Jump to content
  1. Плаво Небо

    Плаво Небо

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од marija,
      Krštenje

      Krštenje je Sveta tajna kojom čovek postaje hrišćanin i član crkve. Samo kršten čovek ima pravo na sve ostale tajne i obrede u crkvi. Brojni su običaji vezani za ovu Svetu tajnu, a mi ćemo ovde izneti ono, što je verski potrebno i ispravno, i što je važno za crkvu, počev od samog rođenja deteta
      Po pravilu crkve, trebalo bi da sveštenik čita molitvu porodilji u prvi dan kada rodi dete, zatim u osmi dan posle rođenja, kada se detetu daje ime, i kada postaje oglašeni, i zatim u četrdeseti dan, kada se vrši ocrkovljenje deteta (unošenje u crkvu). Međutim, prilike i okolnosti su u praksi zadržale samo dva momenta vezana za ovu Svetu tajnu, a to su: znamenje i krštenje.
      Znamenje
      Posle nekoliko dana od porođaja, kada majka i dete izađu iz porodilišta, vrši se znamenje deteta. Naime, neko od mlađih ukućana, srodnika ili komšija, odlazi kod nadležnog sveštenika, sa jednom flašom za vodu po znamenje. Sveštenik osveti vodicu, naspe u flašu, stavi u nju jedan stručak bosiljka, i daje detetu ime, koje dete nosi do krštenja. To ime se zove "ime na znamenju". Ovo se vrši u spomen, kada su malog Hrista, odneli u osmi dan u hram i kada je dobio ime. Vodica u flaši se donosi kući, i po narodnom običaju ta vodica se dodaje četrdeset dana u vodu kojom se kupa dete, ili sve do krštenja.

      Krštenje
      Čim dete malo ojača, posle nedelju dve, može se izvršiti krštenje. Crkva preporučuje da se krštenje obavi što pre, jer ukoliko bi se desio nesrećan slučaj, da dete umre nekršteno, nad njim se ne može izvršiti opelo. Krštenje se vrši u hramu ili u manastirima i crkvama gde ima krstionica, a može i u domu roditelja.
      Šta je potrebno za krštenje
      Treba pripremiti krsnicu. Krsnica je platno bele boje, veličine od jednog do jednog i po metra, u koje se dete uvija posle krštenja. Od te krsnice se potom detetu sašije košuljica, benkica ili jastučić za spavanje. Običaj je u nekim krajevima, da kad počne krštenje, dete se zavija u očevu belu košulju sve dok ne bude kršteno vodom. Bela košulja i krsnica simvolizuju nevinost, čednost i bezgrešnost, jer je bela boja simvol čistoće duhovne i telesne. Voda kojom će se dete krstiti može se malo podgrejati, naročito u hladnim danima, da se dete ne bi prehladilo. Posle krštenja, voda se prosipa na mesto gde se ne gazi, ili se izlije uz neki kalem ili u cveće u kući. Kosica koju sveštenik postriže pri krštenju, stavlja se u vosak, pa se i ona stavlja na neki kalem, ili se čuva u kući kao uspomena na ovaj veliki događaj u životu deteta Sveća koja se pali na krštenju, takođe se čuva u kuća kao draga uspomena. Potrebno je i ulje, po mogućnosti maslinovo, kojim se dete pomazuje.

      Majka na krštenju
      Ukoliko se dete krštava pre četrdesetog dana, od rođenja, majka ne može da prisustvuje krštenju, jer se žena četrdeset dana posle porođaja smatra nečistom. Inače, ako se krštenje obavlja posle četrdeset dana, preporučljivo je i poželjno da majka prisustvuje krštenju jer je to veliki dan i za njeno dete i za nju.

      Vreme krštenja
      Imajući u vidu, da svečani događaj krštenja prate obavezno i gozbe, dakle, pripreme svečanog ručka, crkva preporučuje, da se krštenja obavljaju u dane kada se mrsi, a u protivnom, ako se krštenje obavlja uz post, obavezno treba spremati posnu hranu. Veliki greh čine oni roditelji, koji za tako važan i veliki dan i događaj svoga deteta, uz post pripremaju mrsnu hranu, i tako vrše javnu sablazan i navlače prokletstvo na sebe i svoje nedužno dete. Inače, krštenje se može izvršiti u svaki dan, i u svako doba dana i noći. Dobro je ukoliko se može krštenje obaviti praznikom da se dete i roditelji taj dan pričeste, ukoliko nije u onih prvih četrdeset dana, kada majka ne sme u crkvu.
      Kum na krštenju
      Pored sveštenika koji krštava, važan činilac i važna ličnost na krštenju jeste kum. Kum daje ime detetu. On je svedok krštenja i duhovni otac deteta, koje se krštava. Zato kum mora biti pravoslavne vere, kršten, čistoga i moralnoga života, mora biti punoletan, dakle, telesno i duhovno zrela osoba, i da ima fizičku mogućnost da učestvuje u svetoj tajni krštenja. Roditelji ne mogu biti kumovi svojoj deci, a takođe i monasi ne mogu kumovati na krštenju. Kum na krštenju se u ime deteta odriče satane, i sjedinjuje sa Hristom, čita, odnosno, ispoveda simvol pravoslavne vere u ime kumčeta. Zato je njegova dužnost, da u daljem životu brine o verskom vaspitanju svoga kumčeta. U našem narodu je zbog toga institucija kumstva na velikoj visini. Narod ne kaže uzalud: "Bog na nebu kum na zemlji".
      Krštavanje odraslih
      Iz poznatih razloga, u poslednjih nekoliko decenija, ostalo je dosta nekrštenih osoba u našem narodu. Danas, srećom, mnogi se interesuju za svoju veru i crkvu, i žele da se krste. Šta je važno kada je u pitanju krštenje odraslih osoba? Važno je najpre to, da osoba koja želi da se krsti, želi to iskreno i po slobodnoj volji. Zatim, treba da se upozna sa osnovnim istinama svoje vere, i da na svome krštenju ona čita simvol vere, a ne kum, kao kod dece. Takođe, treba da se pripremi za krštenje, tako što će postiti bar sedam dana, i posle krštenja primiti pričešće. Odrasli takođe treba da imaju kuma. Crkva je snishodeći prema odraslima, primenila praksu, da se odrasli mogu krstiti i oblivanjem vode, a tamo gde ima krstionoca i gde se vrši pogruženje, postoje svlačionice i specijalne bele haljine u koje se oblače odrasli.
      Krštenje u nuždi
      Ako se desi, da dete u slučaju bolesti, dođe u životnu opasnost, vrši se tzv. krštenje u nuždi. To krštenje može da izvrši svaka krštena osoba na sledeći način:
      Dete se polije, ili pokropi vodom i govore se reči: Krštava se sluga Božji (ime) u ime Oca Amin, i Sina Amin, i Svetoga Duha. To je formula krštenja, koju posle sveštenik, ako dete ostane živo ne izgovara, a sve ostale molitve i radnje vrši po poretku.
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Ова преподобномученица Параскева живљаше у време цара Антонина. Она се роди у Риму од хришћанских родитеља Агатона и Политеје који ревносно држаху заповести Господње. Пошто беху бездетни они се непрестано мољаху Господу да им да једно дете. А Господ који твори вољу оних који Га се боје дарова им женско чедо, коме они на светом крштењу дадоше име Параскева, пошто се роди у петак.  
      Од малена посвећена Богу, Параскева би од мајке своје научена хришћанској вери и одгајена у њој. А када се научи књизи, света Параскева стално читаше Свето Писмо. Бавећи се пак много у цркви, она се одаваше светој молитви. Када светој Параскеви умреше родитељи, она све своје имање раздаде сиромасима, па се замонаши. Као монахиња она још са већим жаром ревности проповедаше веру у Христа, јединог истинитог Бога, и многе незнабошце приведе Господу Христу, иако у то време Христова вера беше крваво гоњена од римских власти. Неки злобни Јевреји оптужише свету Параскеву цару Антонину због проповедања забрањене вере, говорећи: једна жена по имену Параскева проповеда Исуса, сина Маријина, кога претци наши распеше.   Чувши то, цар нареди да Параскеву доведу пред њега. Посматрајући је, цар би поражен и одушевљен њеном мудрошћу и лепотом. И рече јој: девојко, ако пристанеш на мој предлог и принесеш жртву боговима, постаћеш наследница многих дарова и добара; ако пак не пристанеш, знај, предаћу те на многе муке. – На то светитељка неустрашиве душе одговори цару: Не било тога да се икада одрекнем Христа Бога мога! Јер, као што каже пророк Јеремија, богови који не створише небо и земљу, истребиће се са земље.   Запаливши се јарошћу, цар нареди да се усија гвоздени шлем и метне на главу светитељки. То би учињено, но светитељка остаде неповређена, јер је сачува божанска роса. Због овог чуда многи незнабошци тог часа повероваше у Христа. – Затим нареди цар да се велики казан напуни зејтином и смолом, па да то проври на јакој ватри. Када то би урађено, цар баци светитељку у тај казан. Светитељка стајаше усред казана неповређена. Гледајући је тако неповређену, цар јој рече: Параскево, попрскај ме тим зејтином и смолом, да видим да ли пеку. – Светитељка захвати руком зејтина и смоле и баци цару у лице, и овај одмах ослепе. Ослепевши, цар стаде громко запомагати: Смилуј се на мене, слушкињо Бога истинога, па ћу и ја поверовати у Бога кога ти проповедаш. – Света мученица се помоли Богу и поврати вид цару. Стога поверова у Христа цар и сви телохранитељи његови, и примише свето крштење у име Свете Тројице.   Изишавши из Рима, света Параскева прохођаше градове и села проповедајући Еванђеље Господа Христа. Тако дође у један град у коме беше кнез неки Асклипије. Изведена пред њега, она призва име Господа Христа, прекрсти се и изјави да је хришћанка, и објави да је Христос Бог неба и земље. Када то чу, кнез Асклипије се смути, па је посла к једној страшној змији која живљаше изван града у пећини, којој обично бацаху осуђене на смрт да их поједе. Када света мученица дође тамо, змија је угледа, па страховито зашишта, и отворивши уста испусти много дима. А светитељка приближивши се змији рече: „Дође, о звери, гнев Божји на тебе!“ И дунувши на змију она је закрсти. Јекнувши страховито, змија пуче на два дела, и црче. Видевши ово чудо, кнез и сви што беху с њим повероваше у Христа.   Отпутовавши одатле, светитељка дође у други неки град, у коме кнезоваше неки кнез Тарасије. Када овај дознаде за светитељку, изведе је преда се на суд. И упита је о вери. Она изјави да је хришћанка и да је Христос истинити Бог. Кнез је због тога баци у један котао пун зејтина, смоле и олова, па нареди те запалише ватру испод котла. Но анђео Господњи сиђе и расхлади котао и све у њему, те тако мученица Христова остаде неповређена. И на многе друге муке стави је овај бездушни тиранин, али не могаде поколебати чврсту веру њену. Стога јој напослетку одсече чесну главу њену, и победоносна душа блажене одлете у вечне обитељи небеске.     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Slobodan Milošević,
      Молебан за успешну обнову Дохије и Игуменарије.
      У Хиландару је у недељу, 2. августа служен молебан за Богом благословен и успешан почетак обнове манастирских конака Дохије и Игуменарије са параклисима Светог Димитрија и Светог Саве Српског. Тиме је обнова Хиландара од последица великог пожара из 2004. године ушла у завршну фазу.
       
      Пројекат обнове овог дела манастирског утврђења је одобрен од стране надлежне грчке службе КеДАК 15. јуна 2020. године.
      У оквиру манастирског комплекса конструктивно најлошија ситуација је у његовом југозападном делу. Ову област чине објекти од куле Св. Ђорђа до Дохије (укључујући и ове објекте) и у њу би требало укључити и другу припрату Саборног храма. Заједнички проблем на свим овим објектима су деформације на конструктивним елементима, изазване проблемима на темељима и земљишту испод објеката. У току обнове, ове зоне, 2020. године, неопходно је санирати проблеме на темељима и другим конструкцијама свих ових грађевина, јер су они и били главни узрок пожара 2004. године.
      Објекти који су предмет овог пројекта су последњи из изгореле целине манастира а такође представљају и место одакле је пожар потекао (објекат Игуменарије). Налазе се у старијем делу манастирског комплекса. Игуменарија је део средњовековне целине из времена Св. Саве и Св. Симеона (почетак 12. века), док Дохија представља његово прво проширење, највероватније из периода пре великог грађења (крајем 13. и почетком 14. века) у време Светог Краља Милутина.
      Дохија, Игуменарија и параклиси.
       

    • Од Slobodan Milošević,
      СВЕТА ЗЕМЉА, храм у славу Свете Марије Магдалене, руски храм поред Јерусалима.
      Света Марија Магдалена моли ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТА да спасе наше душе.
      АМИН.
       
    • Од александар живаљев,
      Света Софија ипак постаје џамија
      Иако је турски председник Реџеп Тајип Ердоган 8. јуна изјавио да ће прво сачекати одлуку Државног савета (највиши Управни суд) и тек након ње донети одлуку о статусу Свете Софије нису престајали да се у јавности појављују различити ставови по том питању, као и неке тенденциозне информације. Тако се половином јуна могла прочитати вест да се већ врше припреме за реконверзију у џамију, док су поједини провладини медији писали о томе како ће се прва молитва одржати 15. јула, на годишњицу неуспелог државног удара.
      Министар правде Турске Абдулхамид Гул је рекао да земља треба да „сломи ланце“ на Светој Софији тиме што ће бити отворена за молитву и да се тaко испуни воља султана Мехмеда II Освајача. Он је додао да је то питање националног суверенитета и да то није међународна брига. У изјавама турских политичара могло се чути да је право да се изврши конверзија „стечено мачем“, а за које турски исламски теолог Ихсан Елиачик тврди да нема утемељење у Курану. Према мишљењу антрополога Тугбе Танери Ердемир, Света Софија је нека врста талисмана за турске исламисте, а има оних који верују да сви проблеми Турске проистичу из тога што је музеј, а не џамија.
      Наиме, Ердоган се суочава са бројним потешкоћама, растом инфлације и незапослености, јер је због проглашене пандемије знатно успорена турска привреда која је од претходне године у рецесији, док је Турска увучена у скупе и сложене ратне операције у Сирији и Либији. Због свега овога опада подршка његовој партији, па би конверзијом могао, бар на неко време, да поправи своју нарушену позицију. Према неким испитивањима јавног мњења у Турској спроведених половином јуна, 73,3% грађана је било за то да се Света Софија прогласи џамијом, док је свега 22,4% одговорило са не. Занимљиво је да се међу онима који су за промену не налазе само бирачи АКП, већ и опозиционе просекуларне Републиканске народне партије. То је разлог што неки питање статуса тумаче и као покушај дискредитације опозиционог градоначелника Истанбула, Екрема Имамоглуа. Сам Имамоглу је изјавио да сад није време да се о том питању расправља, јер Турска има великих економских проблема.
      Међу бројним изјавама које су се тицале питања статуса Свете Софије доста пажње привукла је, најблаже речено, контроверзна и од стране неких Јермена критикована, изјава Јерменског Патријарха у Истанбулу Сахака II Машалиана од 12. јуна, да треба да буде дом молитве, али да се унутар џамије обезбеди простор и за хришћане.
      Синод Грчке архиепископије позвао је да Турска задржи статус кво истакавши да је вредност овог споменика „универзална, јер хришћанство има наднационално и универзално зрачење“ и да „се на јединствен начин изражава хришћанска концепција врховног добра и лепоте“, те да ће било каква промена изазвати протест и фрустрацију код хришћана широм света, као и нанети штету Турској на много начина.  Архиепископ Јероним је накнадно изјавио да верује да се Турци неће усудити да то учине. Против су и римокатолички бискупи у Турској, али су се оградили ставом да је на властима да одлучују о томе.
      На критику је наишло и дуго ћутање Патријарха Вартоломеја, иако се он у више наврата (2013, 2014. и 2017) изјашњавао против промене статуса. У последње време, по некима закаснело и млако, он се обратио још два пута. Прво је у изјави за Вашингтон пост (23. јуна) изјавио да је шокиран и погођен Ердогановим изјавама, а потом је крајем месеца упозорио да промена може да унесе поделе „јер ће разочарати милионе хришћана широм света“ и довести до раздора између ислама и хришћанства. Иако блага, изјава патријарха је у неким турским националистичким круговима протумачена као најава напада на муслимане.
      Са нестрпљењем се чекала пресуда Државног савета по жалби Асоцијације за подршку антиквитетима и животну средину, али је 2. јула након свега седамнаест минута дугог претреса, саопштено да ће одлука бити објављена тек за петнаест дана, као и да Ердоган може да обави конверзију путем декрета. Без обзира на одлуку суда, а можда и на коначну одлуку о статусу, не би било изненађење да у Светој Софији буду одржане молитве, као што су шпекулисали неки медији. Према неким написима, Ердоган је већ дао инструкције да се изврше припреме о годишњици неуспешног државног удара.
      Најава да се то може десити изазвала је додатне негативне међународне реакције црквених кругова, влада, различитих невладиних организација и бројних стручњака, док је Министарство иностраних послова Турске било доста оштро према свим критикама.
      Против се поново огласила и Грчка изјавом министарке за културу Лине Мендони, да Турска оживљава „фанатично националистичко и верско расположење“ и ставом да се одлука о статусу не може донети без сагласности УНЕСКО. Са тим се сложио и заменик директора УНЕСКО Ернесто Отоне Рамирез. Тензије су додатно порасле након изјаве државног секретара Мајкла Помпеа од 1. јула, да САД „захтевају од Владе Турске да Свету Софију сачува као музеј“. Турску је подржо први човек Исламске организације Малезије Махмуд Азми Абдул Хамид, твитом да „Аја Софија треба да се поштује као џамија“, додавши да се „права муслимана константно оспоравају“. Заменик председника Европске комисије Маргаритис Схоинас изјавио је да је „Света Софија глобални симбол мирног суживота религија и култура“, као и да ће Европска комисија о питању Свете Софија саопштити коначан став након одлуке турске Владе“.
      Руска страна се показала најагилнијом по овом питању. Министарство спољних послова Руске Федерације је саопштило да се очекује избалансирана одлука по питању статуса. Mитрополит Иларион, први човек Одељења за спољне црквене послове Московске патријаршије, поново се огласио 3. јула оштријим ставом. Он је тада рекао да се не можемо враћати у средњи век и да би „у садашњим околностима овај чин био неприхватљиво кршење верских слобода“.
      Патријарх московски и све Русије Кирил изјавио је потом да угрожавање Аја Софије представља угрожавање целокупне хришћанске цивилизације, а самим тим и руске духовности и историје. Портпарол Кремља Дмтриј Песков саопштио је да Русија сматра да је то унутрашње питање Турске, али да се нада да ће власти добро размотрити каква ће бити одлука. Огласила се руска Дума са поруком турским парламентарцима да „темељно проуче насталу ситуацију и покажу мудрост приликом доношења одлуке“. Ако се узме у обзир да је ће одлуку о коначном статусу донети сам(о) Ердоган, тешко је поверовати да ће овај апел имати одјека међу посланицима централизовано устројене АКП. Нешто оштрији био је заменик шефа Комитета Државне думе Русије за питања Заједнице независних држава (ЗНД) Константин Затулин, који је изјавио да промена статуса Свете Софије из музеја у џамију личи на покушај турских власти да врате свет у средњи век. Очекује се и реакција руског министарства спољних послова.
      Оно што је такође упадљиво, да сем митрополита Илариона, Синода грчке цркве, Владике Сергија бихаћко-петровачког, румунског патријарха Данијела, и јерусалимскогн патријарха Теофила и поменутих изјава патријарха Вартоломеја, те руског патријарха Кирила и појединих неформалних група теолога, за сада, јерарси осталих помесних православнх цркава нису уопште реаговали.
      У изјави од 3. јула Ердоган је одговорио да су критике, упућене од стране САД, Русије и других, директно мешање у суверенитет Турске и да нико нема права да се меша у питања турских светиња. Потезање питања суверенитета служи за мобилизацију гласача, поготово у контексту затегнутих односа са Грчком у источном Медитерану. Председник највеће опозиционе Републиканске народне партије (ЦХП) Кемал Киличдароглу у интервју од 4. јула рекао  је да не налази логику у увећавању проблема и заоштравању на међународној сцени у Ердогановим поступцима по питању Свете Софије, већ да ако жели он може само да донесе декрет, али да они (ЦХП) неће томе приговорити у циљу добијања гласова.
      Света Софија има велику политичку тежину и уколико дође до промене тај процес неће бити могуће преокренути. Питање статуса Свете Софије, може се рећи надилази АКП, као и самог Ердогана, али и било коју политичку странку. Немогуће је рећи да ли ће се Ердоган због добрих међународних односа одрећи заговарања ове идеје пред домаћом јавношћу од које му, пре свега, зависи и останак на власти. Евентуално позитивна одлука би се могла тумачити, према писању Гардијана, и као јасан сигнал како се земља окреће од Запада ка неоосманској судбини. Eрдоган се толико одлучно и јасно изражавао у корист одлуке о промени у џамију да би евентуално одустајање свакако нанело њему много политичке штете и практично значило, политичко самоубиство. Уколико његова одлука буде негативна, питање статуса ће и даље бити актуелно, јер је својим делима у последњих неколико месеци Ердоган дао само ветар у леђа исламистичким и националистичким групама и партијама да од те идеје не одустану. Исламисти фокусирањем на Свету Софију и даље желе да нагласе надмоћност ислама над хришћанством.
      У отвореном, али одмереном, писму од 2. јула против промене се изјаснио и велики број византолога и османолога. Они су позвали турске власти да наставе са традицијом одговорног управљања спомеником и рекли да је потребно очување историјског ткива и стална видљивост уметничких дела свих периода, одговорно управљање масовним туризмом и заштита од земљотреса. Наиме, турске тврдње да ће чувати Свету Софију као део светске културне баштине, упркос неспорним улагањима, наилазе на сумњу с обзиром на занемаривање осталих споменика византијског наслеђа (недавно се обрушио део Теодосијевог бедема у Истанбулу јер није био одговарајуће обезбеђен).
      И управо се уместо питања статуса, питање бриге о самом споменику за стручњаке поставља на прво место. Наиме, постоји бојазан да ако би објекат поново постао џамија да би била занемарено очување самог споменика, јер би се Дијанет (Директорат за верске послове), који би у том случају руководио објектом, бавио  више промоцијом ислама, него конзерваторским послом. Једино би, према поменутој Тугбе Танери Ердемир, озбиљно залагање самог Ердогана могло да обезбеди услове за заштиту по највишим стандардима. Поставља се и питање шта Ердоган жели да остави као своје наслеђе, као нешто по чему би био запамћен и да ли он сам можда жели да буде у историји препознат као султан Мехмед Освајач, иако је неоосманска политика на многим фронтовима доживела пораз, али се ратови ипак још увек воде непосредно, војном силом, или посредно, меком моћи.
      Света Софија поново џамија
      У петак 10. јула, након што је текст предат у штампу, врло брзо по одлуци Државног савета којом је поништен декрет о претварању у музеј, турски председник је потписао указ којим је Свету Софију прогласио џамијом. Ердоган је позвао све да "поштују одлуку турског правосуђа и извршних органа" и рекао да је суверено право Турске како ће Аја Софија бити коришћена. На појединим протурским твитер налозима већ пише „Султан Ердоган, други Освајач Истанбула“. Он је најавио да ће прве молитве бити одржане 24. јула. На тај дан потписан је Лозански споразум 1923. године који Ердоган све више доводи у питање.
      Данко Страхинић
      Објављено у листу „Православље – новине Српске патријаршије“ број 1280. од 15. јула 2020.
       
×
×
  • Креирај ново...