Jump to content

Епископ западноамерички Максим: Као варалице и као истинити (2 Кор. 6, 8) (или: о номадима и о надилажењу свог ега)

Оцени ову тему


Препоручена порука

@Golub ако погледаш на профил дотичног видећеш да је његова прва тема на овом форуму била у вези његовог сукоба са Преосвећеним Владиком Амфилохијем. Њему је само важно да због личних интереса да на сваки начин покуша да дискредитује Преосвећеног. Али, не бојим се за Преосвећеног Владику Амфилохија, јер, одлично он зна да у свакој речи изреке Петра Петровића Његоша, ''Свак је рођен да по једном умре, част и брука живе довијека'', има истине. Тако да, ''Тврд је орах воћка чудновата, не сломи га, ал' зубе поломи''.


 
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Одговори 540
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни дани

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

Превод: Владика Иринеј бачки је велики егоиста. Када сам проповедао против наше аутокефалије, Светог Саву назвао преварантом и лупежом, бранио отимање храмова, пребијање верника и свештенства у У

Биће да си ти подивљао.

НАТО је створен за одбрану долара и низашта друго.

Постоване слике

пре 2 часа, Жељко рече

Исто тако ја као бивши појац у цркви могу да напише књигу озлојеђености о препотентним и бахатим поповима, о њиховом односу према епископу с једен стране и народу с друге, где већина гледа да зајебе и једне и друге и где се само ретки искрено баве мисијом цркве. Мука ми је више од вас попадија и попова који цео живот проведете кукајући на епископе, док угодно живите,  а никад не погледате на оне који су вама подређени.

Ипак, за разлику од тебе, ја сам остао до краја послушан цркви, чак и када сам као појац изгубио тај посао због сплетки. Мој однос према Иринеју, Симићу али и вама попадијама и поповима је исти као и твој према само Симићу и Иринеју.

Не кажем да вас све презирем, јер бих лагао. Немам заиста лоших осећања, али далеко вам лепа кућа. Што даље од мене.

Већих полтрона и увлакача нисам видео што у поповском свету.

Горих оштроконђи нисам видео што код вас попоадија.

Стеван Сремац вас је лепо описао.

Само су вам паре и ваше бенефиције важне, а народ ко јебе.

Ништа нисте учинили за мисију цркве протеклих 30 година. Буквално ништа!

Кад год бих се затекао окружен поповима, само се прича о материјалним вредностима, о колима, о парама, о томе ко је колико узео на венчању на сахрани, ко је добио бољу парохију. Једни другима због пара подмећете ноге. Нико од вас нема истинско ни смирење ни трпљење.

Вас рај неће видети, своју плату сте добили на овом свету!

Плакати или се смејати питање је сад . 

Жао ми је  што сам живела   у незнању  до колена
и животарила  ружичасте  године срања ,
ради овог светог сазнања
што ми је донело пропаст. :smeh1: 

За остале попове не знам, али раја ће сигурно видети  о.Гојко Перовић :D а нешто ми се јавља и попо Ђуровић . :smeh1: 
 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 сат, Жељко рече

Тек ми је од тебе мука, фарисејчино једна!

Пријатељу, мало си превише изгубио живце.Требало би, као сајт администратор, да си више свестан чињенице да је овај сајт делује у оквиру Мисионарског одељења СПЦ. А то подразумева много тога, између осталог и пристојно понашање. Овде мало-мало па неко крене са увредама, пљувањем, псовкама... Када неко са стране посматра писање на овом сајту, не знам по чему би могао закључити да смо ми православни хришћани. По темама, односно неким темама - можда. По понашању многих од нас - велико је питање. Изгледа да колективно губимо из вида да ово није затворени сајт двадесетак-тридесетак људи који се дописујемо, шалимо, свађамо, расправљамо, него све ово чита стотине, па и хиљаде људи "са стране". 

А сада, волео бих да чујем, ако није проблем, зашто сам фарисејчина? Ако је спамовање теме, а јесте, може и на ПП.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 10 часа, Ronald рече

Nije svojevremeno bila, neho jesu msnipulisali itekako, narocito kad je bolest uzela maha, lesinari se bore za pozicije i to ne treba da cudi. Isto je slucaj sa svakom hijerarhijom

Da bre. U jednom trenutku je i Arkan bio dosao da KAO cuva patrijarha Pavla pa ih vl. Atanasije rasterao. Apetiti komunjara da preuzmu Crkvu ne jenjavaju i tu je stalna borba. Ja verujem i da je Vilovski namesten ciljano da uradi ono sto se posle zbilo sa nesrecnim Artemijem.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 15 минута, florenntina рече

Da bre. U jednom trenutku je i Arkan bio dosao da KAO cuva patrijarha Pavla pa ih vl. Atanasije rasterao. Apetiti komunjara da preuzmu Crkvu ne jenjavaju i tu je stalna borba. Ja verujem i da je Vilovski namesten ciljano da uradi ono sto se posle zbilo sa nesrecnim Artemijem.

Arkan i jeste čuvao Patrijarha kada je išao po Hrvatskoj. Hvala Heroju

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 30 минута, Родољуб Лазић рече

сада, волео бих да чујем, ако није проблем, зашто сам фарисејчина? Ако је спамовање теме, а јесте, може и на ПП.

Ta tematika je odavno prezvakana na temi " oDposzdrav strucnjaku za svetost Rodoljubu Lazicu " 😊 by Zoran Djurovic

P.S. Ne zameri, cisto da uputim radoznale citaoce, posto se obracun Zinjca i tebe odigrava u PP 😊

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 7 часа, Ćiriličar рече

Кад керушу пустиш са поводца, онда она облеће около и замокрава грмље, тарабе, ивичњаке, означава "свој терен"!

Не бих јавно овде запто сам ја отишао - а испраћен сам са метком у цеви од пијаног официра. Верујем да тебе владика није са калашњиковом испратио? А видим заморкаваш "свој терен".

Лајава жентурино - ово ти дође као комлимент, колико дрско, безобразно људе повређујеш, поред мене још око 4 милиона - своју ђедвину замокравај као керуша кад је пусте са поводца, и називај "својим тереном", али лајава жентурино, не замокравај Отаџбину и око 4 милиона Срба у туђини, јер је у Отаџбини и њихова ђедовина. Пањимаеш? Ако не пањимаеш, могу је теби још боље нацртати!

То што ти, а колико си лајава видели смо сви, ниси нашла своју срећицу по свом укусу код неког владике - види се да си јако послушна - не даје ти за право да Србију и српске земље замокраваш ко керуша пуштена са поводца, и да туђу ђедовину, и гробља, и сећања, и детињства, и сузе, и смехове и молитве, и туге фамилије замокраваша и називаш "својим тереном".

Боље немој, јер....знаш ли којом речју се одгоне лајаве керови? Ако не знаш да ти напишем и то! Срам те било!

 

 

@ Administracijo

Hoce li neko reagovati na ove licne uvrede? 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

@Родољуб Лазић Види Родољубе. Изнећу сад неке податке о себи јавно. Не сматрам то хвалисањем, а ни аргументима за ма шта. Али, мало плаше твоји неки закључци о томе шта је шата Православно.

Није вредно кавге ово око попадије (ја не знам ко је, сама је рекла) али кад критикујеш се онако ђутуре. Дотична је мени дала стотине лајкова, а то ми па свеједно, да ли од ње или админа сајта. Никада, сем наком шалом, нисам јој ништа ружно рекао. Али пар речи о фарисејству.

Последњи њен коментар о мени ја сам упоредио онако брутално....читај ако те занима. А разлог, не овод, разлог су њене речи: " Најпаметнији сте Ви из Русије да нама овде проповедате на нашем терену како је".

То је визија попадије која ружи владику у чијој епархији јој није било лепо. Моја парохија, мој терен, моје...

Можда је теби ово банално, али она одриче некоме ко је прогнаник од своје, по крви и вери, браће. Ко живи хиљаде километара далеко, и ко је у том нежељеном прогонству, од изрода српског рода, већи део свог живота, Колико је то бола, суза, па и молитве, понајвише моје мајке - ја ако сам онај заблудели син, али она је жена из Јеванђеља, чија доброта и непрестана молитва не може да појми зло овога света - нанело то Бог зна.

Са друге стране, поред тога, као неко ко је оставио набољу земљу на свету, преселио се у једну од горих у Европи тада, радио најтеже послове и служио којекавим фиукарама, да би зарадио за путивања на ПБФ; коме су псовали мајку, исмејавали га што једе смрдљиву сардину и не кези се на офуцане шале за голим дупетима; неко ко је зарадио и потрошио пола доброг стана, да би на ПБФу нашао људе који причају о ТЕ.

Е сада, Рођо (што би рек'о Шојић) ајде да се једна попадија напали на високоумну теологију тих људи; али ја након таквог животног искуства, које се потврдило кроз око 15-20 000 Николајевих речи, ту кажу не кусам. Не, не претендујем ја да мењам ни професоре ни ПБФ (сами себе ће изменити), али што да макар рикнем к'о Домановићев во.

У тој рици, да ми поадија која је од једног владике ишла другом, ради поповских сплетки и положаја, да мени одриче право не на било шта, него да ми каже: Слушај соме, седи тамо у тој "твојој" Русији (то је трећа земља у којој живим, нажалост, што би рек'о један владика "номад"(?)), а ово (=Србија и српске земље) не "наш терен". Па моје поређење је комимент, шта та демонска логика заслужује,

Осигурања, парохије, оповске сплеке, са деценијским потуцањем по свету, што вољно, што невољно, а када сам имао све, возио се таксије, доносили ми пицу, и шепурио се у стану од 70 квадрата у центру метрополе, са добрим послом и платом, оставио сам све. Толико о нашим визурама, мојом који и да ми нуде не бих био поп, јер сувише много ценим Свети Чин, и њеном.

Можеш човеку одрицати којешта, али некоме кога су отерали јер је говорио истину и био против зла, сваког зла, да му једна попадија још онако "дотуче" постојање, па да му одрекне да: воли, има мишљење, да се брине, нада се, жели, има ма какав осећај ка СВОЈОЈ Отаџбини, СВОЈОЈ Цркви - то је сатнска работа! Таква, нека замокрава тарабе своје дедовине као "њен терен", а нека не забија зарђао нож, буђав, у незацељиве ране само Бог зна колико милиона Срба ван "њеног терена". Том сатанизму се не тепа, не мили, него му се стаје за врат!

Сит сам ја, а "најео" сам се проје свачије, погледа са окретнице из Мије Кокваевића, који су протестански свет упознали кроз пар филмова и три изабрана текста; па посташе одједном оно што нити јесу нити ће икада бити. Сит сам језичавих жентурина, које су портпароли мужевима, а уствари требале су бити подршка мужевима на послушању Цркви. Сит сам борКИЊА за правду, којима су ђакони или секретари главни непријатељи, а које би, да имају власт, људима одрицале емотивно, ментално, дупевно и духовно имање. Сит сам, што не рећи, гов*на упакованих у лажну преподобност.

Мера љубави је ЖРТВА! На овој аксиоми теологија нема шта да каже, осим да заћути. А попадије да се угризу за језик.

Узгред, и на крају, она је сама ситресла своју приватност, и све теме контестуализовала, и све дискутанте у своју праохију на којој јој није било лепо. Па тако и мне, који "ни лука једох, нит' луком мирих", утрпа у ту своју фекалију, која јој је срце претворила у горчину и сипа поган. Јер, јадница, не зна она, да има људих, са крстовима које не би могла да помери, и који не гледају ни живот, ни њу, па ни владике, кроз призму попадије којој је огркла нека парохија.

Шта мене брига коме је Максим помог'о. Да шта ће владика, калуђер, него народу помагати? То му је Служба, као мени моја деца. Какве то има везе са темом? Али кад нечастиви почне да сикће, онда он све ране поотвара. А куд ће му бољи портпарол поред надрндане попадије, којој, биће, не нађе се мушка, да уста запуши.

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Управо сада, florenntina рече

@ Administracijo, 

Hoce li neko reagovati na ove licne uvrede?

Izvini nisma video do sada evo sad ću

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Управо сада, florenntina рече

@ Administracijo, 

Hoce li neko reagovati na ove licne uvrede?

Не види то нико, или пријави поруку или тагуј @Поуке.орг инфо  (мада ће он сад да види јер сам га ја таговао)

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 минут, GeniusAtWork рече

Не види то нико, или пријави поруку или тагуј @Поуке.орг инфо  (мада ће он сад да види јер сам га ја таговао)

Video sam

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Guest
Ова тема је за сада закључана и нису омогућени будући одговори.
  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      На почетку овогодишњег Божићног поста осећамо архипастирску обавезу и потребу да вам се очински обратимо и подсетимо на значај свих ових недеља које су пред нама, а у којима ћемо се молитвено припремати за сусрет са Богомладенцем Христом у радосном празнику Рођења Његовог.

       
      Ове године, у Божићни пост улазимо у нимало лаким околностима, нарочито обележеним пандемијом корона-вируса. Са великим болом и забринутошћу видимо да је, како код нас тако и свуда у свету, здравствена ситуација сваким даном све тежа и дубоко састрадавамо са свим оболелим, који овај благословени период поста дочекују у болницама или изоловани у својим домовима. Посебно се молитвено сећамо наших храбрих лекара и медицинског особља, који даноноћно брину о нашем здрављу, и тиме неретко жртвују и своје сопствене животе, здравље, снагу и породичне обавезе да би извршили своју људску дужност и нашли се на помоћи свима који пате и страдају.
      Време поста увек је било време појачаног труда у нашем христочежњивом животу. Света Црква је увела праксу редовних постова, да би нас што боље припремила за сусрет са великим празницима. Али,  често Црква благосиља и постове у време разних невоља и страдања, као израз нашег личног и свенародног покајања и дубљег посвећивања наше душе и тела Христу Господу, једином истинском спаситељу и исцелитељу. Бројни су примери у историји наше Цркве, али и у Старом Завету, када је покајање, изражено постом, доприносило престанку или ублажавању страдања, оздрављењу и помоћи Божијој. Бог Човекољубац увек је ту да нам помогне. Али ми, често својом занесеношћу пролазним стварима овог света и века, затварамо своје срце да његова благодат огреје дубину нашег бића и учини нас способним да примимо тај дар љубави и силе Божије, која се непрестано излива дејством Духа Светога, на васцелу твар.
      Поред свакодневног молитвеног живота и уздржања од поједине врсте хране, по правилима наше Цркве, не смемо да заборавимо да је пост пре свега време дубље посвећености нашим ближњима, посебно онима који су у невољи. Наћи се при руци онима који пате и страдају, у оквирима наших могућности, благословен је принос Господу. То нас стално учи да састрадавамо једни другима и да љубав према Богу потврђујемо сваког дана љубављу према ближњима. Посебно бисмо, у овом контексту, поменули одговорност једних за друге. Наша вера у Бога није празноверје, нека лична одважност без обзира како ће се она одразити на друге, већ се она увек мери човекољубљем и бригом за наше ближње, посебно оне слабије, старије и немоћне. „Све ми је дозвољено, али није ми све на корист“, учи нас Апостол Павле. Зато у овим околностима распрострањене пандемије, одговорно понашање је веома важан израз нашег поста и служења Богу, јер чувајући себе, ми  чувамо и ближње са којима живимо. Као што, по речима Христовим, нема веће љубави него да неко положи живот свој за ближње, с правом можемо закључити да нема већег греха него, не дао Бог, да неко својом несмотреношћу и неодговорношћу угрози живот ближњег и понесе његово страдање. Не смемо никако дозволити да нечији живот довека носимо на својој души.
      Зато, у ове благословене, али истовремено и тешке дане, када полако пловимо узбурканим морем свакодневног живота, испуњеног бригама и невољама, ка тихој луци празника Рођења Спаситеља Христа, позивамо све вас, драга наша браћо и сестре, да заједнички, свако по својим могућностима, умножимо своје трудове у молитви и посту, у бризи за ближње, старе и болесне, у одговорности да никога не угрозимо својом дрскошћу и слободом, као и спремношћу да се уздржимо од свега што другоме може нанети бол, патњу и страдање. Наше уздржање од хране треба да буде повезано са милосрђем, као што су то древни хришћани увек чинили; ревновање за истину и правду, разблажено љубављу и трпљењем; да носимо слабости једни других, гледајући у ближњем сам лик Спаситеља Христа, који нас је по својој неизмерној љубави све привео у постојање и удостојио чудесног дара живота.
      Бог да вас све  укрепи у овом подвигу поста и молитве, да бисмо радосне божићне празнике дочекали и прославили у миру, здрављу и радости.  Ако нам околности буду налагале, треба у свему да будемо  и скромни, као што је и сам Христос смирено и у тишини дошао у овај свет, родивши се у витлејемској пећини. Никада не треба да заборавимо да Бог од нас не тражи славу и част, као што то чине моћници овога света, већ првенствено тражи срце чисто, скрушено и отворено.  Он се сам прославио у нама и поделио је са нама све своје богате духовне дарове.
      Бог вас све благословио и свако добро вам даровао!
       
      Ваш молитвеник пред Богомладенцем Христом,
      Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски,
      ТЕОДОСИЈЕ
       
      Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У децембру 2017. године, поводом свечане прославе стогодишњице обнове Патријаршије у Руској Православној Цркви, имао сам благослов да са владиком бачким г. Иринејем будем одређен од стране Светог Синода да пратимо блаженопочившег патријарха Иринеја у Москву на ову свечаност.

       
      Домаћини су нас љубазно дочекали и сместили у познати хотел Украjина. У исто време, одвијао се велики спортски догађај — извлачење жреба за Светско првенство у фудбалу наредне године. У атмосфери глобалног велеграда, у хотелу кроз чији хол, као на покретној траци, дефилују најзначајније и најпознатије светске личности, у лифт је, потпуно изненада, заједно са нама, ушао и онижи црнпурасти човек, коврџаве косе и са упадљивим осмехом на лицу. Одмах сам препознао да се ради о фудбалском чаробњаку, који је готово сâм победио фаворизовану репрезентацију Енглеске на Светском првенству 1986. године!
      И он је, рекао бих, био изненађен, видевши двојицу високих, од њега скоро двоструко виших људи, у црним мантијама, са дугим брадама и камилавкама на главама.
      Већ на први поглед, у њему смо препознали доброг човека, скромног хришћанина и богобојажљивог верника јер је одмах показао изузетно поштовање — просто се ,,укипио” пред владиком Иринејем — и упитао владику да ли може да целива икону Пресвете Богородице на његовим грудима (панагију) и замолио да га владика Иринеј благослови.
      Преосвећеном епископу Иринеју, за кога је општепознато да не прати спорт, брзо сам објаснио ко је наш сапутник у лифту московског хотела. Наравно, он је достојанствено и са осмехом, позвао нашег брата Дијега Арманда, као искреног и богољубивог хришћанина, да целива панагију на владичиним грудима, благословио га на наш православни начин и пожелео му да га Пресвета Богородица прати у сваком добром делу које предузима.
      Ето, такав је био Марадона, Дијего Армандо. Бог нека му подари Царство небеско!
       
      Епископ мохачки Исихије
       
      Извор: Чудо
    • Од Поуке.орг - инфо,
      „Као Ваш, промислом Божјим одређени архипастир, апелујем на све Вас као на своју духовну паству и молим Вас да увек, у свакој прилици, видно исказујете своју љубав и оданост према нашој Светој Православној Цркви која, можемо слободно рећи, једина у пуној и идеалној чистоти чува и проповеда божанску и за све људе спасоносну науку Христа Спаситеља. Угледајте се на многе светле и похвалне  примере славних предака, који су живот давали за Православље и Српство…“

       
      Управо ове, али и још много мудрих и богонадахнутих речи, изговорио је Епископ др Симеон (Станковић) приликом устоличења у трон Епархије шабачко – ваљевске. Збило се то на празник Светог краља Владислава, 7. октобра лета Господњег 1934., у Саборној Цркви Светих апостола Петра и Павла у Шапцу. И управо на празник владара из светородне немањићке лозе, ктитора по лепоти чувене Милешеве, отпочела је пастирска служба врсног духовника, научника, молитвеника, проповедника и страдалника за веру Христову и српски народ, од чије се земаљске кончине навршило 60 година. О Владики Симеону се данас мало зна. Услед разних околности мало тога је о његовом плодоносном пастирском путу и сачувано. Ако ништа, оно бар јубилеј је ту да нас опомене да и то мало не предамо забораву. Рођен је 17. октобра 1886. у селу Лежимир код Сремске Митровице. Основну школу завршио је у родном месту, гимназију од I до IV разреда у Сремској Митровици, а гимназију од V до VIII разреда са матуром у Сремским Карловцима.  Православни богословски факултет са звањем доктора завршио је 1914. у Черновицама (тада Румунија, данас Украјина), а нешто касније и Философски факултет у Бечу и Загребу. Био је наставник у гимназији у Сремској Митровици, Другој мушкој гимназији у Београду и Карловачкој богословији, а од 1922. до 1932. године професор Хришћанске етике на Православном богословском факултету у Београду.
      Монашки пут овај сјајни теолог започео је на празник Свете Петке, 27. октобра 1919., примивши постриг у фрушкогорској светињи Мала Ремета од игумана Корнелија (Зубовића). Те године, 9. новембра, рукоположен је у чин јерођакона у Саборној цркви у Београду. Годину касније у тој престоничкој светињи, на празник Цвети, постаје јеромонах , а на Духове бива одликован црвеним појасом. Године 1928. Свети Архијерејски Сабор СПЦ производи га у чин архимандрита. Указом Краља Александра Карађорђевића, пре ступања у архијерејску службу, одликован је Орденом Светог Саве III и IV степена, а године 1932., као Епископ захумско – херцеговачки, и Орденом Светог Саве I степена са лентом. На катедри Хришћанске етике на ПБФ – у Београду, 1931. године затиче га избор за Епископа захумско – херцеговачког са седиштем у Мостару. Хиротонисао га је у Саборној цркви у Београду 31. јануара 1932. Патријарх српски Варнава, док га је у трон Епархије захумско – херцеговачке увео на Сретење, 15. фебруара 1932., Епископ нишки Доситеј.  Иако је епархијом у „Војводини Светог Саве“ управљао свега две године, Епископ Симеон остварио је запажене резултате у свом пастирском раду. Основао је нова намесништва, чинио редовне канонске посете и поучавао свештенство и народ. Нарочиту пажњу посвећивао је верској настави, те је редовно обилазио школе и присуствовао испитима . У Мостару је обележио и два велика јубилеја – стогодишњицу обновљења Старе цркве и шездесетогодишњицу освећења Саборне цркве. Септембра 1933., дочекао је у Мостару Патријарха Варнаву у пратњи Епископа охридског Николаја, бачког Иринеја и моравичког Антонија. На редовном заседању Светог Архијерејског сабора, 19. јуна 1934., изабран је за епископа Шабачко – ваљевске епархије, упражњене упокојењем дотадашњег Епископа Михаила (Урошевића). У трон, завичају му близу, града на Сави, где ће остати до краја свог земног века, увео га је Епископ тимочки Емилијан.
      Догађај по коме је име Епископа Симеона препознатљиво и који га чини налик ранохришћанским мученицима јесте „Крвава литија“, која се одиграла 19. јула 1937. године у Београду. Наиме, у покушају да ослаби утицај Хрватске сељачке странке и среди односе са Римокатоличком Црквом, Влада Краљевине Југославије 1935. године у Риму потписује Конкордат – споразум са Светом столицом, којим се Римокатоличкој Цркви даје висок степен овлашћења у области образовних, хуманитарних и културних активности. Конкордат је чекао на ратификацију у Народној скупштини скоро две године, будући да је председник Владе Милан Стојадиновић желео да постигне споразум и са Српском Православном Црквом. То се, међутим, није догодило јер је СПЦ, на челу са Патријархом Варнавом, у овом документу препознала потенцијално угрожавање својих верника. „Игром случаја“ како се криза у друштву поводом Конкордата продубљивала, здравствено стање Патријарха Варнаве се погоршава. Истог дана, 19. јула 1937., када је у Народној скупштини требало да се расправља о Конкордату, била је заказана и молитвена литија за оздрављење српског првојерарха. Молепствије у Саборној цркви су служили Епископ шабачко – ваљевски др Симеон и викарни Епископи Сава, Платон и Викентије. Управа Града Београда наредила је да се најављена литија не одржи, што је изазвало гнев мноштва народа. Литија је кренула ка Кнез Михаиловој улици и код зграде Народне банке жандармерија им је препречила пут. Долази до сукоба и врло бруталне интервенције у којој Владика Симеон добија ударце по глави и грудима. Како пише блаженопочивши Епископ шумадијски Сава, „пао је обливен крвљу на калдрму, добивши озледу ока. Епископска митра ударцем гумене палице је улубљена, а крст који је држао у руци је искривљен. Стање Владике Симеона је било рђаво и одмах је пренесен у Патријаршију, а затим у Санаторијум „Живковић“. Какве су природе биле повреде Владике Симеона најбоље се види из лекарских билтена…“ Жандарми су тукли и остале епископе, свештенике и народ. Након „Крваве литије“, која је довела до одустајања од Конкордата, Владика Симеон наћи ће се пред новим искушењима, која за собом носи Други светски рат, а потом долазак комуниста на власт. Према речима протојереја – ставрофора Мирка Вилотића, архијерејског заменика Епископа шабачког Г. Лаврентија, у Шабачко – ваљевску епархију су у време рата као избеглице из Босне, Хрватске и Војводине дошли 65 свештеника, неколико монаха, професора богословије, вероучитеља, 7 богослова, неколико свештеничких удовица и сирочади и много народа. Владика Симеон се, наглашава отац Мирко Вилотић, трудио да свима помогне. Да би све свештенике збринуо, веће парохије је делио на мање и тако стварао нове на које је постављао избегле свештенике, запошљавао их као вероучитеље или у болнице, а сирочад је склањао код верника или у домове. Посебно је водио рачуна да се током рата Литургија служи редовно колико су градске власти дозвољавале. Нажалост, током рата, овај трудољубиви посленик њиве Господње суочио се и са страдањем многих свештеника, монаха и вероучитеља, као и са окупирањем Владичанског двора, због чега се преселио у помоћну кућу. Иако поново жртва људске суровости, Владика Симеон успева да сачува јеванђеоски мир и љубав у свом срцу и у новим друштвеним околностима, које намеће атеистичка власт, Стара се о образовању свештеника и њиховом оспособљавању за мисионарски рад. Написао је бројна дела, међу којима је и научни рад о Јосипу Јурају Штросмајеру који до данас није објављен. Године 1948., по благослову Епископа Симеона,  у манастир Ћелије долази истакнути теолог, писац и проповедник архимандрит др Јустин Поповић, потоњи светитељ Српске Цркве. Примањем у епархију човека који је од ондашњих власти проглашен државним непријатељем, Владика Симеон поново показује изузетну храброст и спремност да за Христа Господа дела, не марећи за реакције овосветских моћника. Старији Шапчани, који су имали част да га упознају, кажу да је Владика Симеон био омиљен у народу, а посебно међу припадницима културне елите. Врата његовог двора увек су за све била отворена и ко год је желео да са њим поразговара, имао би ту радост и част. О љубави Шапчана према Владики Симеону сведочи и улица која носи његово име у граду на Сави.
      Несумњиво, реч је о још једном духовном горостасу Српске Цркве и народа у 20. веку. Човеку, чији нас подвиг љубави, жртве, смирења, и (с)трпљења и данас може поучити како да у Христу живимо. Године његовог управљања Шабачко – ваљевском епархијом обележили су најдраматичнији и најтрагичнији догађаји на овим просторима. Владика Симеон понео је свој крст храбро и достојанствено, без роптања или пак чињења компромиса са представницима сила овог света. Данас, када обележавамо шест деценија од његовог престављења Господу, свака реч о Владики Симеону, изговорена и написана, прилог је култури сећања која код нас Срба никако да пусти корене. Због нас самих, како би постали бољи. Њему овоземаљске хвале никада нису биле важне, а Онај Коме је током живота на земљи тежио засигурно га је одавно загрлио.
      Ј. Ј.
       
      Извор: Епархија ваљевска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      За администратора упражњене Архиепископије београдско-карловачке Свети Архијерејски Синод је изабрао Његово Преосвештенство Епископа шумадијског г. Јована у складу са чланом 70 Устава Српске Православне Цркве. Наведено је у званичном саопштењу за јавност Светог Архијерејског Синода.
       
      Животопис Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског и администратора Архиепископије београдско-карловачке г. Јована (Младеновића)
       
       
      Епископ Шумадијски Господин Јован рођен је 11. септембра 1950. године у селу Добрачама код Ариља, од оца Радојка и мајке Стане, рођене Караклајић. Родитељи Владике Јована изродили су четрнаесторо деце и припадали су богомољачком покрету Владике Николаја (Велимировића). У кући Младеновића живело се строгим хришћанским животом и свако јутро и вече протицало је у заједничким молитвама. Недељни и празнични одлазак на Литургију у оближњи Светоархангелски манастир Клисуру био је обавезан за већи део породице.
      На позив игумана манастира Клисуре Касијана, после учешћа у Литургији на Богојављење, Јован привремено остаје у манастиру, да би потом, постао, са једанаест година, ђак-искушеник у Клисури. Пре тога, у родном селу, завршава основну школу. Након девет месеци проведених у манастиру Клисури, у децембру 1963. године прелази у манастир Студеницу. Непосредно пре тога, Епископ жички др Василије (Костић) (1961-1978) за старешину студеничке лавре поставља игумана манастира Раче Јулијана (Кнежевића) и од братстава Раче на Дрини, Вујна и Свете Тројице у Овчарско-кабларској клисусри ствара нову студеничку обитељ. У студеничком братству наћи ће се и теолошки образован јеромонах Симеон (Василијевић), потоњи духовник, уз оца Јулијана, Јована (Младеновића). Уз ова два угледна духовника и уз мошти студеничких светитеља – Симеона Мироточивог, Симона монаха, Првовенчаног краља Стефана и Свету Анастасију Српску, узрастаће млади искушеник из Добрача.
      У периоду од 1967. до 1969. године похађа прву послератну Монашку школу Српске православне Цркве у манастиру Острогу. Свршивши ову школу с одличним успехом, одлази на одслужење војног рока у словеначки градић Випаву.
      Током Светле седмице 1971. године искушеник Јован бива замонашен, са истим именом, и уведен у ред свештенослужитеља: Епископ жички Василије у манастиру Студеници 24. априла искушеника Јована монаши, да би га сутрадан, 25. априла (у Недељу антипасхе) рукоположио у чин ђакона. Истовремено, постао је сабрат студеничке обитељи. Упоредо са манастирским обавезама, постаје ванредни ученик Богословије Светог Саве у Београду. Током школовања у београдској Богословији, бива 29. јула 1973. године рукоположен од владике Василија жичког у чин презвитера – јеромонаха. Следеће, 1974. године завршава Богословију у Београду са одличним успехом.
      Током студирања на Богословском факултету Српске православне Цркве у Београду, који уписује, по благослову Епископа жичког Василија, 1976. године и завршава у руку, слуша предавања и на Одељењу за историју Филозофског факултета Универзитета у Београду. У међувремену, био је намесник студеничког манастира и заменик игуманима Јулијану и Симеону.
      На једногласни предлог манастирског братства, а по одлуци Епископа жичког Стефана (Боце), уведен је у трон игумана студеничких 25. јула 1980. године. На тој дужности непрекидно ће се налазити до 1993. године, када је изабран за Епископа. Владика Стефан жички одликоваће га свим монашким чиновима, 1983. синђелским, 1986. године протосинђелским, да би 1989. године постао архимандрит.
      Игуман студенички Јован (Младеновић) вишеструко је, током управљања Студеницом, унапредио, како унутрашњу организацију обитељи, саображњавајући је иделаима Суденичког типика Светог Саве, тако и утицај ове Мајке свих српских цркава на шира духовна и друштвена питања – и то по угледу на немањићко време. Манастир у којем је поникла наша духовност, писменост, уметност, наука, медицина, поново постаје стециште и покровитељ српске научне и интелектуалне елите, чијим представницима је домаћин, игуман Јован, омогућено да под њеним окриљем истржују и промишљају најважнија питања културне прошлости и садашњости. Нарочито су били чести важни теолошки и научни симпосиони на којима учествују најугледнији инострани и домаћи научници. На тим темељима је током 1986. године организована и прослава осамстогодишњице постојања Студенице са више стотина хиљада учесника. Многи верски, научни и културни скупови у славу великог јубилеја првопрестолног српског манастира које организује студенички настојатељ, а били су везани за празновање и прослављање Светог Саве, Светог Симеона Мироточивог, Светог Симона монаха – Првовенчаног краља српског и почетак редовног заседања Светог архијерејског сабора СПЦ, уверили су велики део српског народа да ће важна питања његове егзистенције, која су се у тешким политичким приликама отварала, бити много лакше решавана ако више Српска православна Црква не буде искључивана из темеља националног идентитета. То је доба када почињу пуцати обручи комунизма и атеизма у Југославији и када наш народ на Косову спознаје које га све тешкоће очекују у борби за опстанак.
      На редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне Цркве 1993. године, 25. маја, игуман студенички архимандрит Јован бива изабран за Епископа тетовског, са свим правима епархијског архијереја, да би управљао свим епархијама Српске православне Цркве у бившој југословенској републици Македонији и викара патријарха српског Павла. У Богородичиној цркви манастира Студенице еписикопску хитотонију извршио је Патријарх српски Павле 25. јула 1993. године, на празник Чудотворне иконе Богородице тројеручице Хиландарске, уз учешће двадесет пет архијереја Српске православне Цркве.
      И поред личног смиреног, као и разумног настојања Српске Цркве, архипастирски рад у епрхијама у Македонији због несређених политичких прилика није му омогућен. Једино је успео да у тим епархијама оснује дванаест црквених општина и да постави три свештеника. Повремено одлази у манастир Светог Прохора Пчињског, како би остварио било какав контакт са својом паством. Али је зато остао запамћен његов допринос, као Патријарховог викара, да се у та немирна политичка времена на унутрашњем плану, Црква не укуључује у актуелне световне размирице, већ да кроз поруке љубави и служења народ сједињује у Богочовеку Господу Исусу Христу наговештавајући који је истински путоказ Царству небеском. Истовремено, Владика тетовски Јован води харитативну делатност Српске Цркве и организује заживљавање народних кухиња, уз укључивање међународних хумантитарних организација (КЕК – Conference of European Churches) и наших свештеника из иностранства као што је протојереј Драшко Тодоровић из Цириха, преко којих су потребити добијали три и по хиљаде оброка дневно.
      Чланови Светог архијерејског сабора Српске православне Цркве на мајском заседању 1994. године Епископа тетовског Јована бирају за Архијереја Западноамеричке епархије. Устоличење је у Саборном храму Светог Стефана Првовенчаног у Алхамбри (Лос Анђелес, Калифорнија) 18. септембра 1994. године извршио Патријарх српски Павле, уз учешће Митрополита средњезападноамеричког, дотадашњег администратора Западноамеричке епархије, Епископа жичког Стефана, Епископа канадског Георгија, Епископа источноамеричког Митрофана, Епископа Тихона из Америчке православне Цркве и архимандрита Јулијана Студеничког.
      Током осмогодишњег архипастирског деловања на трону западноамеричких Епископа, владика Јован је основао девет нових парохија и обновио и изградио цркве у Мораги, Лос Анђелесу, Џексону, Јуџину... О заслузи у заживљавању Православља у Америци сведочи и то да је Епископ Јован основао, односно под јурисдикцију Српске Цркве увео два врло угледна манастира, Светог Германа Аљаског у Платини и Светог Пајсија (Величковског) у Аризони и још три манастирска скита. Оставио је у Сједињеним Америчким Државама око шездесет монаха и монахиња, а да у њима нема ни капи европске, а камоли словенске крви и то је оно што је препородило Западноамеричку епархију. Многи свештеници и монаси из Америке и данас су духовно везани са својим бившим Владиком, кога често посећују у Шумадији. Ово монаштво данас даје активни допринос све израженијој улози Православља у духовном животу Америке. Нарочито је битна њихова издавачка делатност, јер се књиге објављене под окриљем ова два манастира сматрају врхунским делима православног богословља. На велики одјек међу верницима и у ширим богословским круговима Америке наишло је издање на енглеском језику Пролога владике Николаја (Велимировића), у преводу јеромонаха Тимотеја Тепшића, а које је штампао западноамерички Епископ Јован. У овај Епархији, Владика Јован се нарочито старао да модерна технолошка достигнућа, као што су електронски медији, карактеристична за развијена друштва, буду у функцији ширења Благе вести Господа нашега Исуса Христа. Тако је обезбедио да путем радио програма и интернет презентације пастирска православна реч буде лако доступна свим верницима на целој територији ове врло простране архидејецезе. Као Епископ западноамерички био је члан делагације Српске Цркве на освећењу обновљеног храма Христа Спаситеља у Москви.
      Након избора за Епископа шумадијског на редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске Цркве 2002. године, трећи Епископ шумадијки постаје 1. септембра исте године, када је у крагујевачкој Светоуспенској Саборној цркви устоличен од стране Епископа зворничко-тузланског Василија, администратора Шумадијске епархије. У периоду од 2004. до 2006. године био је члан Светог архијерејског синода Српске православне Цркве. У пролеће 2006. године предводио је делацију Српске Цркве у посети Уједињеним нацијама и Сједињеним Америчким Државама у настојању што повољнијег разрешења статуса Косова и Метохије. По истом задатку путовао је у Брисел и Немачку. Представљао је нашу Цркву на многим важним црквеним скуповима; тако је, на пример, у новембру 2005. године био на челу делегације која је учествовала у устоличењу јерусалимског Патријарха Теофила III. Значајни су и његови мисијски боравци, у име Српске православне Цркве, у Аустралији, у пратњи Патријарха Павла, у манастиру Хиландару и међу православним верницима у Јужној Африци.
      Био је врло успешан домаћин и организатор прослављања тако важних јубилеја за Српску Цркву и државу, као што су двестогодишњица подизања Првог српског устанка (Орашац 2004. године), два века оснивања прве српске владе – Правитељствујушчег совјета у манастиру Вољавчи 2005. године и шестогодишњице заснивања манастира Каленића октобра 2008. године.
      Основно начело којег се Владика Јован држи током седмогодишњег архипастировања у Цркви Божијој у Шумадији (овај текст настаје крајем августа 2009. године) јесте служење и обнова – а не реформа – литургијског и светотајинског живота. Настоји да се Црква приближи народу Божијем, да му пренесе своје Живо предање, да му пружи правилно поимање Цркве као заједнице Бога, анђела и светитеља – људи. У том смислу, током готово свакодневног служења свете Литургије и поучавања учесника евхаристиских сабрања, залаже се да се правослана духовност међу верницима схвата у еклисиолошким димензијама, у контексту литургијског опита и искуства, који се поистовећују са евхаристијским сједињењем са Телом и Крвљу Господа Исуса Христа.
      На идејама да монаштво није нека историјска, случајна и пролазна установа, већ да је оно дубоко искуство живота Цркве и истинска заједница која се остварује кроз Евхаристију и кроз начела подвига и послушности, Епископ Јован шумадијски унапређује и обнавља монашки живот у својој Епархији. Основао је више нових манастира, са знатним бројем нових монаха, монахиња, искушеника и искушеница, на пример Брезовац, Ћелије код Лазаревца, Прерадовац, Петковицу, Пиносаву, Манастирак, док је у многим постојећим обновио општежитељно уређење саображено древној монашкој пракси – у манастиру Светог Луке у Бошњану, Јошаници, Денковцу, Саринцу, Дивостину.
      Изградња и обнова цркава и других парохијских здања обавља се, током ових седам година, у готово свакој црквеној општини Епархије. Тамо где се не зида нова црква и парохијски дом, или црквена сала, поставља се нови иконостас или живопис у храму, зида капела за паљење свећа, звоник, чесма у порти... Тако је још више унапређена обимна грађевинска делатност, започета у врме предстојавања Шумадијском епархијом Владике Саве (Вуковића) (1997-2001). Владика Јован је освештао око четрдесет новизграђених и потпуно обновљених парохијских храмова. Освештавање чека више од десет потпуно завршених цркава. А за готово тридесет богомоља, од којих су неке и завршене, освештао је темеље у периоду од 2002. до 2009. године. У сваком архијерејском намесништву освештани су нови парохијски домови, црквене сале, иконостаси, зидни живописи, чесме, палионице свећа. Пратећи потребе верника, основао је ново, Лепеничко архијерејско намесништво, док је у више парохија извршио арондацију и регулацију, да би се омогућио присније однос свештенства са народом. Епископ Јован сваку канонску посету парохијама Епархије користи да истакне како ће новосаграђене цркве и домови, ако не буду испуњени народом Божијим сабраним у заједницу по љубави, ради духовног уздизања, бити само пролазни споменици гордости и сујете. Одмах након доласка у Шумадијску епархију извршио је генералну обнову Саборне цркве у Крагујевцу, а радови на довршењу новог Владичанског двора у катедралном граду Епархије и харитативно-духовно-спортског центра при крагујевачкој Богословији приводе се крају.
      Брига о свештеничком подмлатку такође има приоритет у архипастирском деловању Епископа Јована. То се најпре види кроз духовни надзор над радом Богословије Светог Јована Златоустог у Крагујевцу која је постала једно од најугледнијих богословских училишта у нашој помесној Цркви. Епископ, колико то могућности дозвољавају, стара се и о материјалном издржавању ове школе, нарочито последњих неколико година, када су друге црквене институције занемариле ово питање. Значјна средства Шумадијска епархија издваја и за стипендирање студената на високошколским богословским установама и сада међу клирицима има доста кандидата који су стекли највиша академска звања теолошких наука.
      Првојерарх Цркве Божије у Шумадији у времену од 2002. до 2009. године рукоположио је у ђаконски и презвитерски чин око седамдесет кандидата, а није занемарљив ни број искушеника и искушеница који су благословом Владике Јована примили монашки постриг. Увео је праксу духовног и практичног припремања, под личним надзором, кандидата за рукоположење. На пример, пред рукоположење обрађују поједине теме из пастирског богословља, што се показало врло делотворним за бољи рад у парохијама. У домену бриге о свештенству јесте и развијање специјалних епархијских фондова ради побољашања њиховог социјалног статуса. И вођење рачуна о достојности и богословско-духовној спремности многобројних вероучитеља у школама на подручју Епархије важан је, и чини се успешан, делокруг рада Епископа шумадијског Јована.
      Настављајући праксу блаженопочившег Епископа шумадијског Саве, и садашњи шумадијски архијереј придаје велику пажњу издавању и штампању богословских књига и часописа. Издавачка установа Епархије Каленић објавила је више десетина нових богословских књига, међу којима многе представљају велики допринос теолошкој науци. Обезбедио је и услове да епархијски лист Каленић несметано и редовно излази више од три деценије. Стара се и о врло успешној интернет презентацији црквеног живота у парохијама Епархије, односно богословско-пастирских поука. Радио Златоусти, који је као епархијски радио почео да емитује програм на Петровдан 2009. године, старањем и благословом Епископа Јована, имаће за циљ да на још пријемчивији и модернији начин слушаоцима пласира високе животне и етичке вредности Хришћанства.
      Владика Јован шумадијски познат је по врло добрим и искреним односима које успоставља са многим чиниоцима друштвеног живота у Епархији и целој Србији – државним институцијама, политичарима (без обзира на припадност), привредницима, научним и културним установама и посленицима, уметницима. Епископ шумадијски Јован (Младеновић) аутор је више богословско-пастирских радова, међу којима су и Рад Светог Саве на народном просвећивању, Васпитање породице, Монаштво као узор свету, Светиња тела у Христу – кремирању мртвих, који су објављени у штампаним и електронским црквеним публикацијама.
       
      Ризница литургијског богословља и живота: Епископ шумадијски Јован администратор Архиепископије београдско
      Извор: Епархија Шумадијска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. др Иринеј беседио је по читању Светог Јеванђеља на светој заупокојеној Литургији у Храму Светога Саве на Врачару.

       
      Звучни запис беседе
       
      "Наш новопрестављени Патријарх је својом личношћу био сведок и то делатни сведок јеванђељских речи које смо чули на Литургији", рекао је Епископ новосадски и бачки г. др Иринеј. "Многи су спремни да по себи судећи о другима, олако осуђују и пресуђују. Наш Патријарх је био понекад изложен неправедним судовима и осудама" рекао је између осталог Епископ бачки.
      "Ништа од тих осуда није било истина" каже Епископ Иринеј, "зато што је Патријарх наш Иринеј, а како му је име гласило добијено на крштењу у детињству, па и ово монашко име, био човек оваплоћења и мира и Мироносца и Миротворца, и међу хришћанима и међу народима, а пре свега у свом сопственом народу чији је духовни отац био последњих десет година".
      Владика Иринеј је између осталог подсетио да је блаженопочивши Патријарх преживео са својим народом све што се дешавало у протеклим годинама, а сви прави хришћани су "разумевали његову јеванђељску доброту којом је његова личност зрачила".
      Важна одлика блаженопочившег Патријарха Иринеја била је та, рекао је Епископ Иринеј, што је "на највећа могућа понижења умео да не само сачува мудрост, него да узврати пажњом, добротом и добрим делима управо оним људима који су му наносили неправду на овај или онај начин", рекао је Епископ Иринеј који је у наставку подсетио да је блаженопочивши Патријарх Иринеј и припаднике других конфесија поштовао и односио се према њима са пажњом и поштовањем.
      Владика је закључио следећим речима, које су, како је рекао, "ових дана изговорили представници наше стварне, а не лажне културне елите": "Његова мекоћа је била његова снага, а његова уздржаност је била његова мудрост". Владика је додао још једну мисао: "Мирна мука Патријарха Иринеја је без реторике и помпе чврсто држала кормило наше Цркве. Гледајући да никада не заборави ниједну српску државу и да се никада не одрекне нашег светог Косова и Метохије".
       
      Извор: Радио Слово љубве

×
×
  • Креирај ново...