Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
александар живаљев

Епископ западноамерички Максим: Као варалице и као истинити (2 Кор. 6, 8) (или: о номадима и о надилажењу свог ега)

Оцени ову тему

Recommended Posts

Управо сада, Ronald рече

I u ZT eparhiji je sve sredjeno do tancina, Kacavenda

Да, разлика између мене и тебе - бар ми се чини - је што си ти фин на речима, а ја не баш, али ти си искључивији од мене (субјективан суд, али тако изгледа по коментарима).

Црква је, Роналде, Тело, са разним удовима, а удови су различити и то је добро! Проблем је како их ставити у хармонију. Ту долазе сујете. Није за поредити Јефрема и Василија. Ја Василију желим многа и блага лета, покања и Царство Небеско, али није з апоређење. Причам о крајностима, о неспособности наших епископа да сами себе "ухармонишу". Нема ту црно-беле слике. Као што није добро што Јефрем никада не збори речи у медијима, још је горе што рецимо Максим по другосрбијанским медијима прича о саборности, али да је наша па ајде, него по Кирилу (пред Крит). Мног је то дрско, претенциозно, а да се не лажемо: заболе ћошак неког тамо из Времена шта је саборност. Бре ваљати се терминима и проблематиком на којој падају највећи теолози, на којем ј епукло хришћанство, по неким Блицевима - па то је дрскост. То везе нема са мисијом и ичим.

Немамо меру ни у чему.

Ево ти пример, када неко ко је у праву направи белај. Јефрем је ономад писао Сабору око богослужења. Неко је то писмо дао едијима и настала је општа медијска кавга. Неко је то искоростио и завео народ, а народ ударио на попове и владике да "брани од новотарства". Није то Јефрем урадио. Није ни Атанасије завео народ, о не! Али неко јесте.

Епилог знамо. Дакле, доказао је Атанасије са 3 тома шта је шта. Али КОМЕ је до тога? Зашто је морало тако? Па већина храмова у БГ се служи са навлачењем завесе, како је Јефрем инсистирао. Свуде где се навлачила навачи се. И тако од форме направсимо кавгу. Артемија сменише, то беше друга фрка у великој фрци...лудло опште беше. Место да је све било саборно, па се издоговарало....Атанасије је "победио" јефрема, али са којим последиоцама?

Руси су имали исти проблем, лепо људи сели, договорили се, издали препоруке саборно свептеницима и народу и масовно се причешћују, неко налвачи неко не завесу. пази 400 владика у миру, а наших 40 ко бабе преко плта се по медијама пуцају. То је напа бољка. О'кле то да је Максим главни "сабораш" у васењени пред Крит? Људи...памети да се прозовемо....

Ето Јефрем (намерно га узимам за позитиван пример из друге крајности) нема епархијски лист. Али шта има епископ из једног дела Америке да по Београду академицима и академској заједници пише апале и петиције? Или по другосрбијаснким часописима - ајде владико пиши по теолошким - да пише о проблематици коју теолози не могу да усагласе? Разлог? Па самопромоција, сујета! Нема ту другог разлога. А да ли зна имена својих попова и поадија....не бих рекао.

То ти је као да отац по кафани решава светске проблеме а деца му гладна. Пукли смо ми добро Срби. мали смо искомлексирани до бола. То опсени неке тамо, али на дуже то је бламажа која или прође или заврши трагично ако се не смири. Каже Григорије напали Максима? Ма НИЈЕ истина! Максим је апао све око себе! Није истина да је нападнут, он је напао пред Крит Кирила; онда је напао академску заједницу која има став о ТЕ у пкосву - ван ПБФа, нема везе са њим, нико г ане вуиче з ајезик - па је напао и на нас саме тобож "грлећи" расколнике љубављу. Чекај докле? Докле? Ако си владика није народ марва. Народ има своја осећања, свој аубеђења, своју веру наду...ко КО си ти да си изнад свега и да неке своје ралитивизујуће мудровање ваљаш? Ако су другосрбијанци љути на Вучића, па и ја сам на Тадића! Та жута багра је до века унесрећила Србију. То су Григоријеви френдови....чекај владико, кога ти правиш будалом? што си ћутао од 2000 до 2012? што си ћутао епископе диселдорфски Григорије о власто од 2000. године до 2012. године?

Гледајмо се у очи....па црквена документа у Блиц! Гледајмо се у очи па владика амбасадору иде извептај подноси! Чекај ко је овде луд? Наравно ми. Владика је леп, успешан, паметан, добар, непогрешив...ако му неко стане на црту шибниће га на суд.

Замислите Патријарха Павла да некога тужи за клевету? Паметном доста....волеле би мно0ги на Павлов трон да седну, али да ћерају по своме.

Него, треба ићи са овог форума...свој апсола гледати. Боље то него сам себи ране лешати.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Пре сат времена, The Godfather рече

Kako sad on, zar nisam ja?

Радио си за њега ако ниси он. Он никад не иде сам. Ти и Ђуровић.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Auuu ljudi pa Vucic i Dodik su male mace za nase episkope zakljucih citajuci ovo sta ste pisali...doduse ja sam laik po tom pitanju, i mislim da dosta toga nije istina al nije to bitno sad...nego jel ima neki episkop po vama da je ono dobar? Ne idealan, al moze da prodje? 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 минута, Ćiriličar рече

Да, разлика између мене и тебе - бар ми се чини - је што си ти фин на речима, а ја не баш, али ти си искључивији од мене (субјективан суд, али тако изгледа по коментарима).

Црква је, Роналде, Тело, са разним удовима, а удови су различити и то је добро! Проблем је како их ставити у хармонију. Ту долазе сујете. Није за поредити Јефрема и Василија. Ја Василију желим многа и блага лета, покања и Царство Небеско, али није з апоређење. Причам о крајностима, о неспособности наших епископа да сами себе "ухармонишу". Нема ту црно-беле слике. Као што није добро што Јефрем никада не збори речи у медијима, још је горе што рецимо Максим по другосрбијанским медијима прича о саборности, али да је наша па ајде, него по Кирилу (пред Крит). Мног је то дрско, претенциозно, а да се не лажемо: заболе ћошак неког тамо из Времена шта је саборност. Бре ваљати се терминима и проблематиком на којој падају највећи теолози, на којем ј епукло хришћанство, по неким Блицевима - па то је дрскост. То везе нема са мисијом и ичим.

Немамо меру ни у чему.

Ево ти пример, када неко ко је у праву направи белај. Јефрем је ономад писао Сабору око богослужења. Неко је то писмо дао едијима и настала је општа медијска кавга. Неко је то искоростио и завео народ, а народ ударио на попове и владике да "брани од новотарства". Није то Јефрем урадио. Није ни Атанасије завео народ, о не! Али неко јесте.

Епилог знамо. Дакле, доказао је Атанасије са 3 тома шта је шта. Али КОМЕ је до тога? Зашто је морало тако? Па већина храмова у БГ се служи са навлачењем завесе, како је Јефрем инсистирао. Свуде где се навлачила навачи се. И тако од форме направсимо кавгу. Артемија сменише, то беше друга фрка у великој фрци...лудло опште беше. Место да је све било саборно, па се издоговарало....Атанасије је "победио" јефрема, али са којим последиоцама?

Руси су имали исти проблем, лепо људи сели, договорили се, издали препоруке саборно свептеницима и народу и масовно се причешћују, неко налвачи неко не завесу. пази 400 владика у миру, а наших 40 ко бабе преко плта се по медијама пуцају. То је напа бољка. О'кле то да је Максим главни "сабораш" у васењени пред Крит? Људи...памети да се прозовемо....

Ето Јефрем (намерно га узимам за позитиван пример из друге крајности) нема епархијски лист. Али шта има епископ из једног дела Америке да по Београду академицима и академској заједници пише апале и петиције? Или по другосрбијаснким часописима - ајде владико пиши по теолошким - да пише о проблематици коју теолози не могу да усагласе? Разлог? Па самопромоција, сујета! Нема ту другог разлога. А да ли зна имена својих попова и поадија....не бих рекао.

То ти је као да отац по кафани решава светске проблеме а деца му гладна. Пукли смо ми добро Срби. мали смо искомлексирани до бола. То опсени неке тамо, али на дуже то је бламажа која или прође или заврши трагично ако се не смири. Каже Григорије напали Максима? Ма НИЈЕ истина! Максим је апао све око себе! Није истина да је нападнут, он је напао пред Крит Кирила; онда је напао академску заједницу која има став о ТЕ у пкосву - ван ПБФа, нема везе са њим, нико г ане вуиче з ајезик - па је напао и на нас саме тобож "грлећи" расколнике љубављу. Чекај докле? Докле? Ако си владика није народ марва. Народ има своја осећања, свој аубеђења, своју веру наду...ко КО си ти да си изнад свега и да неке своје ралитивизујуће мудровање ваљаш? Ако су другосрбијанци љути на Вучића, па и ја сам на Тадића! Та жута багра је до века унесрећила Србију. То су Григоријеви френдови....чекај владико, кога ти правиш будалом? што си ћутао од 2000 до 2012? што си ћутао епископе диселдорфски Григорије о власто од 2000. године до 2012. године?

Гледајмо се у очи....па црквена документа у Блиц! Гледајмо се у очи па владика амбасадору иде извептај подноси! Чекај ко је овде луд? Наравно ми. Владика је леп, успешан, паметан, добар, непогрешив...ако му неко стане на црту шибниће га на суд.

Замислите Патријарха Павла да некога тужи за клевету? Паметном доста....волеле би мно0ги на Павлов трон да седну, али да ћерају по своме.

Него, треба ићи са овог форума...свој апсола гледати. Боље то него сам себи ране лешати.

Најпаметнији сте Ви из Русије да нама овде проповедате на нашем терену како је. У праву сте Ви треба да гледате Ваша посла у земљи у којој живите, Русији. Не иде Вам да се борите , мало из Рима , Мало из Москве, не иде то.

Провидни сте. Оставите Максима, на њега је велика хајка....он је похвала Православља како каже Атанасије владика. Он уједињује Православне на терену. Он ради и посећује редовно своје парохије. Труди се за Кососво и Метохију, у континуитету на много начина. Издаје књиге значајне и за Цркву нашу у Америци и на Косову и Метохији. Угледан теолог у целом Православном свету. Оставите Максима!

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, Manja88 рече

Auuu ljudi pa Vucic i Dodik su male mace za nase episkope zakljucih citajuci ovo sta ste pisali...doduse ja sam laik po tom pitanju, i mislim da dosta toga nije istina al nije to bitno sad...nego jel ima neki episkop po vama da je ono dobar? Ne idealan, al moze da prodje? 

Има их доста хвала Богу, само су замењене тезе овде, да су добри лоши, а лоши добри. А ја се сећам да су некад и ови лоши били одлични. Каква их је пакост и злоба напала, не знам.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 10 минута, Manja88 рече

Auuu ljudi pa Vucic i Dodik su male mace za nase episkope zakljucih citajuci ovo sta ste pisali...doduse ja sam laik po tom pitanju, i mislim da dosta toga nije istina al nije to bitno sad...nego jel ima neki episkop po vama da je ono dobar? Ne idealan, al moze da prodje? 

Samo ovi iz Hercegovine :smeh1:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Pa da za promjenu pricamo o tim dobrim, ko god oni bili, ili ta tema nije dovoljno interesantna? 

Znam da ima svega, al nekako mi ne ide da se toliko o manama episkopa pise na pravoslavnom forumu...ili je ovo jedini nacin da neko kaze istinu? Nisam pametna, al svakako bi da se malo smire strasti...

Share this post


Link to post
Share on other sites

@Јеленче Јело, Камену иликако веч...лајавог кера комад погаче умири, а лајву ћену мало ко може. Лаици, мирјани, немају никавих ограничења по питању географије, епископ, пак има и те каваограничења. Маским је епископ у делу Америке, тако да то што си рекла мени реци њему.

Персирање ти је глупо...да, да, глупо....јер један дан каћеш некоме ти, један дан Ви....али то код тебе иде са променом идентитета из дана у дан.

Иако си ти лајава жена немам намеру да те ја умирујем, али тешко да мене лајава ћена може умирити. Мало сам ја већи грешник. јадан ли је епископ ако га ти мораш бранити. А јос је јаднији ако га мораш бранити од мене. Ја се његовом Чину клањам као Ономе Који му је тај Чин и подарио. Тако да....само ти терај.....знамо из пређашњег да си велики молитвеник и да све деиш са духовником, тако вероватно шиниш све по благослову...благош тебе. Мало ми је жао владике максима што је по мени безвезе пао у ово гротло...а највише ми га је жао кад су му такви "одбрана". Верујем да зна да га браниш да би му било непријатно.

 

 

 

ж

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 7 минута, Ćiriličar рече

@Јеленче Јело, Камену иликако веч...лајавог кера комад погаче умири, а лајву ћену мало ко може. Лаици, мирјани, немају никавих ограничења по питању географије, епископ, пак има и те каваограничења. Маским је епископ у делу Америке, тако да то што си рекла мени реци њему.

Персирање ти је глупо...да, да, глупо....јер један дан каћеш некоме ти, један дан Ви....али то код тебе иде са променом идентитета из дана у дан.

Иако си ти лајава жена немам намеру да те ја умирујем, али тешко да мене лајава ћена може умирити. Мало сам ја већи грешник. јадан ли је епископ ако га ти мораш бранити. А јос је јаднији ако га мораш бранити од мене. Ја се његовом Чину клањам као Ономе Који му је тај Чин и подарио. Тако да....само ти терај.....знамо из пређашњег да си велики молитвеник и да све деиш са духовником, тако вероватно шиниш све по благослову...благош тебе. Мало ми је жао владике максима што је по мени безвезе пао у ово гротло...а највише ми га је жао кад су му такви "одбрана". Верујем да зна да га браниш да би му било непријатно.

 

 

 

ж

 

Нека би се Максим мене постидео, мене то не интересује. Ја имам свог духовника, везе немам са Максимом, е сад шта мисли мој духовник....то је тајна! А Максим и мој муж везе немају са овим, веровао или не. Да сам лајава јесам признајем, не желим да ћутим на зло. Тако су ме учили, преци, а и духовници.

Напиши ти Максиму да ти је жао што га оваква личност брани на Поукама. Слободно! Нека све црно на овом свету падне на моје име, не марим, ја сам само Богу службу чинила. Кад све прође и даље ћу мирно ходити улицама мог града! Само да буде мир!

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, feeble рече

Ja se bas upitah je li pop (takoreci muz) dao blagoslov da se ovde o ovome piskara? Mislim, znajuci koliko je Irinej opasan, moze taj i do Amerike da dobaci pa da nastavi progon?

Поп се не меша у духовника и мене, Иринеј не може да добаци ни до Херцеговине!  Овде је штит мало јачи....Ја не живим у Америци!

А ако крене опет прогон делаће Бог, па да и умрем нека. Нећу бити прва ни последња мученица која је умрла за веру!

Ал повиновати се Бачком, ОХИ!

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, Milan Nikolic рече

Не рече шта ти је учинио нажао. Да ли је све у превеликом очекивању?

Милане, прочитај. Ја не очекујем ништа. Само да стане прогон. Ја сам мирна, опет понављам. Моји укућани једва чекају да се све ово заврши и да се вратим нормалном животу без форума.

А то значи..мир, хармонија, молитва, одласци на море, шетње и Богоугодан живот!

Написала сам на пар страница пре. Погледај!

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 минута, Јеленче рече

А ако крене опет прогон делаће Бог, па да и умрем нека. Нећу бити прва ни последња мученица која је умрла за веру!

Ovo je vec visi nivo bezumlja. Kud te ne ubacih u filter odmah kao i ostalih 20 naloga...

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, feeble рече

Ovo je vec visi nivo bezumlja. Kud te ne ubacih u filter odmah kao i ostalih 20 naloga...

Слободно,  изволи! :) Ко није прошао муке нанешене од Бачког не зна да је смрт веома близу. Неочекивани сусрет са смрћу. Зашто?

Па зато јер у једном моменту свог страдања питате Господа, да ли је ово позив на светитељство, да ли је ово свето мучеништво.....и онда у миру чекаш, битно је да си са Богом, па нека буде воља његова! И смрт!

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest
Ова тема је за сада закључана и нису омогућени будући одговори.

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      У понедељак 27. јануара 2020. године свечаном архијерејском Литургијом у Зајечару прослављен је празник Светог Саве првог Архиепископа српског. Његовом Преосвештенству Епископу тимочком г. Илариону саслуживали су свештенослужитељи зајечарског Саборног храма, а у славу оца српске цркве, духовности и писмености појао је Дечји црквени хор под руководством професорке Наташе Јовановић.     По завршетку свете Литургије чланови Дечјег црквеног хора отпевали су Светосавску химну, након чега је владика Иларион свој присутној деци уручио светосавске пакетиће које је и ове године обезбедила организација „Наши Срби“ из Чикага а отац Игор Ивковић поделио је књиге „Приче о животу Господа нашег Исуса Христа“, дар Библијског друштва Србије. Прослава Савиндана настављена је пригодним културним програмима у свим зајечарским школама.
        Светосавска академија у Зајечару   
      У Народном позоришту Тимочке Крајине „Зоран Радмиловић“ у Зајечару 27. јануара 2020. године одржана је Светосавска духовна академија под покровитељством Града Зајечара и Епархије тимочке.

      Црквени хор Саборног храма Рођења Пресвете Богородице у Зајечару означио је почетак Академије својим извођењем Светосавске химне а потом су ученици Основне школе „Десанка Максимовић“ из Зајечара извели представу по тексту „Небеска Литургија“, Светог владике Николаја (Велимировића), коју су припремили са својим наставницима – Стеваном Јовановићем, Бранкицом Потић, Оливером Илић, Станојем Јовановићем, Наташом Јовановић и вероучитељем Предрагом Радосављевићем.

      Након свечаног програма окупљене је поздравио Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион који је најпре изразио задовољство због тога што је ова Академија плод заједничког рада цркве и градских установа, а затим се пригодном беседом обратио пуној сали позоришта. Епископ Иларион је, читајући одломке из „Охридског пролога“ Светог владике Николаја, истакао да иако видимо само материјални и пролазни свет који нас окружује треба да се трудимо да гледамо на онај духовни и бесмртни, да тежимо да очистимо умрљани Божји лик у својим душама и да покушамо да сачувамо оно добро што нам је у аманет оставио отац наш Свети Сава како бисмо се са њим срели у Царству небеском.

      Учесницима и организаторима Епископ је уручио пригодне поклоне и захвалнице док су награђени на овогодишњем Конкурсу примили награде пре почетка Академије у фоајеу Позоришта где је отворена изложба ликовних радова.


      У бројној публици, између осталих, били су помоћник градоначелника Зајечара Саша Ивановић, чланови Градског већа – Селена Стојановић и Вујадин Милошевић, директори и наставници основних и средњих школа, представници културних градских установа и свештенство Епархије тимочке.
          Извор: Епархија тимочка  
    • Од Логос,
      Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је 27. јануара 2020. године, на празник Светог Саве, првог Архиепископа српског - Савиндан, са свештенством свету архијерејску Литургију у манастиру Ђурђевим Ступовима.     Молитвеном сабрању присуствовао је велики број верника, међу којима мноштво деце из Берана и околине. Преосвећени Епископ је сабране поучио речима архипастирске беседе у којој је подсетио да се навршава осам векова од кад је Свети Сава у светињи Ђурђевим Ступовима устоличио првог Епископа будимљанског Јакова и устројио Епископију будимљанску. Древна Епископија, по Владикиним речима, захватала је северни дио лимске долине од Проклетија до Бијелог Поља, манастир Морачу, до Медуна.   „Ове године славимо осам вјекова од крунисања Савиног брата кога је Свети Сава својом руком крунисао за краља, Светог Стефана Првовјенчаног. У нашим уџбеницима се, обично, говори да је Свети Стефан Првовјенчани крунисан 1217. Међутим, он је тада само примио круну од папе, али када се Свети Сава вратио у Србију са пуномоћством првог Архиепископа, он га је крунисао по православном обреду у манастиру Жича. То крунисање, ту годину и тај јубилеј ове године помињемо и славимо“, навео је епископ Јоаникије.   Он је нагласио да такав велики јубилеј значи много за један народ. Српски народ је пре осам векова достигао своје највише достојанство, укључен је, са својим пуним достојанством, у заједницу осталих православних народа.   „Свети Сава колико је био српски, толико је био и васељенски. Он је на Светој Гори примио васпитање да припада православној васељени у којој су и остали народи Грци, Бугари, Руси, Грузини и сви православни. Са Свете Горе Атонске дошао је у отаџбину као један од најпросвећенијих духовника свог времена. Зато је његова мисија била тако успјешна, нарочито када је примио благодат архиепископске службе да оснива епископије, да утврђује манастире, свештенике, монахе, народ. Српски народ се колебао десно или лијево, неко хоће Риму, неко Цариграду, неко да се врати уназад у паганство. Тек са Светим Савом наш се народ потпуно окреће православљу, приљубљује се уз Христа, а мудра поука и дјеловање Светог Саве су, коначно, наш народ утврдиле у вјери православној“, беседио је Његово Преосвештенство.   Указао је на деловање Светог Саве као Архиепископа, који је посетио све тадашње источне патријархе да би укључио свој народ у заједницу са древним патријаршијама и добио благослов и подршку од древних патријаршија. Посетио је, не само васељенску Патријаршију, него и Јерусалимску, Александријску, Антиохијску, а, касније, пред крај живота, Бугарску. Тамо је, подсетио је Владика, скончао кончином праведника Божјег.   „Ми у Светом Сави имамо примјер правог човјека, правог хришћанина, правог свештеника, епископа, учитеља, духовника и није случајно што је он постао заштитник свих српских школа, прије 19. века, а нарочито у 19. веку у Војводини, Србији и Црној Гори“.   „Треба да знају наша дјеца, наши наставници и учитељи да је Свети Сава био школска слава и у Црној Гори. Нико то Црној Гори није могао наметнути, јер је Црна Гора, већ, тада била самостална држава. У вријеме кнеза Данила Петровића Свети Сава се слави као школска слава, а у доба краља Николе приређиване су лијепе духовне свечаности за празник Светог Саве у свим црногорским школама“, нагласио је Епископ будимљанско-никшићки.   Да се тада неко, казао је он, усуђивао да лаје на Светог Саву, као што поједини данас лају, био би, сматра Владика, протеран из Црне Горе.   „За Петровиће је Свети Сава био највећи духовни ауторитет. Слављен је као у цијелом српском роду, посебно у школама, наравно, црквама. То је и у Црној Гори, као у цијелом српству, била свенародна слава о чему свједоче и многе породице. У Дробњаку има цио род Косовчића који славе Светог Саву. Сваки наш храм, још од Немањића, а посебно у вријеме ропства под Турцима, погледајте Морачу, Пиву, манастире на Приморју, који год манастир је сачувао фреске и иконе, тамо ћете наћи фреске и иконе Светог Саве и Светог Симеона Мироточивог“, указао је Преосвећени владика и наставио:   „У ово наше вријеме Свети Сава је протјеран из школа, али није протјеран из душе нашег народа. Не слави се у нашим школама, али тврдим да се Свети Сава свечаније слави у Црној Гори него било гдје. То потврђују наше светосавске академије, којима, по недјељу дана и више, славимо Светог Саву. Нијесмо то ми нашем народу наметнули, него је народ запамтио шта за њега значи Свети Сава и његово дјело. Колико је Свети Сава ушао у душу нашег народа, он је своју вјеру поистовјетио са вјером Светог Саве, апостола Христовог. То је апостолска вјера, коју је Свети Сава примио, проповједао и којој је нас научио“.   На крају свог архипастирског слова, владика Јоаникије реч поуке упутио је деци:   „Драга дјецо, идите путем Светог Саве. Он се од најранијег узраста васпитавао у вјери, али је и књигу учио и достигао врхунско образовање. Имао је ријеч Божју, божанску ријеч, пуну истине и правде, у свом уму и својим устима. Његова ријеч је постала силна да препорађа душе, савјести. И ви да се научите свјетским наукама, али да се, полако, научите и духовној науци. Најбоље ћете се научити објема наукама ако у школи будете добри ђаци, а да редовно долазите у храм Божји, да вас осјени љепота дома Божјег и љепота ове свете службе, да узрастате кроз ту љепоту у све дане вашег живота, да будете прави људи, да донесете радост својим родитељима, свом народу, својој држави, својој Цркви“.   У току Литургије освештан је и преломљен славски колач у славу Светог Оца нашег Саве. Имендан је прославио јеромонах Сава (Вукајловић), сабрат манастира Ђурђеви Ступови.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Логос,
      Епископ шумадијски Јован: У сваком покољењу Свети Сава се указује као пример чијим вредностима стремимо.     Српска историја и култура богате су духовним херојима и светитељима, али нико од њих није тако омиљен и толико утицајан међу Србима као Свети Сава који је постао и остао пример како се служи Богу, Цркви и ближњима. Постао је симбол духовности, људскости, просветитељства и оданог служења својој вери и своме народу. Животом и делом постао је духовник и предводник српског народа у Царство Божије, он је учитељ пута који води у живот, како се и каже у његовом тропару. За све што је учинио на нашем оплемењивању и узрастању у Христу, дугујемо му велику захвалност и благодарност.   Како још од времена другог покрштавања Срба у деветом веку није постојала јединствена црквена организација на просторима где су Срби живели, природно је да се то негативно одразило на њихову свеукупну христијанизацију као и на формирање менталитета српског народа и идеологије српске државе. Граница између Цариграда и Рима, између источне и западне цивилизације, пролазила је кроз српске земље све до дванаестог и почетка тринаестог века. Сукоб између различитих догматских учења и опречних интереса, представљао је крст за Србе и изазивао је дубинску духовну и историјску недоумицу којем хришћанском центру да се приклоне – Риму или Константинопољу.   Ову дилему и овај изазов разрешавају две најзначајније личности српске историје, велики жупан Стефан Немања и његов син Растко, први српски архиепископ – Сава. Захваљујући њима и њиховом делу, српски народ је коначно поставио темеље свог хришћанског идентитета. Њиховим радом се окончава један релативно дуг историјски и духовни процес током којег долази до уједињења и хомогенизације српског народа, који се нашао на раскршћу Истока и Запада, али, истовремено, несумњиво почиње и нови период црквеног узрастања Срба као народа Божијег.   Док се Стефан Немања, макар у почетку своје државне делатности, руководио политичким интересима, његов син Сава, од почетка вођен теолошким, духовним и еклисиолошким мотивима, потпуно свесно бира православни Исток и Источну Цркву. Ученик Свете Горе, удубљен у сва црквена и политичка збивања свога времена, одлучио се без колебања за Цариград који се тада сматрао седиштем Источне Цркве.   Најважнија брига Светог Саве била је како да уведе свој народ у Цркву и да га Црквом спасава. Свети Сава није могао да очекује да ће добити аутокефалију од Латина имајући у виду тежње Рима за апсолутном влашћу над васељенском Црквом. Иако су ове тежње постојале и у Цариграду, на Истоку је, ипак, одувек била жива свест о појму и стварности помесне Цркве, онакве каква је створена и каква је постојала у првим вековима хришћанства.   Организујући живот Српске архиепископије, Свети Сава је, поред постојеће три, основао још осам нових епархија. Седиште црквеног живота било је премештено, још у време Савиног оца из Раса у манастир Студеницу. Међутим, пошто се изборио за аутекафалију Српске Цркве, Свети Сава је преместио седиште архиепископије у Жичу, манастир који је основао заједно са својим братом Стефаном. За епископе нових епархија одабрао је најбоље монахе међу својим ученицима са Свете Горе. Такође је превео Свете каноне Цркве и црквена правила, како би новопостављени епископи поступали у складу са њима. Сам је неуморно обилазио целу Србију, проповедајући Јеванђеље, утврђујући народ у вери, у хришћанском владању и живљењу. Саградио је многе цркве и манастире, а где не би успео да подигне цркву, остављао би за собом макар крст као сведочанство Христовог присуства. И није уопште случајно што је лик Светог Саве остао да живи у целокупном црквено-народном предању, у легендама и причама везаним за многобројна места, топониме и хидрониме широм српских земаља.   У сваком покољењу Свети Сава се указује као пример чијим вредностима стремимо, под чијим окриљем стварамо ведрију и бољу будућност. Зато је Свети Сава вечити путоказ свима нама.   Живот Светог Саве је био потпуно духован и увек проткан вером у Бога, па је сведочанством сопственог живота, поучавао да је темељ истинског духовног живота пре свега права вера. За Светог Саву вера није једна од врлина, она је била – свеврлина. Она је животни став и унутарње стање и утемељење целокупног човековог бића. То је темељ на коме се изграђује унутарњи човек. Као таква, права вера је небески дар који се стиче подвигом, трудом, молитвом и проливањем сопствене крви. Свети Сава је учио да неверје, или лажна вера, могу бити само људско уверење које не доноси спасење. Неверје и лажна вера не сједињују човека са Богом, него га одвајају од Њега, постављајући на Божије место лажне идоле и лажне богове.   Први српски архиепископ је учио свој народ да је пре свега потребно веровати у Бога, јер онај ко прилази Богу, треба да верује да Бог постоји и да Он награђује оне који Га траже (Јеврејима 11, 6). По учењу Светих отаца и нашег Светог Саве, вера је почетак нашег сједињења са Богом.   У Беседи о правој вери, Свети Сава нас учи да нам вера открива Бога и све оно што је Божије. Зато је вера свевидеће око, њоме душа гледа Бога и иде за Богом. Свети апостол Павле нам каже: Вером ходимо, а не знањем. То не значи да вера није знање, напротив, она је изнад знања јер нам открива оно што је скривено, а што нашим знањем не можемо дознати. Вера је, као и љубав, заборав на себе, то јест одрицање од свога ја, односно излазак из себе, јер ко верује тај не припада себи већ Ономе у кога верује. Свети Владика Николај је записао: Вера нам треба да би се могли надати, нада да би могли живети, а љубав да би могли као културан народ живети. Додајмо још да је права вера слободна, јер ослобађа човека од самог себе, од робовања материјалном, од гордости, сујете и надмености. Вера је принос, даривање. Ко највише верује, тај највише даје. Вера је љубав. Она ништа не тражи. Ако се даје да би се нешто добило, не добија се ништа, а губи се све. Вера је својство само људских бића. Вера је чежња, жудња, надом испуњено ишчекивање нечега што се жели. Вера је додир другог. Вера је потврда ствари невидљивих (Јеврејима 11, 1).   Свети Сава нас је ујединио у Цркви Христовој као богочовечанском Телу Његовом и створио је од нас један хришћански народ. Привео је Србе ономе најлепшем у човечанству: православној вери, православној Литургији, православним иконама, православном појању, православним молитвама и начину живота. Између сваког од ових подвига, повлачио се у молитвену осаму, било у испосницу у Кареји или испосницу изнад Студенице, онако како се Христос често осамљивао и молио Оцу Небеском.   Гледајући Светог Саву нашим духовним очима, као изабраника и угодника пред Богом, данас, на овај његов дан, имамо ту радост да са њим будемо молитвено блиски, отвореног срца и да га искрено замолимо да се моли за нас, да нас штити и чува да нам безбожници не угрожавају нашу веру и да нам не отимају свете храмове и манастире, како то данас чине у Црној Гори. Свети Сава је моћан Христом јер је он Христом живео и живи у Њему, па су зато моћне и његове молитве. А оне су још моћније ако тим молитвама придружимо и наше молитве Богу и Светом Сави. Велики је Бог, али је Богом велики и Свети Сава. И највећи је међу нама.   Посматрајући Светог Саву кроз његов анђелски живот и дела на земљи, ми га видимо првим и највећим у роду српском. Видимо га као сталног молитвеника пред престолом Божијим. Он се није иселио из свога потомства, већ је стално настањен и усељава се у наш подмладак. Његов свети живот постао је свећњак свенародног олтара нашег који обасјава целу земљу нашу, загрева срца свих и подиже ниво духовности до престола Божијег. Како је засијао пуном светлошћу пре толико векова, тако сија и данас, јер су му дела неумрла. Зато у молитвама које данас упућујемо Светом Сави са нашег духовног жртвеника, уздигнимо наше мисли Богу. Не треба нам много мудрости колико мало добре воље да разумемо оно чему нас је учио наш Свети Сава. Учио нас је да живимо по Божијим заповестима и да у живот посебно преточимо две заповести Божије – о љубави према Богу и ближњима.   Велику захвалност и благодарност дугујемо Светом Сави за његово највеће дело - што је српски народ добио своју аутокефалну Цркву чији јубилеј смо прослављали у прошлој години. Наша самостална Црква плод је љубави, надахнућа и прегнућа Светога Саве. Плодови тог великог догађаја су непобитни и далекосежни. Они обележавају сву нашу историју у свим областима живота, науке, културе, уметности, духовности и државности – једном речју, идентитета и самога историјског бића и опстанка нашег народа. Под окриљем аутокефалне Цркве, архиепископ Сава успева да покрене све стваралачке снаге народа, да одушеви, да понесе, да упали огањ вере и унесе Јеванђеље Христово у сваку душу, у све односе, у васцели народни живот.   Наше јубиларно сећање на Светог Саву, осам векова после добијања аутокефалије, представља доказ да наша генерација има толико духовног здравља, толико јасну визију наше историје и толико етичке свести да се у њој лик Светога Саве може огледати као у чистом огледалу. Све ово говори не само о Светом Сави, него и о нама који напрежемо све своје духовне снаге и сакупљамо их као светлост у сочиво да би што потпуније сагледали и што боље доживели горостасну личност духовног родитеља српског народа. Кроз ту чистоту сагледајмо лик Светог Саве исто онако јасно као што је он био јасан и диван нашим прецима који су га пре осам векова гледали телесним очима са устрепталим срцем од блажене радости и дивљења. Сагледајмо и угледајмо га и ми нашим духовним очима пред престолом Божијим и замолимо га да се моли за нас!   Браћо и сестре, наша децо духовна, српски народ се у то време – баш као и данас – налазио на географској, духовној и политичкој вододелници. Без обзира на другачије околности које нас данас окружују, потребно је да мудро и благоразумно водимо двоједни брод српског народа, српске Цркве и српске државе, кроз Сциле и Харибде сукоба Истока и Запада. Знајмо да је данас, као и увек, важно да не заборављамо суштинске вредности, јер људи су постали неосетљиви, непажљиви једни према другима. Заборавили смо колика је дубина људског срца, колика је ширина људске душе. Једностраност нас је сузила, смањила, изоловала и изобличила. Постајемо све мање храбри и све више зли. А страх животу каља образ и ми често немамо ни ону најелементарнију људску храброст. Свети Сава, са својом христоликом слободом, небопарном речју, дерзновенијем, знањем и мудрошћу, уз помоћ Христа, знао је створити народ и државу. А ми ћемо сачувати оно што смо од светих предака примили ако Светог Саву будемо гледали унутар Христа и ако не будемо бежали од крста, то јест од трпељиве љубави која нас упућује једне другима и никада не одваја једне од других, посебно од наших корена и наших светитеља, а на првом месту од Светог Саве. Томе нас могу поучити и речи Светог Саве, који каже: „Ја вас родих, децо, угледајте се на мене и са љубављу и брижљивошћу трудите се љубимци моји, јер свако ко се труди од зла ће се сачувати. Са страхом Божијим веру чувајте и све заповести Божије како треба извршујте... Божјом мудрошћу поучавајте се... Овај живот свршава се... Нико од нас неће остати овде... да пажљиво и свето живимо у данашњем веку и паметно да проводимо време јер су дани озбиљни.“   Позивајући вас, драга Наша децо духовна, да се увек сећамо ових Савиних мудрих поука, са жељом да нас Свети Сава води и руководи, остајемо Ваш молитвеник пред Господом и пред Светим Савом.       Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Логос,
      Наша света Црква у понедељак, 27. јануара 2020. године, молитвено прославља спомен на Светога Саву, првог Архиепископа српског. Његово Преосвештенство Епископ бачки господин Иринеј служио је свету архијерејску Литургију у Саборном храму у Новом Саду, уз саслужење Епископа мохачког господина Исихија, свештеног братства Светогеоргијевског храма и новосадских ђакона.     Честитавши присутнима данашњи празник, владика Иринеј је истакао да је Савиндан свецрквена и свенародна слава у српском народу. Нема краја у којем живи наш народ, а да не постоји неко предање да је туда пролазио, у своје време, Свети Сава, и да је неки траг тога остао, у виду неког споменика или, ако ништа друго, неке чесме. Заиста, Свети Сава је својим делом најпре духовни отац нашега народа, а из тога дела – првог, основног, спасавајућег – истичу све друге његове делатности. Свети Сава је непревазиђен до данас, јер је извор његових дарова и способности био његова светост, подвижничка и благодатна делатност кроз живот, казао је владика Иринеј.   После заамвоне молитве Епископ мохачки г. Исихије је освештао славски колач и жито, а потом су се прослави Светога Саве, небеског покровитеља свих ђака, учитеља и наставника, традиционално придружила и деца, која су извела рецитал посвећен првом Архиепископу српском.   Литургији у Саборном храму присуствовали су и ученици основних и средњих школа са својим вероучитељима, а више од 200 ученика некадашње Српске православне велике гимназије и ђака новосадских основних школа приступило је светој Тајни Причешћа.   Од Гимназије Јован Јовановић Змај до Саборног храма, барјак са грбом Гимназије и орден Светога Саве првог реда носили су, у име свих ученика, Арсен Буквић и Лазар Пајовић-Ђуровић, ђаци четвртог разреда наведене Гимназије.     Својим присуством, данашњи празник увеличали су господин Мирослав Илић, помоћник покрајинског секретара за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама, и господин Никола Перваз, председник Црквене општине у Новом Саду.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Логос,
      У четвртак 23. јануара 2020. године, у Катедралном храму Светог Преображења Господњег у Загребу, загребачка Црквена општина била је домаћин шесте вечери овогодишње молитвене осмине. Молитвена осмина је период од осам дана, током ког се хришћани различитих деноминација једног града окупљају, свако вече у другој цркви, молећи се притом за јединство хришћана.   -ФОТОГАЛЕРИЈА-   Молитвена осмина у испуњеном загребачком православном храму, почела је служењем празничног вечерња, у спомен Преподобног Теодосија Великог, оснивача општежића, уз торжествено појање хора храма Светог Преображења.   Вечерњу су присуствовали домаћин, Митрополит загребачко-љубљански Господин Порфирије, апостолски нунције у Републици Хрватској, надбискуп Ђорђо Лингва, загребачки надбискуп кардинал Јосип Бозанић, бискуп Евангеличке цркве у Републици Хрватској Бранко Берић и предсједник савеза баптистичких цркава у Републици Хрватској пастор Ивица Хорват.   Након завршетка богослужења услиједила је молитва за јединство хришћана и обраћање представника Цркава.   Митрополит Порфирије је, у свом обраћању, између осталог, рекао да је Господ створио богатство различитости: ”Те различитости су дар Божији људима и израз Његовог човјекољубља, да бисмо ми, имајући свако своју посебност као свој посебни дар, имали шта да дарујемо једни другима. Дајући и примајући, добили смо могућност да обогаћујемо друге и да бивамо обогаћени њима.” Додао је да је ”Господ и Царство небеско довео у нашу везу са другима, називајући сваког другог нашим ближњим. Подсјетио нас је да смо сваки пут, када смо нахранили гладног, посјетили болесног или оног у тамници, то учинили Њему.”   Митрополит је нагласио да је у наше дане, понајвише потребно човјекољубље: ”Човјекољубље није апстрактан појам, нити је, као што ми често чинимо, исказивање љубави према онима који су далеко од нас. Човјекољубљу се учимо у свом свакодневном животу, показујући да једни друге препознајемо као браћу, али, и више од тога, показујући и практичну љубав једни према другима”.   Кардинал Јосип Бозанић истакао је у свом обраћању да се, током молитвених осмина, окупља свети Божији народ, сабран из различитих народа. Нагласио је да „сви заједно припадамо истом Господу, те да не можемо бити хришћани ако се не прикључимо Исусовој молитви, у којој се молио Оцу, да сви буду једно“.   Рекао је и да је „наше заједништво у Христу изнад свих подјела. Христос не укида подјеле и разлике, али оплемењује“. Кардинал је додао и да је прво човјекољубље исказао Бог, по Исусу Христу, показавши нам пут до себе.   Бискуп Бранко Берић рекао је да је ”молитвена осмина врло важан тренутак у животу наших Цркава, због чега треба често да се молимо, како би се васкрсли Христос показао присутним на сваком сусрету хришћана и донио плодове Духа”. Према његовим ријечима, ”познавати се, значи ући у срце другог, схватити ране које је историја оставила у међусобним односима различитих Цркава и исцијелити те ране, снагом љубави тражећи дар Духа Светог”.   Пастор Ивица Хорват је, говорећи о уском путу који води у вјечни живот и широком срцу, на које су позвани сви хришћани, и реферишући се на чињеницу да често тешко прихватамо једни друге, истакао да на уском путу морамо један другога прихватити и да на њему нема национализма.   Говорећи о актуелном проблему емиграната који потреса Европу, пастор је додао да, иако велике економске силе нама сугеришу да су емигранти непријатељи, ”ми као хришћани, немамо право на такво размишљање. Ми морамо, ако је човјек у потреби, да поставимо себи питање шта Христос тражи од нас и шта би он учинио у тој ситуацији”.     Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...