Jump to content

Да ли помоћ има цену у новцу? Влада Србије определила 22500000 РСД за трошкове ангажовања руског Ил-76 на задацима сузбијања пожара на Старој планини!


Recommended Posts

Суочена са пожарима на Старој планини и (тренутној) немогућности ангажовања пуних војних и полицијских ваздухопловних ресурса на сузбијању истог, Влада Србије је 31. октобра донела одлуку о опредељивању 22.500.000 РСД из буџетске резерве за реализацију овог задатка којим би се, новчаним средствима намирили трошкови ангажовања једног ваздухоплова ВКС РФ (заправо МЧС-Министарства за ванредне ситуације) и припадајуће посаде.

TASS_27166333.jpg?itok=ecS9l2pK

Дакле, да ли је помоћ, хуманитарна, акциона (да је тако назовем у механизацији, људству и сличним ресурсима), једном речју помоћ, наплатива категорија, тј., да ли треба очекивати и рачунати да ако од некога иштеш помоћ, то треба да платиш, или пак онај од којег иштеш помоћ треба да поступи по моделу - "незнања левице о активности деснице", тј. да помоћ, ако је помоћ, па ма у којем обиму била буде помоћ; врста мобе, а не наплатива категорија...

asdasd.jpg

Иначе, летелице и посаде МЧС РФ су - није тајна, спрам својих ресурса који су заиста завидни, у годинама иза нас гасили пожаре (и вршили споредне активности-дотур помоћи на неприступачна места и проче) диљем Европе. Чак до Португалије пре неку годину нпр. Грчка, Турска,... Поплаве у Србији ономад и санација њихових последица су огромним делом преброђене сарадњом са колегама из Русије, уз координацију руског центра у Нишу са ресурсима нашег (првенствено) одбрамбеног и полицијског министарства.

Пре 20-ак година и саам сам био ангажован у склопу посада наших хеликоптерских јединица које су (наше 8-ице) са руским колегама на ПП верзијама хеликоптера Камов, сузбијали шумске пожаре на потесу Пирот-Ниш, тј. по ширем ареалу Сићевачке клисуре и Суве планине.

Тих дана смо се дружили са Русима и заједно радили на истом задатку. Подразумева се да је сва логистика са наше стране била испуњена. Смештај и исхрана у касарнском окружењу, припадајући технички флуиди (керозин и све врсте уља, помоћ у техничком одржавању). Као и на моби када даднеш мобашима да једу и пију. И све се МФО "књижило" на рачун војске.

Значи, војска је из својих ресурса дала гориво, смештај, исхрану, дневнице. Свака страна својој у редовним издацима-плата + дневнице које су симболичан износ, барем за Војску Србије. 

И када се све сабере и одузме, све плаћено, одакле онда сада (можда је и тада тако било-нзнм.) да се треба платити некоме помоћ? Јер како год обрнеш-и окренеш, количина опредељених средстава надилази трошкове тродневног ангажовања у каквом год интензитету он био. И сада је "титулар" све логистике Министарство унутрашњих послова Републике Србије.

Дакле, да ли се помоћ треба додатно плаћати?

Повезница - Сл. лист Републике Србије бр.77/2019 од 31. октобра 2019. године

 

WWW.PRAVNO-INFORMACIONI-SISTEM.RS

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

  

Па бар немој да га зову ”помоћ”. Осим тога, има сигурно и других који би били вољни да ускоче за кинту. Ближе, можда квалитетније, без разних ”импликација”...

Умерено и разумно. :smeh1:

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 22 минута, Grizzly Adams рече

Па бар немој да га зову ”помоћ”. Осим тога, има сигурно и других који би били вољни да ускоче за кинту. Ближе, можда квалитетније, без разних ”импликација”...

Умерено и разумно. :smeh1:

Па видим све се растрчали ко ће пре да нам помогне, мислим да ови на Старој Планини нису могли да приђу од те помоћи ближих држава и народа.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 минут, МилошБГ рече

Па видим све се растрчали ко ће пре да нам помогне, мислим да ови на Старој Планини нису могли да приђу од те помоћи ближих држава и народа.

Па и ови се нису растрчали док им није плаћено.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Колико знам Стара Планина је једним делом у Бугарској, колико знам пожар је у Бугарској и почео и проширио се код нас, па нико није прстом мрднуо

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Суштински, ај` да се отарасимо русољубља и супротног томе.

Заиста, није ми намера да малициозан будем.

Дакле, шаљеш помоћ. Био ти Хрват или Гречески са Канадерима (нарочито Грци са некада нашим тим зачудним ватрогасним тракторима). 

Углавном. Плаћен ти смештај, храна, војска свеједно даје гориво; ту су и техничари. Уље моторско, хидраулично. Све што треба. Радионица за "други степен" одржавања. Све је ту на располагању.

Хоћу рећи, сви ресурси војске.

Успут, израчунајте колико се може са тим новцем на Иљушину прелетети километара, а колико ће се од Ниш до ОД (објекта дејства) на Сатрој планини прелети.

И све небитно.

Зашто се средства у том и толиком обиму преводе из МФО Мнистарства одбране у полицију?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 6 минута, МилошБГ рече

Колико знам Стара Планина је једним делом у Бугарској, колико знам пожар је у Бугарској и почео и проширио се код нас, па нико није прстом мрднуо

И због тога што Бугараши нису прстом мрднули, онда и ми да не мрдамо па нек погори и оних шест свеукупно човека што живе на обронцима са наше стране.

Заправо, могу да замислим да је тако неко врв  и замислио.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Али и реално јел су Руси рекли да је то помоћ Србији или наши медији? Русе нигде не чух, то што су наши то тако представили то је ваљда наш проблем.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 9 минута, Милан Ракић рече

И због тога што Бугараши нису прстом мрднули, онда и ми да не мрдамо па нек погори и оних шест свеукупно човека што живе на обронцима са наше стране.

Заправо, могу да замислим да је тако неко врв  и замислио.

Имам теорију и за то, просто пожар је био, али све вести које су допирале, изгоре цела Стара Планина, изгоре све, не може се зауставити, дајте помоћ, нема помоћи, голорук народ и онда у једном дану вест Руси стижу да из ваздуха гасе, а после тога да је пожар локализован и то са све оним ресурсима који нису били довољни и људством које је било мало, негде ту нешто не пије воду.

п.с. Руси су споредни у овој причи

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 сат, МилошБГ рече

Али и реално јел су Руси рекли да је то помоћ Србији или наши медији? Русе нигде не чух, то што су наши то тако представили то је ваљда наш проблем.

Nznm. U tom i jeste stvar. I to me i kopka

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Капацитет резервоара ИЛ76 је око 100 тона. Потрошња око 9 тона на час. 
Нисам нашао колико троши при полетању.

22.500.000 RSD = 213.000 USD / 900USD/t = 237t авиогорива / 9t/час = 26 часова лета 

Значи нешто више од два резервоара или 26 часова нормалног лета.

Можда неко може да напраи бољу рачуницу.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

@Србољуб+ Око 45 еура кошта радни сат голоруког занатлије у ЕУ. Колико онда кошта сат обучених пилота и сат авиона попут иљушина?

 

Узгред наша влада је затуцана, требали су Меду назвати, човек би им преко пајпала уплатио....или преко вестерна....оно типа, иде Ана у пошту на жути шалтер да прими лову од Меде.

 

После зове Стејт Меду и каже: "Оооо, меееен! Вај си се заметио, па ми би дали Србима лову?! А Медо би им рек'о: "Плиииз, не долази у обзир. До ју ток то ми? То ми? Не зајебавајте ме, бре, ви сте мени дали дрим, ђе би ја вас у трошак уваљив'о. Ви сте се толико истрошили '99-те године, греота је да се више трошите на Србе"!

 

 

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

@Ćiriličar Потпуно је нормално да платимо гориво и трошкове.  

Како ствари стоје демократизатори из 1999. би да наплате од нас сваки литар горива, килограм експлозива и дневнице. Очекују још да се извинимо. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Управо сада, Србољуб+ рече

Како ствари стоје демократизатори из 1999. би да наплате од нас сваки литар горива,

Naplatili su već....ali satani nikad nije dosta. Da mu decu živu daješ, oće i dušu.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Музички диск „Песме из Старе Србије” представљен је 19. септембра 2020. године, у Српском народном позоришту.

       
      Гости призренских богослова били су хор школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин и састав Фенечки бисери. У програму су учествовали проф. др Валентина Питулић, проф. др Драган Станић, Селимир Радуловић и мр Живојин Ракочевић.
      Свечаност су организовали фондација „Симонида” и Косовскометохијски одбор Матице српске, под покровитељством Градске управе за културу града Новог Сада и Српског народног позоришта.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Hadzi Vladimir Petrovic,
      Ево за почетак, атеизам не би био атеизам без Бога, његов категорички императив је: да Бог не постоји, када се не би бавио нечим што не постоји, ни он сам не би постојао!
      Дакле на један негативан начин он црпи идентитет из Бога, са друге стране према постојећем, бићу, материји, па и укупном свјету се односи позитивно. Чак подржава науку, дакле и метафизику без бога. Вјерује да има неки смисао постојања или да ћемо га некада спознати. 
      Довршени нихилизам, се не бави Богом, он се бави структуром бића и ако безуспјешно, за разлику од атеизма негира било какву везу међу појединачним бићима (јер све су пропале, све су негирале биће), односно исповједа апсурд постојања бивствујућег.
      Другим ријечима историја нихилизма је историја метафизике. А атеизам ипак није филозофија него светоназор - тек једна од "божијих идеологија"
    • Од JESSY,
      питање: Треба ли свима, неконтролисано давати Свето Причешће? питање: Можемо ли неком хришћанину, који има смртни грех забранити да се причести? Ако можемо, на који начин? Треба ли причешћивати хришћане којима смо претходно препоручили да се исповеде, а они приступају неприпремљени? Сва три питања се односе на тешку тему давања Светог Причешћа вернима од стране свештеника. Кажем тешку, јер је са једне стране спојена са питањем одговорности свештеника као пред Богом одговорним за располагање Светим Тајнама, а са друге са савешћу верника, као и са посебним околностима у свакој парохији. Случајева је толико много да се не могу ни предвидети, нити се ο њима може судити истом мером. Сваки човек представља јединствен случај и, по Светом Апостолу Павлу, нико не зна «дубину срца човековог», до сами дух његов. Осим тога, не треба заборављати да је наша вера – вера слободе и благодати, и да сви наши поступци треба да имају у виду само спасење човека, за којег је Христос умро, и за чије је избављење дао Тело Своје, «које се за вас ломи на отпуштење грехова», и Крв Његову, «која се за вас (…) излива на отпуштење грехова», као што се на свакој Литургији понавља. Управо то и јесте циљ Тајне: отпуштење грехова грешницима, а не награда безгрешности.
      С друге стране стоје савети Апостола Павла (1Кор 11, 27-32) и Цркве за припрему пред Причешће, «испитивање», да би нам учешће у Тајни било на корист a «не на суд или осуду». Свете Тајне, наши мислени бисери, не бацају се пред свиње, јер ће их погазити и оскрнавити. Одатле почиње одговорност свештеника.
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Саопштење за јавност, Цетиње, 22. јул 2020. године     Српска Православна Црква у Црној Гори у протеклих годину дана има велики проблем са чињеницом да је у Скупштини Црне Горе усвојен Закон о слободи вјероисповјести, на начин да ова Црква није консултована на ”отворен, инклузиван и институционалан начин” како је то препоручивала Венецијанска комисија и друге релевантне међународне адресе. То је учињено без адекватне јавне расправе и без поштовања процедура уобичајних за доношење закона у овој држави.  Поменути закон има претензију да мимо уставних одредби и других прописа ове земље црквену имовину преведе у државну својину. Поред тога, он је начињен и са намјером да преуређује статус и идентитет Српске Православне Цркве у Црној Гори, а све у складу са неуставним настојањем владајуће партије, више пута јавно и недвосмислено објављене, да жели да формира неку своју ”државну цркву”.   И поред свега тога, Црква је своје бројне примједбе (најприје достављене Влади и међународним институцијама, у обиму од преко деведесет куцаних страна) свела на корекцију свега 6 од укупно 66 чланова, колико овај закон садржи. Ради добра и мира, ради највеће могуће сагласности свих у Црној Гори, подржали смо 90% овог и оваквог законског текста. Онда кад су започели наши мирни и молитвени протести вјерника и грађана и кад је већина православног црногорског становништва отворено и јавно подржала наш став око овог закона, ми смо пред Владу ЦГ изнијели такву компромисну формулацију која тражи измјену три члана која се тичу регистрације цркава и вјерских  заједница, и још три која се тичу третирања власништва црквене имовине. Ова посљедња три (чланови 62, 63 и 64) представљају засебну тематску цјелину и обједињена су истовјетним анти-законским настројењем (кршењем важећих црногорских прописа и судске праксе) и непримјереним убацивањем својинско-правних тема у закон који се тиче вјерских слобода и људских права. Од првога дана кад је овај закон усвајан, па све до данас, било смо мишљења да је брисање сва три ова члана, и замјена бољом, правнички јаснијом и праведнијом формулацијом, минимум свих наших минимума по овом питању. Другим ријечима, опстанак било којег од поменута три члана, сматрамо, трајно би нарушио црногорски правни систем, и Православну Цркву дискриминисао у односу на друге цркве и вјерске заједнице.   Дакле, нити смо икада тражили по сваку цијену да цио Закон буде писан по нашем диктату, нити смо икада били против да се у Црној Гори, држави свих нас, ово питање на уставан и законски начин регулише. Са овим нашим ставом упозната је цјелокупна црногорска јавност, али и амбасаде угледних свјетских демократија, као и институције Европске Уније и Уједињених Нација.   Вјерујемо да је управо на препоруку и утицај међународних институција дошло до дијалога Владе и Српске Православне Цркве у фебруару и марту ове године, упркос почетном ставу овдашњих властодржаца да се о усвојеном закону нема шта преговарати ни са ким, односно да се може дискутовати евентуално само о његовој примјени, али никако о промјени. Почетком марта 2020.г. ипак смо имали понуду Владе да се прича и о промјени законског текста. Тада смо, на првом састанку тзв. експертских тимова, изнијели детаљну аргументацију у погледу брисања поменутих чланова (од 62 до 64) за коју је од стране представника Владе речено да је ”стручна и аргументована”. Ово значи да наши захтјеви по овом питању нијесу били ни антидржавни, ни неутемељени, већ крајње умјесни и, што је најважније, оствариви. Владини експерти су тада примили к знању наше примједбе, и обећали да ће нам на њих одговорити цивилизовано, благовремено и написмено, како смо их и ми њима доставили.   Јако је важно нагласити да том приликом, а ни раније код самог изгласавања Закона, није било помена о проблематичности друга три наша предлога о измјени чланова који третирају питања регистрације. Напротив, речено нам је како ту нико не види неко велико питање – што смо разумјели као природан став. Јер, прије свега, обавезу регистрације за Српску Православну Цркву у Црној Гори (као традиционалну и вјековну Цркву на овим просторима  нијесу предвиђали ни претходни црногорски закони, а друго – регистрација није једина и искључива форма потврде правног статуса неке цркве или вјерске организације у модерној држави, и то зна цио цивилизовани свијет. Али, без обзира на све то, Црква је Влади ЦГ доставила умјесан предлог како да се утврди правни статус Митрополије и свих епархија Српске Православне Цркве у Црној Гори, који је близак претходним законским рјешењима, и који показује да никада нијесмо бјежали од евидентирања (пријављивања) своје дјелатности пред државним органима.   Услиједила су четири мјесеца потпуног ћутања од стране Владе. Од марта до маја, то ћутање донекле можемо да оправдамо трајањем епидемије, иако, с обзиром на важност теме, никако нам није објашњива тотална обустава комуникације са Владом по овом питању. Техничких могућности је свакако било, али одговора Владе није било. Ово нам је још чудније ако знамо да смо састанке од јуче и прекјуче водили у много тежим епидемиолошким условима него што су били у марту и априлу кад је дијалог прекинут. А додатно оптерећење за Цркву причињава чињеница да смо се званично обратили Влади 11. маја, са позивом на наставак преговора – и до прије неки дан, није било никаквог одговора. Морамо се сјетити да је таква била пракса ове власти и током 2019. године, када су мјесеци пролазили у потпуном ћутању и обустави комуникације.   Незванични састанак двојице наших архијереја са предсједником и премијером Црне Горе, боље и да не помињемо, јер је он више протекао у тону расправа о статусу Цркве у Црној Гори (чиме смо још јаче утврђени у ставу да државни врх има антиуставна настројења), него у разговору како да довршимо преговоре о Закону (који, за разлику од претходне,  јесте тема у ингеренцији државних власти). Тадашња наводна понуда да се примјена Закона обустави до одлука Уставног суда или касније Суда у Стразбуру, је вишеструко неутемељена и унијела нам је додатни осјећај несигурности јер: нити Устав дозвољава могућност обуставе дјеловања већ изгласаног Закона; нити је правно извјесна околност одлука Уставног суда (нема јасног рока ни за почетак ни за завршетак његовог дјеловања) који тренутно ради у в. д. стању; нити Суд у Стразбуру дејствује прије него што се Закон почне примјењивати. Дакле, нуђено нам је нешто што нити је реално, нити је самим тим спроводиво.   Нашу објаву да послије Петровдана не желимо преговоре, упутили смо само и једино из разлога што ни тада ни данас нијесмо жељели, да након толико времена стрпљења, чекања и спремности на разговоре – све добије контекст предизборних активности владајуће партије. И данас сматрамо да је то један принципијелан став. Ипак, и поред свега тога, на позив из Владе смо се одазвали, иако је термин за разговоре био вишеструко непримјерен, како због поменутог политичког контекста, тако и због све горе здравствене ситуације (која је, подсјећамо, Влади била разлог за четворомјесечну и једнострану шутњу). А да не говоримо о негодовању великог броја вјерника зашто се под таквим условима уопште прихвата тај позив.   Међутим, вјерни дијалошком и љубавном бићу саме Цркве, узимајући у обзир и најмању могућност да до неког договора ипак дође, пошли смо на разговоре. Надали смо се да нас чека барем наставак онога што смо обуставили у марту. На нашу велику жалост, грдно смо се преварили.   Као да никада ништа нијесмо причали о суштини наших примједби на 6 проблематичних чланова Закона, дочакао нас је предлог да се од фамозна три члана (62 – 64) мијењају само два!? Иако је свакоме јасно да је тај синопсис три антиуставна члана неодвојив, и да задржавање бар једног у изворном облику обесмишљава било какву промјену друга два. То смо исцрпно образложили владиним експертима у обје фазе разговора и сва стручна јавност зна о чему се ту ради. Ни на нивоу принципа, а ни на нивоу практичне употребе оваквог закона у судској пракси, Цркви није прихватљиво да остану формулације записане у одредбама члана 62. Само неко крајње неупућен у тему, а људи из Владе то нијесу, могао би да каже или пита ”Зар Вам је мало што смо промијенили ова друга два члана”? Прописивање ”државне својине” над објектима који су законски уписани на ”треће лице” (у овом случају Цркву), тек тако, законским указом – јесте шамар црногорском законодавству, али и самој Цркви – који нас је и извео на улице, и који не можемо превидјети због намјере Владе да нам половично услиши остале примједбе. И то није никаква ”накнадна памет” или још мање инат – него наша примједба записана на амандману достављеном Скупштини, још у децембру прошле године! Суштина је сљедећа: црквену имовину нећемо отимати онако брутално како смо најприје изгласали у скупштини, али остајемо при основној намјери да је отмемо. Црква сада има већу комоцију на судовима, али ће судови и даље судити по закону који тврди да је некада било – нешто што никад није било!   Али, то би све, можда, могао бити предмет даљих преговора и разговора са неким добронамјеним партнерима, да нас није дочекао захтјев у форми ултиматума ”Ове наше корекције, на које смо пристали – добићете ако се региструјете”!! Баш тако су наступили из експертског тима Владе, на почетку састанка 20. јула.   Прва, од 4 тачке нашег ”Предлога о измјенама и допунама Закона” односи се на измјену члана 24. Тај члан прописује регистрацију, безмало као обавезу за цркве и вјерске заједнице – док ми у предлогу нудимо евидентирање као једнако признату и препознату правну тековину цивилизованог свијета. С обзиром да је мотив наших састанака управо био разматрање простора за промјену законског текста, а никако за безусловну примјену законских одредби – то смо доживјели као нарушавање самог духа нашег састајања и преговора. Садржајно гледано, ни овај Закон, овакав какав је – не предвиђа обавезу ничијег регистровања, нити је појам обавезне регистрације био познат Цркви у ранијим рјешењима црногорског законодавства, иако премијер погрешно тврди да је то била обавеза по претходном закону у којем уопште није ни постојао појам регистрације. Да је постојала обавеза пријаве већ постојећих вјерских заједница, не би се ваљда чекало све до 2010. године да се тако нешто затражи од Митрополије и епархија Српске Православне Цркве, Римокатоличке Цркве и Исламске заједнице. Напротив, могућност (а никако обавеза) регистрације јесте цивилизован институт правне и демократске државе, а овакво условљавање обавезном регистрацијом, јесте само и једино, потврда нама хришћанима – свештенству и вјерном народу, да је ова власт непоколебљива у прогону Цркве и настојању да од ње начини неку државну институцију. А то доживљавамо као атак на секуларно устројство земље, записано у њеном највишем правном акту.   Народски речено и да сваком буде јасно: држава хоће да нас упише и третира као јучерашње, иако смо давнашњи. А тако јучерашњи немамо рашта доказивати да смо ми они који су вјековима градили и одржавали црквену имовину у Црној Гори. Наравно – све се то доказује на суду, али зашто нам ова власт, пред државним судовима и шалтерима, прекраја крштеницу? Води ли то објективном и праведном суђењу или превари? Примјеном сада важеће одредбе члана 24. и довођењем Цркве у ситуацију да ”правно постоји” од дана регистрације, односно да она нема правни континуитет са претходним временом, доводи се у несигурност и она црквена имовина настала послије 1918.г. На тај начин та би имовина представљала тзв ”ничије ствари” и по том основу могла би да пређе у државну својину, нарочито пред неким необјективним судом.   Регистрација се захтијева само од Митрополије и осталих епархија Српске Православне Цркве у Црној Гори, док ће све остале постојеће Цркве и вјерске заједнице (Надбискупија барска, Бискупија которска, Мешихат Исламске заједница, Јеврејска заједница, као и двадесетак других) бити уписане у евиденцију већ постојећих вјерских заједница, а не у регистар. Митрополија и све остале епархије траже само оно што припада и другима – да буду уписане као већ постојеће у евиденцију, а не у регистар, као да се изнова правно рађају.   Залажући се за једнакоправност свих грађана ове земље и подржавајући грађански карактер црногорског друштва и миран суживот свих њених грађана, Митрополија и остале епархије Српске Православне Цркве, будући вјерске установе које окупљају убједљиво највећи број вјерника Црне Горе, не желе ништа више права него што их имају остале Цркве и вјерске заједнице. Оваквим Законом о слободи вјероисповијести то није и не може бити обезбјеђено. Православна Црква и њени вјерници ће бити грубо дискриминисани.   Такође, нетачне су тврдње премијера да је наша Црква избјегавала своје обавезе пријављивања боравка једног броја свештеника, монаха и монахиња који нису држављани Црне Горе, као и пореских обавеза. Истина је, наиме, да су управо државни органи незаконито ускраћивали боравак свештенству и монаштву, што је безброј пута доказано пред судовима ове земље. Што се пореза тиче, треба знати да је Црква уплатила огромне суме пореза свих ових година (пореза на непокретности, пореза на промет непокретности, ПДВ-а, царина…), као и ПИО и здравствених доприноса. То што постоје одређени дугови за личне доприносе није само проблем Цркве већ многих, па и државних, установа при којима ради већи број људи.    Однос према правном поретку ове државе, који је данас проблематизовао и потпредсједник Владе, Српска Православна Црква је показала још у првим данима након референдума одржаног 21. маја 2006. године, када је, подсјећамо, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, већ 26. маја донио одлуку да, управо поводом обнове државности, потврди да Православну Цркву у Црној Гори сачињавају епархије Српске Православне Цркве које дјелују у Црној Гори, а да њихови архијереји сачињавају Епископски савјет. Та одлука је већ 1. децембра 2006. године, од стране тих архијереја, предата на руке тадашњем предсједнику Црне Горе Филипу Вујановићу.   Из свега наведеног, закључујемо, да су јучерашње премијерово и данашње потпредсједниково набрајање ”бројних уступака” и ”крајњих линија компромиса” само један велемајсторски маркетиншки трик, на који – бар ми у Цркви – не можемо да насједнемо. Јер све ово побројано свједочи о политици монолога код владајуће партије; о дијалогу који се, на једвите јаде, врши под разноврсним притисцима, а не од срца и не искрено; и онда о – самим тим – неупотребљивим и половичним рјешењима, на која, најстарија институција овог друштва не може пристати, јер је постојала и у вријеме знавенијих законодаваца од ових данашњих, па није пристајала да поништи саму себе. Укупно узевши, у свим овим преговорима, Влада не само да није дала додатне гаранције за сигурност правног положаја Цркве, већ је својим дјеловањем и невјештим приказивањем чињеница, само појачала утисак свештенства и народа да јој се ништа не може вјеровати.     Из Митрополије црногорско-приморске
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поводом храмовне славе, 14. јула 2020. годне, свету Литургију у храму Светих бесребреника, мученика и чудотвораца Козме и Дамјана при Клиничком цетру Србије служили су  архијерејски намесник други београдски протојереј-ставрофор Бранко Топаловић, протојереј-ставрофор Радивоје Митровић, протојереј Небојша Топлаовић и протођакон Дамјан Божић у молитвеном присуству старешине те светиње јереја Зорана Керезовића и верног народа.     Извор: Инфо-служба СПЦ
×
×
  • Креирај ново...