Jump to content
Жељко

Episkop Irinej Dobrijević u depešama Vikiliksa

Оцени ову тему

Recommended Posts

 

Classified By: Ambassador Michael C. Polt for reasons 1.4(b) and (d) 1. (C) Summary: Despite the impression of improved atmospherics following the May 23 Vienna talks on religious issues, Prime Minister Kostunica continues to work with more conservative elders in the Church to derail efforts by moderate elements to define a balanced and independent SOC position on Kosovo status. The results of the SOC Assembly of Bishops (May 15-27) may also reinforce this effort by opening the way for hard-liners to take important senior posts in the SOC hierarchy. We will continue to work for ways to strengthen SOC moderates including ways such as the Ambassador,s upcoming Contact Group/Quint level with the SOC Kosovo team. End Summary. 2. (C) On May 26, soon to be Bishop Irinej (Dobrijevic) (strictly protect throughout) met with poloff in the wake of the May 23 Vienna talks on religious issues in Kosovo. Irinej (Dobrijevic) was elected Bishop during an assembly of SOC Bishops held in Belgrade from May 15-27 and appointed to preside over Australia and New Zealand, but he is not likely to depart for his new assignment until the fall. As reported in reftel, Irinej (Dobrijevic) is a moderate voice within the Church and has confided his deep concern that the PM is using his influence in the Church to ensure full SOC support for the government,s position in the Kosovo status talks. His appointment as Bishop to Australia and New Zealand has effectively promoted him away from the center of SOC power while keeping his useful ties to Orthodox diaspora groups (and their associated funding sources) in hand. He has assured us that he will seek to remain engaged on Kosovo and in Belgrade until the final settlement. SOC reaction to the Vienna talks -------------------------------- 3. (C) Irinej (Dobrijevic) downplayed reports of an improved atmosphere at the May 23 round of talks (senior GOS negotiator Leon Kojen called it "useful and productive") and offered signs of a continuing effort by the PM to keep the SOC delegates in step with his policy on Kosovo. The composition of the SOC delegation in Vienna, Irinej (Dobrijevic) said, showed how the SOC had been co-opted. He called Bishop Tedosije the lone voice of moderation and said he was mostly marginalized by his superiors, Bishop Irinej of Backa and Bishop Artemije (Embassy note: Irinej (Dobrijevic) has recounted to us in the past how Irinej of Backa has worked openly and sometimes impatiently with senior government officials to silence more moderate voices in the Church. Amfilohije has also reportedly worked behind the scenes in a similar manner. End Embassy note). Bishop Artemije was particularly unhelpful in the aftermath of the May 23 talks by blasting the UNOSEK process in an interview with Belgrade daily Glas Javnosti on May 25. He declared he was "fed up with Albanian promises" and said there was "no progress" at the talks because UNOSEK is "not paying much attention to the results." Meanwhile, the Synod hardens ---------------------------- 4. (C) The outcome of the recent SOC Assembly ofBishops also suggests a hardening of the Holy Syod. In particular, Irinej (Dobrijevic) noted the "astounding" appointment of Bishop Filaret to the Synod, a person who he described as from the extreme right wing of the SOC and one of the only SOC clergy to insist on giving a eulogy at the funeral of Slobodan Milosevic. Irinej (Dobrijevic) told other Emboffs that the election of other new members of the Synod -- particularly "Bishops from Bosnia" -- would likely result in a harder-line SOC leadership. Irinej (Dobrijevic) said that the SOC leadership's top priority (including Patriarch Pavle, Metropolitan Amfilohije) is to keep PM Kostunica in power so as to avoid a Radical government -- he called an SRS government a "nightmare scenario" for the Church. 5. (C) According to Irinej (Dobrijevic), Irinej of Backa has attempted to make political inroads with President Tadic to bring the SOC leadership close with the DS leadership (as it is with the DSS). According to Irinej (Dobrijevic), Tadic BELGRADE 00000879 002 OF 002 reportedly shouted at Irinej of Backa that the DS was not interested in these kinds of ties. Irinej (Dobrijevic) said that Irinej of Backa had never been so directly rebuffed by a GOS official In fact, Irinej (Dobrijevic) told us of one occasion where Irinej of Backa reprimanded the PM for some offense in front of his closest advisors, warning Chief of Staff Nikitovic to stay out of the discussion. Tadic,s reported refusal to develop a relationship with Irinej of Backa may also be related to the fact that Tadic is working behind the scenes with senior Church moderates in an effort to influence the Patriarch,s succession. 6. (C) According to Irinej (Dobrijevic), the Bishop from Backa is often deployed by the Church or by the government as an interlocutor because he is perceived to be a moderate; in reality, says Irinej (Dobrijevic), he often presents different sides to different audiences. Irinej (Dobrijevic) said that Irinej of Backa behaved accordingly in Vienna -- saying "all the right things" during the talks but reverting to a hard-line stance when back in the company of his Bishop colleagues. 7. (C) Comment: Father Irinej (Dobrijevic),s observations provide some important insights into the complex in-fighting among the SOC,s hierarchy, a struggle that has only intensified with Patriarch Pavle,s increasingly frail health and rumors about succession. Father Irinej (Dobrijevic),s effort to forge a realistic, practical, and apolitical SOC position on Kosovo (and other issues of interest to the international community) has had to navigate difficult currents. His work in that regard has strained his relationship with the PM and raised suspicions about his motives among more conservative SOC leaders. We cannot rule out that his frustrations also color his description of developments within the SOC. The PM sees only trouble if the SOC position on Kosovo differs from his own, and he will do his best to ensure people who agree with him stay in charge of the Church. End Comment. POLT

 

WIKILEAKS.ORG

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Piše Nikola Vrzić

Kako su beogradska ambasada Sjedinjenih Američkih Država i predsednik Srbije Boris Tadić radili na stvaranju proevropske pravoslavne crkve kojoj neće smetati nezavisno Kosovo, i istovremeno podržavali „umerenog“ novopazarskog muftiju Muamera Zukorlića

 

Majkl Polt, tadašnji ambasador Sjedinjenih Američkih Država u Srbiji, zatražio je 2. juna 2006. godine od centrale u Vašingtonu da „striktno i u potpunosti“ zaštiti identitet osobe koja je 26. maja razgovarala sa službenikom njegove ambasade. Koliko je napora centrala uložila da bi ispunila ambasadorov zahtev nije nam poznato, ali od Džulijana Asanža i njegovog Vikiliksa Poltov izvor nije uspela da zaštiti. Pa je zahvaljujući obelodanjenim američkim diplomatskim depešama otkriveno da se episkop australijsko-novozelandski Irinej Dobrijević američkim diplomatama ispovedao o odnosima u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, objašnjavao ko je to od crkvenih velikodostojnika sa vladom Vojislava Koštunice radio na ućutkavanju „umerenih glasova“ u crkvi povodom Kosova, obećavao da će delovati na stvaranju „realistične, praktične i apolitične“ pozicije SPC-a o Kosovu i „drugim pitanjima od interesa za međunarodnu zajednicu“… Saznali smo zahvaljujući Vikiliksu još i kudikamo više o upornim pokušajima američkih činovnika da u Svetom sinodu SPC-a identifikuju svoje saveznike, o trudu uloženom da se  srpska pretvori u proevropsku pravoslavnu crkvu, o predsedniku Srbije Borisu Tadiću koji „iza scene radi u sprezi sa važnijim crkvenim umerenjacima, u pokušaju da utiče na izbor patrijarhovog naslednika“. I to pune tri godine pre smrti patrijarha Pavla; smrti koju je – kako se iz ovih priprema da zaključiti – bez sumnje skrhan, dočekao rečima: „Šta ću sad da radim? Na koga ću da se oslonim?“ (09BELGRADE1512)… Asanžov Vikiliks pomogao nam je, najzad, da se uverimo i da se američko uplitanje u religijske poslove u Srbiji nije ograničilo samo na Srpsku pravoslavnu crkvu, već i da su u raskolu u islamskoj zajednici u Srbiji imali svog favorita, sandžačkog muftiju Muamera Zukorlića. Kome su – gle slučajnosti! – podršku, zahtevajući samo da to ne bude obelodanjeno u medijima, potom pružili i predsednik Srbije Boris Tadić i njegov ministar odbrane Dragan Šutanovac.

VLADIKA ILI DOUŠNIK
Sve u svemu, uzmemo li u obzir i ono što je „Pečat“ povodom Vikiliksa pisao u poslednja dva broja, otkrivajući kako je aktuelna vlast u potaji postala saučesnik u uspostavljanju kosovske državnosti, američki rad na pripremi Srbije za sopstveno komadanje postaje još jasniji. Otimanje Kosova, koje je bilo propraćeno podrškom svim onim „umerenim“, „konstruktivnim“, „proevropskim“ i „reformatorskim“ snagama na srpskoj političkoj sceni – rečju, svima koji su, tom umerenošću svojih pokušaja da odbrane zemlju, iskazali spremnost da zarad vlasti prihvate otcepljenje naše Južne pokrajine – bilo je propraćeno i „dubinskim“ radom, u sprezi s pridobijenim političarima, na sličnom proevropskom umeravanju „ubedljivo najpoštovanije institucije, u koju društvo ima najveće poverenje“ (09BELGRADE1512), Srpske pravoslavne crkve.
Poverljiva depeša 06BELGRADE879 – ona u kojoj ambasador Polt traži da mu izvor, vladika Irinej Dobrijević, ostane sakriven – ponajbolje otkriva ovu paklenu zaveru diplomata, političara i crkvenih velikodostojnika protiv Crkve, države i naroda. „Premijer Koštunica nastavlja da sarađuje s konzervativnijim crkvenim velikodostojnicima kako bi onemogućio napore umerenih elemenata na definisanju balansiranog i nezavisnog stava SPC-a o statusu Kosova. Nastavićemo da pronalazimo načine da ojačamo umerenjake u SPC-u“, stoji u sažetku ove depeše, tek nagoveštavajući sav užas otkrića koja će uslediti. A ono što sledi je poverljivi razgovor sa neuspešno zaštićenim, u tom momentu sveže imenovanim vladikom australijsko-novozelandskim, tim „umerenim glasom u okviru crkve“.
Svojim umerenim glasom, dakle, vladika „poverava svoju duboku zabrinutost da premijer koristi svoj uticaj u crkvi da obezbedi punu podršku SPC-a vladinom stavu u pregovorima o statusu Kosova“. (Reč je, podsećamo, o sasvim jeretičkom stavu da „nećemo samo na rečima odbiti kosovsku nezavisnost; mi ćemo i delovati“, kako je rekao tadašnji premijer Vojislav Koštunica američkom izaslaniku Frenku Vizneru.) Ovaj vladika, elem, žali se svom američkom sagovorniku da ga je imenovanje za episkopa australijsko-novozelandskog „udaljilo od centra odlučivanja SPC-a“, ali „nas je uverio da će nastojati da ostane angažovan oko Kosova i u Beogradu do konačnog rešenja“.
Irinej Dobrijević ukazuje Amerikancima na koga još mogu da računaju, osim na njega samog: „On je episkopa Teodosija nazvao usamljenim glasom umerenosti“. Teodosije će, iznenađujuće li slučajnosti, u godinama koje su usledile postati episkop raško-prizrenski, umesto raščinjenog vladike Artemija; Artemija, koga je Polt „ubeđivao da blisko sarađuje sa svojim umerenim i progresivnim kolegama – kao što su episkopi Teodosije i Grigorije – na pozitivnom pristupu koji bi ohrabrio kosovske Srbe da doprinesu pravednom i trajnom rešenju“, ali mu je Artemije, na svoju nesreću, jasno stavio do znanja da „nema nameru da igra konstruktivnu ulogu u procesu pronalaženja konačnog rešenja“ (06BELGRADE1329).
One umerene glasove u crkvi, ipak, poveravao se Irinej Dobrijević, „marginalizovali su njihovi pretpostavljeni“, episkopi Irinej bački i Artemije i mitropolit Amfilohije, a ta je, „tvrda struja“, bila dodatno ojačana izborom episkopa mileševskog Filareta i „bosanskih episkopa“ u Sinod.
Sledi i širi, politički deo priče. Govori Irinej Dobrijević: „Irinej bački pokušao je da pronađe politički prodor ka predsedniku Tadiću kako bi rukovodstvo SPC-a približio liderima DS-a (kao što je slučaj sa DSS-om). Prema Irineju (Dobrijeviću), Tadić se izvikao na Irineja bačkog, govoreći da DS nije zainteresovana za takvu vrstu veza“. Primivši k znanju tu informaciju, ambasada SAD-a zaključuje kako bi „Tadićevo odbijanje da razvije odnos sa Irinejem bačkim moglo da bude u vezi sa činjenicom da Tadić iza scene radi u sprezi sa važnijim crkvenim umerenjacima, u pokušaju da utiče na izbor patrijarhovog naslednika“.
Sve u svemu, komentariše Polt na kraju ove svoje depeše, „pokušaj oca Irineja (Dobrijevića) da napravi realističan, praktičan i apolitičan stav SPC-a o Kosovu (i ostalim pitanjima od interesa za međunarodnu zajednicu) nailazi na poteškoće. Njegov rad u tom smeru učinio je njegov odnos s premijerom napetim, i izazvao sumnju u njegove motive kod konzervativnijih vođa SPC-a“.
I krajem te, 2006. godine, Majkl Polt razmišlja o odnosu religije i politike u Srbiji. Poverljiva depeša „Politička uloga Srpske pravoslavne crkve“, od 26. decembra 2006, navodi da je SPC od pada Slobodana Miloševića imala „važnu političku ulogu, sve više sarađujući s konzervativnim nacionalistima“. Iako se izražava očekivanje da će u bliskoj budućnosti, „dok status Kosova bude određivan“, crkva ostati „tvrdokorna“, Amerikanci vide i tračak (svoje) nade. Evo u koga se uzdaju: „Umereni glasovi u crkvi mogli bi da dođu u prvi plan ako reformisti budu predvodili sledeću koalicionu vladu“.

TADIĆEVA NADA
U tom trenutku, međutim, upravo zbog Kosova, SPC i Koštuničin DSS održavaju bliske veze, pri čemu je „insajder iz crkve“ ambasadi pojasnio da „DSS podržava ‘tvrdu liniju’ i protivi se jačanju umerenih snaga“. „SPC je imala centralnu ulogu u pomaganju Koštunici u donošenju njegovog Ustava, dok je patrijarh Pavle privukao veliku pažnju medija kada je iznet iz svog bolesničkog kreveta kako bi glasao ‘za’ na referendumu o ustavu“, navodi se u ovoj depeši.
Nasuprot ovim retrogradnim snagama, kako ih Amerikanci tumače, stoje one zdrave u koje se valja pouzdati: „Upućeni osmatrači kažu da je DS u poslednje vreme počeo da popravlja odnose sa umerenim crkvenim vođama, a neki tvrde da se Tadić nada da će uspeti da spreči da tvrdokorni konzervativac postane sledeći patrijarh“. Opet, baš kao i kada su osmatrali dešavanja na političkoj sceni Srbije, odnos prema Kosovu je ono što Amerikance najviše zanima. Zvanični stav crkve je, beleže tako, da „Kosovo mora da ostane integralni deo Srbije, pri čemu nezavisnost ili autonomija ne dolaze u obzir“. Međutim: „Međutim, ima frakcija u crkvi koje se zalažu za praktičniji odgovor na ovu situaciju. Episkop Teodosije je vodeća ličnost među umerenjacima po ovom pitanju“.
Crkveni konzervativci, sve u svemu, „zabrinuti su zbog približavanja Srbije Evropskoj uniji“, protive se učlanjenju u NATO, odbijaju papin dolazak u Srbiju, štaviše ne prihvataju ni „ostale pravoslavne crkve“ – makedonsku i crnogorsku. Ipak, optimista s izvesnim pokrićem (verovatno proisteklim iz direktnog uvida u dušu svojih srpskih saradnika, da ne kažemo kolaboracionista) ambasador Polt zaključuje vedro: „Ipak, ako bi reformatorske demokrate, poput DS-a, vodile sledeću koalicionu vladu, moglo bi da se stekne više podrške umerenim gledištima u crkvi“.
I nekako baš posle formiranja ove „sledeće koalicione vlade“ posle majskih izbora 2008. godine, 23. avgusta dolazi do otvorenog sukoba tvrdokornog Artemija sa umerenim Teodosijem. „Suština konflikta je u politici crkve na Kosovu, reflektujući pitanja koja su oborila premijera Koštunicu“, beleži depeša 08BELGRADE904. Artemije, „tvrdokorni protivnik saradnje s vlastima (nezavisnog) Kosova“, pripisuje se „Koštuničinom“ krilu SPC-a, dok „umereni episkop Teodosije veruje da prioritet SPC-a treba da bude ‘živa crkva’, drugim rečima dobrobit njenih vernika na Kosovu, što je položaj koji odražava politiku Tadićeve proevropske koalicije“. Poraz koji je u ovom sukobu doživeo Artemije, Amerikanci su shvatili kao „znak koji daje nadu da progresivnije snage u crkvi dobijaju snagu“.
Koje su to progresivnije snage, pored proevropskog Teodosija i Irineja Dobrijevića koji je svoju progresivnost demonstrirao kada se zabrinuo što se crkva i država zajednički bore protiv nezavisnosti Kosova? Američki favoriti otkrivaju se u nizu depeša u kojima se razmatra ko bi na tronu SPC-a mogao da nasledi patrijarha Pavla, pri čemu 09BELGRADE1512, navodeći da će „izbor novog patrijarha biti ključan u određivanju uloge SPC-a u modernoj Srbiji“, objašnjava ovoliko američko interesovanje za izbor novog patrijarha. Elem, depeša 09BELGRADE1354 otkriva da u poželjnu grupu potencijalnih naslednika, onih koji „nisu opterećeni istorijom“, spadaju episkopi zahumsko-hercegovački Grigorije, dalmatinski Fotije, budimljansko-nikšićki Joanikije i požarevačko-braničevski Ignatije. Nasuprot njima je – procenjivani su u američkoj ambasadi mogući kandidati za srpskog patrijarha – „stara garda“ u kojoj su, uz sve razlike među njima, Amfilohije, Irinej bački i Hrizostom žički, dok su kao „potencijalni kompromisni kandidati“ navedeni Irinej niški i Jefrem banjalučki.
Izbor Irineja niškog za 45. patrijarha srpskog Amerikanci su dočekali opreznim optimizmom koji izbija iz 10BELGRADE248. Oprez: „U svom prvom sastanku s ambasadorkom, patrijarh Irinej demonstrirao je mnoge od osobina koje su ga načinile kompromisnim kandidatom za naslednika patrijarha Pavla“. Optimizam: „Njegova spremnost da se pozabavi kontroverznim pitanjima, kao što su pomirenje s Vatikanom i sankcionisanje episkopa Artemija, slute na dobro“. Bilo bi lepo videti kako patrijarha Irineja u svojim depešama Amerikanci opisuju danas. Posle propasti pomirljivih planova za papin dolazak u Srbiju, ili one patrijarhove ocene da je NATO „pogan lek za našu ranu“, ili, nasuprot tome, posle njegove mnogo tiše reakcije na barikade na severu Kosova. No, za to ćemo morati da sačekamo neki novi Vikiliks…

UMERENI ZUKORLIĆ
Američko-tadićevska borba za pobedu umerene, pomirljive struje u Srpskoj pravoslavnoj crkvi ima krajnje zanimljivu paralelu u zbivanjima u islamskoj zajednici u Srbiji, koju nam takođe otkrivaju američke diplomatske depeše. Akteri su, naime, isti – verske vođe, američka ambasada, predsednik Tadić. I umerenost iznad svega, s tim što epitet umerenog u ovom slučaju, verovali ili ne, Amerikanci dodeljuju sandžačkom muftiji Muameru Zukorliću. To je, da ne bude zabune, onaj Zukorlić koji poručuje da je „autonomija Sandžaka sve izvesnija“, kliče da su „Bošnjaci u Sandžaku kao mali orlovi koji u svom gnezdu brzo stasaju i ono im postaje tesno“, Zukorlić koji govori da „između nas Bošnjaka kao nacionalnog korpusa i Beograda kao osovine vlasti, postoji nešto što se zove genocid. Taj genocid dešavao se u 11 navrata, a poslednji je bio u Srebrenici“, Zukorlić koji srpskim vlastima preti „zulumom“ kakav se dogodio na ulicama Egipta i Tunisa…
Zukorlić je za Amerikance umeren i „uprkos povremenim putovanjima u Iran“ s kojih je, prema glasinama koje prenosi depeša 06BELGRADE1842, umeo da „donese značajna sredstva iz Teherana za upotrebu u političke svrhe“, pa čak i uprkos sopstvenom priznanju (07BELGRADE1551) da se sastaje sa Irancima koji ga upozoravaju da „postaje previše blizak Sjedinjenim Državama“…
U jesen i zimu 2006. godine, otkad datiraju prve sandžačke depeše, Amerikanci potvrđuju da je umereni Zukorlić „saveznik Rasima Ljajića“ u njegovom sukobu sa Sulejmanom Ugljaninom koji je 2004. godine „napustio DS-ovu grupu i priključio se Koštuničinoj koaliciji“. Ugljanin, inače, u to vreme podržava donošenje novog Ustava Srbije, Ljajić pak sa Zukorlićem i još nekolicinom muslimanskih stranaka potpisuje deklaraciju protiv Ustava u kojoj se tvrdi da „novi Ustav Srbije ignoriše zahteve Bošnjaka i dodatno ih marginalizuje“ (06BELGRADE1842). Amerikanci u tom sandžačkom sukobu – ko bi to očekivao – staju na stranu Ljajića i ostalih u njegovoj koaliciji, navodeći da će sa „Nacionalnim demokratskim institutom i Međunarodnim republikanskim institutom razmotriti koji je najbolji način“ da im pomognu (obe su ove organizacije, inače, izbornu pomoć pružale i DS-u i LDP-u, kako je „Pečat“ pisao pre dve nedelje).

LJAJIĆEVI IZVEŠTAJI
Ili je, ipak, američka podrška Ljajiću potpuno očekivana? Na koncu, reč je o čoveku, funkcioneru države Srbije i popularnom političaru, koji sa ambasadom SAD-a sarađuje na nedeljnom nivou. To jest, podnosi im izveštaje. 06BELGRADE1644: „U svom nedeljnom sastanku sa službenicima ambasade 29. septembra, Ljajić nije imao ništa novo da izvesti (…) Komentar: Ljajić deluje sve utučeniji na našim nedeljnim sastancima“. Ili, 07BELGRADE797: „Pravdalački Rasim Ljajić, predsedavajući Nacionalnog saveta za saradnju s Haškim tribunalom, sastao se sa službenicima ambasade 5. juna da ispravi informacije koje je dostavio u vreme operacije hapšenja Tolimira“. I tako dalje, ima toga još…
Elem, vratimo se u Sandžak. Depeša 06BELGRADE2007 beleži da je „strateški cilj“ SAD-a da „podrži umerene i progresivne islamističke elemente u Sandžaku“, uz obrazloženje tog cilja: „Sandžački muftija je duhovni vođa većine muslimana u Srbiji i bio je umereni vođa u postupanju s nama. Podrška njemu i ostalim umerenim islamskim vođama u Sandžaku i drugde u Srbiji ojačaće njihov autoritet u njihovim zajednicama i sprečiti radikalnije uticaje iz susednih zemalja“.
Sledeća, 2007. godina, donosi sukob između Islamske zajednice u Srbiji (Muamera Zukorlića) i Islamske zajednice Srbije (Adema Zilkića, koga podržava Sulejman Ugljanin). Reč je, uzgred budi rečeno, kako Amerikanci konstatuju u 07BELGRADE1394, o „rascepu koji očigledno nije oko religije već je to pre politički i ekonomski grabež za potencijalnim dobrima – i profitom – islamske zajednice u toj oblasti“.
Rascep prati i „upozorenje lokalne bezbednosne zajednice da bi, u borbi za podršku, sandžačka islamska zajednica, kroz svoje bliske veze sa bosanskim Rijasetom, mogla da dovede svoje pristalice u kontakt sa ekstremnim elementima u Bosni“.
Ali, koliko uopšte vrede upozorenja bezbednosnih službi, pokazuje drugi primer koji nalazimo u Vikiliksovim depešama. Depeša 09BELGRADE845 govori da je predsednik Tadić sa ministrom spoljnih poslova Turske Ahmetom Davutogluom potpisao memorandum o razumevanju, kojim je turskoj državnoj agenciji za razvoj i pomoć TIKA dozvoljeno da otpočne s radom u Srbiji. Tadić je to potpisao iako depeša dalje navodi da je njegov savetnik Aleksandar Knežević „rekao da će Beograd pažljivo pratiti aktivnosti TIKA-e, zabrinut zbog (…) ‘neprikladnih aktivnosti’, što je moguća referenca na srpsku bojazan da je TIKA produžena ruka turskih bezbednosnih snaga“. Da bojazan oko veza TIKA-e s turskim službama nije bezrazložna, uostalom, pokazuje depeša 06ANKARA4822, koja govori o pomoći iračkoj vojsci preko ove organizacije, i 09ASHGABAT1630, svedočanstvo o policijskoj saradnji s Turkmenistanom koja se uspostavlja posredstvom TIKA-e. (Mada, prema 09BELGRADE304, Rasim Ljajić reče da su „lažne optužbe da je TIKA paravan za turske bezbednosne službe“. Neka mu poveruje ko hoće.)
Tek, kad je predsednik mogao da nam u zemlju dovede (mogući) paravan za inostrane obaveštajce – i to ne sasvim prijateljski nastrojene, jer Turska je priznala Kosovo – zašto bi bilo koga zabrinula moguća veza onoliko umerenog Zukorlića sa bosanskim ekstremistima? Pogotovo što je, prema 07BELGRADE2007, „Zukorlić marljivo radio na obezbeđivanju međunarodne i lokalne podrške, uključujući predsednika Tadića i Rasima Ljajića“, pri čemu podršku nije tražio praznih ruku. 07BELGRADE372: „Koristio je svoj uticaj u zajednici da podrži Tadića“.
Kome će se Amerikanci prikloniti, Zukorliću ili Zilkiću, postaje jasnije kada Nil J. Meknil, regionalni oficir bezbednosti u ambasadi SAD-a u Beogradu, 2. aprila 2007. od srpske policije traži da „obezbedi ličnu zaštitu novopazarskom muftiji“, dok praktično sve dileme nestaju s depešom 07BELGRADE1627, od 10. decembra 2007, u kojoj je zabeleženo da je Sulejman Ugljanin „okrivio SAD za rascep u islamskoj zajednici i optužio Sjedinjene Države da podržavaju ‘tog ubicu’ muftiju Muamera Zukorlića“.
A Tadićev Beograd? Depeša 08BELGRADE279, kao merilo sve naše bede, ne predstavlja baš nikakvo iznenađenje: „Tokom poslednje posete zamenika šefa misije, on (Zukorlić – prim. N.V) joj je dao kopiju pisma koje je potpisao (bosanski muftija Mustafa) Cerić, u kojem zahteva od Tadića da prizna Zukorlića kao glavnog muftiju u Srbiji. Zukorlić kaže da Tadić nije odgovorio Ceriću, ali je tiho pružio svoju podršku posetivši Zukorlića kada je došao u Novi Pazar tokom predizborne kampanje. Tadić je zahtevao da prilikom posete ne bude novinara (…) Gradonačelnik Tutina Kučević takođe je naveo ovaj ‘tajni’ sastanak sa Tadićem, kao i potonji sastanak sa ministrom odbrane Šutanovcem, kao ‘dokaz’ da Zukorlić ima podršku DS-a i vojske“.
Bilo je to uoči majskih izbora 2008. godine, posle kojih su i Ljajić i Ugljanin postali ministri u novoj vladi. „Birati između Ljajića i Ugljanina, rekao je Hajram Đekić iz LDP-a, je kao da birate između raka i leukemije“, beleži depeša od 24. marta 2008. godine dilemu s kojom se Tadić suočio nekoliko meseci kasnije, kada je sastavljao vladu. Pa je izabrao oba.
A već naredne, 2009. godine, postalo je potpuno jasno da su stara savezništva u Sandžaku prekinuta; muftija Zukorlić zagazio je dublje u politiku, a Ljajić je „opisao obe islamske zajednice kao korumpirana ‘lična preduzeća’ Zukorlića i Zilkića, dodajući da je teško odrediti da li su to ‘Mercedes servisi ili islamske zajednice’“. Amerikancima pak kao da je svrstavanje u međuvremenu postalo nebitno, jer ova pojava nekolicine zavađenih, jakih igrača na tom prostoru (podvlačimo, i Ugljanin je optužio SAD za rascep u islamskoj zajednici) „stvorila je dobre izglede za međunarodnu zajednicu“ (09BELGRADE304) da se umeša… I da, slutimo, iskoristi to za dodatnu destabilizaciju, a time i uticaj na Srbiju Borisa Tadića. Šta će još od njega tražiti, možda je bolje i da ne nagađamo.
Kako god, tek Agencija „Frans pres“ u utorak nas je izvestila da je javni tužilac u Tirani najavio pokretanje pretkrivičnog postupka protiv albanskih političara spomenutih u Vikiliksovim depešama. Znači li to da su oni uradili i nešto gore od redovnog podnošenja izveštaja o državnim tajnama američkoj ambasadi, od višegodišnjeg rada na cepanju sopstvene zemlje, od laganja sopstvenog naroda, podrivanja njegove crkve i potpomaganja onih koji u tom narodu vide genocidne zločince? Mora da jesu, čim se beogradski kolega albanskog javnog tužioca povodom Vikiliksa nije ni oglasio…

 

 

WWW.PECAT.CO.RS

Piše Nikola Vrzić Kako su beogradska ambasada Sjedinjenih Američkih Država i predsednik Srbije Boris

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Grizzly Adams рече

Умереност и разум никад нису били популарни у Србији...

Misliš CIA snajka?

 

Savršeno ti ne smeta što je cinkario SPC kod američkog ambasadora i što je Vikiliks o njemu pisao kao saradniku CIA?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Част је радити за своју државу и државну безбедност. Мало је проблем што Сабор СПЦ није био свестан где је Иринејево срце и која је заиста његова држава.

Ако га Срби нису скинули након овог Викиликса, неће ни сад кад направи раскол.

Share this post


Link to post
Share on other sites

У чијем је интересу да Србе залуђује да поново страдају за нешто потпуно нереално и немогуће?

Више ми то смрди на ФСБ.

Share this post


Link to post
Share on other sites

А по нашем старом српском обичају одма креће пљување, проглашавање за ”издају”, клеветање итд.

Срећа па је Голи Оток остао преко границе...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Можете ли мало детаљније објаснити како је то депеша америчког Амбасадора, коју је открио амерички шпијун дело руске ФБС?

Наравно, није издајник онај који јавно прича једно, а онда иде у Америчку Амбасаду и тамо им говори и појашњава како они лакше могу остварити своје политичке циљеве, на штету и против званичне политике Сабора који се залаже да Косово остане у Србији. Такве не треба називати шпијунима и издајицама, него требамо наћи неко креативно име, да бисмо избегли пљување и проглашавање за издају?

Које конкретно име и придев Ви предлажете?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 9 минута, Grizzly Adams рече

У чијем је интересу да Србе залуђује да поново страдају за нешто потпуно нереално и немогуће?

Више ми то смрди на ФСБ.

Vikiliks ti smrdi na FSB. Od kad si ti postao tako predan teoretičar zavere?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, RYLAH рече

Значи, почели да се ваде и текстови из 2011. године :))) 

Замишљам тебе кад поп стане на амвон и почне да чита јеванђеље, како му кажеш: "Значи, почели да се ваде текстови од пре 2000 година"

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 8 минута, Grizzly Adams рече

А по нашем старом српском обичају одма креће пљување, проглашавање за ”издају”, клеветање итд.

Срећа па је Голи Оток остао преко границе...

Што бих ја пљувао некога ко је освануо у Викиликсовим депешама и о коме је Никола Врзић писао за Печат?

Довољно је то што сам пренео.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 14 минута, HOA+ рече

Част је радити за своју државу и државну безбедност. Мало је проблем што Сабор СПЦ није био свестан где је Иринејево срце и која је заиста његова држава.

Ако га Срби нису скинули након овог Викиликса, неће ни сад кад направи раскол.

Раскол су већ направили изменом Устава и имена СПЦ у Америци.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, HOA+ рече

Можете ли мало детаљније објаснити како је то депеша америчког Амбасадора, коју је открио амерички шпијун дело руске ФБС?

Њихово дело је ова друга шизофренична страна која се бави оваквим халуцинацијама:

пре 2 минута, HOA+ рече

званичне политике Сабора који се залаже да Косово остане у Србији.

Како може да ”остане” у Србији нешто што није у Србији и вероватно никад више неће бити?

Такво фантазирање може да буде у интересу само некоме ко опет оће Србе и Србију да баци под воз за своје интересе, иако му ништа и не помаже пуно.

пре 5 минута, HOA+ рече

Такве не треба називати шпијунима и издајицама, него требамо наћи неко креативно име, да бисмо избегли пљување и проглашавање за издају?

Које конкретно име и придев Ви предлажете?

Не бавим се именима и придевима. Само логиком и разумом.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Милан Ракић,
      „Gledajmo se u oči“ – naslov je knjige vladike Grigorija (Durića) u izdanju Vukotić Media (priređivači Danijela Jelić I Milojko Božović). Knjiga je koncipirana tako što u prvom delu vladika Grigorije odgovara na brojna pitanja priređivača knjige dok su, u drugom delu autorski tekstovi i besede izgovorene u raznim prilikama samog vladike Grigorija. U dogovoru sa izdavačem Danas donosi dva odlomka iz ove knjige. Izbor I oprema teksta redakcijski. Knjiga se može poručiti na ekskluziv @vukoticmedia.rs ili telefonom 011/3348516, Hilandarska 32/3.
      U maju 2019. održan je Sabor Srpske pravoslavne crkve, na kojem se raspravljalo o Kosovu i Metohiji.

      Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je – na svoj zahtev ili poziv patrijarha Irineja i vas vladika, ostalo je pomalo nejasno – došao u Patrijaršiju i obratio vam se, kako je zvanično rečeno, želeći da vas upozna s trenutnim stanjem u vezi s pregovorima oko statusa Kosova. Šta je on tada rekao? Šta ste Vi njemu rekli? Da li je bilo teških reči? Da li je došlo do približavanja ili udaljavanja stavova između predsednika i vladika? – Još tokom susreta u Žiči, a koji je prethodio zasjedanju u Beogradu, pokušao sam da predočim patrijarhu da će dolazak predsjednika Vučića samo još više produbiti postojeće podjele u našem društvu, pa i u samom Saboru. A svaka nova podjela vodi ka još izraženijoj atrofiji demokratije. Mnogo episkopa je bilo protiv prijedloga da se sastanemo s predsjednikom na zvaničnom nivou, dok je, s druge strane, na tom susretu uporno insistirano uz obrazloženje da će nam predsjednik Vučić reći o Kosovu nešto što nismo čuli do tada, a što je veoma važno.
      Od početka sam sumnjao da ćemo čuti nešto novo, što se, na koncu, i pokazalo opravdanim. Bez saglasnosti Sabora, to jest bez glasanja, progurana je ideja da predsjednik ipak dođe. Međutim, ne na Sabor, nego pred nas, vladike, s kojima se sastao u jednoj prostoriji u Patrijaršiji.
      Predsjednik Vučić bio je sve vrijeme, blago rečeno, neprijatan prema vladici raško-prizrenskom Teodosiju, kojem je, između ostalog, zamjerao to što posjeduje kosovska dokumenta. Reagovao sam na predsjednikov prigovor, rekavši da pomenuta zamjerka uopšte nema smisla, dok je vladika Teodosije odgovorio da predsjednikovi poslanici sa Srpske liste takođe imaju kosovska lična dokumenta, a da ih on sam ima zato što mora da se kreće po Kosovu, dodavši i to da obaveza posjedovanja kosovskih dokumenata proističe iz Briselskog i drugih sporazuma, koje je potpisala vlast u Srbiji.
      Na kraju se ispostavilo da dolazak predsjednika Vučića uistinu nije urodio plodom, niti je rezultirao novim uvidima u vezi s Kosovom i Metohijom, ali je zato doprinio tome da predsjednik prilikom svoga boravka u Patrijaršiji nekoliko vladika označi kao svoje protivnike, među kojima sam bio i sam. On je tom prilikom, osim s episkopom Joanikijem, raspravljao nešto malo s mitropolitom crnogorsko-primorskim Amfilohijem i sa mnom.
      Kada su poslije tog susreta Nikola Selaković i predsjednik Vučić javno počeli da tumače šta se dešavalo na pomenutom sastanku, odlučio sam da se oglasim i ja i otvoreno kažem da tokom tog susreta ništa novo nije rečeno, niti predstavljeno. Nakon toga je započela medijska hajka na vladiku Teodosija i mene, koji smo čitav mjesec razvlačeni po naslovnicama žute štampe. Nisam se mnogo uzrujavao zbog toga, jer znam iz ranijeg iskustva kako to funkcioniše.
      Na mene takvi napisi nemaju uticaja, ali vjerovatno imaju na glasače u Srbiji. Režiser kojeg veoma volim i cijenim, Andrej Tarkovski, zapazio je jednom prilikom da u naše vrijeme ljudi neće biti razapinjani na krst, nego u novinama, u medijima, te da svi oni koji pokušavaju da govore istinu moraju biti spremni na taj krst.
      Da li, naročito posle ovih zbivanja, mislite da bi odnos države i Crkve trebalo zakonski urediti na potpuno novim osnovama? Ranije ste to tražili? – U kontekstu pomenutog događaja, smatram da je došlo krajnje vrijeme da napravimo nove osnove za odnose države i Crkve, što je trebalo uraditi još devedesetih godina prošlog vijeka. Važno je da Crkva i država budu odvojene, tačnije, da se zakonski utvrdi kako i jedna i druga strana treba da se ponašaju i koje su im nadležnosti. Nije moguće poreći istorijsku ulogu Crkve u izgradnji državnog i nacionalnog identiteta srpskog naroda, ali Crkva ne može da se svede na to, niti je to njena jedina uloga, jer bi na taj način ona prestala da bude Crkva. Crkva, između ostalog, treba da bude korektiv, treba da ima proročki glas, što znači da treba da ukazuje na društvene i sve ostale anomalije, koliko god to bilo bolno i za nju i za državu. Stiče se utisak da je, nasuprot tome, sada sve svedeno na nastojanje da se po svaku cijenu uspostavi harmonija u odnosima Crkve i države, ali da se ta harmonija svede u prvom redu na princip „ne diramo vas, ne dirajte nas“, a to nipošto nije odnos koji donosi dobre plodove. Plodotvoran odnos bi podrazumijevao da država može korigovati Crkvu, ukazujući joj na njena zemaljska zastranjenja i poštovanje pozitivnih zakona koji važe za sve, a da istovremeno Crkva može korigovati državu podsjećajući je, pored ostalog, da njeni glavni predstavnici nisu iznad zakona koje su sami donijeli. Ako ne postoji ovakav uzajamni odnos, onda je posrijedi totalitarizam.
      Mnogo puta ste pitani o Vučiću, davali ste različite odgovore, pisali ste na tu temu… Kako biste okarakterisali njega i period njegove vladavine? – Da ne bi bilo nesporazuma, odmah na početku ću reći da nemam ništa lično protiv Aleksandra Vučića. Međutim, nikad nisam bio u saglasnosti s ideologijom koju je zastupao 90-ih, kao ni s ovom koju zastupa sada. Prije svega zato što se zalažem za demokratiju u kojoj je moguće imati drugačija mišljenja i iznositi različite stavove, naročito one koji su oprečni stavovima vlasti, a da zbog toga ne trpite posljedice. Drugim riječima, smatram da je sloboda veoma važna, to jest važno je pravo onog drugog da govori i da razmišlja, a da pritom zbog toga ne bude kažnjen. A ako pak onaj drugi ima dobre argumente, onda sloboda koju pominjem podrazumijeva i to da se ti argumenti uvažavaju. Stoga sadašnje stanje u Srbiji doživljavam kao veliku krizu u kojoj dolazi do konstantnog urušavanja države, i to na različitim nivoima, čak i na ekonomskom, iako se uporno tvrdi da ekonomija cvjeta. Uprkos takvim izjavama, ne primjećujem da život ljudi u Srbiji napreduje nabolje. Ono što me najviše zabrinjava jeste to što toliko građana napušta zemlju, i to vrijedni i sposobni ljudi, uz to nerijetko i istinske patriote. Oni koji su već podigli djecu, koji su cijeli život ulagali u tu zemlju i imali namjeru da u njoj ostanu – sada, u zrelim godinama, kada već zalaze u treće doba, pakuju kofere i odlaze u inostranstvo. Ne može me niko ubijediti da je nekome drago da se zaputi u neizvjesnost, u nepoznato, i da život započne od nule. Nedavno sam čuo jedno razmišljanje koje mi se učinilo veoma smislenim. Naime, jedan čovjek iz Hanovera mi je rekao kako su „nekada ljudi išli trbuhom za kruhom, a sada idu razumom za dostojanstvom“. Ova rečenica udara tamo gdje je najbolnije i podstiče nas na razmišljanje, a naročito bi trebalo da aktuelnu vlast i njenu opoziciju podstakne na promišljanje o razlozima migracije i tome kako ih je moguće zaustaviti.
      Spomenuli ste upravo opoziciju u Srbiji. Vaš kritički stav prema vlastima jasan je i argumentovan, možete li nam, međutim, nešto više reći o tome kako ocenjujete delovanje opozicije? – Pomenuo bih suvisle riječi jednog svog poznanika, iskusnog gospodina od 90 godina, a koji je proveo čitav svoj život u Londonu i Ženevi, baveći se ozbiljnim poslovima. Kada sam nedavno razgovarao s njim, bio je u bolesničkoj postelji. Otvorio mi je oči jednom rečenicom kojom bih sada i sam htio da otvorim oči vođama opozicije, među kojima ima i onih koje lično poznajem. Ta rečenica glasi: „Lošu vlast na tom mjestu uvijek drži loša opozicija“. Naravno, udio odgovornosti koji snosi opozicija za loše stanje u državi nije isti kao onaj koji snosi vlast, ali svakako jeste znatan. S tom činjenicom, uistinu, moramo da se suočimo. Opozicija, naime, ne može biti bilo kakva – na primjer, opozicija puna kalkulacija ili opozicija koja ne zna šta hoće. Ne može biti dobra ona opozicija koja čeka da Vučić nešto potpiše u vezi s Kosovom, pa da na tome temelji svoj trijumf. Opozicija mora da bude beskompromisna, iskrena, takva da građani Srbije mogu da kažu: „Ovi ljudi će nam pružiti slobodu i dostojanstvo“. Ne smijemo takođe zaboraviti ni to da uloga nas kao hrišćana nije da nekog srušimo, nego da budemo spremni da se žrtvujemo, te da naša žrtva otkrije prevaru i falsifikat. Slabost srbijanske opozicije leži upravo u nedostatku pomenutih kvaliteta. Opoziciji ne smije da bude cilj da sruši vlast, a potom da radi to isto što je radila prethodna vlast – opoziciji treba da bude cilj da smijeni jedan sistem kako bi uspostavila zajednicu u kojoj svaki čovjek ima pravo na dostojanstvo i slobodu mišljenja. Vjerujem da u opoziciji ima ljudi koji su u stanju to da učine.
      Treba, isto tako, iskreno priznati da ne možemo reći da Aleksandar Vučić nije sposoban čovjek, da je neko ko nije radio na sebi. Ali ne možemo reći, između ostalog, ni to da on ne razapinje ljude po medijima na bezobziran način. Za mene, kao episkopa u NJemačkoj, to možda i nije toliko važno. Ali za nekoga ko je episkop u Beogradu, u Šumadiji, u Kraljevu, u Valjevu, to bi i te kako trebalo da bude važno.
      Zašto je neophodan ekumenski dijalog? Jedna od najznačajnijih činjenica koje se tiču Crkve 20. vijeka je ekumenski pokret. NJegov značaj se ogleda u tome što su u njega sada aktivno uključene sve hrišćanske Crkve kako bi prevladale podjele prošlosti i ponovo uspostavile jedinstvo hrišćanske Crkve. Svidjelo se to nama ili ne, u ekumenskom pokretu prednjačili su protestanti (već od početka 19. vijeka). U Katoličkoj crkvi ekumenizam je polako sazrijevao da bi se svom silinom projavio poslije Drugog vatikanskog sabora. Kod pravoslavnih to ide najsporije, ali zahvaljujući izuzetnim naporima nekih istaknutih teologa i pastira Crkve (da pomenem samo oca Georgija Florovskog i vladiku Nikolaja) i mi polako hvatamo korak sa drugim Crkvama.
      I dok se prva generacija pravoslavnih teologa i jeraraha sa puno entuzijazma angažovali u ekumenskom pokretu, njihovi nastavljači nemaju više njihovog žara. Oni odnose sa nepravoslavnima održavaju uglavnom mehanički i bez istinske želje da razumiju sagovornike i njihove argumente, držeći da je Božija milost izlivena samo na njih i da sa ostalima mogu imati odnos jedino ako se svi drugi saobraze njihovim rasudama i pred-rasudama.
      Ne pretendujemo da tačno znamo kojim putem treba da ide ekumenski dijalog, ali se slažemo sa Kongarom kojim putevima ne smije da ide: 1) putem povratka svih u okrilje Pravoslavne (Kongar bi rekao Katoličke) crkve, i 2) odgađanjem jedinstva među hrišćanima do eshatona (izgovarajući se da će eventualno jedinstvo hrišćana biti čudo koje će Bog učiniti na svršetku vremena). Prvi put je put isključivosti i integrizma, a drugi put je bjekstvo od istorijskog zadatka i projava ekumenskog pesimizma i vječnog odlaganja pod poznatim izgovorom da baš „sada nije vrijeme“.
      Dakle, ekumenskog dijaloga mora biti ako smo kao pravoslavni hrišćani uopšte odgovorni ne samo za sebe nego i za druge. Naravno, ključno pitanje ostaje: do koje granice zajedništvo može podnijeti različitost. Ali upravo zato potreban je iskren i odgovoran dijalog, prije svega sa katolicima ali i sa ostalim hrišćanima, a ne stav umišljenosti i snishodljivog ophođenja prema svima koji nisu pravoslavni.
      No, ako se odustajanje od dijaloga ili fingiranje dijaloga bez iskrenog i bratskog pristupa pravda strahom od antiekumenista koji bi mogli izazvati eventualni raskol, onda se čovjek pita da li je moguće da se ovakvi argumenti ozbiljno zastupaju. Da li je moguće odustati od borbe za uspostavljanje ponovnog jedinstva Hristove crkve zbog toga što bi neki ostrašćeni fanatici (a ostrastio ih je neodgovorni pristup naše Crkve prema tom pitanju) mogli da se pobune protiv toga? Ili da čak istupe iz Crkve koja traga za jedinstvom.
      Na ta retorička pitanja dovoljno je odgovoriti samo ovo: da su drevni oci Crkve (na koje se tako često pozivamo, a tako malo ugledamo) na način današnjih zastrašenih jeraraha prilazili problemima sa kojima su bili suočeni, oni ni jedan jedini ne bi riješili. Da su oci odustajali od suočavanja sa izazovima svoga vremena (kao što je izazov našeg vremena ekumenizam) zato što se to ponekim ostrašćenim fanaticima nije činilo prihvatljivim, ne samo što bi postupili nezrelo i neodgovorno, nego istorija Crkve ne bi ni postojala. Svaki njen novi korak bio bi onemogućen strahom od terora crkvenih ekstremista koji u svim vremenima kao korov pokušavaju da uguše plemenite biljke u crkvenoj bašti.
      Ako ove uprkos njima ipak uspijevaju, to je zato što su oci Crkve povlačili hrabre i odlučne poteze a nisu se skrivali i bježali od onih kojima je jedinstvo Crkve Hristove toliko mrsko da ne štede truda da ga na svaki način spriječe.
      Što se tiče nas čije eparhije zahvataju i prostore koji nisu tradicionalno pravoslavni, ali na kojima i pravoslavni žive kao manjina, nama je kristalno jasno da je dijalog sa nepravoslavnima ne samo poželjan, nego i nužan.
      Da bi živjeli normalnim životom, pravoslavni i u sredinama u kojima su manjina moraju biti integrisani u društvo u kojem se nalaze, a da bi se ta integracija odvijala na dostojanstven način, paralelno sa njom mora se odvijati i dijalog crkava (npr. pravoslavne i katoličke) koji će, što više odmiče, i jednoj i drugoj strani pokazivati da među njima ima neuporedivo više sličnosti nego razlika i još manje suprotnosti i isključivosti, a time i manje razloga za netrpeljivost i neprijateljstvo.
      Odustajanje od iskrenog i odgovornog dijaloga u takvim (a po mom mišljenju i u svim drugim) sredinama, značilo bi prepustiti sopstvene vjernike predrasudama onog drugog (ali i njihovim vjerskim fanaticima – jer od njih nijedna Crkva nažalost nije slobodna). A od tog drugog, kao manjinska zajednica, pravoslavni u tim sredinama na kraju krajeva egzistencijalno zavise.
      Zato mi, kako iz teoloških uvjerenja, tako i iz pastirskog odgovornog staranja, nećemo odustati od trezvenog dijaloga sa katolicima i drugim hrišćanima u nadi da će nas na tom putu uvijek rukovoditi Božija milost i njegovo bezgranično čovjekoljublje koje sve ljude dobre volje podjednako grli i miluje.

       
    • Од Лазар Нешић,
      Irinej Preletačević
      Izazovu svesrpskog plebiscita – ZA ili PROTIV građanskih protesta – nije odoleo ni NJ. S. Irinej, patrijarh serbski, koji nikako da se presaldumi da li je za kralja i otadžbinu ili je za Vučića i centralnu otadžbinsku upravu.
      20Piše: Svetislav Basara29. januara 2019. 16.00     Nije prošlo – koliko – ni mesec dana otkako je blagoizvoleo izjaviti da srpsko nacionalno biće naprosto vapi za monarhijom, NJ. S. je opet okrenuo politički ćurak naopako i ponovo krenuo da agituje za republike Aleksandra Vučića i Mila Dodika. Ne mogodoh, grešna mi duša, da ne pomislim da bi – da počem nije monah – NJ. S. bio, kako se to u politžargonu kaže, žestok preletač, kalibra, daleko bilo, Maje Gojković – Hidžabović. No, dobro, moglo bi se to permanentno patrijarhalno idenje iz krajnosti u krajnost opravdati potrebom za sabornošću, širinom pogleda i izrekom „svaka vlast je od Boga“, ali ipak držim da je je dovođenje na vlast kralja (ili predsednika) isključivo Božija ingerencija, a da smo mi, rabi Božiji – na čelu sa patrijarhom – u obavezi da vlasti (svih boja) strpljivo podnosimo sve dok se drugačije ne naredi „odozgo“. Ne, međutim, ovog „odozgo“ – koje vedri i oblači po Srbiji – nego onog gore „odozgo“.
      NJ. S. je bezbeli ovako bogoslovstvovao: Vučić je na vlasti, ergo to je volja Božija, građanski pak protesti nisu Vučiću po volji, sledstveno to ne može biti ni Božija volja. Nije NJ. S. uopšte uzeo u obzir svetootačko učenje saglasno kome se u vaseljeni ne događa – niti se može dogoditi – ama baš ništa što nije po Božijoj volji – ili bar po dopuštenju – nego je pohitao da Božiju volju usaglasi sa Vučićevom i svojom – nije mu prvi put – pa je izdao saopštenje u kome je građanske proteste povezao sa delovanjem nečastivih sila, ali ne onih besplotnih, ovozemaljske su u pitanju, a vi dokonajte o kojima se tu radi.
      Kakve su to sile? To su, kaže NJ. S., sile strane „srpskom biću“. A šta je to srpsko biće? Da to možda nisu Vučić i Dodik? Ne znam. Pitajte NJ. S. Osim što su „strane“, te nečastive sile su i povezane u osovinu zla Beograd – Banja Luka, samo je falilo da NJ. S. doda – „po prepoznatljivom scenariju“.
      Povodom patrijarhovog teološko političkog istupanja oglasio se protođakon LJuba Ranković rekavši da to „nije stav crkve“ nego patrijarhovo privatno mišljenje. LJubi svaka čast, ali to što je rekao isto je kao da je Nebojša dr Stefanović da neka Vučićeva izjava nije stav SNS-a. Ja uopšte ne sumnjam da mnogi – ni u SPC ni u SNS (između kojih se sve više gubi razlika) – ne misle kao NJ. S. i Vučić, ali nismo valjda od juče, dobro mi znamo da je, obrni okreni stav poglavara, stav čitave crkve, kao što je stav NJega Vrhovnog obavezni stav NJih Nižnjih. Da je to hteo, NJ. S. se mogao „ograditi“, pa reći „ovo je moje mišljenje, ne crkveno“, tako bi bilo bolje, ali najbolje bi bilo da se crkva ogradi od ovakvog patrijarha.
      https://www.danas.rs/kolumna/svetislav-basara/irinej-preletacevic/
    • Од Милан Ракић,
      U JAVNOSTI SE MNOGO GOVORILO O TOME ZAŠTO JE EPISKOP ZAHUMSKO-HERCEGOVAČKI NAPUSTIO TU EPARHIJU, DA LI JE TO ZAISTA BILA NJEGOVA ODLUKA ILI JE, IZ OVIH ILI ONIH RAZLOGA, BIO NA TO PRINUĐEN. DA LI ON NEKOME SMETA ILI NEŠTO SMETA NJEMU? MOŽDA JE IPAK BOLJE PITANJE ŠTA ON ZA SOBOM OSTAVLJA I MOŽDA JE VAŽNIJA ONA TEMA DA SE IPAK NEŠTO SME I MOŽE – MA KOLIKO SVI PRIČALI O CRKVENOJ DISCIPLINI I NESPOSOBNOSTI LAIKA DA RAZUMEJU KAKO CRKVA FUNKCIONIŠE, TE DA SE STVARI NE MOGU TAKO BRZO MENJATI NITI OTVORENO KRITIKOVATI, A KAMOLI ISKAKATI IZ PROSEKA
      U prvom intervjuu koji smo, pre oko osam godina, radili sa vladikom Grigorijem, na pitanje kako se povukao sa studentskih demonstracija početkom devedesetih, budući da je tada bio jedan od vođa protesta, kazao je: "Bilo je onih koji su nas potajno podržavali. (…) Bilo je to za nas veoma podsticajno i značajno. Ipak, brzo sam uvideo da smo nemoćni i da su oni koji su bili za Miloševića opasniji, moćniji. A bilo je među studentima i ‘ubačenih’. Sve to mi je bilo mučno i otišao sam svojim putem."
      Za nekoliko dana (16. septembra) u hramu Svetog Save u Diseldorfu, vladika Grigorije biće uveden u tron Eparhije frankfurtske i sve Nemačke. Čini se da skoro tri decenije nakon onih mladalačkih protesta episkop Grigorije opet odlazi nekim svojim putem.
      U javnosti se mnogo govorilo o tome zašto ide, da li je to zaista bila njegova odluka ili je, iz ovih ili onih razloga, prinuđen da napusti Eparhiju zahumsko-hercegovačku. Da li on nekome smeta ili nešto smeta njemu?
      Možda je bolje pitanje šta za sobom ostavlja i šta je tokom ovih godina stolovanja u Hercegovini uradio. I možda je važnija tema ona da se ipak nešto sme i može – ma koliko svi pričali o crkvenoj disciplini i nesposobnosti laika da razumeju kako Crkva funkcioniše, te da se stvari ne mogu tako brzo menjati niti otvoreno kritikovati, a kamoli iskakati iz proseka.
      O ČASTI I VLASTI: Na praznik Preobraženja, 19. avgusta, Trebinje vrvi od ljudi. Skupe se na slavu grada sa svih strana. Još od jutra teško je uloviti mesto ispod Platana da se popije kafa. Atmosfera bude radosna, svečana i glasna. Ove godine je, kažu Trebinjci, bilo mnogo pomešanih osećanja. Dokasno, ljudi su dolazili da se pozdrave sa vladikom Grigorijem. I to nešto govori i znači.
      U svojoj besedi na taj dan vladika je istakao da je odluku da preuzme novu dužnost doneo sam, a zatim je nastavio: "Kada sam u dvadeset i petoj godini ostavio sve i otišao u Ostrog, govorili su da sam vjerovatno poludio. Ipak se ispostavilo da nisam, ali kada sam mogao tada ostaviti sve, nije mi teško ni u pedesetoj ostaviti čast i vlast i uticaj koji sam nesumnjivo stekao. Jednostavno sam želio da se još jednom u životu lišim vlasti i moći, da napravim mjesta drugome i boljem od sebe i da, što je najbitnije, odem tamo gdje je potreba i nužda veća i pretežnija."
      Tokom godina, vladici je zamerano upravo to – vlast i uticaj koji je nesumnjivo stekao; da je u Hercegovini sve i svja, da je nezaobilazan igrač za sve što se tamo dešava; da se bavi biznisom; da se druži sa političarima na vlasti; da je impulsivan, da je prečesto u civilu, da previše igra fudbal...
      Za početak valja primetiti da je moć opasna i primamljiva rabota i retko ko je imun na njene čari, pa je otuda lako zaključiti da verovatno nije ni vladika Grigorije. Dodatni problem je ustrojstvo Crkve po kojem episkopi imaju skoro pa neograničene nadležnosti kada je reč o upravljanju eparhijama, te ih takoreći, sve dok ne dogori do nokata, ništa ne sprečava da tu moć zloupotrebe kako i kad god im je volja. Ova težnja ka moći, a to svedočimo svakodnevno, svakako nije ograničena samo na Crkvu.
      Baš zato, u vremenima malih bogova, imponuje činjenica da se neko svojevoljno odlučio da napusti mesto gde je već uveliko izgradio i čast i vlast i uticaj i ode u eparhiju koju će biti, čega je veoma svestan, teško i komplikovano voditi. Možda je zato, da zanemarimo one zlonamerne ali i veoma dobronamerne sumnje, i bilo toliko teško našoj čaršiji da prihvati da je taj odlazak njegov slobodni izbor.
      Za novu eparhiju ga je na zasedanju Svetog arhijerejskog sabora predložio episkop budimljansko-nikšićki Joanikije. Poznato je da su njih dvojica u dobrim odnosima, te teško da je ovaj to uradio mimo volje budućeg episkopa frankfurtskog i sve Nemačke. Na kraju bi sama činjenica da je pristao da ode po sebi bila dovoljna.
      O DRUGIMA I MOSTOVIMA: Tokom prethodnih godina, vladika Grigorije je bio poznat po istupima, kako u javnosti tako i unutar Crkve, veoma netipičnim za SPC. Nije moguće svrstati ga u ladice, niti u tabore.
      Talasao je mnogo. Od onog čuvenog pisma ostalim episkopima koje je završilo u medijima sa porukom da u Crkvi mora nešto da se menja preko izjava da treba da se gradi više škola i bolnica umesto hramova (crkve koje je on gradio i obnavljao, poput one u Prebilovcima ili Saborne u Mostaru, nisu građene novcima običnih vernika, već donacijama kompanija, poslovnog sveta i države) do otvorenih ekumenskih stavova i više nego dobrih odnosa sa predstavnicima svih verskih zajednica u Bosni i Hercegovini.
      Ima jedna fotografija, valjda nastala posle uzvratne posete redovnika i redovnica Dubrovačke biskupije Eparhiji zahumsko-hercegovačkoj, gde su u nekom trebinjskom kafiću svaki sto zauzele časne sestre i opušteno razgovaraju. Ima nečeg u toj slici što smiruje i daje nadu.
      Zbog dijaloga sa drugima, ali i zajedničkih molebana za jedinstvo svih hrišćana koje Zahumsko-hercegovačka eparhija organizuje sa Dubrovačkom biskupijom, često je na meti oštrih kritika, pogotovo onih kojima je ekumenizam psovka, a takvih u Crkvi nije malo.
      Andrej Jeftić, docent na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu, podseća kako je vladika tokom svog stolovanja u Hercegovini organizovao mirovne konferencije za verske vođe u Trebinju i kako su na njegovu inicijativu verske vođe BiH nedavno zajedno obišli stratišta iz proteklog rata sva tri bosanskohercegovačka naroda i na njima se pomolili. "Na trusnom području kakvo je bosanskohercegovačko, glas vladike Grigorija je predstavljao rijedak glas koji je vapio za mirom i slogom među narodima i vjerskim zajednicama, koji je bio utoliko značajniji što je poticao od jednog episkopa", ističe za "Vreme" Andrej Jeftić. Sagovornik "Vremena" dalje smatra da vladika nastoji da bude pre svega čovek, a tek onda čovek svog jerarhijskog čina te da je, kako on to vidi, vladika Grigorije pastir koji ne služi "samo nekim deriviranim ‘duhovnim potrebama’ pojedinca već njegovom celokupnom biću", trudeći se da pomogne ljudima u tegobama svakodnevnog života. Koliko god da je radio na hramovima u Hercegovini, a radio je mnogo, Andrej Jeftić ističe da je vladika još više radio na izgradnji života ljudi.
      Ističući šta smatra karakterističnim za delovanje vladike Grigorije, sveštenik Eparhije zahumsko-hercegovačke Dražen Tupanjanin za "Vreme" kaže: "Prema njemu je, bilo da ga podržavate ili ne, teško, zapravo gotovo nemoguće, bilo biti ravnodušan. To vidim kao njegov ogroman uspjeh!", nastavljajući dalje da "kroz ratne i poratne krize njegovo svešteničko i episkopsko služenje nikada nije bilo ravnodušno posmatranje. Crkva u koju je vjerovao (i vjeruje) jeste živa Crkva, a nikako muzejski eksponat i robovanje tradicionalizmu. To je vizija Crkve koja prihvata rizike i odgovornosti datoga trenutka, Crkva tako potrebna savremenom čovjeku. Crkva kojoj se ne prosto pripada, već ona čija se stvarnost živi u sveobuhvatnosti naše egzistencije."
      O RAVNOTEŽI I ODLASCIMA: Ma koliko pojedini u Crkvi zamerali vladici Grigoriju da se ne ponaša konvencionalno, čak i ako to rade iz dobre namere podstaknuti nekom svojom idejom kakav bi jedan po njima vladika trebalo da bude, prenebregavaju da su takvi ljudi više nego potrebni Crkvi, da su neka vrsta mostova između nekih drugačijih svetova koji se svakako prožimaju, ali se neretko i sudaraju. Otuda to balansiranje između svetova nije lako, krije razne zamke, može dosta da košta, ali je neophodno.
      Vladika Grigorije se tokom prethodnih godina kalio i menjao. Sigurno da je nekada i grešio. Ali je pokazao da je moguće govoriti i kada drugi ćute, suprotstaviti se i kada to nije poželjno. I da zbog toga nećete završiti u nekom zabačenom kutku ničega.
      Prečesto se nedelovanje u društvu, unutar Crkve, skoro na svakom koraku, pravda time da se ne može ništa promeniti, da je suviše opasno, da to tako ne ide, da nismo mi ti koji smo odgovorni, zaslužni... Nema opasnije pojave u jednoj instituciji ili društvu nego ubeđenje drugih da su borba i kritika uzaludne, a da je različitost nepotrebna. Onima koji rade nasuprot ovakvih umrtvljujućih stavova treba odati počast jer... petlja je skupa reč.
      Eparhija frankfurtska i sve Nemačke dobija dobrog episkopa. A Crkvi i društvu bi išlo znatno bolje da je više onih koji se usuđuju da govore.
      O strani na kojoj je Vučić
      Kada je objavljeno da će vladika Grigorije otići u Nemačku, neki su posumnjali i da je to zato jer se zamerio Aleksandru Vučiću. Naime, on je retko kada krio da oseća animozitet prema predsedniku Srbije i načinu na koji ovaj vlada.
      Svojevremeno je u emisiji "Pressing" na N1 izjavio: "Imam protiv toga što ima dosta nametljivosti u njegovom nastupu, mnogo je na televiziji, suviše priča i vrlo je sposoban da sve pokrije. (...) Mislim da je pretjerao u pokrivanju medija. Vučić i ja nikad nismo bili na istoj strani. Od 1992. do danas. Ja kad sam bio za Evropu i demokratiju, on nije bio. Ja sam uvijek bio protiv Miloševića, nikad nisam bio za njega. Nisam ja naivan, on je ozbiljan, sposoban i opasan političar, sve prati i sve vidi. On zna da ja nisam za njega, baš me briga što zna."
      Kada je on to izjavio, nije bilo malo onih iz Crkve koji su hvalili Vučića ili su makar zahvalno ćutali. Do danas se situacija podosta promenila.
      Nedavno je za "Nedeljnik" kazao, odgovarajući na pitanje o predsedniku Srbije kako je "Napoleon Bonaparta svojevremeno rekao da se ne treba plašiti onih koji ne misle kao vi i to vam kažu, već onih koji ne misle kao vi a to neće ili ne smeju da vam kažu. Voleo sam da ponavljam svojim saradnicima: kad dođe faza da ne smete da mi kažete ono što mislite da mi neće prijati, menjajte me, pa makar silom! A vrlo lako dođe čas kad volimo da o sebi slušamo samo lepe reči. Iako je to prijatno, neopisivo je opasno za čoveka na vlasti. Jer, zasigurno, oko njega će sve manje biti prijatelja, a sve više laskavaca koji će ga odvesti u propast."
      Dobar duhovni savet, samo još da ima onih koji će ga čuti.
      Jelena JORGAČEVIĆ, VREME
    • Од Danijela,
      Foto: RAS Srbija Aleksandar Vulin, ministar odbrane koji je važio za komunistu i ateistu, nedavno je krstio sinove Sergeja i Olega. Dečake je krstio lično patrijarh Irinej.
      Vulin i njegova supruga su, kako piše "Kurir" oduvek hteli da krste decu i "to se nikada nije dovodilo u pitanje, ali su sam čin odlagali". Sada su okupili porodicu i prijatelje i krstili dečake. Olega, koji ima tri godine, i nešto starijeg Sergeja, krstio je lično patrijarh Irinej.
      Posle obreda u crkvi upriličen je ručak u jednom poznatom beogradskom restoranu.
      Foto: O. Bunić / RAS Srbija - Pored porodice i dugogodišnjih prijatelja, slavlju je prisustvovao i veliki broj Vulinovih kolega, političara iz vladajuće koalicije, kao i pojedini ministri iz Vlade - kaže izvor ovog lista.
      Vulin je karijeru započeo u Savezu komunista, gde je došao do pozicije generalnog sekretara. Bio je jedna od osnivača JUL-a, kao i predsednik Jugoslovenske revolucionarne omladine.
      https://www.blic.rs/vesti/politika/vulin-presao-u-hriscanstvo-patrijarh-irinej-mu-krstio-sinove/xyfqptb

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...