Jump to content
Жељко

Episkop Irinej Dobrijević u depešama Vikiliksa

Оцени ову тему

Recommended Posts

пре 1 минут, Zoran Đurović рече

Теби се опет слошило. Жао ми је због тога. Гледај да ме избегаваш.

Ti si se meni obratio, i to pitanjem, prema tome ne vrdaj sad. Ako si intelektualac, nadji sta je neispravno u onome sto sam napisao, umesto obezvredjivanja, koje je uvek znak slabosti i nedostatka konkretnog argumenta.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 19 минута, Иван ♪♫ рече

А као превод овога дајеш:

А, шта теби ту није јасно? Извучеш из контекста последњу реченицу, притом не прокоментаришеш све претходне и очекујеш смислен одговор?! Кад порастеш само ће ти се касти...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 11 минута, Vladan :::. рече

А не нећемо да спинујемо. Ако имаш тезу да је све из телеграма било и у Блицу на теби је да то и докажеш а не на мени :) 

Па нећемо да спинујемо, ти доказујеш позитивно тврђење. Негативно се не доказује. Ако тврдиш ”овај је доушник” онда мораш да даш доказ.

Ја у оном тексту такав доказ не видех. Нити видех да се амбасадор нешто ”меша”, само преноси стање на терену, што му је посо.

А за то време ови други бургијају ко да су нафту пронашли... Ал то никог не брине, они пишу ћирилицом.

пре 11 минута, Vladan :::. рече

(Осим тога, зашто би официри из амбасаде цитирали разговоре са Добријевићем уместо да шефовима пошаљу Блиц?)

Па јес, да му шеф каже - радите ли ви бре нешто! шта вас плаћам који к...!? :smeh1:

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 10 минута, Grizzly Adams рече

Ако тврдиш ”овај је доушник” онда мораш да даш доказ.

Да али оно што је за тебе доказ је бесмислица. Јер за тебе је доказ да те информације нема у Блицу што значи да у новинама нема инсајдерских информација него само јавних. Јер, по теби, ако нешто некада осване у Блицу то онда није инсајдерска инфо.

А то не значи то него да инфо може да осване и код ЦИА шефова и касније у Блицу. Дакле, то што је има у Блицу не значи да није и инсајдерска.

Дакле, ако Иринеј даје инсадерске инфо амбасади а после се то појави и у Блицу не значи да Иринеј није откуцавао СПЦ него да је та инфо процурила и до Блица.

У томе је твој спин.
 

Share this post


Link to post
Share on other sites

1916. Vladika Nikolaj je besedio u katedrali Svetog Pavla u Londonu, pred svom britanskom vlastelom ukljucujuci kralja. Besedu je zavrsio skoro zapovedajuci im da je vreme da Evropa, na celu sa Britanijom, vrati Srbiji dug (branjenje Evrope od islama). Nesto manje od 100 godina kasnije vladika Irinej, kao skolarac, izvestava i traca svoju bracu jednom ambasadoru - Pilatu Novog Rima. Bas je onako...slicno....vidi se da je Irinej pravi sledbenik Svetitelja....zajednicko im je to sto su besedili pred imperijalistima. Ima samo jedan problem - vise problema - sto je jedan govorio u Hramu i sa autoritetom Svetitelja, a drugi u ambasadi kao potkazivac i ulizica.

Mozda ja gresim za ovog drugog, ali tako izgleda. Jer niko se ne pita: A sta radi vladika u ambasadi? Opravoslavljuje ambasadora ili sta?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 минута, Ćiriličar рече

Jer niko se ne pita: a sta radi vladika u ambasadi? Opravoslavljuje ambasadora ili sta?

Па припрема текст за Блиц. Шта друго? :smeh1:
 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Иронија је да је управо та ”конзервативна струја” катастрофална за СПЦ, православно хришћанство, па и народ. Они петљају веру и политику, демагогишу, проклињу ”издајнике”, деле ордење кретенима и уопште одржавају хаос у већ одавно хаотичној Србији. Уместо да донесу мир. А још већа иронија да амерички амбасадор показује веће разумевање за догађаје и шта је ту исправно, умерено и разумно од многих овде присутних. Већа корист за Цркву од америчког амбасадора него од нас... Али ајде.

Друга ствар, што се - ваљда остало од комуниста - свако другарство са ”плавима” аутоматски сматра за ”Велеиздају!”. Не само државе него и вере Србске Православне. ЊТФ...!? Истовремено сарадња са непокајаним КГБ-овцама из Мајке Россие је добродошла и благословена. Стаљинови унуци постадоше преподобни сад без обзира што су немолосрдно поклали милионе православних. Нема везе. Хришћански је праштати. То су наши товариши... пардон, браћа. Променили су кореографију, ал представа им је иста.

Трећа ствар, ако се удаљимо од садржаја и погледамо форму. Овај текст стајао је годинама у некој фијоци, тј. фолдеру, чекајући ”прави тренутак” да се дигне медијска хајка на неке људе, па уз неки ”забиберен” придев као и обично крене у карактерни линч. Само крајње неупућен неће у тој форми одмах препознати ”позадинску екипу” која се тим методом увек служи. Виђено милион пута. Из исте кухиње.

Али, свако нек ради свој посао. Но проблем.

Ко да ће ми нешто да променимо... Шеф све види.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 13 минута, Grizzly Adams рече

Већа корист за Цркву од америчког амбасадора него од нас... Али ајде.

Geoffrey Pyatt, američki ambasador u Grčkoj se najviše trudi po tom pitanju. Ima i plodove.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, Grizzly Adams рече

Овај текст стајао је годинама у некој фијоци, тј. фолдеру, чекајући ”прави тренутак” да се дигне медијска хајка

Borba za veru ne ispusta vladiku iz usta nazivajuci ga svakavim imenima. Dali smu mu ime "agent CIA", a onda idu drugi atributi. Mislim, ako je iko sablaznjen od njih, i ne voli kako nazivaju episkope taj sam - samo ti kazem da ti ovo ne stoji sto govoris. A o napokajanim KGBovcima drugi put..tad se drzi :).

Znalo se odavno za Dobrijevica, ali znas ono kad se stidis za drugoga. Da budemo jasni, Pecat je Vucelicev, a Vucelic je blizak kome treba da bude, stara komunjara....sto mu ne odrice pravo na pokajanje. Dakle to stoji. Nisam gledao kad je Vrzic pisao tekts, ali Nidzo je prije sto godina izdao Treci metak, Beogradske depese, i najdosledniji je pratiliac Vikiliksa....tako da je on to sve znao prije sto godina. Ovo sto kazes da se sad vadi (ako je tekst svez)...pazi, budi i ti korektan sa te druge strane ("druge") pa kazi da se sve onako slucajno dogadja oko "liberalnih" vladika? Danas, Bic, Vreme, Nedeljnik? Da ne nabrajam hronologiju delovanja vl. Maksima. A obecao sam da necu komentaristai mnogo oko njega i necu. Ne dogadja se, nego je sve lepo organizovano. Sto se cudis onda da i druga strana pocinje istim metodama?

Nadji jaci argument od toga, ili kao preparan vinil "nepokajani KGB". I tu si se zezn'o...Putin je pokajani KGB. Covek zivi crkveno i to asketski. Ostali su manje vazni, jer on kroji kapu. Dakle i tu masis. Putinu uzmiče i SAD da nece ostali KGBovci. Ili ti pokajanje ne pikas?

Onda ako je tako otpisujes jednog Apostola Pavla....on je gonio Crkvu a Putin nije. Putinov duhovnik je iguman manastira Sretenje, autor knjige Nesveti a Sveti, sada episkop. Tako da, uz Putina stoji, pored avangard-a i Bog. I opet okreces crno na belo....americka ambasada, a ti o Rusiji! Odakle to, kada su Ameri onoliki rusofili? Vole ruski gas, naftu, sume, livade, dijamante, zlato, minerale, plemenite metale....tu im na dohvat ruke, ali ne mogu da zagrabe.

Sta imaju Rusi sa tim sto srpski vladika cinkari bracu u americkoj ambasadi? Sto bas sada? Pa do sada su se ljudi stideli njegove sramote, sad je on poceo da se protivi Sinodu, a to j eprvi korak ka protivljenju Saboru. Uzdati se da taj drugi korak ne napravi. Ovo mu dodje kao mala opomena...za njegovo dobro. Jer da je iko imao nameru da ga ruzi (osim borbasa) pre, pa uradio bi to, jer to se znalo.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 21 минута, Grizzly Adams рече

Али, свако нек ради свој посао. Но проблем.

Е, али видиш, мене, што се раскола тиче а то је (и на овој теми) главно, занима само ко ради Бартов посао. Све друго ми је секундарно.

Једнако не волим америчке и руске тајне службе и једну и другу тиранију, не дижем у небо ни опозцију ни власт ни конзервативне ни либералне а камоли комунисте и капиталисте.

Ја гледам само ко забада Украјинцима (а тиме и нама) нож у леђа а ко диже неки (свој и најмањи) глас у њихову одбрану, јер тиме брани сву Цркву.

Исто гледам и ово са Добријевићем. Да ли то можда вуче ка Барту или не. И то је све.
 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 24 минута, Grizzly Adams рече

Иронија је да је управо та ”конзервативна струја” катастрофална за СПЦ, православно хришћанство, па и народ. Они петљају веру и политику, демагогишу, проклињу ”издајнике”, деле ордење кретенима и уопште одржавају хаос у већ одавно хаотичној Србији. Уместо да донесу мир. А још већа иронија да амерички амбасадор показује веће разумевање за догађаје и шта је ту исправно, умерено и разумно од многих овде присутних. Већа корист за Цркву од америчког амбасадора него од нас... Али ајде.

Друга ствар, што се - ваљда остало од комуниста - свако другарство са ”плавима” аутоматски сматра за ”Велеиздају!”. Не само државе него и вере Србске Православне. ЊТФ...!? Истовремено сарадња са непокајаним КГБ-овцама из Мајке Россие је добродошла и благословена. Стаљинови унуци постадоше преподобни сад без обзира што су немолосрдно поклали милионе православних. Нема везе. Хришћански је праштати. То су наши товариши... пардон, браћа. Променили су кореографију, ал представа им је иста.

Трећа ствар, ако се удаљимо од садржаја и погледамо форму. Овај текст стајао је годинама у некој фијоци, тј. фолдеру, чекајући ”прави тренутак” да се дигне медијска хајка на неке људе, па уз неки ”забиберен” придев као и обично крене у карактерни линч. Само крајње неупућен неће у тој форми одмах препознати ”позадинску екипу” која се тим методом увек служи. Виђено милион пута. Из исте кухиње.

Али, свако нек ради свој посао. Но проблем.

Ко да ће ми нешто да променимо... Шеф све види.

Ovo konvertitsko nedonošče da dobije kaznu da mu se odobravaju objave na forumu kao meni,a zbog ovog "Стаљинови унуци постадоше преподобни сад без обзира што су немолосрдно поклали милионе православних" gde mene DIREKTNO  proziva za ubistva pravoslavaca a ja nisam ni jednog pravoslavnog nikada ubio.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 6 минута, Vladan :::. рече

Е, али видиш, мене, што се раскола тиче а то је (и на овој теми) главно, занима само ко ради Бартов посао. Све друго ми је секундарно.

Једнако не волим америчке и руске тајне службе и једну и другу тиранију, не дижем у небу ни опозцију ни власт ни конзервативне ни либералне. Ја гледам само ко забада Украјинцима (а тиме и нама) нож у леђа а ко диже неки (свој и најмањи) глас у њихову одбрану, јер тиме брани сву Цркву.

Исто гледам и ово са Добријевићем. Да ли то можда вуче ка Барту или не. И то је све.

Није то баш тако једноставно. Спор око украјинске Цркве стар је вековима, није то Барт сад измислио.

Друга ствар која се упорно код нас игнорише је да и Москва користи црквена посла за политику да би одржали ”утицај” у одређеним областима итд. Што је срамота за хришћанство. О томе ни речи јер смо изразито пристрасни... Не смеш ни да поменеш да има ”две стране” у целој тој причи.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Барт је сада измислио давање аутокефалије људима који су сами себе рукоположили, рецимо ти сам себе поставиш за владику и Барт ти да аутокефалију у Аризони рецимо. То је лудило.

И Руси су користили и користе Цркву у дипломатији то нико не спори.

Наравно да има две стране али то нису Руси и Барт него Црква и Барт. Руси су "само", хвала Богу, на страни Цркве.

Дакле, нисам на страни Руса него Цркве. Да Руси говоре исто што и Барт (који мисли да ће Руси кад тад да прихвате његов примат) ја бих исто говорио и о њима. Исто важи и за несрећне Грке.
 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 22 минута, Ćiriličar рече

Putin je pokajani KGB. Covek zivi crkveno i to asketski.

Само повремено ликвидира неког новинара или дисидента, вероватно уз благослов духовника...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 6 минута, Vladan :::. рече

Барт је сада измислио давање аутокефалије људима који су сами себе рукоположили, рецимо ти сам себи поставиш за владику и Барт ти да аутокефалију у Аризони рецимо. То је лудило.

И Руси су користили и користе Цркву у дипломатији то нико не спори.

Наравно да има две стране али то нису Руси и Барт него Црква и Барт. Руси су "само", хвала Богу, на страни Цркве.

Дакле, нисам на страни Руса него Цркве. Да Руси говоре исто што и Барт ја бих исто говорио и о њима. Исто важи и за несрећне Грке.

Ја би реко да је Црква и Руси + Барт.

Ко у тој једначини прави највећа срања је ствар интерпретације. Видећемо.

 

А што се Аризоне тиче, можемо да поразговарамо. Колка је кинта? :D

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Милан Ракић,
      „Gledajmo se u oči“ – naslov je knjige vladike Grigorija (Durića) u izdanju Vukotić Media (priređivači Danijela Jelić I Milojko Božović). Knjiga je koncipirana tako što u prvom delu vladika Grigorije odgovara na brojna pitanja priređivača knjige dok su, u drugom delu autorski tekstovi i besede izgovorene u raznim prilikama samog vladike Grigorija. U dogovoru sa izdavačem Danas donosi dva odlomka iz ove knjige. Izbor I oprema teksta redakcijski. Knjiga se može poručiti na ekskluziv @vukoticmedia.rs ili telefonom 011/3348516, Hilandarska 32/3.
      U maju 2019. održan je Sabor Srpske pravoslavne crkve, na kojem se raspravljalo o Kosovu i Metohiji.

      Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je – na svoj zahtev ili poziv patrijarha Irineja i vas vladika, ostalo je pomalo nejasno – došao u Patrijaršiju i obratio vam se, kako je zvanično rečeno, želeći da vas upozna s trenutnim stanjem u vezi s pregovorima oko statusa Kosova. Šta je on tada rekao? Šta ste Vi njemu rekli? Da li je bilo teških reči? Da li je došlo do približavanja ili udaljavanja stavova između predsednika i vladika? – Još tokom susreta u Žiči, a koji je prethodio zasjedanju u Beogradu, pokušao sam da predočim patrijarhu da će dolazak predsjednika Vučića samo još više produbiti postojeće podjele u našem društvu, pa i u samom Saboru. A svaka nova podjela vodi ka još izraženijoj atrofiji demokratije. Mnogo episkopa je bilo protiv prijedloga da se sastanemo s predsjednikom na zvaničnom nivou, dok je, s druge strane, na tom susretu uporno insistirano uz obrazloženje da će nam predsjednik Vučić reći o Kosovu nešto što nismo čuli do tada, a što je veoma važno.
      Od početka sam sumnjao da ćemo čuti nešto novo, što se, na koncu, i pokazalo opravdanim. Bez saglasnosti Sabora, to jest bez glasanja, progurana je ideja da predsjednik ipak dođe. Međutim, ne na Sabor, nego pred nas, vladike, s kojima se sastao u jednoj prostoriji u Patrijaršiji.
      Predsjednik Vučić bio je sve vrijeme, blago rečeno, neprijatan prema vladici raško-prizrenskom Teodosiju, kojem je, između ostalog, zamjerao to što posjeduje kosovska dokumenta. Reagovao sam na predsjednikov prigovor, rekavši da pomenuta zamjerka uopšte nema smisla, dok je vladika Teodosije odgovorio da predsjednikovi poslanici sa Srpske liste takođe imaju kosovska lična dokumenta, a da ih on sam ima zato što mora da se kreće po Kosovu, dodavši i to da obaveza posjedovanja kosovskih dokumenata proističe iz Briselskog i drugih sporazuma, koje je potpisala vlast u Srbiji.
      Na kraju se ispostavilo da dolazak predsjednika Vučića uistinu nije urodio plodom, niti je rezultirao novim uvidima u vezi s Kosovom i Metohijom, ali je zato doprinio tome da predsjednik prilikom svoga boravka u Patrijaršiji nekoliko vladika označi kao svoje protivnike, među kojima sam bio i sam. On je tom prilikom, osim s episkopom Joanikijem, raspravljao nešto malo s mitropolitom crnogorsko-primorskim Amfilohijem i sa mnom.
      Kada su poslije tog susreta Nikola Selaković i predsjednik Vučić javno počeli da tumače šta se dešavalo na pomenutom sastanku, odlučio sam da se oglasim i ja i otvoreno kažem da tokom tog susreta ništa novo nije rečeno, niti predstavljeno. Nakon toga je započela medijska hajka na vladiku Teodosija i mene, koji smo čitav mjesec razvlačeni po naslovnicama žute štampe. Nisam se mnogo uzrujavao zbog toga, jer znam iz ranijeg iskustva kako to funkcioniše.
      Na mene takvi napisi nemaju uticaja, ali vjerovatno imaju na glasače u Srbiji. Režiser kojeg veoma volim i cijenim, Andrej Tarkovski, zapazio je jednom prilikom da u naše vrijeme ljudi neće biti razapinjani na krst, nego u novinama, u medijima, te da svi oni koji pokušavaju da govore istinu moraju biti spremni na taj krst.
      Da li, naročito posle ovih zbivanja, mislite da bi odnos države i Crkve trebalo zakonski urediti na potpuno novim osnovama? Ranije ste to tražili? – U kontekstu pomenutog događaja, smatram da je došlo krajnje vrijeme da napravimo nove osnove za odnose države i Crkve, što je trebalo uraditi još devedesetih godina prošlog vijeka. Važno je da Crkva i država budu odvojene, tačnije, da se zakonski utvrdi kako i jedna i druga strana treba da se ponašaju i koje su im nadležnosti. Nije moguće poreći istorijsku ulogu Crkve u izgradnji državnog i nacionalnog identiteta srpskog naroda, ali Crkva ne može da se svede na to, niti je to njena jedina uloga, jer bi na taj način ona prestala da bude Crkva. Crkva, između ostalog, treba da bude korektiv, treba da ima proročki glas, što znači da treba da ukazuje na društvene i sve ostale anomalije, koliko god to bilo bolno i za nju i za državu. Stiče se utisak da je, nasuprot tome, sada sve svedeno na nastojanje da se po svaku cijenu uspostavi harmonija u odnosima Crkve i države, ali da se ta harmonija svede u prvom redu na princip „ne diramo vas, ne dirajte nas“, a to nipošto nije odnos koji donosi dobre plodove. Plodotvoran odnos bi podrazumijevao da država može korigovati Crkvu, ukazujući joj na njena zemaljska zastranjenja i poštovanje pozitivnih zakona koji važe za sve, a da istovremeno Crkva može korigovati državu podsjećajući je, pored ostalog, da njeni glavni predstavnici nisu iznad zakona koje su sami donijeli. Ako ne postoji ovakav uzajamni odnos, onda je posrijedi totalitarizam.
      Mnogo puta ste pitani o Vučiću, davali ste različite odgovore, pisali ste na tu temu… Kako biste okarakterisali njega i period njegove vladavine? – Da ne bi bilo nesporazuma, odmah na početku ću reći da nemam ništa lično protiv Aleksandra Vučića. Međutim, nikad nisam bio u saglasnosti s ideologijom koju je zastupao 90-ih, kao ni s ovom koju zastupa sada. Prije svega zato što se zalažem za demokratiju u kojoj je moguće imati drugačija mišljenja i iznositi različite stavove, naročito one koji su oprečni stavovima vlasti, a da zbog toga ne trpite posljedice. Drugim riječima, smatram da je sloboda veoma važna, to jest važno je pravo onog drugog da govori i da razmišlja, a da pritom zbog toga ne bude kažnjen. A ako pak onaj drugi ima dobre argumente, onda sloboda koju pominjem podrazumijeva i to da se ti argumenti uvažavaju. Stoga sadašnje stanje u Srbiji doživljavam kao veliku krizu u kojoj dolazi do konstantnog urušavanja države, i to na različitim nivoima, čak i na ekonomskom, iako se uporno tvrdi da ekonomija cvjeta. Uprkos takvim izjavama, ne primjećujem da život ljudi u Srbiji napreduje nabolje. Ono što me najviše zabrinjava jeste to što toliko građana napušta zemlju, i to vrijedni i sposobni ljudi, uz to nerijetko i istinske patriote. Oni koji su već podigli djecu, koji su cijeli život ulagali u tu zemlju i imali namjeru da u njoj ostanu – sada, u zrelim godinama, kada već zalaze u treće doba, pakuju kofere i odlaze u inostranstvo. Ne može me niko ubijediti da je nekome drago da se zaputi u neizvjesnost, u nepoznato, i da život započne od nule. Nedavno sam čuo jedno razmišljanje koje mi se učinilo veoma smislenim. Naime, jedan čovjek iz Hanovera mi je rekao kako su „nekada ljudi išli trbuhom za kruhom, a sada idu razumom za dostojanstvom“. Ova rečenica udara tamo gdje je najbolnije i podstiče nas na razmišljanje, a naročito bi trebalo da aktuelnu vlast i njenu opoziciju podstakne na promišljanje o razlozima migracije i tome kako ih je moguće zaustaviti.
      Spomenuli ste upravo opoziciju u Srbiji. Vaš kritički stav prema vlastima jasan je i argumentovan, možete li nam, međutim, nešto više reći o tome kako ocenjujete delovanje opozicije? – Pomenuo bih suvisle riječi jednog svog poznanika, iskusnog gospodina od 90 godina, a koji je proveo čitav svoj život u Londonu i Ženevi, baveći se ozbiljnim poslovima. Kada sam nedavno razgovarao s njim, bio je u bolesničkoj postelji. Otvorio mi je oči jednom rečenicom kojom bih sada i sam htio da otvorim oči vođama opozicije, među kojima ima i onih koje lično poznajem. Ta rečenica glasi: „Lošu vlast na tom mjestu uvijek drži loša opozicija“. Naravno, udio odgovornosti koji snosi opozicija za loše stanje u državi nije isti kao onaj koji snosi vlast, ali svakako jeste znatan. S tom činjenicom, uistinu, moramo da se suočimo. Opozicija, naime, ne može biti bilo kakva – na primjer, opozicija puna kalkulacija ili opozicija koja ne zna šta hoće. Ne može biti dobra ona opozicija koja čeka da Vučić nešto potpiše u vezi s Kosovom, pa da na tome temelji svoj trijumf. Opozicija mora da bude beskompromisna, iskrena, takva da građani Srbije mogu da kažu: „Ovi ljudi će nam pružiti slobodu i dostojanstvo“. Ne smijemo takođe zaboraviti ni to da uloga nas kao hrišćana nije da nekog srušimo, nego da budemo spremni da se žrtvujemo, te da naša žrtva otkrije prevaru i falsifikat. Slabost srbijanske opozicije leži upravo u nedostatku pomenutih kvaliteta. Opoziciji ne smije da bude cilj da sruši vlast, a potom da radi to isto što je radila prethodna vlast – opoziciji treba da bude cilj da smijeni jedan sistem kako bi uspostavila zajednicu u kojoj svaki čovjek ima pravo na dostojanstvo i slobodu mišljenja. Vjerujem da u opoziciji ima ljudi koji su u stanju to da učine.
      Treba, isto tako, iskreno priznati da ne možemo reći da Aleksandar Vučić nije sposoban čovjek, da je neko ko nije radio na sebi. Ali ne možemo reći, između ostalog, ni to da on ne razapinje ljude po medijima na bezobziran način. Za mene, kao episkopa u NJemačkoj, to možda i nije toliko važno. Ali za nekoga ko je episkop u Beogradu, u Šumadiji, u Kraljevu, u Valjevu, to bi i te kako trebalo da bude važno.
      Zašto je neophodan ekumenski dijalog? Jedna od najznačajnijih činjenica koje se tiču Crkve 20. vijeka je ekumenski pokret. NJegov značaj se ogleda u tome što su u njega sada aktivno uključene sve hrišćanske Crkve kako bi prevladale podjele prošlosti i ponovo uspostavile jedinstvo hrišćanske Crkve. Svidjelo se to nama ili ne, u ekumenskom pokretu prednjačili su protestanti (već od početka 19. vijeka). U Katoličkoj crkvi ekumenizam je polako sazrijevao da bi se svom silinom projavio poslije Drugog vatikanskog sabora. Kod pravoslavnih to ide najsporije, ali zahvaljujući izuzetnim naporima nekih istaknutih teologa i pastira Crkve (da pomenem samo oca Georgija Florovskog i vladiku Nikolaja) i mi polako hvatamo korak sa drugim Crkvama.
      I dok se prva generacija pravoslavnih teologa i jeraraha sa puno entuzijazma angažovali u ekumenskom pokretu, njihovi nastavljači nemaju više njihovog žara. Oni odnose sa nepravoslavnima održavaju uglavnom mehanički i bez istinske želje da razumiju sagovornike i njihove argumente, držeći da je Božija milost izlivena samo na njih i da sa ostalima mogu imati odnos jedino ako se svi drugi saobraze njihovim rasudama i pred-rasudama.
      Ne pretendujemo da tačno znamo kojim putem treba da ide ekumenski dijalog, ali se slažemo sa Kongarom kojim putevima ne smije da ide: 1) putem povratka svih u okrilje Pravoslavne (Kongar bi rekao Katoličke) crkve, i 2) odgađanjem jedinstva među hrišćanima do eshatona (izgovarajući se da će eventualno jedinstvo hrišćana biti čudo koje će Bog učiniti na svršetku vremena). Prvi put je put isključivosti i integrizma, a drugi put je bjekstvo od istorijskog zadatka i projava ekumenskog pesimizma i vječnog odlaganja pod poznatim izgovorom da baš „sada nije vrijeme“.
      Dakle, ekumenskog dijaloga mora biti ako smo kao pravoslavni hrišćani uopšte odgovorni ne samo za sebe nego i za druge. Naravno, ključno pitanje ostaje: do koje granice zajedništvo može podnijeti različitost. Ali upravo zato potreban je iskren i odgovoran dijalog, prije svega sa katolicima ali i sa ostalim hrišćanima, a ne stav umišljenosti i snishodljivog ophođenja prema svima koji nisu pravoslavni.
      No, ako se odustajanje od dijaloga ili fingiranje dijaloga bez iskrenog i bratskog pristupa pravda strahom od antiekumenista koji bi mogli izazvati eventualni raskol, onda se čovjek pita da li je moguće da se ovakvi argumenti ozbiljno zastupaju. Da li je moguće odustati od borbe za uspostavljanje ponovnog jedinstva Hristove crkve zbog toga što bi neki ostrašćeni fanatici (a ostrastio ih je neodgovorni pristup naše Crkve prema tom pitanju) mogli da se pobune protiv toga? Ili da čak istupe iz Crkve koja traga za jedinstvom.
      Na ta retorička pitanja dovoljno je odgovoriti samo ovo: da su drevni oci Crkve (na koje se tako često pozivamo, a tako malo ugledamo) na način današnjih zastrašenih jeraraha prilazili problemima sa kojima su bili suočeni, oni ni jedan jedini ne bi riješili. Da su oci odustajali od suočavanja sa izazovima svoga vremena (kao što je izazov našeg vremena ekumenizam) zato što se to ponekim ostrašćenim fanaticima nije činilo prihvatljivim, ne samo što bi postupili nezrelo i neodgovorno, nego istorija Crkve ne bi ni postojala. Svaki njen novi korak bio bi onemogućen strahom od terora crkvenih ekstremista koji u svim vremenima kao korov pokušavaju da uguše plemenite biljke u crkvenoj bašti.
      Ako ove uprkos njima ipak uspijevaju, to je zato što su oci Crkve povlačili hrabre i odlučne poteze a nisu se skrivali i bježali od onih kojima je jedinstvo Crkve Hristove toliko mrsko da ne štede truda da ga na svaki način spriječe.
      Što se tiče nas čije eparhije zahvataju i prostore koji nisu tradicionalno pravoslavni, ali na kojima i pravoslavni žive kao manjina, nama je kristalno jasno da je dijalog sa nepravoslavnima ne samo poželjan, nego i nužan.
      Da bi živjeli normalnim životom, pravoslavni i u sredinama u kojima su manjina moraju biti integrisani u društvo u kojem se nalaze, a da bi se ta integracija odvijala na dostojanstven način, paralelno sa njom mora se odvijati i dijalog crkava (npr. pravoslavne i katoličke) koji će, što više odmiče, i jednoj i drugoj strani pokazivati da među njima ima neuporedivo više sličnosti nego razlika i još manje suprotnosti i isključivosti, a time i manje razloga za netrpeljivost i neprijateljstvo.
      Odustajanje od iskrenog i odgovornog dijaloga u takvim (a po mom mišljenju i u svim drugim) sredinama, značilo bi prepustiti sopstvene vjernike predrasudama onog drugog (ali i njihovim vjerskim fanaticima – jer od njih nijedna Crkva nažalost nije slobodna). A od tog drugog, kao manjinska zajednica, pravoslavni u tim sredinama na kraju krajeva egzistencijalno zavise.
      Zato mi, kako iz teoloških uvjerenja, tako i iz pastirskog odgovornog staranja, nećemo odustati od trezvenog dijaloga sa katolicima i drugim hrišćanima u nadi da će nas na tom putu uvijek rukovoditi Božija milost i njegovo bezgranično čovjekoljublje koje sve ljude dobre volje podjednako grli i miluje.

       
    • Од Лазар Нешић,
      Irinej Preletačević
      Izazovu svesrpskog plebiscita – ZA ili PROTIV građanskih protesta – nije odoleo ni NJ. S. Irinej, patrijarh serbski, koji nikako da se presaldumi da li je za kralja i otadžbinu ili je za Vučića i centralnu otadžbinsku upravu.
      20Piše: Svetislav Basara29. januara 2019. 16.00     Nije prošlo – koliko – ni mesec dana otkako je blagoizvoleo izjaviti da srpsko nacionalno biće naprosto vapi za monarhijom, NJ. S. je opet okrenuo politički ćurak naopako i ponovo krenuo da agituje za republike Aleksandra Vučića i Mila Dodika. Ne mogodoh, grešna mi duša, da ne pomislim da bi – da počem nije monah – NJ. S. bio, kako se to u politžargonu kaže, žestok preletač, kalibra, daleko bilo, Maje Gojković – Hidžabović. No, dobro, moglo bi se to permanentno patrijarhalno idenje iz krajnosti u krajnost opravdati potrebom za sabornošću, širinom pogleda i izrekom „svaka vlast je od Boga“, ali ipak držim da je je dovođenje na vlast kralja (ili predsednika) isključivo Božija ingerencija, a da smo mi, rabi Božiji – na čelu sa patrijarhom – u obavezi da vlasti (svih boja) strpljivo podnosimo sve dok se drugačije ne naredi „odozgo“. Ne, međutim, ovog „odozgo“ – koje vedri i oblači po Srbiji – nego onog gore „odozgo“.
      NJ. S. je bezbeli ovako bogoslovstvovao: Vučić je na vlasti, ergo to je volja Božija, građanski pak protesti nisu Vučiću po volji, sledstveno to ne može biti ni Božija volja. Nije NJ. S. uopšte uzeo u obzir svetootačko učenje saglasno kome se u vaseljeni ne događa – niti se može dogoditi – ama baš ništa što nije po Božijoj volji – ili bar po dopuštenju – nego je pohitao da Božiju volju usaglasi sa Vučićevom i svojom – nije mu prvi put – pa je izdao saopštenje u kome je građanske proteste povezao sa delovanjem nečastivih sila, ali ne onih besplotnih, ovozemaljske su u pitanju, a vi dokonajte o kojima se tu radi.
      Kakve su to sile? To su, kaže NJ. S., sile strane „srpskom biću“. A šta je to srpsko biće? Da to možda nisu Vučić i Dodik? Ne znam. Pitajte NJ. S. Osim što su „strane“, te nečastive sile su i povezane u osovinu zla Beograd – Banja Luka, samo je falilo da NJ. S. doda – „po prepoznatljivom scenariju“.
      Povodom patrijarhovog teološko političkog istupanja oglasio se protođakon LJuba Ranković rekavši da to „nije stav crkve“ nego patrijarhovo privatno mišljenje. LJubi svaka čast, ali to što je rekao isto je kao da je Nebojša dr Stefanović da neka Vučićeva izjava nije stav SNS-a. Ja uopšte ne sumnjam da mnogi – ni u SPC ni u SNS (između kojih se sve više gubi razlika) – ne misle kao NJ. S. i Vučić, ali nismo valjda od juče, dobro mi znamo da je, obrni okreni stav poglavara, stav čitave crkve, kao što je stav NJega Vrhovnog obavezni stav NJih Nižnjih. Da je to hteo, NJ. S. se mogao „ograditi“, pa reći „ovo je moje mišljenje, ne crkveno“, tako bi bilo bolje, ali najbolje bi bilo da se crkva ogradi od ovakvog patrijarha.
      https://www.danas.rs/kolumna/svetislav-basara/irinej-preletacevic/
    • Од Милан Ракић,
      U JAVNOSTI SE MNOGO GOVORILO O TOME ZAŠTO JE EPISKOP ZAHUMSKO-HERCEGOVAČKI NAPUSTIO TU EPARHIJU, DA LI JE TO ZAISTA BILA NJEGOVA ODLUKA ILI JE, IZ OVIH ILI ONIH RAZLOGA, BIO NA TO PRINUĐEN. DA LI ON NEKOME SMETA ILI NEŠTO SMETA NJEMU? MOŽDA JE IPAK BOLJE PITANJE ŠTA ON ZA SOBOM OSTAVLJA I MOŽDA JE VAŽNIJA ONA TEMA DA SE IPAK NEŠTO SME I MOŽE – MA KOLIKO SVI PRIČALI O CRKVENOJ DISCIPLINI I NESPOSOBNOSTI LAIKA DA RAZUMEJU KAKO CRKVA FUNKCIONIŠE, TE DA SE STVARI NE MOGU TAKO BRZO MENJATI NITI OTVORENO KRITIKOVATI, A KAMOLI ISKAKATI IZ PROSEKA
      U prvom intervjuu koji smo, pre oko osam godina, radili sa vladikom Grigorijem, na pitanje kako se povukao sa studentskih demonstracija početkom devedesetih, budući da je tada bio jedan od vođa protesta, kazao je: "Bilo je onih koji su nas potajno podržavali. (…) Bilo je to za nas veoma podsticajno i značajno. Ipak, brzo sam uvideo da smo nemoćni i da su oni koji su bili za Miloševića opasniji, moćniji. A bilo je među studentima i ‘ubačenih’. Sve to mi je bilo mučno i otišao sam svojim putem."
      Za nekoliko dana (16. septembra) u hramu Svetog Save u Diseldorfu, vladika Grigorije biće uveden u tron Eparhije frankfurtske i sve Nemačke. Čini se da skoro tri decenije nakon onih mladalačkih protesta episkop Grigorije opet odlazi nekim svojim putem.
      U javnosti se mnogo govorilo o tome zašto ide, da li je to zaista bila njegova odluka ili je, iz ovih ili onih razloga, prinuđen da napusti Eparhiju zahumsko-hercegovačku. Da li on nekome smeta ili nešto smeta njemu?
      Možda je bolje pitanje šta za sobom ostavlja i šta je tokom ovih godina stolovanja u Hercegovini uradio. I možda je važnija tema ona da se ipak nešto sme i može – ma koliko svi pričali o crkvenoj disciplini i nesposobnosti laika da razumeju kako Crkva funkcioniše, te da se stvari ne mogu tako brzo menjati niti otvoreno kritikovati, a kamoli iskakati iz proseka.
      O ČASTI I VLASTI: Na praznik Preobraženja, 19. avgusta, Trebinje vrvi od ljudi. Skupe se na slavu grada sa svih strana. Još od jutra teško je uloviti mesto ispod Platana da se popije kafa. Atmosfera bude radosna, svečana i glasna. Ove godine je, kažu Trebinjci, bilo mnogo pomešanih osećanja. Dokasno, ljudi su dolazili da se pozdrave sa vladikom Grigorijem. I to nešto govori i znači.
      U svojoj besedi na taj dan vladika je istakao da je odluku da preuzme novu dužnost doneo sam, a zatim je nastavio: "Kada sam u dvadeset i petoj godini ostavio sve i otišao u Ostrog, govorili su da sam vjerovatno poludio. Ipak se ispostavilo da nisam, ali kada sam mogao tada ostaviti sve, nije mi teško ni u pedesetoj ostaviti čast i vlast i uticaj koji sam nesumnjivo stekao. Jednostavno sam želio da se još jednom u životu lišim vlasti i moći, da napravim mjesta drugome i boljem od sebe i da, što je najbitnije, odem tamo gdje je potreba i nužda veća i pretežnija."
      Tokom godina, vladici je zamerano upravo to – vlast i uticaj koji je nesumnjivo stekao; da je u Hercegovini sve i svja, da je nezaobilazan igrač za sve što se tamo dešava; da se bavi biznisom; da se druži sa političarima na vlasti; da je impulsivan, da je prečesto u civilu, da previše igra fudbal...
      Za početak valja primetiti da je moć opasna i primamljiva rabota i retko ko je imun na njene čari, pa je otuda lako zaključiti da verovatno nije ni vladika Grigorije. Dodatni problem je ustrojstvo Crkve po kojem episkopi imaju skoro pa neograničene nadležnosti kada je reč o upravljanju eparhijama, te ih takoreći, sve dok ne dogori do nokata, ništa ne sprečava da tu moć zloupotrebe kako i kad god im je volja. Ova težnja ka moći, a to svedočimo svakodnevno, svakako nije ograničena samo na Crkvu.
      Baš zato, u vremenima malih bogova, imponuje činjenica da se neko svojevoljno odlučio da napusti mesto gde je već uveliko izgradio i čast i vlast i uticaj i ode u eparhiju koju će biti, čega je veoma svestan, teško i komplikovano voditi. Možda je zato, da zanemarimo one zlonamerne ali i veoma dobronamerne sumnje, i bilo toliko teško našoj čaršiji da prihvati da je taj odlazak njegov slobodni izbor.
      Za novu eparhiju ga je na zasedanju Svetog arhijerejskog sabora predložio episkop budimljansko-nikšićki Joanikije. Poznato je da su njih dvojica u dobrim odnosima, te teško da je ovaj to uradio mimo volje budućeg episkopa frankfurtskog i sve Nemačke. Na kraju bi sama činjenica da je pristao da ode po sebi bila dovoljna.
      O DRUGIMA I MOSTOVIMA: Tokom prethodnih godina, vladika Grigorije je bio poznat po istupima, kako u javnosti tako i unutar Crkve, veoma netipičnim za SPC. Nije moguće svrstati ga u ladice, niti u tabore.
      Talasao je mnogo. Od onog čuvenog pisma ostalim episkopima koje je završilo u medijima sa porukom da u Crkvi mora nešto da se menja preko izjava da treba da se gradi više škola i bolnica umesto hramova (crkve koje je on gradio i obnavljao, poput one u Prebilovcima ili Saborne u Mostaru, nisu građene novcima običnih vernika, već donacijama kompanija, poslovnog sveta i države) do otvorenih ekumenskih stavova i više nego dobrih odnosa sa predstavnicima svih verskih zajednica u Bosni i Hercegovini.
      Ima jedna fotografija, valjda nastala posle uzvratne posete redovnika i redovnica Dubrovačke biskupije Eparhiji zahumsko-hercegovačkoj, gde su u nekom trebinjskom kafiću svaki sto zauzele časne sestre i opušteno razgovaraju. Ima nečeg u toj slici što smiruje i daje nadu.
      Zbog dijaloga sa drugima, ali i zajedničkih molebana za jedinstvo svih hrišćana koje Zahumsko-hercegovačka eparhija organizuje sa Dubrovačkom biskupijom, često je na meti oštrih kritika, pogotovo onih kojima je ekumenizam psovka, a takvih u Crkvi nije malo.
      Andrej Jeftić, docent na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu, podseća kako je vladika tokom svog stolovanja u Hercegovini organizovao mirovne konferencije za verske vođe u Trebinju i kako su na njegovu inicijativu verske vođe BiH nedavno zajedno obišli stratišta iz proteklog rata sva tri bosanskohercegovačka naroda i na njima se pomolili. "Na trusnom području kakvo je bosanskohercegovačko, glas vladike Grigorija je predstavljao rijedak glas koji je vapio za mirom i slogom među narodima i vjerskim zajednicama, koji je bio utoliko značajniji što je poticao od jednog episkopa", ističe za "Vreme" Andrej Jeftić. Sagovornik "Vremena" dalje smatra da vladika nastoji da bude pre svega čovek, a tek onda čovek svog jerarhijskog čina te da je, kako on to vidi, vladika Grigorije pastir koji ne služi "samo nekim deriviranim ‘duhovnim potrebama’ pojedinca već njegovom celokupnom biću", trudeći se da pomogne ljudima u tegobama svakodnevnog života. Koliko god da je radio na hramovima u Hercegovini, a radio je mnogo, Andrej Jeftić ističe da je vladika još više radio na izgradnji života ljudi.
      Ističući šta smatra karakterističnim za delovanje vladike Grigorije, sveštenik Eparhije zahumsko-hercegovačke Dražen Tupanjanin za "Vreme" kaže: "Prema njemu je, bilo da ga podržavate ili ne, teško, zapravo gotovo nemoguće, bilo biti ravnodušan. To vidim kao njegov ogroman uspjeh!", nastavljajući dalje da "kroz ratne i poratne krize njegovo svešteničko i episkopsko služenje nikada nije bilo ravnodušno posmatranje. Crkva u koju je vjerovao (i vjeruje) jeste živa Crkva, a nikako muzejski eksponat i robovanje tradicionalizmu. To je vizija Crkve koja prihvata rizike i odgovornosti datoga trenutka, Crkva tako potrebna savremenom čovjeku. Crkva kojoj se ne prosto pripada, već ona čija se stvarnost živi u sveobuhvatnosti naše egzistencije."
      O RAVNOTEŽI I ODLASCIMA: Ma koliko pojedini u Crkvi zamerali vladici Grigoriju da se ne ponaša konvencionalno, čak i ako to rade iz dobre namere podstaknuti nekom svojom idejom kakav bi jedan po njima vladika trebalo da bude, prenebregavaju da su takvi ljudi više nego potrebni Crkvi, da su neka vrsta mostova između nekih drugačijih svetova koji se svakako prožimaju, ali se neretko i sudaraju. Otuda to balansiranje između svetova nije lako, krije razne zamke, može dosta da košta, ali je neophodno.
      Vladika Grigorije se tokom prethodnih godina kalio i menjao. Sigurno da je nekada i grešio. Ali je pokazao da je moguće govoriti i kada drugi ćute, suprotstaviti se i kada to nije poželjno. I da zbog toga nećete završiti u nekom zabačenom kutku ničega.
      Prečesto se nedelovanje u društvu, unutar Crkve, skoro na svakom koraku, pravda time da se ne može ništa promeniti, da je suviše opasno, da to tako ne ide, da nismo mi ti koji smo odgovorni, zaslužni... Nema opasnije pojave u jednoj instituciji ili društvu nego ubeđenje drugih da su borba i kritika uzaludne, a da je različitost nepotrebna. Onima koji rade nasuprot ovakvih umrtvljujućih stavova treba odati počast jer... petlja je skupa reč.
      Eparhija frankfurtska i sve Nemačke dobija dobrog episkopa. A Crkvi i društvu bi išlo znatno bolje da je više onih koji se usuđuju da govore.
      O strani na kojoj je Vučić
      Kada je objavljeno da će vladika Grigorije otići u Nemačku, neki su posumnjali i da je to zato jer se zamerio Aleksandru Vučiću. Naime, on je retko kada krio da oseća animozitet prema predsedniku Srbije i načinu na koji ovaj vlada.
      Svojevremeno je u emisiji "Pressing" na N1 izjavio: "Imam protiv toga što ima dosta nametljivosti u njegovom nastupu, mnogo je na televiziji, suviše priča i vrlo je sposoban da sve pokrije. (...) Mislim da je pretjerao u pokrivanju medija. Vučić i ja nikad nismo bili na istoj strani. Od 1992. do danas. Ja kad sam bio za Evropu i demokratiju, on nije bio. Ja sam uvijek bio protiv Miloševića, nikad nisam bio za njega. Nisam ja naivan, on je ozbiljan, sposoban i opasan političar, sve prati i sve vidi. On zna da ja nisam za njega, baš me briga što zna."
      Kada je on to izjavio, nije bilo malo onih iz Crkve koji su hvalili Vučića ili su makar zahvalno ćutali. Do danas se situacija podosta promenila.
      Nedavno je za "Nedeljnik" kazao, odgovarajući na pitanje o predsedniku Srbije kako je "Napoleon Bonaparta svojevremeno rekao da se ne treba plašiti onih koji ne misle kao vi i to vam kažu, već onih koji ne misle kao vi a to neće ili ne smeju da vam kažu. Voleo sam da ponavljam svojim saradnicima: kad dođe faza da ne smete da mi kažete ono što mislite da mi neće prijati, menjajte me, pa makar silom! A vrlo lako dođe čas kad volimo da o sebi slušamo samo lepe reči. Iako je to prijatno, neopisivo je opasno za čoveka na vlasti. Jer, zasigurno, oko njega će sve manje biti prijatelja, a sve više laskavaca koji će ga odvesti u propast."
      Dobar duhovni savet, samo još da ima onih koji će ga čuti.
      Jelena JORGAČEVIĆ, VREME
    • Од Danijela,
      Foto: RAS Srbija Aleksandar Vulin, ministar odbrane koji je važio za komunistu i ateistu, nedavno je krstio sinove Sergeja i Olega. Dečake je krstio lično patrijarh Irinej.
      Vulin i njegova supruga su, kako piše "Kurir" oduvek hteli da krste decu i "to se nikada nije dovodilo u pitanje, ali su sam čin odlagali". Sada su okupili porodicu i prijatelje i krstili dečake. Olega, koji ima tri godine, i nešto starijeg Sergeja, krstio je lično patrijarh Irinej.
      Posle obreda u crkvi upriličen je ručak u jednom poznatom beogradskom restoranu.
      Foto: O. Bunić / RAS Srbija - Pored porodice i dugogodišnjih prijatelja, slavlju je prisustvovao i veliki broj Vulinovih kolega, političara iz vladajuće koalicije, kao i pojedini ministri iz Vlade - kaže izvor ovog lista.
      Vulin je karijeru započeo u Savezu komunista, gde je došao do pozicije generalnog sekretara. Bio je jedna od osnivača JUL-a, kao i predsednik Jugoslovenske revolucionarne omladine.
      https://www.blic.rs/vesti/politika/vulin-presao-u-hriscanstvo-patrijarh-irinej-mu-krstio-sinove/xyfqptb

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...