Jump to content
JESSY

"Pomislili su da smo drug i ja par, videli ljubičastu torbu i ZAVRŠIO SAM KAO BOKS VREĆA

Оцени ову тему

Recommended Posts

пре 2 часа, Juanito рече

И једна од те две фракције је позвала баш навијаче у помоћ. 12:smeha:

Па то...потуку се две бабе у трамвају, окршај хулиганских група, једна у алкатразу друга у белграјд бојсима.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 16 часа, Ekatarina_mala рече

e a kako, imaš li ideju. Ko kontroliše medije?

Илуминати. Ал не они амерички, то је само прича за рају. 

Они изворни, баварски, они су баш гадни. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг инфо,
      U novoj kosovskoj vladi Srpska lista biće u opoziciji, a to što jedan ministar mora da bude iz srpske zajednice, ne znači da će on biti u koaliciji, rekao je u emisiji Pressing na N1 predsednik Samoopredeljenja i, kako se očekuje, budući premijer Kosova, Aljbin Kurti. Govoreći o ukidanju taksi, Kurti je rekao da će ih Kosovo prvo zameniti "reciprocitetom", pa tek onda ukinuti, a zatim dobro pripremiti dijalog. "Nemamo luksuz da još jednom propadne dijalog", dodao je.
      "Poštovaću ustav, ali pravim sadržinsku razliku između toga kada je nešto ustavna obaveza i politička koalicija s druge strane. Trudimo se da pravimo vladajuću koaliciju gde neće biti potrebni glasovi Srpske liste. Srpska lista biće u opoziciji, a to što jedan ministar mora da bude iz srpske zajednice, ne znači da će biti u koaliciji, srpska nacionalna pripadnost nije članstvo partije nego nacionalna pripadnost", rekao je Kurti.
      Upitan da li to znači da će u budućoj kosovskoj vladi biti srpski ministar sa kojim će se složiti dvotrećinski Srpska lista, ali neće u političkom smislu biti tretiran kao deo vladajuće koalicije, Kurti je kazao da se "može tako reći".
      On je dodao da još nije razgovarao sa predstavnicima Srpske liste, ali da ih neće "ekskomunicirati u skupštini i da su oni poslanici".
      "Ali smatram da po opštinama sa većinski srpskim stanovništvom nije bilo fer i slobodnih izbora", dodao je, navodeći da je na izborima na Kosovu bilo slučajeva da je jedan Srbin glasao čak 18 puta, i primera da je u nekim mestima bilo više glasova za Srpsku listu nego stanovnika.
      Posmatrači su rekli da su se kršenja izbornog procesa desila u sredinama gde posmatrači nisu bili Albanci, naveo je on, prihvatajući da to jeste odgovornost kosovskih institucija.
      Izvor: N1   "I loše je da imamo krađu po sredinama gde je većinsko srpsko stanovništvo. Ovo je konstatacija međunarodnih posmatrača, ovi incidenti su pojava, mnoštvo je tih incidenata jer je bilo pritiska Beograda da dobiju 100 odsto", naveo je Kurti.
      On je ocenio da to pokazuje i "nedostatak samopouzdanja". "Imate pritisak i stravične diktature ne samo u Evropi i drugde u svetu koje bi se zadovoljile sa 80 odsto, a ovi su želeli 100 odsto. Ali ne krivim ja Srpsku listu, oni prebacuju pritisak koji sami doživljavaju, tj pritisak Beograda na Srpsku listu se prebacuje na pritisak na srpsko stanovništvo na Kosovu", dodao je.
      Upitan zašto eliminiše Srpsku listu, on je rekao da "Beograd plaća za poslušnost" i da kosovske institucije sa međunarodnom zajednicom moraju da prekinu mogućnost da Beograd vrši pritisak na Srbe na Kosovu.
      "Nemam ništa protiv Srba, naprotiv, družim se sa mnogo Srba ovde na Kosovu... Problem sa Srpskom listom nije to što je sredstvo Beograda, već što je - sredstvo. Političko biće Srpske liste je da oni ne budu, ne postanu, oni postoje da ne bi postali, to je veliki problem", smatra Kurti.
      Naveo je i da je racionalno očekivati da će mandat za formiranje kosovske vlade dobiti ovog meseca, i da će imati 15 dana za formiranje koalicije sa Demokratskim savezom Kosova. "Do sada smo usaglasili oko 80 odsto planova i programa, posle toga ide podela resora ministarstava, a težimo tome da imamo 12 ministarstava, samo po dva zamenika ministara, i najmanje 30 odsto žena", pojasnio je.
      Sa Srbijom prvo reciprocitet, tek onda ukidanje taksi
      Govoreći o dijalogu o pitanju Kosova, on je rekao da će njegova vlada početi prvo dijalog sa Srbima sa Kosova, i to dijalog o ekonomskom razvoju, a ne o pomirenju.
      "Šta će nam to, meni Srbin iz Gračanice nije uradio ništa, niti ja njemu. Ako pitaš Srbe ili Albance na Kosovu šta im treba,
      ono što će svako reći jeste posao i pravda, i to treba da bude prioritet", objasnio je.
      Kao drugo, naveo je, počeće razgovor sa visokim predstavnikom EU za spoljnu i bezbednosnu politiku Žozepom Borelom. "Treba nam dijalog u Briselu sa dijalogom sa Srbijom".
      POVEZANE VESTI     Kurti za N1 najavio pregovore o ukidanju viza između Kosova i BiH
      06.11.2019.
      Pojašnjavajući stav po pitanju ukidanja taksi, Kurti je rekao da će Kosovo takse zameniti reciprocitetom. "Reciprocitet je pravi princip zdravih konstruktivnih odnosa. Utvrdićemo registar, listu svih elemenata koji se tiču reciprociteta sa Beogradom", dodao je.
      Kurti je rekao da je potrebno prvo odrediti reciprocitet, odnosno da Srbija prvo učini nešto na nekom drugom polju, pa tek onda ukinuti takse, a zatim dobro pripremiti dijalog. "Nemamo luksuz da još jednom propadne dijalog", dodao je.
      Na pitanje da li bi došao u Beograd na razgovore sa srpskim vlastima, Kurti je rekao dve strane treba da se sastanu u Briselu.
      "Dijalog ću voditi ja kao budući premijer, imaću svoj tim na dva nivoa. Prvi će biti političko predstavništvo gde će biti i oni iz opozicije, i drugi tim eksperata jer će biti raznih aspekata budućeg sporazuma. Ali najvažnija su tri principa - prvi je da ne bude sporazuma bez dijaloga, drugi da nema dijaloga sa mapama, gde se predsednici prave da su vojni generali u ratu, a treći da nema predsednika oko mape, nego samo da budu eksperti o demarkaciji. To će pomoći da se prebacimo iz ambicija i apetita za teritorije jedni drugih ka pravu građana i potrebama zajednice", naveo je gost Presinga.
      Kurti je naveo da je razgraničenje za njega rasistički koncept koji ne prihvata, dok je demarkacija nešto potpuno drugo.
      "Uvek će biti Albanaca i Srba na obe strane granice. Demarkacija da, ali ne razmena teritorija. Jer razmena teritorija nije dijalog za mir već dijalog koji vodi ka budućim konfliktima".
      On je rekao i da ne veruje da sporazum možemo imati već sledećeg proleća.
      "Nema pomirenja bez poverenja, potrebno je poverenje a toga nema, jer se pravimo 'hajde da se saglasimo o vrednostima', a nismo saglasni o činjenicama rata, u koji smo svi bili uključeni. Neohodno je da se slažemo o vrednostima, ali za pomirenje nam treba saglasnost o činjenicama", istakao je.
      Rešavanje ubistva Ivanovića mnogostruki neuspeh svih
      Kurti je rekao da će se zalagati da institucije Kosova i međunarodne zajednice razjasne ubistvo Olivera Ivanovića.
      "Sa ubistvom Olivera Ivanovića prvi put se desilo u istoriji Kosova da je ubijen Srbin na Kosovu, a da nije bilo nijednog Srbina na Kosovu da kaže da su to uradili Albanci, to je prvi put. Jako je čudno da u Severnoj Mitrovici gde ima najviše kamera po kvadratnom metru, nije moguće utvrditi ko je to počinio", kazao je.
      On je rekao da je razočaran kosovskim institucijama i Euleksom i onima koji "gledaju te kamere" i da je taj slučaj "mnogostruki neuspeh svih, i kosovskih i međunarodnih mehanizama".
      Objašnjavajući zašto Ivanovića smatra ratnim zločincem, Kurti je rekao da je to tvrdio i Bernar Kušner u svojoj knjizi, a "on je dobro poznavao situaciju jer je bio šef Unmika 2000". "Ivanović je bio među čuvarima mostova… on nije krio da je bio u paramilitarnim jedinicama...", dodao je Kurti.
      Kurti je rekao da će se zalagati da se svi zločini na Kosovu istraže.
      "Prošlost ne prolazi lako i da je ona uvek i u sadašnjosti, a da bismo krenuli sigurno dalje prema miru u regionu i budućnosti ka EU, moramo da se sučeljavamo sa prošlošću, bilo je zločina na Kosovu prema Srbima, i ja ću se zalagati za to, jer zločin ne zastareva, da imamo normalne sudove koji će osuditi i Albance koji su ubijali Srbe", zaključio je on.
      Albanska zastava sada, u premijerskoj će biti zastava Kosova
      Upitan zašto u prostorijama drži zastavu Albanije a ne Kosova, Kurti je rekao da je će zastavu Kosova držati u premijerskoj kancelariji.
      "Albanska zastava je veoma stara i da ima dosta istorije u tome. Kosovska zastava će biti u premijerskoj kancelariji. Kad su usvojili zastavu Kosova, nije bilo ni demokratije ni istorije u toj zastavi, nego geografije. Na taj nedemoktratski način kada su usvojli zastavu, albanska zastava je postala zastava otpora", naveo je i dodao "mi smo po nacionalnom identitetu smo Albanci, ne postoji nacionalni identitet kosovara, ali postoji država Kosovo".
      Kurti je naveo i da nema srpski pasoš, niti srpsko državljanstvo, već da ima državljanstvo i pašoš Kosova i Albanije.
      Upitan o budućnosti Kosova, on je rekao da evropske integracije i ujedinjenje Kosova i Albanije niti mogu da zamene jedno drugo, niti se protive jedno drugom.
      "Mi smo u Otomanskoj imperiji bili podeljeni po vilajetima, i u Jugoslaviji, ali njih više nema, a mi smo i dalje ovde. Ja neću moći rešiti odmah ta velika istorijska pitanja, ja ću se baviti ekonomskim razvojem i pravdom. To će biti moj fokus", zaključio je.
       
      Kurti: U vladi i ministar s podrškom Srpske liste, ali ne kao deo koalicije
      RS.N1INFO.COM U novoj kosovskoj vladi Srpska lista biće u opoziciji, a to što jedan ministar mora da bude iz srpske zajednice, ne...  
    • Од JESSY,
      Ljudske ličnosti individualne su kao i otisci prstiju. Temperamenti, prošlosti i vrednosti veoma se razlikuju, kao i uticaji roditelja na decu i reakcije dece na uticaje roditelja. Svaki roditelj treba da nađe vaspitni stil koji odgovara njegovoj/njenoj ličnosti i moći će fino da podešava i usklađuje taj stil, pod uslovom da znaju koji pristupi će najverovatnije da vode njihovu decu ka tome da postanu srećne i odgovorne odrasle osobe.
    • Од Милан Ракић,
      "TO JE BILA SENZACIJA DA PREDSEDNIK DRŽAVE PO IMENU I PREZIMENU NAVODI STUDENTA KOGA JA ‘MALTRETIRAM NA ČASOVIMA NASTAVE ZBOG IZRAŽENOG SUPROTNOG MIŠLJENJA’. TAKO JE REČENO NA TELEVIZIJI, A TO SUPROTNO MIŠLJENJE JE BILO DA JA PRODAJEM ISPITE. MNOGO KASNIJE, SAZNALA SAM IZ MEDIJA DA SE TAJ MLADIĆ HVALI DA JE BLISKI ROĐAK BRATISLAVA BATE GAŠIĆA I DA IMA JAKO DOBRE VEZE SA VUČIĆEM. A DA IMA JAKO DOBRE VEZE SA VUČIĆEM UPRAVO SE VEĆ TOG DANA POTVRDILO, POŠTO NE ZNAM DA LI PREDSEDNIK SRBIJE ZNA IME JOŠ JEDNOG JEDINOG STUDENTA NA OVOM FAKULTETU. DAKLE, PRIČA SE RAZVIJA POTPUNO NADREALNO"
      Kampanja koju protiv Danice Popović, redovnog profesora Ekonomskog fakulteta u Beogradu, već desetak dana vode prorežimski tabloidi – počeo je Kurir u vlasništvu Igora Žeželja, pa su oberučke prihvatili i ostali – imala je svoj vrhunac u nedelju uveče na TV Pinku. U to vreme, Danica Popović je gostovala u "Utisku nedelje" Olje Bećković, a Pink je u emisiji "Hit tvit", koja je napravljena da bi prekrila emitovanje "Utiska nedelje", uz poslanike Nenada Čanka, Vladimira Đukanovića, te učesnicu rijalitija i pevačicu Kristinu Kiju Kockar, doveo studenta Aleksandra Jakšića koji je, formalno, označio "sezonu lova" na prof. Popović još u prvim mesecima 2019. godine.
      I dok su Vladimir Beba Popović i Željko Mitrović gledali "Hit tvit" i dobacivali se frizbijem, Jakšić je, u maniru Milenka Jovanova, sve mašući papirima, ponovo teško optužio ne samo Danicu Popović već i druge profesore – Karapandžu, Teodorovića, ali i Šoškića, Arsića, Živkovića između ostalog i rečima "oni su najprljaviji među nama".
      Jakšić je u isto vreme branio doktorat Siniše Malog, navodeći da naučni doprinos ovog doktorata nije osporen, uz povremeno terciranje poslanika Đukanovića, izjavu Nenada Čanka da su mu svi ti plagijati nešto grozno i zaključak Kije Kockar da ona nije još došla do doktorata i da neke institucije – policija, tužilaštvo – treba da podrže mladog gospodina koji je "veoma hrabar".
      "Ono što je strašno jeste to što je taj student u toj emisiji sada izneo gomilu laži i, uz mene, okrivio i sve profesore koji su na fakultetu javno stali u moju odbranu! Zar to nije nečuveno? Zar to najbolje ne potvrđuje tezu da je stvar u dizanju buke i zastrašivanju, a ne u otkrivanju bilo kakve istine? Koji će se sledeći profesor oglasiti i braniti istinu, ako zna da će posle treba o sebi na Pinku slušati razne laži i gadosti, a da će mu moralni sudija u toj emisiji biti Nenad Čanak ili Kija Kockar? Dakle, zastrašivanje je sve jače, iz svih oružja napadaju, pa niko više i ne misli o plagijatu Siniše Malog, zbog čega je cela priča i počela. I tu više nije bitno šta je istina, već je bitno da se diže prašina. Ko je pametan, skloniće se u neku zavetrinu", kaže za "Vreme" Danica Popović.
      No, kako je sve počelo? DANICA POPOVIĆ: Na tribini o akademskoj čestitosti na Ekonomskom fakultetu jedan student se javio i rekao da ja ne zaslužujem da budem uvodničar, pošto, navodno, upisujem ocene u kabinetu, prodajem ispite, šta sve ne… Izazvao je najpre veliku buru smeha tada – i moju, moram da priznam. Ja sam ga pitala, molim vas, dajte neki dokaz – bilo je zaista kao da me je optužio da sam muškarac. On je rekao da niti ima dokaza, niti želi da imenuje svoje svedoke. I to se vrlo brzo završilo, u maju, tako što je disciplinska komisija Ekonomskog fakulteta njemu dala težak ukor. Dakle, on je proglašen klevetnikom. A potom, jedno anonimno pismo je počelo da kruži gradom, došlo je mnogim ljudima na fakultetu, ja sam čula da je ono i rektorki stiglo, a onda je usledila tužba koja je bila identičnog teksta kao i to anonimno pismo, koju je potpisao isti taj student. I ta tužba je bila prilično apsurdna.
      "VREME": Tu se optužujete da ste za novo izdanje knjige koristili prevod prof. Babića, sa kojim ste zajedno preveli neko ranije izdanje te knjige, čini mi se 2009. godine. Ali ta dva izdanja nisu iste knjige? Pa naravno da ova izdanja nisu ista, tekst nije isti, deset godina deli ta dva izdanja. To je najprodavaniji udžbenik međunarodne ekonomije na svetu. Zamislite da oni drže iz jednog u drugo izdanje isti tekst, zašto bi iko kupio sledeće izdanje? To ja moram svaki put da ponovim, svaki prevodilac to zna, da je vama prethodni prevod praktično neupotrebljiv.
      Vi ste taj novi prevod radili od nule? Mora od nule. To je jedini način da se stvar pošteno uradi, da se ponovo prevede. Svaki autor u narednom izdanju pravi mnogo izmena – od stilskih do suštinskih! Izbacuje delove rečenica, ubacuje nove zaključke, premešta pasuse, pojačava ili ublažava neke zaključke… A zadatak prevodioca je da prevod bude – tačan. Ja sam kolegu Babića molila da se priključi, on me je par puta kategorički odbio, znajući koliki je to posao, koliko je mukotrpno, i stalno mi je govorio: molim te, nađi nove ljude, treba da predamo taj posao drugima, mi smo se tu već proslavili, neću više to da radim. Nisam uspela, nažalost, da ga ubedim. Prevod je bio završen godinu dana pre nego što je prof. Babić umro, međutim, knjiga nije odmah izašla jer je još bilo starog izdanja u prodaji, a fakultet neće da izda novo izdanje dok staro ne proda.
      Iz nekih razgovora sa vašim bivšim studentima shvatam da ste jedan od retkih profesora koji ne piše svoje udžbenike, nego prevodi strane. Meni je to bio osnovni cilj, da radim onako kao se u svetu radi! Kad pitate nekog u svetu po kome je učio međunarodnu ekonomiju, on će reći po Salvatoreu, po Krugmanu, ili po Obstfeldu i Rogofu. I sad treba da dođe moj student i da kaže: ja sam učio po Dani Popović; pa kako stranci odmah da zaključe da on potpuno vlada tim predmetom! Druga velika lekcija mi je bila u Londonu, gde sam saznala da profesori uopšte ne koriste svoje udžbenike. Kada sam pitala profesora sa Londonske škole za ekonomiju (London School of Economics) zašto je to tako, on je rekao zbog toga što imaju veoma malo tržište! Objasnio mi je da Amerikanci imaju tim od 300 ljudi, što dizajnera, što asistenata prodaje, marketinga, direktora, pa onda i 20-30 nobelovaca, koji učestvuju kasnije u komentarisanju tekstova knjiga, tako da su ti njihovi udžbenici toliko superiorni da jednostavno nema svrhe to raditi. I pošto su na taj način pokupili tržište, čak ni Englezi na LSE ne pišu sopstvene udžbenike. To je meni bilo naravoučenije da se tako u ozbiljnom svetu radi.
      Kada je došlo to anonimno pismo i prijava? U aprilu.
      Zašto baš tada? Šta se tada dešavalo, pa je tada sve to krenulo? Mislim da ste negde rekli da se ovi napadi sada događaju jer 4. novembra treba da se donese odluka o plagijatu Siniše Malog, pa se, eto, pravi veštačka paralela: "a pogledajte šta oni rade". Ali, šta je tada bilo, u martu i aprilu? U to vreme, komentari koje sam ja dobijala bili su "ti si targetirana". Ko god me sreo od kolega, to mi je rekao. Targetirana sam zato što sam potpisivala sve peticije, i "1 od 5 miliona" i protiv plagijata Siniše Malog i protiv svih ostalih plagijata. U sve to ja verujem, i naravno da nikada ne bih povukla taj potpis, ali ne znam da li ste primetili koliko je malo profesora sa mog fakulteta to potpisalo.
      Koliko? Od jedne do druge peticije, potpisivao ih je prilično mali broj redovnih profesora, i naravno, mnogo više onih koji su u penziji. Jednostavno, strahuju od uticaja moćnih ljudi na ovom fakultetu. Druga stvar, osim davanja potpisa za peticije, jeste što mi njima strašno smetamo, oni nas zovu "glasna manjina".
      Mislim da je taj student upravo te reči upotrebio. Da. Ali ja sam jednina, meni smeta da neko kaže da sam manjina. No, dobro, nema veze. Poenta je: pošto smo već manjina – kao da smo, recimo, insekti ili bubašvabe – lako ćemo ih srediti. I onda se ide od jedne do druge: za njih smo bubašvabe na kojima koriste ovakav sprej.
      Ako se dobro sećam, vi ste gostovali na N1 u aprilu ove godine, rekli ste nešto o visini prosečne plate, a Vučić je valjda odmah sutradan izašao i rekao da to nije tačno i da vi tog studenta proganjate i tome slično. To je bila senzacija da predsednik države po imenu i prezimenu navodi studenta koga ja "maltretiram na časovima nastave zbog izraženog suprotnog mišljenja". Tako je rečeno na televiziji, a to suprotno mišljenje je bilo da ja prodajem ispite. Mnogo kasnije, saznala sam iz medija da se taj mladić hvali da je blizak rođak Bratislava Bate Gašića i da ima jako dobre veze sa Vučićem. To – da ima jako dobre veze sa Vučićem – upravo se već tog dana potvrdilo, pošto ne znam da li predsednik Srbije zna ime još jednog jedinog studenta na ovom fakultetu. Dakle, priča se razvija potpuno nadrealno. Mene jedino u svemu tome teši što izgleda niko živ ne veruje u tu njihovu priču. Kome se oni obraćaju? Svom biračkom telu, da im pokažu kakvi su drugi? Da li se obraćaju meni da me zastraše, ili se obraćaju onima koji bi možda pisnuli, da vide kako ja prolazim. To je Udba, to je njihov cilj. Da je njima stalo do plagijata, pa oni bi Sinišu Malog sklonili pre pet godina. I Jorgovanku Tabaković, i ministra unutrašnjih poslova. Dakle, ti ljudi ne bi bili u vlasti da je njima stalo do toga. Ne, u ovom trenutku njima je stalo da mene diskredituju jer sam previše glasna.
      Kako je fakultet reagovao? Koliko sam shvatio, oni su podigli celu priču na nivo koji nije baš uobičajen? To biste morali njih da pitate, zbog čega su to uradili. Krajnji zaključak će biti donet za tri-četiri meseca, kada komisija da svoje mišljenje o tome da li je taj prevod zloupotreba autorskih prava.
      A šta je, po vama, trebalo da bude epilog cele te priče, da nije bio upleten ovaj politički deo? Kako bi se rešavao bilo koji drugi slučaj? Tužba bi bila odbačena kao nekompletna i neutemeljena zbog toga što u toj tužbi ne piše ništa.
      Šta piše? Čovek je poslao 15 strana iz jedne knjige, 15 iz druge i rekao: evo, izvolite pa gledajte.
      A nije ništa izvučeno, u smislu, evo, ovo je… Ne.
      I sastav te komisije se menjao? Promenjen je član Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje nakon intervencije ministra Šarčevića u parlamentu. To je zaista presedan i skandal da ministar prosvete presuđuje u parlamentu šta će da radi neko univerzitetsko telo na univerzitetu koji je, ili bi barem trebalo da bude, autonoman.
      To je bilo u septembru, ministar je tada u Skupštini sve lepo okarakterisao: kako je rekao, taj dečko je "jedan od najboljih studenata Ekonomskog fakulteta", "izuzetan momak" i "rodoljub". To je bio narativ, koji su prethodno postavili Rističević, Atlagić i ostali. Ja ne mogu da budem zahvalnija Rističeviću i Atlagiću što su baš oni preuzeli te reči da izgovore, čime sam ja oslobođena istog trenutka pred svakim normalnim čovekom u ovoj zemlji. Međutim, ono što se desilo jeste da je nakon tog izlaganja u parlamentu već izabrani član komisije – zamenjen. Dakle, da posle dva meseca Nacionalni savet zameni kandidata kojeg je isti taj Nacionalni savet odredio! I to na elektronskoj sednici, dakle, bez tačke dnevnog reda, bez diskusije – samo glasanje! Kao ono zvonce u parlamentu kad zazvoni, pa svi glasaju… Ali ni to nije za čuđenje! Po novom Zakonu o visokom obrazovanju, ovo telo je "preuzeo" SNS, pa je ovakav ishod očekivan.
      Još jednom se taj student žalio, na još jednog člana te etičke komisije Univerziteta. Sada je imao primedbu na to da smo i taj član i ja potpisnici peticije "1 od 5 miliona", te da postoji sukob interesa, ali pošto Veće društveno-humanističkih nauka Univerziteta u Beogradu nije pod uticajem SNS-a, predlog da se taj član smeni jednoglasno je odbijen. Cela priča je potpuno besmislena. To stvarno liči na Jozefa K, mene samo raduje da ipak deluje benignije, pa ću i ja verovatno bolje proći od Jozefa K.
      Kada se drugima takve stvari dešavaju, onda vam se čini da to nije ništa. Međutim, kada sam u nekoliko prilika ljudima prepričavala šta se dešava, videla sam toliko bolnu grimasu na njihovom licu dok govorim da sam pomislila, auuu, čoveče, kad njima ovako teško ovo pada, koliko li je ova priča u stvari bolesna i mračna?
      Da pređemo na ekonomske teme. Fiskalni savet je objavio svoje mišljenje o fiskalnoj strategiji za sledeću godinu. Posle toga je MMF izašao sa nešto drugačijim podacima u vezi sa privrednim rastom od FS: Fiskalni savet kaže da ove godine neće biti preko 3 odsto, slično je i za sledeću, a MMF kaže 3,5 odsto rasta ove, a 4 sledeće godine. Razlika između te dve projekcije je u tome kakav će biti uticaj krize u okruženju na Srbiju. Dakle, metodološki se te dve projekcije više po tome razlikuju nego bilo po čemu drugom. Fiskalni savet je dao strožu procenu, kao i Svetska banka. MMF se drži svoje procene, ali to su nijanse. Međutim, više ne govorimo o bitnim stvarima – "zlatno doba" i 4,5 do 5 odsto rasta su zaboravili svi. Toga sigurno neće biti.
      A i to je minimum za "zlatno doba", tih 5 odsto. Apsolutno, 5 odsto rasta BDP-a je minimum da bismo uopšte mogli da dostižemo ove što nam beže, što bi bio trenutak kada bi naši ljudi prestali tamo da odlaze. Što više mi zaostajemo, sve će više ljudi odavde želeti da ode, jer zaista su ovo teško podnošljive stvari. Ljudi su racionalni, oni gledaju kako drugi žive. Mladi će gledati šta mogu da zarade, i kada vide kako mogu da žive u Austriji ili Italiji, veoma veliki broj tamo i ostane, ne zato što je tamo idealno, nego zato što je milion puta bolje nego ovde.
      Ima u tom izveštaju Fiskalnog saveta sjajna rečenica, vezana za povećanje plata u javnom sektoru: "Višak u budžetu pripada svim građanima Srbije, a ne samo budžetskim korisnicima, i trebalo bi ga usmeriti tamo gde su potrebe zemlje najveće, a to svakako nije neosnovano povećanje zarada u javnom sektoru." Potpuno tačno. Ako mi ne možemo nijedan auto-put da završimo već 12 godina, ako je ovo zemlja bez kanalizacije, zemlja gde nikada nijedna institucija nije profunkcionisala, onda se zaista svodimo na to da ćemo biti zadovoljni ako nam doda još 10 dinara u novčanik.
      I to ne svima. Da, ovim svojima. Mada, istini za volju, plate rastu i u drugim zemljama, i u privatnom i u javnom sektoru, a i kod nas je počeo rast plata u privatnom sektoru.
      Ali manje nego u javnom. Naravno, mnogo manje. Tajna tog rasta je u tome što ljudi odlaze. Što je manja ponuda, veća je cena, to je ekonomska zakonitost. Tako da će plate, ako se ovako nastavi, ako svi odu, nama koji ostanemo biti baš velike.
      To bi onda značilo i da će konkurentnost da opadne, pa se onda ne isplati ljudima da dođu ovde i ulože… E, pa, neće dolaziti. Ono što je potrebno da bi ljudi dolazili jeste privredni ambijent, pravosuđe. To kad ja tužim "Kurir", da tu tužbu dobijem ili izgubim za dva meseca, a ne za sedam godina. Dakle, počev od tih stvari pa do većih, kada čovek uloži novac, pa mu ne bude vraćen i to čeka pet godina – on ne može da ostane privrednik ako su uslovi takvi. A uslovi su i bili i ostali takvi. I kad se pita čovek zašto nisu toliko dolazile strane investicije, zašto je sve zaostalo, pa eto zašto – veliki investitori su dolazili kad ih predsednici dovedu za ruku, daju subvencije, daju privilegije. Takvi su došli, ostali nisu. Pošto je već bilo tako, nije došlo do prelivanja tog rasta, da se neke druge grane naslone na te velike investitore, ništa od toga se nije desilo. Pogledajte Zastavu, odnosno Fijat sada. Ništa od toga. Gasi se, zato što ste napravili takav ambijent.
      Ali to je nekako neprekinuta nit, od Dinkića naovamo – dovedemo, evo vam subvencije, i to je taj sistem rada skoro 15 godina. Sistem rada je takav da ti ubijaš preduzetničku inicijativu u zemlji i prepuštaš je odabranim investitorima. Dakle, nije to da ovde može bilo ko. Šta se ovde dešavalo? Recimo, firma Henkel, koja je kupila Merimu, bila je prva firma koja je tražila da Srbija podigne carine za uvoz deterdženata, da bi štitili svoju proizvodnju.
      To je još onda bilo? Da, to je to doba o kome pričamo. Jedna od priča iz tog doba. A mi smo te investitore zvali da dođu da bismo mi bili najkonkurentniji, da bi ova privreda izgledala kako treba, a ne da od Henkela pravimo od vas novu Merimu. Apsolutno nikada nije bilo političke volje ili, bolje rečeno, nije bilo homogene vlade sve do Vučića koja bi mogla da sprovede tu političku volju. Moramo da priznamo da je jedino tada uspela fiskalna konsolidacija. Možemo mi da ne volimo Vučića koliko god hoćemo, ali isti taj Vučić, dok mu je Krkobabić bio u Vladi, nije mogao ni da sanja da smanjuje penzije. A onda je Krkobabića eliminisao, napravio jednopartijsku vladu i državu i sproveo, lege artis, fiskalnu konsolidaciju, kako treba. Šta je kasnije sve pogrešno uradio, to je druga priča. Da bi napravio strašno bitan potez, ti moraš da imaš političku većinu. Od kada je sastavljena zemlja Srbija, nije bilo političke većine, i nikad nisi mogao da zadovoljiš svačije ambicije a da sačuvaš njihov glas u Skupštini.
      Ali, u mnogim zemljama postoje koalicione vlade, kako druge zemlje uspevaju bilo šta da urade sa takvim vladama, a mi ne možemo ništa? Mislim da je možda jedan od odgovora naš izborni sistem. Mi uopšte i ne biramo ljude kojima verujemo, nego damo glas nekoj partiji, a onda ta partija izabere nekakve ljudske karikature koje normalan čovek nikad ne bi izabrao. I vi to gledate, pa na kraju opet imate zadatak da birate između manjeg zla, i na tome se priča završava.
      Šta je lek za to? Drugačiji izborni sistem? Mislim da je najpre sloboda medija osnova cele priče. Zato što Srbija ne zna šta se dešava. Sada kada gledam RTS kao režimsku stanicu i N1 kao njihovu suprotnost, ja ću čuti potpuno različite vesti, drugačije zaključke. Znam da RTS gleda cela Srbija, a da N1 gleda možda jedna desetina Srbije. Zaključak je da će svi misliti onako kako su videli na RTS-u. Sloboda medija je osnovna stvar, da ljudi saznaju. Jer, ako čovek treba da bira nekoga, on valjda treba da vidi između koga bira.
      To je pitanje aktuelno već mesecima – da li su izbori zapravo izbori, ako ti nemaš nikakve informacije o tome koga biraš. Kako vidite celu tu debatu o bojkotu? Ja nisam političar i ne usuđujem se nikada da dajem političke savete, ali ono što je meni očigledno jeste da nema nikakvog smisla izlaziti na ovakve izbore. Prvo, jer su besmisleni, a drugi razlog je taj što se na taj način Vučić dovodi u veoma nezgodnu situaciju. Jer, to što opozicija bojkotuje to je jedna stvar, ali ako građani bojkotuju – to je sasvim drugo. Međutim, Vučić uvek ima način da uz ove nazovi opozicione partije – Čanke, LDP i slične – skupi dvotrećinsku većinu u novom parlamentu, da izglasa i novi Ustav ili predaju Kosova ili šta god bude tražila međunarodna zajednica. Čini mi se da bi taj bojkot imao političkog smisla kada Vučić ne bi dobio toliku većinu, ali od toga neće biti ništa. A međunarodna zajednica će i dalje hvaliti Vučića i njegove reforme i uspehe, kao što rade i MMF i Svetska banka, i svi mi ćemo gledati zgranuto, a priča će se nastavi. Dakle, ne verujem u politički uspeh bojkota, ali zdrav razum mi nalaže da drugog dostojanstvenog izbora nema.
      Dokle priča može da se nastavi, ekonomski gledano? Ekonomski gledano nijedna zemlja nikada nije propala. Nije ni Rimsko carstvo, ono se politički razgradilo, kao što se i SFRJ politički razgradila. Ekonomije nikad ne propadaju. Smanjuje se nacionalno bogatstvo u jednoj fazi, u drugoj se povećava, ništa se bitno neće desiti. Moj najveći problem jeste što ja sve više vidim da u Srbiji nikad neće biti dobro ili odlično. A moglo je da bude.
      Kad je moglo? Moglo je da bude, možda, da Đinđić nije ubijen. Nisam sigurna, ali dve su stvari bile bitne odrednice tog vremena. Jedno je što su na vlast došli ljudi koji su prva petorka tadašnje srpske ekonomije. Kakva je, takva je, ne kažem da je to bilo najbolje na svetu, ali je bilo najbolje što je Srbija u tom trenutku imala. I druga stvar je bila važna – iako to pravosuđe nije funkcionisalo, DS i DSS su se toliko zamrzele, da su one bile kontrolori jedna drugoj za neku veliku korupciju ili velike skandale, tako da smo uz takvu neku nazovizaštitu pravnog sistema zaista mogli mnogo stvari da uradimo, i mnogo stvari da se pogura. A urađeno je dosta. Prva faza stabilizacije je prošla odlično, privredni rast je krenuo vrlo brzo, lični dohoci su rasli munjevitom brzinom. Mi smo videli da ovo postaje nekakva druga zemlja, i onda u jednom trenutku, kada je trebalo praviti velike rezove, odlučiti se o velikim privatizacijama, da od danas sve firme treba da plaćaju vodu i struju, ili neke takve banalne stvari, onda je sve to prekinuto. Onda je Đinđić ubijen, došao je sledeći premijer, kome ništa od toga nije bilo bitno. On je mislio o tome kako da zaštiti Kosovo i da promeni Ustav i stavi tu preambulu, što ne mogu da kažem da je nebitna stvar i nebitan prioritet, ali na ekonomiju ti ljudi jednostavno nisu ni pomislili.
      Zanimljivo, tada je bio najveći rast. Jeste, upravo zbog svega onoga što je bilo urađeno za Đinđićevog života. Oni su tačno seli u treću godinu, da je Đinđić ostao živ, on bi ovacije dobijao za to koliko privreda raste zbog stvari koje je uradio u prve dve godine. Kako je on poginuo, sve lovorike su nezasluženo pripale Koštunici.
      To je i doba najvećih privatizacija, ali i najvećih mahinacija u privatizaciji, a da sa dobijenim parama ništa nije urađeno. Tu postoje dve priče. Jedna je o tome da je svaka zemlja koja je pravila privatizaciju imala velikih problema sa nelegalnim poslovanjem, sa prevarama, sa svim tim stvarima. Rešavali su ih tako kao što ih mi rešavamo – nešto se uhvati, za nešto se sazna, za nešto se ne sazna. Međutim, osnovni cilj privatizacije jeste da se počisti ambijent, da na toj teritoriji više nema gubitaša.
      A kod nas država drži skoro pola privrede. Upravo o tome pričamo. Ove zemlje su oslobodile svoj privatni sektor, pustile ga da raste i tamo bi bila mnogo smešna priča o nekom PKB kompleksu. Možda je u Češkoj i postojala neka takva firma i bila velika pre 35 godina, a posle toga je ona, ostajući ista, relativno bivala sve manje i manje značajna. Kod nas – ne, kod nas se ništa ne menja, sve ostaje kao što je bilo.
      Dakle, ta prva Koštuničina vlada je bila period propuštene prilike? Apsolutno propuštene prilike. Ono što se desilo za vreme Vojislava Koštunice jeste da je munjevito rastao broj članova DSS-a – nije baš imao članstvo kao danas SNS, ali je to toliko brzo raslo da je to odmah bio signal da je reč o partokratiji. Ljudi su racionalni – što bih ja morala da se deklarišem za koga sam, ako ne očekujem neku veću korist. To je tada počelo, Dinkić je nastavio i ojačao partokratiju, doveo ju je dotle da je na kraju sam na TV-u rekao da i čistačica mora da bude u partiji da bi dobila posao. I onda, zar nas čudi kada dođe SNS sa mnogo manje obrazovanim kadrom…
      A uz to su "gladni"... Tako je, i oni su onda dali gas i doveli Srbiju do besmisla. Vi sad gledate da ljudi zaista ne smeju da pisnu, da je zaista reč o romanu 1984. Strašno.
      Možete li da povučete paralelu između Đinđića i Vučića, na kojoj ponekad vlast insistira? Vučić ima jako dobre medijske savetnike, i očigledno je da sve to što u medijima radi, kada gledamo koji je njegov cilj, a to je da vlada što duže. Ja ne umem da napravim takvu paralelu, meni stalno padne na pamet sledeće: da je meni neko 5. oktobra 2000. rekao da će 5. oktobra 2019. godine na vlasti biti Aleksandar Vučić (već sedam godina), da će zavesti jednopartijski sistem, i da će me optužiti za potpuno nebulozne stvari, da će o meni pisati "Kurir", ja bih stvarno mislila da je ta osoba koja mi to kaže luda, a bogami se vidi da sam ja luda.
      Nešto ste rekli, da li u "Utisku nedelje", da li u nedavnoj tribini na Filozofskom fakultetu, nešto u smislu "ja neću novog Vučića iz opozicije". Na šta ste mislili?
      Ja nikako neću osobu koja će da nastavi partokratiju. Koja neće da uvede reformu pravosuđa, koja hoće sama da postavlja šefove i predsednike sudova, kao što su svi do sada radili. Ja takve neću, odmah vidim zašto to rade, da bi prljave ruke svoje i svojih saradnika prali čistom vodom iz našeg lavora! Ko god mi ne garantuje potpunu reformu pravosuđu, ali lege artis, iskrenu, istinsku, a ne da sudovi nastave da rade onako kako se na televiziji naloži, ja to neću.
      Imali smo u Cvetkovićevoj vladi reformu pravosuđa, koja je napravila stvari još gorima. Kasnije će se ispostaviti i da je ta vlada trošila preko mere, pa se došlo u predbankrotno stanje. Napravili su ogromnu štetu sa tom reformom pravosuđa. Zašto su uradili tu besramnu stvar? Osnovna stvar u svim uspešnim reformama jeste što je na čelu reformi bio čovek koji je imao ogroman kredibilitet, što su ljudi toj osobi verovali. Vi ovde to niste imali. Premijer Cvetković nije nijednom pokazao nijedno svoje mišljenje. On je radio to što mu se kaže, ali ja zaista ne mislim da je to posao premijera, nego nekog iz pomoćnih službi, kao što ga je crtao Marko Somborac. A kako je došlo do predbankrotnog stanja? Plate i penzije su rasle brže od produktivnosti rada, brže su rasle nego što je privreda rasla. To znači da ja svom detetu dajem 150 odsto svoje plate svakog meseca. Koliko meseci možeš to da daješ a da ne dođeš u predbankrotno stanje? To sada, nakon najave povećanja plata u javnom sektoru, ponovo govori i Fiskalni savet. Kažu, evo, počinje ista priča.
      Privredni rast je "zakucan" negde na 3 odsto i ne može više osim ako ne bude jednokratnih efekata – poput usporavanja 2017, pa posledičnog rasta 2018. Sa druge strane, najavljene su javne investicije prvo od 5, pa od 10 milijardi, a Fiskalni savet je sve to skupio na gomilu i došao do iznosa od 15–20 milijardi, kojih nema. Da li to može da poveća rast, i odakle će da dolaze te pare? To je bila toliko nedorečena rečenica o tim investicijama da je izgleda napravljeno baš tako da svako od nas dopuni onim što želi. Nažalost, to je nemoguće, tih para nema. Na sadašnjih milijardu i po ili dve može da se doda recimo pola milijarde, ali strašno zavisi u šta ćete ulagati.
      Fiskalni savet kaže da postoji rizik da te "investicije" budu zapravo novi stadioni i kupovina nove vojne i policijske opreme. To je sve totalno neproduktivno, kao što je neproduktivan i "Beograd na vodi". On ništa ne proizvodi, ništa ne izvozi. Mi smo živeli u vreme kada je Novi Beograd počeo da cveta i videli smo toliko solitera u životu, da ja ne znam kako može sad da nas impresioniraju još četiri solitera, bilo kakva, da to neko podigne i da kaže da je to budućnost Beograda.
      Kažu, turisti će da dolaze da vide to čudo. Jedna farsa za drugom. Ali ono što je osnova privrednog rasta jeste pravosuđe. Ako vi to oslobodite, onda ćete osloboditi ljude koji su pošteni a imaju averziju prema riziku. Kada oni postanu sigurniji da je ovaj ambijent valjan, onda stvari kreću nabolje. Dok su ljudi uplašeni, dok samo jedan čovek u ovoj u zemlji donosi odluke, toga neće biti. A BDP će da raste toliko koliko raste. On raste i zbog ove izgradnje Beograda, svih ovih rekonstrukcija što sada rade. Koliko para tu ulože za toliko će da poraste BDP. Ako budu osam puta razbijali Trg republike i plaćali, sve više će rasti BDP.
      Pa tako nešto je Ana Brnabić htela da uradi tamo 2017. Kad je postalo očito da će rast BDP-a da bude veoma nizak, rekla je, e sad ćemo da donesemo mere za jednokratni rast BDP-a, pa ćemo da čistimo kanale i da poljoprivrednicima kupimo traktore. Veštački da se podigne, bez suštine, nego, eto, da se kaže. To je zato što nemate ljude sa preduzetničkim instinktom da pokrenu posao. Takvi ljudi su otišli, i radije će da odu u Bugarsku nego da ostanu ovde.
      Zar tamo nije sličan nivo korupcije? Jeste, ali nije toliko jaka partijska država, ipak tamo važe zakoni Evropske unije. Iako je korupcija velika i tamo i ovde, vi možete da dođete u Bugarsku i napravite posao, a Bugari da dođu ovde i naprave posao pored SNS-a, e to ne može. To je razlika, ključ je u pravosuđu i medijima. To je stalno ona priča – a zašto ti ne uđeš u Vučićevu vladu i ne popraviš stvari. Pa ne radi se o tome, radi se o partokratiji, slobodi medija, da se Srbija oslobodi, da ljudi oslobode da počnu da misle gde će da rade. Vama kao premijeru je zadatak da mislite o privrednom rastu. To je najvažnija stvar, kako će privreda da raste i to da već u vašem mandatu počne da se pokazuje, kao što je počelo u Đinđićevom. Jer vi onda radite i za onu većinu koja će da glasa za vas, a i dajete ljudima nadu da mogu da ostanu u zemlji. Kad bi svako od nas video da će biti bolje iduće godine, malo bolje, ali ipak bolje, onda bismo drugačije gledali celu tu stvar. Ali njima je osnovni zadatak "Beograd na vodi", Evroazijska unija… a bogami i to da ućutkaju svakoga ko se ovde usudi da drugačije misli.
      Radmilo MARKOVIĆ

       
    • Од Ronald,
      Dnevno se iz Srbije u proseku iseli 142 ljudi. Našu zemlju mesečno napusti 4.337 ljudi, a godišnje tačno 52.049, pokazuju najnoviji podaci Evropskog statističkog zavoda koji je analizirao migracije u regionu i svetu i obelodanio da je u poslednjih 11 godina čak 336.000 Srba dobilo dozvole za odlazak u EU.
       
      Srbija se tako sa 52.049 izdatih dozvola u prošloj godini našla na 15. mestu, uporediva sa BiH koja se nalazila na poziciji ispod, ali i u društvu sa Pakistanom, Albanijom, Irakom i Nigerijom. Iz naše zemlje za godinu dana praktično je iseljen grad veličine Šapca, Užica ili Vranja. U nešto boljoj poziciji našla se susedna Severna Makedonija sa 24.000 odlazaka, dok se Crna Gora našla na 90. mestu sa nešto više od 3.000 dozvola za odlazak u inostranstvo.
      "Zabrinjavajući je trend naglog rasta broja dozvola za stanovnike Srbije, sa 25 hiljada u 2014. na 52 hiljade u prošloj godini", ukazao je u istraživanju o iseljavanju ekonomista Miroslav Zdravković.
      Praktično, u svim zemljama na Zapadnom Balkanu došlo je do velikog rasta iseljavanja u 2018. u odnosu na 2017. Najveći rast je imala Bosna i Hercegovina (+47,8%), sledi Srbija (+32,9%) i Crna Gora (+25,5%), dok je Albanija imala najmanji rast od 20,6 procenata.
      "Iz Albanije se već toliko stanovništva u prethodnih tridesetak godina iselilo da je sve manje moguć dalji rast godišnjeg broja iseljenika", ukazuje Zdravković.
      Posmatrajući trend iseljavanja iz Srbije i regiona tokom poslednje decenije, podaci Evrostata pokazuju da su od 2008. najviše dozvola za odlazak u EU dobili stanovnici Albanije (622 hiljade), zatim Srbije (336 hiljada) i BiH (248 hiljada), Severne Makedonije - 158.256 i Crne Gore - 19.414.
       
      S druge strane, ako posmatramo destinacije koje su primile najviše stranaca, Nemačka je zauzela ubedljivo prvo mesto sa 86.000 dozvola za stanovnike naše zemlje. Slede Austrija (45.000) i Italija (42.000) koje su izdale najviše dozvola u prethodnih 11 godina.
      Da su migracije radne snage, najčešće kvalifikovane, ozbiljan problem za Srbiju ukazao je nedavno i Međunarodni monetarni fond. Kako je ova međunarodna finansijska institucija upozorila u svom izveštaju, Srbija je zemlja u koju rado dolaze strani investitori, ali i zemlja koja ima sve izraženiji problem odliva radne snage. Zato prvi put u ovom dokumentu sugeriše vladi da donese paket mera kako bi se zaustavio "odliv mozgova", odnosno sprečile dalje migracije, posebno kvalifikovanih radnika.
      Ova međunarodna organizacija istovremeno ne spori da stopa nezaposlenosti u Srbiji pada i da je dostigla najniži nivo od 2011.
      Vlada je istovremeno donela odluku o najvećem rastu plata za medicinske radnike koji najčešće odlaze iz Srbije, ali i najavila da će nastaviti da implementira strukturne reforme, kako bi unapredili poslovno okruženje i podržali veći privredni rast, prvenstveno privatnog sektora.
      Istraživanja pokazuju i da je pet razloga zbog kojih iz Srbije odlaze hiljade ljudi koji imaju posao.
      SVAKOG DANA IZGUBIMO 142 LJUDI Broj iseljenja iz Srbije za 5 godina dupliran, godišnja brojka je alarmantna, u društvu smo NIGERIJE I PAKISTANA
      WWW.BLIC.RS Dnevno se iz Srbije u proseku iseli 142 ljudi. Našu zemlju mesečno...  
    • Од Милан Ракић,
      "MENI SE UVIJEK ČINILO DA JE VITEŠKI STATI NA STRANU SLABIJIH. TO JE NEGDJE SUŠTINSKO. NE ŽELIM BITI TAMO GDJE JE RULJA. ZAPRAVO, U SVEMU BITI SA SLABIJIMA, BILO DA SU NACIONALNA, SEKSUALNA ILI BILO KOJA MANJINA. RECIMO, JEDNOM SAM PISAO O MUZIČKIM MANJINAMA. KAKO JE TO BITI PANKER U SINJU"

      Šta znači danas, gotovo nakon tri decenije od "osvojene slobode", stajati na braniku slobode mišljenja i izražavanja na ovim prostorima? Splitski pisac i novinar Ante Tomić, gost novosadske konferencije BookTalk, popularan i prisutan svugde gde se govori i piše naš zajednički jezik, govori nam o tome kako treba i dalje stajati na braniku odbrane ljudi koji osećaju sve više i više straha. I koji misle da su ludi dokle god ne ugledaju njegove tekstove. I samom mu je poražavajuće što je jedan od retkih. Ali, "život je borba" i nema pobednika, i nema poraženih. A on je postojan u toj borbi, bilo da ga presreću na ulicama gradova i zahvaljuju mu se na hrabrosti koju im uliva, ili ga i bukvalno, ovi drugi, polivaju izmetom. Kada se protivnici ne oglase nekoliko dana, on se već zapita radi li dobro svoj posao. Novinarski i književni.
      U Novom Sadu vas je dočekala lepa dobrodošlica. Ispričali ste nam da je Rajka Grlića i vas srela jedna gospođa i rekla: "Ceo Novi Sad priča da vas dvojica šetate gradom." Stalno vam prilaze ljudi i zahvaljuju vam se za hrabrost. Da li je to usud da vas ljudi na ovim prostorima ili ekstremno mrze ili su vam beskrajno zahvalni za vaše tekstove, bilo književne ili novinarske? Čitav život se borim s manjkom samopouzdanja i ja zaista ne znam zašto mene ljudi čitaju. Uvek sam silno iznenađen kada mi netko priđe i kada mi kaže da me čita i koliko mu to znači.
      Na konferenciji Book Talk pričao si kako si zahvalan i onima koji ti dobacuju ružne stvari, da su ti i oni neka vrsta inspiracije. Odakle ta zahvalnost? Shvaćam da me ne mogu svi voljeti i ne trebaju me svi voljeti i zapravo žudjeti za ljubavlju svih je jedna potpuno pogrešna stvar. Ja i to njihovo doživljavam kao priznanje i to uopće ne ironično, već istinski. Od tih ljudi ne očekujem odobravanje, ne očekujem ljubav. Prije Novog Sada sam bio u Kotoru i tamo sam baš nabrajao stvari koje su mi se događale. Ljudi su bili prilično zgranuti kada su čuli da su u mom rodnom selu palili lutku s mojim likom, da su usred Splita istresali kantu govana na mene. Na određeni način, ja i to sve doživljavam kao priznanje. To su sve nekakve medalje i ordeni. Stvarno, ako prođe nekoliko dana i nitko mi ništa ne dovikne, ja se zbilja zabrinem: da li dobro radim svoj posao? Da nisam nešto zeznuo? Ako pet-šest dana oni šute, ja se debelo zamislim. Pametni ljudi se stalno pitaju koliko dobro rade svoj posao. Stalno se propituju i to je, na primjer, stvar prema kojoj se i ja orijentiram. Zapravo mi jeste iznenađenje da ja dođem u Kotor ili Novi Sad ili Sarajevo i da me ljudi susreću i odobravaju moj rad. To mi je uistinu važno. Prije nekog vremena sam shvatio da sam ja neka vrsta jugoslovenskog novinara i pisca. Zapravo mi se to dopalo.
      Ili bi se možda moglo reći da si hrvatski novinar a jugoslovenski pisac? Zapravo i ne jer moje novinske tekstove prenose brojni portali. Dođem, na primjer, u Podgoricu i ljudi žele razgovarati sa mnom o nekom tekstu koji sam objavio u "Slobodnoj Dalmaciji" a prenijele su ga "Vijesti". U stvari, već nekoliko godina nemam objavljenu novu knjigu, a novinski tekstovi se sve to vrijeme čitaju.
      Osećaš li ti to kao breme, taj raspad Jugoslavije koja kao da se slomila i preko tvojih leđa jer se upravo na tim reakcijama na tvoj "lik i delo" vidi koliko zapravo živimo u duboko polarizovanim društvima? Mislim da ima jako puno mladih ljudi koji su dobro obrazovani, koji su pomirljivi, ali generalno, mislim da smo mi postali lošiji ljudi. Kvari nas sva ova mržnja koja se svakodnevno izliva sa ekrana i raznoraznih portala. Iz tog smeća iz kojeg stalno kulja sva ta mržnja koja nas je zatrovala nepovratno. Puno je ljudi otišlo. Očekivao sam, negdje sam se nadao, da će se dogoditi prevrat nakon devedesetih. Tada je bilo još jako puno obrazovanih ljudi koji shvaćaju neke stvari. Sada obrazovaniji odlaze i iskreno se bojim da će doći trenutak kada mi više nećemo moći svrgnuti HDZ sa vlasti, ili vi ovdje SNS. Ljudi koji će ostati neće biti dovoljno sposobni za to.
      Koliko je ta mržnja postala autoreferentna? Koliko ona sada već hrani samu sebe? Nove generacije usvajaju mržnju starijih generacija i ponavljaju je kao stvari koje se uopšte ne preispituju. Nešto što se podrazumeva i što počinje da se reprodukuje. Ti gledaš kako nestaje kritičko mišljenje. Mislio sam da su neke stvari riješene. Kako su neke vrijednosti neupitne, da su neke stvari nakon devedesetih bile samorazumljive. Da smo to usvojili i da više ne moramo razgovarati o tome. Odjednom na vlast u Hrvatskoj dođe neki čovjek koji kaže: "Mi možemo imati slobodu mišljenja u svoja četiri zida." Ali, što smo mi onda radili posljednjih decenija? Zašto smo porušili Berlinski zid?
      Onda si još mogao da pomisliš da se taj čovek možda loše izrazio ili je prosto budala, ali nekoliko godina kasnije uhapse čoveka zbog satirične pesme. Da, to je zastrašujuće. Ta priča o hapšenju Gordana Duhačeka je potpuno zastrašujuća. I onda ti još kažu da smo mi devedesetih dobili slobodu. Oprosti, koju slobodu? O kakvoj vi to slobodi pričate? Meni je potpuno strašno da neko ne može pjevati u Hrvatskoj. Čekaj, kako to misliš: neko ne može pjevati, makar i lošu pjesmu. Netko je rekao da smo se upravo zato i borili da netko ne može pjevati. I povrh svega ispadne da sam ja jedan od rijetkih koji primjećuje da je u svemu tome nešto nakazno, da je to nešto strašno. E, to je, zapravo, poražavajuće.
      Koliko je onda važna kultura sećanja? Istina više nije relevantna? Mi danas kao imamo sve znanje svijeta u mobitelu i nikada nam znanje nije bilo dostupnije, a s druge strane, imaš zastrašujuću neukost. Na primjer, ta priča u vezi sa cijepljenjem. Ti i dalje možeš imati sve znanje svijeta, ali je, s druge strane, i potpuno normalno da se priča da nisu ubijali Srbe u Jasenovcu.
      Da li bi se onda moglo reći da ta neukost nije neka nemogućnost da se (sa)zna, već da je izbor, zapravo stav? Da, to je stav. Mi smo odlučili da ne vjerujemo u Jasenovac i da nemamo problem sa cijepljenjem.
      Kako doživljavaš onda neke dobre stvari koje se dese i predstavljaju male svetle tačke u svom ovom našem takvom okruženju? Ono što je meni već odavno jasno je da nema konačne pobjede. I nema konačnog poraza. Mi niti jednu vrijednost nismo do kraja usvojili, ona nije bogom dana i vječna, nego se mi moramo svaki dan boriti za nju. Boriti se za slobodu, dostojanstvo, pravo čovjeka... i moramo se boriti. Bit ćemo puno puta poraženi, ali nikada do kraja. To traje. Meni je najdraži novinski slogan bivšeg beogradskog dnevnog lista: "Život je borba".
      Koliko ti u kontekstu toga "život je borba" i priče o slobodama koje se nikada trajno ne osvajaju ali se ni trajno ne gube, to što mi novinari radimo, ima smisla? Kako ti izgleda taj medijski kontekst u kojem radiš... koliko tu još ima prostora za stav koji je blizak tvom razmišljanju? Koliko se osećaš dobrodošlo u tom kontekstu a koliko misliš da štrčiš? Da li se prostor sužava ili otvara? Vidiš, kada me pozdravi žena u Novom Sadu ili negdje drugdje, onda vidim koliko je važno to što radim. Dobijem smisao svog tog mog rada. Nije mi jasno zašto mi ljudi govore da sam hrabar čovjek. Ja sebe uopće ne doživljavam kao hrabrog. Dapače, sebe smatram za uplašeno i kukavno biće. Nedavno sam vidio da je neko iscitirao Balaševića koji je rekao da se boji samo dvije stvari: svega i svačega. E, tako i ja. Nisam ja pišući mislio o tome kako sam ja sad sjajan i hrabar, već sam samo znao da ja to moram napisati jer ću se osjećati loše ako to ne uradim. Onda izađem na ulicu i vidim zahvalnost ljudi što sam ja to rekao. Ja neću promijeniti mišljenje, shvatio sam da ne mogu mijenjati mišljenje tim zadrtim patriotama i da je to potpuno uzaludan posao, da se ja ne smijem boriti za njihovu naklonost i simpatiju, da je to nešto krivo, nego da ja moram ohrabrivat ljude koji misle kao ja. Da se ljudi ne boje kazati. Često mi kažu: drago mi je što ste to napisali jer sam ja već mislio da sam lud, da sam jedini koji tako i tako misli... Tako da ja vidim da ja i treba da budem upravo glas tog čovjeka. Da treba da ga ohrabrim, da mu time ukažem da nas ima još koji baš tako mislimo. Nismo ludi.
      Da li to znači da je zapravo osećanje straha nešto što ljude danas možda više sputava nego u nekom prethodnom periodu? U kontekstu u kojem ti živiš, u Splitu i generalno, da li misliš da su ljudi danas uplašeniji nego ranije, pre, recimo pet ili deset godina? Ako da, šta misliš zašto je to tako? Meni se čini da su uplašeniji. To diktatorsko nasilje je izraženije. To nasilje patriotizma, nacionalizma... ljudi naprosto ustuknu pred tolikom količinom nacionalizma. Pred tom ruljom. Autocenzura postaje masovno osjećanje.
      Iako se busamo u grudi da smo u demokratskom društvu odavno, veoma je nizak stepen tolerancije prema marginalnim grupama. Ljudi prepoznaju da si u svojim tekstovima i po tom pitanju vrlo angažovan. Osećaš li i tu vrstu odgovornosti kao novinar? Meni se uvijek činilo da je viteški stati na stranu slabijih. To je negdje suštinsko. Ne želim biti tamo gdje je rulja. Zapravo, u svemu biti sa slabijima, bilo da su nacionalna, seksualna ili bilo koja manjina. Recimo, jednom sam pisao o muzičkim manjinama. Kako je to biti panker u Sinju, na primjer.
      Upravo je ovde u Novom Sadu bila veličanstvena premijera filma "Ustav Republike Hrvatske", za koji ste zajedno napisali scenario sa Rajkom Grlićem. Glavni junak je dvostruka manjina, a Nebojša Glogovac je zaista na jedan neverovatan način odglumio sve nijanse senzibiliteta te ličnosti... pisao si i tekst o tome... Napisao sam tekst o toj njegovoj glumi. Ali, mogu zaista potvrditi da sam se ja doslovce uplašio kada sam ga vidio na snimku. Znate ono, noć, sami ste pred kompjuterom, i stigne vam snimka. Ja sam se zaista tada upitao kakvo smo to čudovište stvorili... Jer, ima jedna replika kada on kaže Srbinu, tako blagim glasom i s takvim osmehom: "Ti si korov"... On te teške reči tako blago izgovori, sa takvim senzibilitetom, da se naprosto sledite, naježite od tog njegovog i blagog i demonskog glasa u isto vrijeme. Zaista sam tek kada sam njega vidio u ulozi, shvatio kakvo sam čudovište stvorio. Jer, ja volim pisati smiješne stvari. Tek pri kraju procesa pisanja scenarija Rajko mi je rekao da nam fali ljubavna priča i onda sam ja dodao ljubavnu priču tog transvestita. O njegovom sjećanju na ljubavnika, odnosu prema smrti... Ali, onda je došao Nebojša i sve to onako osjećajno odigrao. On je po svim tamnim predjelima ličnosti prelazio sa osmjehom, kao da pleše. To je čudesno.
      Pisanje je usamljenički posao, a ti si u saradnji sa Rajkom Grlićem napisao četiri scenarija. Kako ta saradnja, koja je urodila vrhunskim scenarijima, izgleda iz tvog ugla? Volim pisanje upravo zato što je to usamljenički posao. Ne volim dok pišem razgovarati sa ljudima. U redakcijama je uvijek puno ljudi. Ja više volim da se povučem u neki obližnji kafić, sjednem i pišem. Tu ima onaj drugi problem što ljudi kada te ugledaju da sjediš sam u kafani, imaju želju da se samopozovu i pitaju te štogod, eto, da nisi sam... No, izlazim na kraj i s tim. Rajko i ja imamo neku sličnu osjećajnost, imamo identične stavove o svijetu, slične stvari želimo reći ljudima... Zapravo, mi se nikada nismo posvađali, što je vrlo neobično. Čak nije bilo ni onih kreativnih rasprava. Ako on mene uvjeri da je nešto pogrešno, ja ću prihvatiti, i obrnuto. Prosto rečeno, vjerujemo jedan drugome. Vrlo sporo radimo, puno razgovaramo, nije nam teško bacit pola scenarija i krenuti sve iz početka. U svakom slobodnom trenutku nas dvojica krenemo razgovarati o priči na kojoj radimo. Čak i kada pomislimo da je to sada to, da je gotovo, ne bude tako i proces se i dalje nastavlja. Ja lično nikada tako ne radim. On me preklinje da ja kao kada napišem knjigu, ostavim je pola godine da odleži, pa je tek onda dam objaviti. Ne, ja tako nikada ne radim. Meni to ne pada na pamet. Obožavam i kada za novine pišem da danas smislim, sutra napišem i prekosutra je objavljeno. Nakon toga, baš me briga šta je s tim. To je moj život i čini mi se bliže mojoj prirodi. A rad sa Rajkom je potpuno drugačiji. U tom radu sve sporo sazrijeva, priče se dugo oblikuju. Svaka se situacija, svaki lik dugo promišlja.
      Artur Miler je jednom rekao da se drama nikada ne završava, drama se napušta... Zapravo, naša je sreća što u jednom trenutku ipak mora početi snimanje. To je nekako moj sretan trenutak. Onda ja mogu potpuno da napustim tu priču. Mene veseli da je se konačno mogu ratosiljati. Tada se vraćam u moje prirodno stanje stvari.
      Gordana Draganić Nonin, Teodor Hadžić Svetić

       

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...