Jump to content
Тражитељ

У сусрет 31. октобру: "Хелоуин" није "Ноћ вештица" већ "Вече Светаца"

Оцени ову тему

Recommended Posts

Haloween je originalno/izvorno hrišćanska proslava blagdana Svih Svetih (Název vznikl zkrácením anglického „All Hallows' Eve“, tedy „Předvečer Všech svatých“) koju su irokeltske misije tj. irokeltski misionari Sveti Patrik, Sveti Beda Časni itd. prenijeli u Irsku iz Rima. Tek u 19. vijeku u doba nacionalnog irskog preporoda se Haloween počeo povezivati sa Samhainom, no, ozbiljni istoričari takve teorije smatraju romantizirajućim pseudohistorizmom. Dakle ko vrijedja taj praznik nazivajući ga praznikom vještica vrijedja i uspomenu na sve pravoslavne svetitelje, ravnoapostole irske i britanske koji su taj običaj slavljenja svetkovine svih Svetih prenijeli iz tada kako vi rado naglašavate, još pravoslavnog Rima do britanskih ostrva i Irske. Radije se prvo bolje informujte.

https://en.wikipedia.org/wiki/Twelve_Apostles_of_Ireland

https://cs.wikipedia.org/wiki/Beda_Ctihodný

https://cs.wikipedia.org/wiki/Svatý_Patrik

https://cs.wikipedia.org/wiki/Halloween

Původ svátku[editovat | editovat zdroj]

Zvyky Halloweenu se rozvinuly v Irsku na základě zvyků oslavy svátku Všech svatých, který byl přenesen do Irska z Říma. Opírají se o původně židovskou tradici slavení svátků již od předchozího večera, neboť Židé počítali začátek dne již předchozím západem slunce. Vystěhovalci zvyk přenesli v 19. století do USA, kde se všeobecně rozšířil, a odtud ho s expanzí americké kultury přejímaly další země.

V době irského národního obrození se kolem roku 1830 rozšířil názor, že Halloween vznikl z předkřesťanských keltských tradic, např. svátku Samhain. Toto pojetí přijal i etnolog James Frazer, který Halloween v knize Zlatá ratolest popisuje jako pohanský svátek s tenkou křesťanskou slupkou. Podobné romantické teorie se dodnes často citují, jsou však považovány za překonané.[1]

CS.WIKIPEDIA.ORG

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 минута, Broken рече

Не знам ни ја али мени ово делује као да је писала нека исфрустрирана особа која само чека повод да неког нагрди. Иако споља изгледа да јесте ја овде не видим православни дух...у објави те мајке.  Чим неко крене да ми помиње Светог Луку у вези са Ноћи вештица изнервирам се. Пуно људи није ни знало кад се обележава Свети Лука док се није код нас појавио Хелоувин. Као што нисамо знали ни кад је Свети Трифун.

Што не видиш православни дух, не разумем?

Share this post


Link to post
Share on other sites

За оне који повезују данашњи Хелоуин са празником Свих светих питање шта у сценографији и иконографији је хришћанско, римокатоличко?  И не само у сценографији и иконографији, него и суштински, садржајно. Која од бабарога, вештица, вукодлака представља ког светитеља? Иду ли костимирана деца пре или после свог "игроказа" у цркву на службу? Итд. итд.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 6 минута, Родољуб Лазић рече

За оне који повезују данашњи Хелоуин са празником Свих светих питање шта у сценографији и иконографији је хришћанско, римокатоличко?  

A šta je u samoj scenografiji i ikonografiji Badnjaka i krsne slave čisto hrišćansko i pravoslavno? Apostoli znali za slavski kolač? Grci palili badnjak?  Mješaš sam praznik sa hristijaniziranim narodnim običajima.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, Zayron рече

A šta je u samoj scenografiji i ikonografiji Badnjaka i krsne slave hrišćansko i pravoslavno? Apostoli znalim za slavski kolač? Grci palili badnjak?  Mješaš sam praznik sa hristijaniziranim narodnim običajima.

Прво, бадњак је црква прихватила, он се ложи и у цркви и у дому, дала му је хришћански смисао. Такође и славски колач. Можеш прочитати колико хоћеш текстова на ту тему.

Друго, а може бити и прво, ниси одговорио на моје питање, него си поставио питање. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, RYLAH рече

Не бих могао да ти објасним, не говоримо изгледа исти језик.

Не видим како твоја способност да објасниш значење речи коју си употребио зависи од тога да ли говоримо истим језиком.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Родољуб Лазић рече

Не видим како твоја способност да објасниш значење речи коју си употребио зависи од тога да ли говоримо истим језиком.

Знам да не видиш, управо зато што не говоримо истим језиком.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 36 минута, Родољуб Лазић рече

povodom vaše sugestije

Древна српска православна реч - сугестија. :) Ако је сугестија онда није обавеза, ако ја добро разумем. Сад, ако школа не обавезује дете да учествује у томе онда чему оволика драма и потреба да се сопствено дете штити и да се обраћа " višim instancama i zaštitniku građana" ?

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, RYLAH рече

Знам да не видиш, управо зато што не говоримо истим језиком.

Говоримо, говоримо, него ти не разумеш, изгледа, самог себе.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Родољуб Лазић рече

Говоримо, говоримо, него ти не разумеш, изгледа, самог себе.

До мене је, можда није до тебе. Немој да се секираш, дешава се свима понекад :))) 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 42 минута, Родољуб Лазић рече

Прво, бадњак је црква прихватила, он се ложи и у цркви и у дому, дала му је хришћански смисао. Такође и славски колач. Можеш прочитати колико хоћеш текстова на ту тему.

Друго, а може бити и прво, ниси одговорио на моје питање, него си поставио питање. 

Crkva je hristijanizirala već postojeći paganski slovenski običaj. To sam i rekao. Inače ovakav Haloween nakon što je sa britanskih ostrva i Irske prenešen u USA i Kanadu, vratio se nazad obogaćen još hispanskim, meksičkim običajima. Sama haloweenska koleda (trick and treat) je bila poznata još iz Evrope ali te tikve su mislim hispanski uticaj. Radi se kompilaciji običaja.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Marko Radaković je to dobro sumirao otprilike ovako: ko hoće da slavi Noć veštica - samo napred, ali teško taj praznik možemo spojiti sa Pravoslavnim Hrišćanstvom.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, Broken рече

Древна српска православна реч - сугестија. :) Ако је сугестија онда није обавеза, ако ја добро разумем. Сад, ако школа не обавезује дете да учествује у томе онда чему оволика драма и потреба да се сопствено дете штити и да се обраћа " višim instancama i zaštitniku građana" ?

 

 

Оставио сам отвореним, ако се добро сећам. Али ми не делује ни логично да све то пише и у таквом тону, ако је само сугестија. Али и ако је сугестија, који је интерес, мотив ШКОЛЕ да организује ту прославу и да родитељима и деци упућује сугестије? 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Дејан,
      Данас када се говори о врлинама као дејствима (енергијама) које бивају у природном кретању човекове воље, обично се размишља на моралистички начин. Дакле, врлине се гледају као одређена својства која треба да имамо да би нас Бог више волео и да бисмо задобили спасење као награду. У том контексту и се и страсти гледају као особине човека које Бог не воли и због којих ће нас казнити, па их избегавамо да бисмо ”били бољи” и да би нас други више ценили. У таквом размишљању људи обично пре или касније осећају отпор према Божијем ауторитету и на Бога почну да гледају као неког деспота који прави каталог прихватљивих и неприхватљивих начина понашања и у зависности од тога како се ми понашамо нас награђује или кажњава. Данашњег човека који је посебно развио једно болесно-самољубиво осећање бунта према било каквом ауторитету и који апсолутизује слободу до анархије овакве мисли одводе у још већи бунт и живот у греху, при чему се саме страсти и грех прихватају као саставни део наше природе. Од Цркве се у таквој ситуацији очекује да ”хуманизује” своја правила и прилагоди их палом човеку, јер су тобоже древни оци и светитељи живели у неком другом времену. Претварање хришћанства у једну идеологију анархичне радости у којој нема ни одговорности, ни поретка који гради љубав је отворено фалсификовање наше вере. На хришћанском западу то већ увелико видимо, што се одразило и у уметности где је, како приметио један православни писац, Христос Пандократор замењен сладуњавим и насмејаним Исусом који је ”пун разумевања за наше ситне слабости”.
      Блуд као и све друге страсти нису дејства која долазе из природног настројења човекове воље. Поседовање репродуктивних органа и полног нагона за размножавањем није начин постојања који је намењен човеку за вечност, већ је саставни део наше природе у којој живимо у овом садашњем стању. Пре-падно стање човека је било тако да није било полног размножавања какво нам је сада познато, нити икаквих страсних покрета. По учењу једног броја отаца Бог је наменио човеку размножавање на другачији начин, а по другима Човек није постојао као после-падна индивидуа и био је ближи оној реалности будућег постојања у којој ћемо сви бити истовремено и многи и један у Христу. 
      Ово је јако комплексна тема, али за нас је важно да разумемо да страсна пожуда са свим маштаријама и помислима није природни начин човековог постојања, а још мање ралност која ће постојати у будућем веку. Према неким богословима полни нагон је последица човекове жеље да себе обесмрти тако што верује да ће његови потомци продужити његово биолошко постојање. Оно се наравно продужује у виду генетског наслеђа који се преноси, али личност сваког појединог човека или жене се не продужује у њиховој деци и то је трагика човекове жеље да биолошки задобије вечност без Бога. Блуд је деформисани природни полни нагон који нема за циљ ни продужење сопственог постојања, већ искључиво жељу за уживањем са свим својим разним девијантним облицима (који неретко подразумева понижавање других и њихово коришћење за сопствени ужитак). Зато живот у блуду не само да не јача човекову способност за заједницу са другим, већ још више изолује човека у свом самољубљу и отуђује га од аутентичног односа са другима, одводећи га још даље од Бога у самоизолованост и духовни мрак.
      Човек савладан овом страшћу скрнави своје тело које је позвано да буде храм Духа Светога (1Кор 6.19-20) а душевним делом своје личности губи способност за здраву заједницу. Љубав која долази од блуда, није зато љубав према другоме, већ псеудо-љубав којом ”љубећи” друге љубимо сами себе. Зато они који су савладани овом страшћу не желе заједницу као обавезу и одговорност, што је нормално за природну љубав човека и жене, него траже живот у лажној-слободи која је ништа друго него анархија. Не треба помињати колико живот без обавезе и одговорности деградира човека и уводи га у велике проблеме из којих тешко налази излаз (нежељена трудноћа, полне болести, разбијање породице, бол који се наноси ближњима). Блудна страст деградира човека до те мере да он или она после нису у стању да живе у здравој породичној заједници јер другога доживљавају као пројекцију свог самољубивог и болесног ЈА. Колико живот у блуду отвара врата за друге страсти не треба говорити. Све страсти као неприродни начин кретања човекове воље су узајамно повезане и хране једна другу, и зато се не може борити против блуда ако се не бори и против осталих страсти.
      Супротно стање блуду јесте целомудреност. Целомудреност не значи неопходно живот у целибату, већ обухвата и одговоран и честит живот у брачној заједници где се полни нагон који би иначе био усмерен ка уживању преображава у саможртвени однос љубави према супружнику или супружници и посебно према деци. Целомудрен брак зато природно води ка љубави према Богу и вечно ће се наставити изнад контекста брака, који неће постојати у вечности. Црква је увек посебно поштовала девичанство као начин живота будућег века, али никада није забрањивала брачну љубав. Највећи пример живота у девствености дао је сам Господ који је будући Бог постао човек и самим својим животом показао да у будућем веку неће бити ни мушког ни женског (уп. Мт. 22.30). Апостол Павле нам у 1Кор глава 7 даје важне савете у овом погледу и помиње значај девичанства, али не као норму понашања за све, већ као модел живота који своје коначно исходиште има у есхатологији. Зато брак и девственост нису супротстављени јер хришћански брак који је благословен као икона љубави Христа према Цркви заправо води ка есхатолошкој целомудрености у којој неће бити полова. 
      Из свега овога је сасвим јасно да живот у било којој врсти блуда, било предбрачног или прељубе у браку, а посебно разни девијантни облици блудне страсти деградирају човека као личност и отежавају његово спасење, односно вечну заједницу љубави у Богу. Овде треба направити разлику. Блудне жеље и помисли као последица пале човекове природе нису саме по себи грех уколико се човек против њих бори целомудреношћу и трудом у врлини, посебно молитвом која сасеца страсне помисли и оздрављује ум човека враћајући га у његово богомдано стање. Међутим, у складу са том логиком и блудни грех није ни само конкретно учињено блудно дело, већ и стање у коме човек свесно прихвата и подстиче пожудне мисли и фантазије ради личног задовољства. Зато Господ и каже ”А ја вам кажем да сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је починио прељубу у срцу своме” (Мт. 5.28) У аскетској традицији наше Цркве разликују се просте помисли од сложених, тј. оних у којима се поред самих помисли присаједињује и грешна жеља праћена фантазијама, што се најчешће завршава и са самим грехом у делу. 
      Млади хришћани зато треба да озбиљно размишљају о томе да су позвани да заживе аутентичном љубављу према ближњима и да предбрачним полним односима олако не ризикују да кроз пожуду себе учине неспособним за одговоран живот касније у браку. Неодговоран и ”либералан” однос према овом питању, а све под изговором да људе под сваку цену треба сачувати у Цркви и не наметати им тешка бремена, води до све већих компромиса, па се онима који живе у отвореном греху дозвољава учешће у Евхаристији, а све под оправдањем да никоме не треба да судимо. Упозорити некога ко ризикује да изгуби вечни живот и да се грехом отуђује од Бога није осуђивање, јер би онда свети оци који су о томе много писали сами били судитељи ближњих. Схватање слободе у Христу као анархије у којој више нема ни правила ни поретка, већ нека апсолутна и само-умишљена ”љубав” један је од најозбиљнијих проблема у животу Цркве нашег времена, али то је тема о којој се може посебно говорити.
      Архимандрит Сава Јањић
      ИЗВОР
    • Од Логос,
      „Контакт између Цркве и државе постоје свакодневно, али институционални дијалог о закону о слободи вјероисповјести, у смислу дијалога са радном групом за израду закона није почео“, поручио је протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, координатор Правног савјета Митрополије црногорско приморске.       Он је гостујући у емисији Клуб А са Иреном Татар објаснио да су контакти, као и сваки разговор добри, међутим то се не може дефинистаи као дијалог.   „Дијалог о закону значи субјекти вјерске слободе са једне стране, експерти поред њих, представници цивилног сектора са друге стране и преко пута радна група Владе Црне Горе. То је дијалог. Митрополија је још прије пар мјесеци, одмах након усвајања Мишљење Венецијанске комисије, званично обавијестила Владу Црне Горе да прихвата и да је отворена за дијалог и да је именовала своје представнике за дијалог о том важном питању.“   Даље је објаснио да је свако људско право универзално и припада сваком човјеку у сваком времену, свакој епохи, на свакој тачки земљине кугле, али да ниједно људско право не може да буде политичко питање:   „Ако се вратимо на то, да то буду политичка питања, онда ћемо да се вратимо у најгора времена људске прошлости. Сматрам да је од једне врло јасне и прецизне ствари, какво је право на слободу вјероисповијести, направљено класично политичко питање у Црној Гори и то је оно што забрињава“, оцијенио је координатор Правног савјета Митрополије црногорско приморске.   Подсјетио је да годинама указује да се Предлог закона и уопште законски акт о слободи вјероисповјести припрема на до сада невиђени начин што је преседан у припреми закона о било ком људском праву.   Истичући да Влада Црне Горе нема стратегију о начину остваривања и заштити права на слободу вјероисповести, као што има за сва остала људска права, објаснио је да је стратегија битна зато што се њоме дефинише јавна политика Владе, односно извршне власти по том врло важном питању. У прилог томе је навео да на званичној интернет страници Министарства за људска и мањинска права постоји сијасет стратегија о свему и свачему, што није спорно, али о слободи вјероисповести нема као што нема ни акционог плана, ни радне групе. По његовом мишљењу то је једна ствар која веома забрињава, иако су многи, који нису правници, склони да то олако тумаче као „нека процедурална питања“.   „Али, у праву је форма на првом мјесту и она је веома важна и готово да је она и суштина док дођемо до оне праве материјално-правне стране којем се бавимо“, рекао прота Велибор Џомић.   Истиче да је законодавни поступак врло јасан и прецизан. У радној групи за израду таквог једног закона као што је закон о слободи вјероисповјести, као и о другим људским правима, неизоставно морају да партиципирају они који су субјекти вјерске слободе, дакле они на које се тај будући општи правни акт односи, а тога није било:   „У питању је један унилатерални, једнострани предлог извршне власти при чему никад нико од нас није спорио Влади Црне Горе, Скупштини Црне Горе, дакле држави Црној Гори, да има право по Уставу да припрема законе и регулише различите области друштвеног живота. Међутим ни једна власт није неограничено у томе, зато постоји устав, као устава самовољи који овдје очевидно није то што треба да буде.“   Мишљења је да је у питању врло нетранспарентан и дискриминаторни процес што је проблематично у првом сегменту,  док је у другом сегменту још проблематичнији садржај Предлога закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, и по оцјени Венецијанске комисије која је дала скоро 40 врло битних готово суштинских примједби.   „Забрињава то је да је прошло скоро пет мјесеци од кад је Венецијанске комисије усвојила своје Мишљење. У првим препорукама је, чини ми се да је и прва препорука Влади Црне Горе, да отвори инклузивни транспарентни дијалог са црквама и вјерским заједницама, експертима и цивилним друштвом. До дана данашњега тај дијалог у институционалном облику кроз радну групу, кроз присуство представника свих цркава и вјерских заједница којих ће се тај закон тицати, то до сада није учинила.“   Подсјетио је отац да су се септембра мјесеца срели премијер Душко Марковић и Високопреосвећени Митрополит Амфилохије, што је јако важно, да је тада је речено да ће се стрпљиво водити дијалог, али након мјесец дана са исте адресе стигла је порука да се неће ту много чекати и да се неће трошити вријеме, и да постоји теме око којих нема дискусије:   „Ако једна страна није спремна да преговара, води дијалог и увјери другу страну или друге стране, потенцијалне саговорнике, у исправност својих решење и њихову усаглашеност са Европском конвенцијом за људска права, са пресудама Суда у Стразбуру, са Уставом Црне Горе, правним и друштвеним поретком Црне Горе, онда проблем постоји. Дакле ми још увијек данас, на данашњи дан. на овај празник Светих врачева Козме и Дамјана, 14 новембра, немамо информацију ни ко је у радној групи, нити имамо чињеницу да је дијалог почео“, казао је, између осталог, протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, координатор Правног савјета Митрополије црногорско приморске у емисији Клуб А са Иреном Татар.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служиo je на празник Светог великомученика Димитрија у Храму посвећеном овом Божјем угоднику на Новом Београду.         Звучни запис беседе   Његовој Светости су саслуживали протојереји – ставрофори Бранко Митровић, Јеремија Старовлах и Предраг Мићић, два нова протојереја Александар Баjић и Војислав Костић и јереји Марко Којић, Стефан Васиљевић и Андрија Вукчевић, архиђакон Марко Момчиловић и ђакони Дамјан Божић, Илија Томић, Зоран Недић и Драган Танасијевић.   У току Свете Литургије Његова Светост је одликовао јереје Александра Бабића и Војислава Костића у чин протојереја због њиховог доприноса у изградњи храма Св. Димитрија.   Кумови овогодишње славе су били запослени у колективу Југоимпорт СДБР, на челу са директором Југославом Петковићем. Колач је у име колектива са Његовом Светости пресекао финансијски директор предузећа Даниел Пантић.   Светој Литуригији су присуствовали директор владине Канцеларије за сарадњу са црквама и верским заједницама Милета Радојевић, министар културе у Влади Републике Србије Владан Вукосављевић и многобројни верни народ.   У беседи је Свјатјејши између осталог поучио да је велики угодник Свети Димитрије живео у тешко време и да се, иако је заузимао високи положај, није стидео хришћанског имена и није заборавио да је слуга Божји. Пред царем је не само признао да је хришћанин, већ је цара изобличио за многобоштво. Од верног слуге свог је пред смрт тражио да разда његово имање сиромашнима. Од дана страдања је слава и понос Солуна.     Извор: Радио Слово љубве
    • Од Логос,
      Зашто свештеник, ради освећења Дарова, не призива Сина, Који је Свештеник и Који освећује, као што је већ речено, него призива Оца? Зато да би ти научио да силу освећења Спаситељ не поседује као човек, већ као Бог, и то због божанске силе коју у заједници са Оцем поседује.     2. То је и Сам Господ хтео да покаже кад је, савршавајући свету Евхаристију, гледао ка небу и показао Хлеб Оцу. Из тог истог разлога може се видети да Он нека од чудеса чини у виду молитве упућене Богу, да би тако показао како она не припадају Његовој човечанској природи, по којој је имао Мајку на земљи, већ да припадају Његовом Божанству, по коме је Бог Његов Отац. А опет, кад је требало да буде подигнут на крст, желећи да покаже обе своје воље – божанску и човечанску – вољу Своје божанске природе приписао је Оцу, а вољу Своје човечанске природе назвао је Својом властитом, рекавши: „Не како ја хоћу, неГо како Ти“, и „не моја воља, но Твоја нека буде“.   Но, да је воља коју је приписао Оцу била и Његова властита, то је очито и из самих речи којима Он наизглед раздваја Своју вољу од воље Оца. Јер речи: „Не воља моја, но Твоја нека буде“, доликују ономе ко је сагласан са вољом онога другога и који то исто жели. То се види и из прекора Петру, који је желео да Га одврати од крста и од смрти, као и из речи: „Веома зажелех да ову Пасху једем с вама пре него пострадам“. Зажелео сам, вели, Пасху пре страдања; као да каже: Зажелео сам много да угледам сама предворја страдања.   Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије"   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
      View full Странице
    • Од Логос,
      Зашто свештеник, ради освећења Дарова, не призива Сина, Који је Свештеник и Који освећује, као што је већ речено, него призива Оца? Зато да би ти научио да силу освећења Спаситељ не поседује као човек, већ као Бог, и то због божанске силе коју у заједници са Оцем поседује.     2. То је и Сам Господ хтео да покаже кад је, савршавајући свету Евхаристију, гледао ка небу и показао Хлеб Оцу. Из тог истог разлога може се видети да Он нека од чудеса чини у виду молитве упућене Богу, да би тако показао како она не припадају Његовој човечанској природи, по којој је имао Мајку на земљи, већ да припадају Његовом Божанству, по коме је Бог Његов Отац. А опет, кад је требало да буде подигнут на крст, желећи да покаже обе своје воље – божанску и човечанску – вољу Своје божанске природе приписао је Оцу, а вољу Своје човечанске природе назвао је Својом властитом, рекавши: „Не како ја хоћу, неГо како Ти“, и „не моја воља, но Твоја нека буде“.   Но, да је воља коју је приписао Оцу била и Његова властита, то је очито и из самих речи којима Он наизглед раздваја Своју вољу од воље Оца. Јер речи: „Не воља моја, но Твоја нека буде“, доликују ономе ко је сагласан са вољом онога другога и који то исто жели. То се види и из прекора Петру, који је желео да Га одврати од крста и од смрти, као и из речи: „Веома зажелех да ову Пасху једем с вама пре него пострадам“. Зажелео сам, вели, Пасху пре страдања; као да каже: Зажелео сам много да угледам сама предворја страдања.   Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије"   Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...