. Ali, mogao bi samo da šalje GPS koordinatu, ali kome bi to koristilo i zašto bi se to koristilo?    021: Zašto bi Bil Gejts to radio?   Dr Stijepović: Ne znam. On ima ogroman novac koji može da uloži u istraživanje, ali ni on ne može da pređe fizički zakon koji važi u prirodi, a to je ograničenje veličine čipa na ispod 100 nanometara. Ni on sa svim svojim milijardama ne može da pobedi fiziku, biologiju, koja mu nameću ograničenja koja sad u ovom momentu nije moguće rešiti na način da za godinu dana se taj čip ubaci u vakcinu, a potom da se ubaci u ljudsko telo i bude funkcionalan.   021: Prema Vašoj proceni, koliko vremena bi trebalo da prođe da bi tako nešto bilo moguće?   Dr Stijepović: Razvoj čipova je kroz vreme išao na sledeći način: krenulo se od dvadesetnanometarskih, spustio se na 14, potom 10 i sedamnanometarskih čipova. Sledeća generacija će biti pet ili četiri nanometra i oni se sigurno razvijaju već sada. Međutim, od dana njihove proizvodnje do dana puštanja u promet prođe otprilike tri do pet godina jer je samo ispitivanje čipova i njihove funkcionalnosti duže i mukotrpnije od proizvodnje. Tehnologija koju koriste proizvođači čipova verovatno može da proizvede tranzistore koji su na nivou pet nanometara, ali kad se stave na makroskalu gde treba da pokažu neku pravu funkcionalnost, ispitivanje te funkcionalnosti, ispravnosti svakog tog tranzistora i čipa traje od tri do pet godina - možda i duže, zavisi od veličine skale tranzistora. Sve to povećava troškove ispitivanja i istraživanja ispravnosti takvog čipa.    Ako bi u ovom trenutku neko počeo da izmišlja i proizvodi takav čip, on bi bio u upotrebi negde za četiri ili pet godina. Međutim, takva tehnologija će se pre pojaviti u našim mobilnim telefonima i kompjuterima kroz koju godinu, a ne kao čip koji će se ubacivati u vakcinu.     021: Kako bi se preko vakcine ubacio čip? Kako tečnost reaguje sa čipom i uspešno obavlja bilo koju zamišljenu funkciju unutar organizma?   Dr Stijepović: Zapravo je vrlo jednostavno ubaciti nešto što je jako malo u tečnost. To je manji deo problema. Uzmimo hipotetičku situaciju da postoje zamišljeni čipovi na skali dva ili tri mikrometra i gustinu informacija koja tu može da bude spakovana. Veličina crvenih krvnih zrnaca kod čoveka je između tri i osam mikrometra, tako da je sasvim moguće da se to ubaci kao neki čip. E sad, problem nastaje opet kod imunog sistema koji će prepoznati strano telo. Bez obzira koliko vi dobro sakrijete, u vakcini, neko strano telo, organizam će ga prepoznati i automatski ga izbaciti.    Ono što se sad koristi su kontrasti za magnetnu rezonancu. Imate nanomaterijale koji se koriste kao kontrasti za magnetnu rezonancu na bazi gvožđe-oksida, koji imaju poseban omotač i odobreni su od strane američke FDA. Metabolizam tih nanočestica traje oko sedam dana - to znači kad ove nanočestice ubacite pomoću injekcije u organizam, one idu na mesto gde ste ih ubacili - a pošto se radi o gvožđu, metabolizam gvožđa u ljudskom organizmu je takav da te čestice uglavnom idu u jetru. One budu u krvotoku oko sedam dana i na kraju ih izbacimo kroz mokraću, kao i sva ostala strana tela. Te čestice su manje od 100 nanometara i organizam ih ne prepoznaje kao strana tela, ali svakako ih metaboliše i izbacuje preko jetre. Oni koji imaju alergije vrlo dobro znaju kako organizam reaguje na čestice veće od 100 nanometara. Tako da je i svaka priča o ubacivanju čipova kroz vakcinu u krvotok deplasirana.   021: Gde se tu uklapa priča o 5G tehnologiji?   Dr Stijepović: 5G je "buzzword", kao i nanotehnologija. 5G nije ništa drugo nego nastavak 4G. Do sada smo imali 4.0, 4.1, 4.2 i tako nadalje, dok naučnici nisu stigli do 4.8 tehnologije i neko je onda rekao: 'Hajde da ne zovemo ovu tehnologiju 4G, već je prošlo dosta vremena, zvaćemo je 5G'. Promena je u imenu, a tehnologija upotrebe radio-talasa je vrlo mala u odnosu na 4G. Upravo te reči podstiču na kliktanje. Naravno da se ljudi boje onoga što ne znaju. Većina ljudi ne zna šta znači 5G, nanočip, a mi se inače bojimo onoga što ne znamo - kao što je i covid-19. Što ga više upoznajemo, ljudi će se manje bojati jer će sve više znati. Zato me je i iritiralo prenošenje dezinformacija jer je reč o nepotrebnom širenju straha.    Mi koji se bavimo nanomaterijalima ponekad padnemo u iskušenje da se samo nasmejemo i kažemo da su to gluposti. A u stvari - treba što više da pričamo i to je naš zadatak, kao naučnika i onih koji se bave prosvetom, da podučavamo i razbijamo dogme o tehnologiji. Kako ljudi budu bolje poznavali tehnologije, sve će se manje bojati. Kako je zadatak medicinske struke da govori o potrebi za vakcinama (bez obzira na to koliko je neki antivaks pokret jak), tako je i naš zadatak u nauci da razbijamo zablude teoretičara zavere.   021: Da li će nauka ikada dostići taj nivo da nanočipovanje bude moguće?   Dr Stijepović: To se ne zna, to su razgovori za naredne decenije, 50 godina od sada, na primer. Tu imate i moralna pitanja i definitivno se u 2020. godini ne može govoriti o čipovanju ljudi za covid-19, virus koji je igrom slučaja stigao sada. Taj čip je morao da počne da se razvija mnogo pre ovog trenutka da bi sada bio spreman, a ranije je tehnologija bila još manje razvijena. Takođe, zašto bi se ljudi čipovali tako skupim čipom? Mene zaista interesuje zašto bi neko besplatno davao da se mi čipujemo kad je izuzetno skupa igračka u pitanju?   021: Da li Vi verujete u bilo kakvu teoriju zavere?   Dr Stijepović: Ne. Jako teško. Verovatno to ima veze sa obrazovanjem i sa vaspitanjem, a razumljivo je da svako sa sobom nosi neku sumnjičavost, to postavljanje pitanja koje nam automatski pada na pamet kad nešto pročitamo. Ja krećem sa pozicije - ništa nije nemoguće i razne stvari su ocenjivane kao nemoguće, pa i u nauci. Sam Bil Gejts je davnih dana rekao da će naši računari dostići memorijski kapacitet od 64 kilobajta i da će to biti sasvim dovoljno za jednog prosečnog čoveka i njegovu upotrebu. Mislim da je sam sebi skočio u stomak s takvom izjavom. Posle 20-30 godina vidimo dokle smo stigli, sad je to nekoliko miliona puta veće od onoga što je on procenio kao optimalno. Sve što smo nekad mislili da je nemoguće pokazalo se da je moguće ili moguće u manjoj meri. Ne govorim a priori da nešto nije moguće, već da je malo verovatno.    To je i problem s naučnicima jer mi ne govorimo u apsolutnim terminima, već se služimo statistikom i govorimo da li je nešto više ili manje moguće. Oni koji prenose naše izjave obično koriste neke definicije i navode ih kao apsolutne istine. Autor: Gorica Nikolin - gorica@021.rs    VEST © 021 Novi Sad 1999-2020. Sva prava zadržana.
    • Од Ромејац,
      Piše,
      Momčilo Ćupić
      Poštovani vladiko, već neko vrijeme moja malenkost kani da Vam se obrati. Savjest roditelja troje djece i đeda devetoro unučadi, kopka mi dušu i ne da mi da dalje ćutim. Cio radni vijek sam odradio u MUP RCG, a penzionisan sam kao inspektor ANB u Podgorici. Za sebe mislim da sam uzoran građanin, roditelj, suprug, đed. No, budućnost mojega potomstva i njihovu bezbjednost onespokojavate upravo Vi, svojim nepromišljenim djelovanjem. Zbog toga sam odlučio da Vam se lično obratim i da Vas ponizno molim da, u ime budućih pokoljenja, konačno prikočite.
      Manipulisanje polupismenim stanovnicima može samo da nam donese još jedan građanski rat na Balkanu. Od njega koristi mogu imati samo ratni profiteri, a mi pošteni ljudi možemo, ne daj bože, samo da imamo patnju, pogiblju, siromaštvo, hiperinflaciju i sve ono što su nam donijeli prethodi ratovi. Ne postoji nijedan razlog koji može biti vredniji od mira, pa Vas molim da se pridružite misiji njegovog očuvanja.
      Na taj način ćete me ubijediti da volite boga i da širite ljubav na zemlji u njegovo ime, što bi trebalo da Vam je zadatak broj jedan. Mi smo božiji ljudi, zvali se Crnogorci, Srbi, Bošnjaci, Albanci, Hrvati i imamo pravo da ravopravno i normalno živimo u Crnoj Gori. Svi bi mi trebalo da budemo jednaki pred bogom i svi smo građani kojima Ustav Crne Gore garantuje jednaka prava. Svi treba da se borimo da ova prava budu poštovana.
      To što sam ja po nacionalnosti Crnogorac, a Vi Srbin, to su naša intimna osjećanja, i nemamo pravo pred bogom da jedan drugoga nipodaštavamo i osporavamo, ako jesmo božiji ljudi. Nas upravo to što smo božiji ljudi zbližava, ujedinjuje i u uvodi u društvo ravnopravnih građana, što nam i ustav garantuje i ne mogu da shvatim u čemu je Vaš problem.
      Doveli ste Crnu Goru na prag građanskog rata, podjelom i sukobljavanjem Srba i Crnogoraca, ali ako nijeste to još shvatili, bog je poslao koronu u misiju mira. Molim Vas da to ozbiljno shvatite, jer on ne prašta bogohuljenje od tako visokih njegovih sljedbenika.
      Prizmeni materijalni problemi ne spadaju u Vaš opis posla, ne zaboravite na to, jer Vi ćete uskoro na ispovijed pred njega. Ostavite državu da obavlja dužnost iz njene nadležnosti, a Vi se bavite ljudskim dušama, ukoliko želite da opravdate funkciju koja Vas je zapala. Ako se malo zagledate u svoju dušu i analizairate rezultate svoga djelovanja u prošlosti, možda izađete iz još jedne stranputice. A na stranputicama ste bili stalno. Dokad više?!
      I sami znate, ako Vam mržnja nije zaslijepila oči, da su naše svetinje zidali naši preci, da niko nije na mobu dolazio iz Srbije. Moguće da je neki zidar dolazio za nadnice, ali im to ne daje pravo vlasništva. Sve što se nalazi na teritoriji Crne Gore je vlasništvo države Crne Gore. Tako je vazda bilo i tako će biti zauvijek. To pravo vlada u svim državama planete zemlje i tako će biti dok god ona postoji, hvala bogu!
      Da nijeste ovako zastranili, ja sam se nosio mišlju da se obratim predsjedniku Crne Gore, sa kojim se još nijesam lično upoznao, i da mu predložim da Vas na mjesto prvoga vladike obnovljene crkve u Crnoj Gori. Jer, smatram sam da je ljudski griješiti i da bog prašta.
      Međutim, kada sam vidio do koje mjere ste spremni da idete i dovodite u pitanje mir u Crnoj Gori, da ugrožavate živote njenih građana, već sam počeo da se hladim. Posebno sam šokiran kada sam čuo na televiziji da ste prijetili obnavljanjem litija poslije korone. Vjerujte da ste me potpuno razočarali i da sam počeo da brinem za Vaše mentalno zdravlje.
      Podsjetiću Vas na to da u Crnoj Gpori žive širokogrudi narodi Crnogorci, Srbi, Bošnjaci, Hrvati, Albanci. To je prava niska bisera.
      Ovako plemenitu ogrlicu ne posjeduje nijedna država na planeti. Njegujmo je, čuvajmo i ostavimo ovako blistavu da sija i našim potomcima, vječno. To je naše najveće bogatstvo koje smo do sada gajili i nemojte da nam ga oprljate zbog prizemnih, sitnosopstveničkih interesa. Ako boga znate!
      (Autor je penzionisani inspektor Agencije za nacionalnu bezbjednost)
       
      Molim Vas, vladiko, da prikočite! - CdM
      WWW.CDM.ME Piše, Momčilo Ćupić Poštovani vladiko, već neko vrijeme moja malenkost kani da Vam se obrati. Savjest roditelja troje djece i đeda devetoro unučadi, kopka mi dušu i ne da mi da dalje ćutim...  
    • Од Milica Bajic,
      Kako su epidemije menjale svet: Stvaranje velikih religija, revolucija u Rusiji, pa i širenje Dušanovog carstva…
        Predrag J. Marković  - 24/03/2020 0   Epidemije, pošasti ili morije, podsećaju nas koliko je krhko naše prividno vladanje svetom. One su najcrnji od svih Talebovih „crnih labudova“. To su neočekivani i retki događaji koji potpuno izvrću sudbine pojedinaca, naroda, pa i čitavog čovečanstva. Strašna boleština je pre dve i po hiljade godina pobila trećinu Atinjana, uključujući i najvećeg državnika Perikla. Ta morija je doprinela završetku zlatnog doba ovog grada.
      Današnje velike religije su se raširile svetom od drugog do šestog veka, a jedan od razloga je bilo traganje za duhovnim spasenjem u vreme velikih pošasti, koje su baš tada pustošile planetu.
      Tadašnja globalizacija je raširila mnoge bolesti po krajevima sveta lišenim imuniteta. Tako je Rim izgubio tri četvrtine ljudstva. Onda su Rimljani morali da svoju proređenu vojsku popunjavaju varvarima, koji su na kraju oborili zapadni deo carstva. Kuga je u šestom veku ubila do četvrtine čovečanstva i sudbinski oslabila i Justinijanovu Vizantiju i sasanidsku Persiju. Nekoliko generacija kasnije, veliki delovi oba carstva potpašće pod pobornike nove vere – islama.
      Ista ta bolest iz Justinijanovog vremena, sada nazvana „crna smrt“,  Evropljanima sredine 14. veka izgledala je kao smak sveta. Plućna i bubonska kuga su naročito pogodile velike gradove. Trebalo je više od sto godina da učenjaci  dostignu brojnost od pre 1347. godine. Narodu je trebalo i duže, do početka 17. veka. Ipak je oporavak bio brži nego u vreme poznog Rima. A bilo je i neke kolateralne koristi.
      Meso i ogrev su postali pristupačniji proređenom stanovništvu, a malobrojniji radnici su mogli da iznude bolje uslove u pregovorima sa poslodavcima i zemljoposednicima. Novo preispitivanje Katoličke crkve je delimično podstaknuto tom epidemijom, baš kao i u slučaju širenja novih religija hiljadu godina ranije.
       
      SRBINISU IMALI VELIKE GRADOVE, PA IH JE CRNA SMRT DONEKLE ZAOBIŠLA. MADA, ISTORIČARI MEDICINE TVRDE DA JE SKLANJANJE OD KUGE JEDAN OD RAZLOGA ZA POSETU CARA DUŠANA I CARICE JELENE HILANDARU. A TO JE BILO TEŠKO KRŠENJE ZABRANE ULASKA ŽENA NA SVETU GORU
      Obične bolesti Evropljana su odigrale strašnu ulogu u istrebljivanju starosedelaca Amerike. Tu je ulogu, tvrdi Džared Dajmond, odigrala jedna istorijska slučajnost.
      Evropljani su, živeći sa kravama, ovcama i svinjama, razvili otpornost na mnoge bolesti životinjskog porekla. Sa druge strane Atlantika, ljudi nisu uspevali da pripitome svoje domaće krupne sisare. Bizon je vrlo prgava životinja, pa nije mogao da se muze i upreže kao njegovi azijski i evropski rođaci. Zato se američki urođenici nisu susreli sa boginjama, na primer.
      Zato je i reč „vakcina“ nastala od reči „ krava“, tj. vacca na latinskom, jer su prve vakcine rađene na osnovu kravljih boginja.
      Zato su epidemije ispraznile obe Amerike i raščistile put za pohode Evropljana.
      Srbi nisu imali velike gradove, pa ih je crna smrt donekle zaobišla. Mada, istoričari medicine tvrde da je sklanjanje od kuge jedan od razloga za posetu cara Dušana i carice Jelene Hilandaru. A to je bilo teško kršenje zabrane ulaska žena na Svetu Goru. Kuga je proredila Dušanove protivnike i omogućila mu da bez vojnih napora zauzme Epir i Tesaliju. Neka nepoznata bolest je okončala njegov san da zameni vizantijske careve u Carigradu.
      Dugo vremena je karantin, reč nastala od italijanskog izraza sa značenjem „četrdeset dana“, bio jedina odbrana protiv kuge i sličnih morija.
      U srednjem veku su mudri i oprezni Dubrovčani bili prvi koji su sproveli tu meru, koristeći Cavtat, Mljet, Lokrum, plažu Danče i predgrađe Ploče. U jednoj od poslednjih velikih kuga na samom kraju 18.veka, Austrijanci su oko nekih mesta, kao što je Irig, kopali rovove da bi zadržali zaraženo stanovništvo. U tom pomoru, koji je tako dobro opisao Vule Žurić u svom romanu „Pomor i strah“, stradala je polovina Irižana.
      Jelena Simić je izučavala kako je knez Miloš bio veliki pobornik „sanitetskih kordona“, kojima je svoju mladu državu čuvao od boleština iz Turske. „Kordonoprestupnici“ su strogo kažnjavani. Takva, za to vreme moderna politika zdravstvene prevencije, verovatno je doprinela ogromnom porastu stanovništva Miloševe Srbije, nasuprot stalnom opadanju naroda u okolnim oblastima pod Osmanlijama.
      I u Bosni je rastao udeo pravoslavaca, koji su izgleda manje stradali u epidemijama od muslimana u prenaseljenim otomanskim čaršijama.
      Ima mnogo primera neobične uloge epidemija i u novije vreme. Tako je tifus uticao na Rusku revoluciju, jer je 1916. i 1917. pobio preko dva miliona ljudi. U Srbiji je srazmerno stanovništvu, pomor od tifusa bio i veći.
      Po istraživanjima Gorana Čukića, Jelene Simić i Zorana Vacića, u Srbiji je od tri vrste tifusa, pegavog, trbušnog i povratnog, obolelo do 600.000 ljudi. Umrlo je možda i 150.000 ljudi, što predstavlja četvrtinu svih obolelih. Vođa britanske vojnomedicinske misije pukovnik Hanter, napisao je da je to bila „najnaglija epidemija u nastanku, najbrža u propagaciji, najveća u intenzitetu i najbrže zaustavljena od svih epidemija u istoriji“.
      Ima više razloga zašto je udarac bolesti bio tako strašan. Srpski lekari dotada nisu poznavali pegavi i povratni tifus. Pegavi tifus se u Kraljevini Srbiji prvo pojavio na Kosovu i u Makedoniji. Ali naročito su ga raširili austrougarski zarobljenici koji su ga doneli iz Galicije, gde je bio rasprostranjena bolest.
      Posle Kolubarske bitke, vlasti su gledale da što više bolesnika i ranjenika (koje nisu razdvajali jedne od drugih) puste na odsustvo. Železnica, taj simbol napretka, pomogla je brzom širenju bolesti po celoj zemlji. Po vozovima se, piše Vladimir Stanojević, „šarenelo od najrazličitijih vrsta sveta… pored nosilaca zaraze putovali su još i zdravi, ali već u periodu inkubacije…“
      Da stvari budu gore, od oko 400 srpskih lekara, samo su njih desetorica bili specijalisti za bakteriologiju i higijenu. Da stvari budu još gore, oni su bili raspoređeni na neodgovarajuća mesta, a tek su dvojica posle izbijanja epidemije  postavljena gde treba. Ni to nije sve. Skoro trećina lekara i studenata medicine je stradalo u rednji.
      Ali tu još nije kraj. Još je 1909. godine dokazano da bela vaš prenosi tada još nepoznatog uzročnika zaraze. Izgleda da mnogi srpski lekari nisu znali za to otkriće, a mnogi nisu hteli da poveruju u to. Državne vlasti nisu na vreme obavestile narod o opasnosti od vašaka. Ima jezive sličnosti sa današnjicom, zar ne? Može biti da je tada nastala panika od vaški. Svi se sećamo kako su se majke očajnički borile protiv vašiju, kada se pojave u vrtićima i školama.
      Pre epidemije 1915. godine vaške su bili neugodni ali uobičajeni žitelji glava. Iz narodnih priča znamo kako su devojke biskale kosu svojim draganima. Danas ne bismo vezivali vaši za tako jednu nežnu sliku. Džon Rid, pisac jedne od najčuvenijih knjiga o Oktobarskoj revoluciji „Deset dana koji su potresli svet“, napisao je i knjigu „Srbija – zemlja smrti“, koja pruža prilično mračnu sliku prljavštine, bahatosti i nebrige za prevenciju bolesti.
      Onda je nastupilo ono što je Hanter nazvao „najbržim zaustavljanjem epidemije u istoriji“. Mnogo lekara i bolničarki iz Velike Britanije, Kanade, Australije, SAD, ali i iz drugih zemalja, priteklo je u pomoć. Među prvim žrtvama tifusa su jedan grčki doktor i jedna švajcarska doktorka. Ukupno je umrlo dvadesetak britanskih bolničarki i dvadesetak lekara iz raznih zemalja. Pogotovo je dirljiva požrtvovanost tih žena. Kolika li je plemenitost nagnala te Škotlanđanke, Australijanke i druge, često otmene i bogate žene, da svoju sudbinu podele sa nekim nepoznatim narodićem, bukvalno u kaljugama improvizovanih i loše održavanih srpskih bolnica! Toliko i o tome da nas Britanci tradicionalno ne vole.
      Međutim, najvažniju ulogu je, po Jeleni Simić, odigrao Hanterov zamenik Džordž Stamers, koji je imao bogato epidemiološko iskustvo iz Afrike i Indije. On je u Indiji video jedan uređaj za dezinfekciju koji će dobiti naziv „srpsko bure“, „englesko-srpsko bure“ i „srpsko bure za uništavanje vašiju“ (Serbian barrel delouse). Osim toga, on je Državnom odboru za suzbijanje zaraznih bolesti predložio spisak mera za prevenciju. Ovaj put je taj odbor za svega nedelju dana prihvatio njegov predlog i počeo da sprovodi mere.
      Stamers je organizovao i „srpski voz“ za putujuću vakcinaciju i dezinfekciju, prvi takav na svetu. Vredni radnici železničke radionice u Nišu su za deset dana napravili taj voz. U Srbiju su dolazile svetske veličine da proučavaju pegavi tifus, kao Ludvig Hiršfeld. Tifus je suzbijen u nezabeleženo kratkom roku, od mesec ili dva.
      Sledeća velika svetska pandemija, španska groznica, opustošila je svet 1918. godine. To je bila neka vrsta gripa koja je pobila 50 miliona ljudi, što bi, srazmerno tadašnjem broju stanovnika na Zemlji, bilo kao danas 200 miliona. Dakle, ta morija je pomorila više sveta nego svi ratovi 20. veka. Najviše su umirali mladi i zdravi ljudi. Stariji su možda bili imunizovani nekom ranijom epidemijom blaže vrste tog virusa.
      Iz nekog tajanstvenog razloga, u samoj Srbiji nije zapamćen pomor od španjolke, za razliku od neposrednog susedstva, kao što je Hrvatska i neki drugi krajevi pod Austrougarskom. Makar jedna velika svetska nevolja nas je možda zaobišla, mada o tome nema skoro nikakvog istraživanja.
      Sada se, zajedno sa celim svetom, suočavamo sa jednim od najvećih iskušenja novije istorije. Da pokušamo da napravimo mentalni skok i da za trenutak zanemarimo neposredne posledice (recesiju, žrtve).
      Šta će se događati na duže staze, kada čovečanstvo pobedi i ovog, najnovijeg neprijatelja? Može biti da će se ubrzati neki preobražaji koji su već u toku. Već premoćni „Amazon“ i ostali onlajn dostavljači robe će verovatno još ojačati svoj položaj. Roboti, koji ne kašljucaju i ne sline, verovatno će biti još prihvatljiviji u svim poslovima u kojima danas još preovladava ljudski kontakt.
      Poznate su statistike da je i pre pandemije rastao broj ljudi koji su izbegavali dodir sa drugim pripadnicima svoje vrste. Prema istraživanju BBC-ja, 43% mladih Japanaca starih između 18 i 34 godine nije nikada imalo seks, a 64% nije bilo u vezi. Taj trend je primećen i u Južnoj Koreji, Britaniji i SAD. Koronavirus će možda krunisati taj tekući proces međuljudskog otuđenja. A sa druge strane, možda će zajednička borba pomoći da se prevaziđu neke uskogrude ideološke razlike i pohlepe.
      Već sada vidimo kako se lekari i naučnici celog sveta sabiraju u isti stroj za borbu protiv apokaliptičnog neprijatelja. Za borbu protiv tog najcrnjeg labuda, celo čovečanstvo treba da ima ono što se rimuje sa labudom u našoj bezobraznoj izreci.
       
       
      Kako su epidemije menjale svet: Stvaranje velikih religija, revolucija u Rusiji, pa i širenje Dušanovog carstva...
      WWW.NEDELJNIK.RS Epidemije, pošasti ili morije, podsećaju nas koliko je krhko naše prividno vladanje svetom. One su...
       

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...