Jump to content
александар живаљев

Епископ западноамерички Максим: Као варалице и као истинити (2 Кор. 6, 8) (или: о номадима и о надилажењу свог ега)

Оцени ову тему

Recommended Posts

пре 22 минута, Милан Ракић рече

Срећом да и неки Ваши не пате од потоњег. 

Ava je direktan.

Nekoliko Maksimovih tekstova, koje sam citao poslednjih meseci su pisani na isti nacin. Svaki tekst obradjuje neku temu vezanu za umetnost, teoligiju...nebitno sta, ali se u biti odnosi na sadasnji trenutak i odnosi se na "nepravde" koje se cine ep. Maksimu, na uvrede upucene njemu, "medijsku hajku" i sl. 

Naravno, nikad nije direktan kao Ava, ili njegov duhovni otac Tasa, vec je uvek nazovi dvosmislen i ne mozes ga nikad uhvatiti za rec, ali je svima jasno o cemu pise i na koga se to odnosi.

Svaki tekst mu sa pocetne teme sklizne u dnevno politicke, ili aktuelne crkvene teme. Pisi brate ili o jednom, ili o drugom.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Svidja mi se sto je u ovom tekstu ep. Maksim prepoznao delovanje p. Vartolomeja u Ukr i sada Litvaniji, kao suprotno principu sabornosti u Crkvi Hristovoj.

Share this post


Link to post
Share on other sites

spacer.png

Још је Јеврејин Трифун у 2. веку рекао Св. Јустину Мученику и Философу: „Знам да су заповести које су вам дате у Јеванђељу толико чудесне и велике да их нико не може држати“ (Разговор с Јудејцем Трифуном 10.2). Да ли је Трифун био у праву тог дана када је са хришћанином лаиком водио међурелигијски дијалог оног времена? Један поглед у историју хришћанства као да оправдава његову мисао. Уосталом, зар не примећујемо како хришћани греше на сваком кораку. Само летимичан поглед на Христову Беседу на гори, у којој се каже да је човек учинио грех и на саму помисао о њему (Мт. 5, 22.28), која нас позива да продамо све што имамо и дамо сиромашнима, показује да од ње не можемо направити етички систем. Зашто? Због тога што то не повлачи просто побољшање понашања него „умирање“, негирање ега, и апсолутно првенство Другог (Бога и ближњег) у односу на наше себично ја.

 

Увек сам се питао зашто поједини „велики“ духовници на могу да надиђу егоизам те да када им неко нагази на жуљ (читај: его), они не узврате супротним. Рецимо, да опросте, да кажу „будимо изнад људских слабости“, јер – љубав све превасходи. Данашњи „институционални“ духовници – сем дивних изузетака – не следе логику Беседе на гори. И зато се више нико не чуди када ти великани „врлинског“ живота одговоре јачом мером, или чак и агресивно, на нечију чак и најбезазленију критику. Ту се показује да подвиг може и да потврђује его, а не да води његовом превазилажењу. Неко је приметио да човек може да буде лопов и да задржи осећај људскости, а неко да буде „духован“ а лишен хуманости. Када у духовним институцијама нестане смелости за суочавањем очи у очи са истином, тада следи или заташкавање проблема (да није лако видљив), или његово шминкање (да би се представио мање ружним).

Насупрот овом негативном феномену „духовништва“, један велики episkopos из II века, у својој стотој години, полазећи на мучеништво у Рим, изговара потресне речи: „Сада започињем бити ученик“ (νῦν ἄρχομαι μαθητὴς εἶναι). Свети Игњатије Антиохијски је послан у арену престонице Imperium Romanum-а, али је у местима кроз која су га проводили храбрио хришћане антологијским саветима. Тај великан је у последњој години свог живота постао својеврсни хришћански „номад-мученик“.

Номади као слуге богословља


Да ли je усуд или привилегија бити у стању номада? Како показују нека истраживања, будућност науке или прогреса је „изван граница“ а не у „унутрашњости“. Науци боље служе истраживачи који живе изван своје постојбине (нимало случајно, велики број нобеловаца је живео и умро изван завичаја). А како ствар стоји међу теолозима? 

Ако занемаримо разлоге њиховог сељења по разним земљама и обратимо пажњу само на имена, бићемо изненађени се какви гиганти спадају у категорију теологâ-номадâ. Георгије Флоровски је из Одесе, преко Прага, Београда и Париза доспео до Њујорка и Бостона. Александар Шмеман и Јован Мајендорф су га следили на свој начин. Старац Софроније Сахаров је из Русије отишао у Европу, па онда на Свету Гору, да би у Енглеској основао манастир који данас зрачи свима. А шта рећи за епископа Антонија Блума или митрополита Јована Зизјуласа? Обојица су у Великој Британији стекли репутацију знаменитих теолога. Николај Велимировић је у Америци доживео већу популарност него у Србији – пре му је Колумбијски универзитет дао почасни докторат него што би то икада учинио један Београд. Списак би био кратак када не би обухватио Булгакова, Лоског, Бера итд.

Оно што се овде интуитивно може узети као битан чинилац јесте „мобилност“. Док човек прати свој сан, идући преко географских и државних граница, унутра се дешава занимљив процес преиспитивања у коме храброст побеђује страх од преузимања ризика. Кажу да је концепт мобилности у неким областима постао тако важан да је усхођење на академској лествици скоро немогуће без пресељења у другу земљу. У свом есеју под насловом „Crossing oceans“ (2012), Ева Мардер је изједначила научнике који се подухватају ризика и одлазе у иностранство са оним раним истраживачима (explorers) чија су путовања „обликовала њихове погледе на свет, а приче које су приповедали прошириле су свет онима који су их срели“. Наравно, овде не подржавам елитизам привилегованих који се уз све гаранције отискују у иностранство. Али, чињеница је да се несигуран дух осећа несигурно у туђем кругу, на туђем игралишту. Емигранти то најбоље знају. Осим пратећих изузетака, хришћанство је цивилизацијски феномен; оно је, ипак, култура града. 

Предности преласка неке границе или океана су несумњиво велике. Ако надиђете комплекс инфериорности, (пост)докторске студије у иностранству су прилика да докажете своју самосталност, да откријете другу културу, и да пратите оне најбоље у струци, где год се они налазили. Штавише, умрежавање ствара везе које се често касније показују као непроцењиве. Лична познанства су последњих двадесет година српској публици донела прилику да чују најблиставије теолошке умове данашњице (премда се увек може поставити питање шта су слушаоци стварно научили). Теолози номади – или они који крећу у иностранство ради истраживања – показали су кроз своју жртву куда све води посвећеност и где доводи снага воље. Уистину, дуж сваког духовног пута постоји много знакова, опасних места и замки. Главна борба је она против ега.

Слобода која се осмехује смрти


Вратио бих се улози ега у духовности да бих на основу списа из 6-7. века познатог као Лествица показао како духовност Цркве повлачи етос и живот благодати, тј. превазилажења свога „ја“, а тиме и сваког става „надмоћи“. „Заборави своја добра дела што пре“, био је савет који је Св. Николај Жички давао својим савременицима. У Лествици наилазимо на пример монаха који, претрпевши увреду, остаде потпуно миран у срцу, и помоли се у себи; ипак, потом започе плакати због тога што су га увредили, скривајући своје бестрашће привидном страшћу. Насупрот данашњем тренду да се људи праве да не желе првенство а горе од жеље да владају, „један брат се правио да жуди за првенством, иако га уопште није желео“. Овде, дакле, срећемо етос човека који је готов да другом уступа своје место а не да му га ускраћује. „Како да ти представим чистоту човека који је у јавну кућу ушао тобож ради греха, а уместо тога је блудницу привео подвижништву?“ Ове аскете се одмеравају чак и са демонима, те приносе себе делатној пројави христолике слободе која се осмехује смрти. „Једноме безмолвнику, неко рано изјутра донесе грозд. По одласку посетиоца он навали на њега и поједе га без икаквог апетита, претварајући се пред демонима да пати од угађања стомаку“. Ово је врста људи који не гледају на свој углед и достојанство, него надишавши его варају непријатеља, попут монаха који се „изгубивши неколико гранчица за плетење корпи, целог дана правио тужним због губитка“. Овакви подвижници онтолошким смирењем – јер, психолошким смирењем себе можеш само да завараш – надигравају демоне који желе да им се наругају и изложе подсмеху. За наведене примере Лествичник даје завршни коментар: „То су заиста људи за које неко рече: Као варалице и (као) истинити (2Кор. 6, 8)“.

Сви наведени „случајеви варалица“ говоре о томе да када прихватиш један животни став (конкретан етос) тада не сматраш да било шта „заслужујеш“. Уместо да нас наши „институционални“ духовници уче како да себе и друге исправљамо љубављу, они су етос древне Лествице тако олако и безобзирно избрисали као да су сунђером прешли преко слова исписаних на школској табли.

Шта чинити код таквог жалосног стања? Верујем да је решење у томе да гледамо да овековечимо оно што је вредно (то је Тарантино, ипак, успео да уради у новом филму,  као и Јужнокореанац Бонг Џун-Хо у Паразиту). И немојмо олако помислити да су гласови слободе, тај смели бунт против фалсификата и психозе у самој Христовој Цркви, угашени. Има Србија – као што их има и Православље – хиљаде оних који се не слажу са гажењем саборности и људских права. Једна приповест коју читамо у житију Светог Паламе доноси правовремени савет.

Током треће године боравка у испосници Светог Саве, једном приликом, док је био утонуо у умну молитву, Григорију Палами се учинило да га је савладао неки лак сан; а затим је имао виђење. У својим рукама видео је суд са млеком које се преливало преко ивице. Млеко се затим претворило у најфиније вино, које је предивно мирисало. Мирис је био тако јак да су и његове руке и одежда били преплављени њиме. Чим је осетио мирис, Свети Григорије се испунио радошћу. После те визије, пред њим се појавио младић у сјајној одежди и рекао му: „Зашто ово изобилно и предивно пиће не делиш са другима? Зашто си га пустио да бескорисно тече? Зар не знаш да је ово дар од Бога и када се излива неисцрпан је?“ Григорије је упитао: „Али, шта ако нема достојних људи који га траже или чак моле за њега?“ Анђео му је одговорио: „Иако сада нема никога ко га са жудњом тражи, ти ћеш ипак извршити своју дужност, а не премишљати или одбијати да то учиниш. Мораш вратити Господару талант који ти је дао. И сâм знаш тачно која је то заповест, и шта се десило са бескорисним слугом којему је дат талант!“ (Мт. 25, 14-30). Анђео је затим нестао, остављајући Григорија окруженог светлошћу да још много сати размишља о овом догађају.

Наведени пример показује да благослов теологије скрива велики динамизам у сваком тренутку, па и у безизлазу. Кад си привучен путу добровољног погребења у „земљу добру“, тада се у теби ослобађа нови човек. Он се не може ослободити у теби ако си слепи поданик, нити ћеш нивелисањем проблема активирати динамику сабијену у твом младом бићу. Када умирем за Христа, тада истински живим.

Наше искуство унутарње слободе је у томе да када затреба кажемо „попу поп, а бобу боб“, а не да драгоцени опит смелости спутавамо иза затворених врата наших (студентских) соба… Живот се не може истински доживети ако око нас не умру лажни кумири имагинарних ауторитета. Крст који узимамо на себе јесте „непобедиво оружје и утврђење вере“. 

Црква није просто лечилиште, него и место где „умиремо да бисмо живели“, на смелост према Господу и људима, а не на суд или на осуду. Када то схватиш, тада ће проклијати семенка твог бића и дати „плод стоструки“. И тада ће Трифуни 21. века поверовати да прави Христови људи могу да испуне Његове заповести.

 

Извор: Теологија.нет


View full Странице
По овоме боље да је остао номад у Фочи...
Сад кад је схватио да се излупето и изпроваљивао, то је урадио из "смирења" да се не открију његови богословски дарови које "институцијални" неправи духовници (Давид, Иринеј,Иринеј) не виде. Осим ретких Перишић, Вартоломеј, Иринеј.
Слично је и са лаицима, Црква јесте љечилиште и ако нам аутор свједочи да није.
Поготово када се поштује њен поредак који је христолошки израз.

Сва је незгодна је у неправилно извршененим иновације и хабитацијама...

И шта сад? Посље ј...нема кајања.


Послато са 5026D користећи Pouke.org мобилну апликацију

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 29 минута, Вукашин рече

Svidja mi se sto je u ovom tekstu ep. Maksim prepoznao delovanje p. Vartolomeja u Ukr i sada Litvaniji, kao suprotno principu sabornosti u Crkvi Hristovoj.

Bravo Vukasine. Sada mozda kapiras kako on pise.

Postoji jos nesto... znaci koji ukazuju na to da je ovo njegov oprostaj sa studentima. Prvenstveno se njima obraca.  Poslednja konsultacija. Svidja mi se sto im, izmedju ostalog, kaze da u svom daljem skolovanju idu sto dalje od ovakvog i ovog PBF.

Prihvatio je sve. Kada ga penzionisu, jer raspinjanju nije kraj, mozda ce tekst biti jos snazniji. Onda se nece obracati studentima nego citavom narodu Bozijem.

Rekla bih jos nesto. Cula sam da su u USA sve Pravoslavne Crkve izmedju sebe bile prilicno posvadjane, samo su njega svi hvalili da komunicira sa svima. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
У огледалу свако види себе (то јест, оно што пред огледало постави). Али, то није до огледала, већ до оног који пред њим стоји и поставља пред огледало оно што хоће.

Миолков, тако је, али постоје и крива огледала конвексна конкавна, аморфна, транспарентна и разбијена,мутна, прљава, за тебе и она која ти дају идентитет.

За нарцисе и она којима робују, као и магијска оруђа за опсену, завођење савести...на крају опет оно најстрашније са којим ћемо се суочити на страшном суду, а то су иконе наших ликова.

 

Послато са 5026D користећи Pouke.org мобилну апликацију

 

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 10 часа, Desiderius Erasmus рече

Ja ne znam kakav je ep. Maksim kao čovek (ne poznajem ga), ali da dobro piše - piše.

Много боље слика!

Баш ми се допада ова његова илустрација. Делује баш моћно и иконолошки, иако има и слабијих детаља, рецимо драперија. :skidamkapu:

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Милан Ракић рече

Зато и кажем

Имам једну замједбу. Ја сам те намерно провоцирао да су се сродио са Натом (не Радовић), него оном злочиначком удружбом, која нас је рокала, али од тебе нисам после чуо да се ти одричеш политике натовске Цркве, Фанара. Ако те не мрзи да одговориш:

1) Да ли је Фанар неканонски интервенисао у Украјини

2) Да ли иза Фанарске интервенције стоји Нато? 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, farisejski.bukvojed рече

...a i ne mora (se priznati).

A put do cega je poplocan dobrim namerama?

Kaže Sv Jovan Zlatousti da je put do pakla popločan popovima a vladike služe kao svetionici. ;)  

Share this post


Link to post
Share on other sites
По овоме боље да је остао номад у Фочи...

Сад кад је схватио да се излупето и изпроваљивао, то је урадио из "смирења" да се не открију његови богословски дарови које "институцијални" неправи духовници (Давид, Иринеј,Иринеј) не виде. Осим ретких Перишић, Вартоломеј, Иринеј.

Слично је и са лаицима, Црква јесте љечилиште и ако нам аутор свједочи да није.

Поготово када се поштује њен поредак који је христолошки израз.

 

Сва је незгодна је у неправилно извршененим иновације и хабитацијама...

 

И шта сад? Посље ј...нема кајања.

 

 

Послато са 5026D користећи Pouke.org мобилну апликацију

 

Исправка:

Неправилно извршеним иницијацијама и хабитацијама..

 

 

Послато са 5026D користећи Pouke.org мобилну апликацију

 

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 минута, Протомајстор рече

Много боље слика!

Баш ми се допада ова његова илустрација. Делује баш моћно и иконолошки, иако има и слабијих детаља, рецимо драперија. :skidamkapu:

Макса је никакав као сликар, односно сликар је као што сам ја певач. Ово му је пак најбоље дело до сада. Драперија није лоша. Поглед ове веселнице је пак болестан, показује залеђеност у ситуацији, као и грч уста. Нос није умео да наслика. 

Бесмислено је писати о његовом сликарству јер то не постоји. Боље му је да се напије рујна вина и пева. То може, и то бих поштовао. Ово је противприродни блуд. Старац Силуан је говорио да је хула на Духа Светога кад неко ради посао за који нема дара. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Cela postavka teksta se zasniva na onome da prorok nije u časti u svojoj postojbini.  Meni je tragično što analizirajući problem u stvari ne daje nikakvo rešenje problema.  Nekako na poćetku sam pomislio da će ući u neku dublju analizu problema jevanđeoskog morala i ponuditi neko rešenje sukoba naše životne realnosti sa jevanđeoskim moralom ali me je brzo razoćarao kada je sve preneo na crkvenu politiku i kukumakanje kako je njemu učinjena nepravda kao i tolikima pre njega. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 20 минута, Zoran Đurović рече

Имам једну замједбу. Ја сам те намерно провоцирао да су се сродио са Натом (не Радовић), него оном злочиначком удружбом, која нас је рокала, али од тебе нисам после чуо да се ти одричеш политике натовске Цркве, Фанара. Ако те не мрзи да одговориш:

1) Да ли је Фанар неканонски интервенисао у Украјини

2) Да ли иза Фанарске интервенције стоји Нато? 

Не знам колико је одговор с обзиром да сам НАТО плаћеник релевантан и битан. 

1) Да. На основу закљученог из онога што сам пратио овде на Форуму. 

2) Не знам. Ни у једном брифингу се нису бавили том темом, а комуникација је једносмерна. Тј. на дневном нивоу ми стижу билтени, али се информације тичу војске и политичких дешавања првенствено у Србији. Углавном, ни помена Цркве и активности Алијансе по том питању. 

Можда у билтенима за плаћенике вишег нивоа има више података. Ја просто не знам. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest
Ова тема је за сада закључана и нису омогућени будући одговори.

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      На данашњи дан 1946. године рођен је Патријарх московски г. Кирил, а, ове године, обележава се 50 година монашког подвига и свештеномонашке службе Свјатејшег.     Животопис Његове Светости Патријархa московског и све Русије г. Кирила     Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил началствовао је у среду, 20. новембра 2019. године, на светој архијерејској Литургији у храму Христа Спаситеља у Москви, уз саслужење неколико десетина архијереја Руске Православне Цркве и других помесних Цркава. У овом литургијском сабрању учешће су узели епископи бачки Иринеј и моравички Антоније.   Током малог входа, указом Његове Светости Патријарха московског г. Кирила, а на основу акта Санкт-Петербуршке духовне академије од 30. августа 2019. године, о додели звања почасног доктора, Епископ бачки Иринеј добио је одликовање Руске Православне Цркве – право ношења докторског напрсног крста.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке / Patriarchia.ru
      View full Странице
    • Од Логос,
      На данашњи дан 1946. године рођен је Патријарх московски г. Кирил, а, ове године, обележава се 50 година монашког подвига и свештеномонашке службе Свјатејшег.     Животопис Његове Светости Патријархa московског и све Русије г. Кирила     Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил началствовао је у среду, 20. новембра 2019. године, на светој архијерејској Литургији у храму Христа Спаситеља у Москви, уз саслужење неколико десетина архијереја Руске Православне Цркве и других помесних Цркава. У овом литургијском сабрању учешће су узели епископи бачки Иринеј и моравички Антоније.   Током малог входа, указом Његове Светости Патријарха московског г. Кирила, а на основу акта Санкт-Петербуршке духовне академије од 30. августа 2019. године, о додели звања почасног доктора, Епископ бачки Иринеј добио је одликовање Руске Православне Цркве – право ношења докторског напрсног крста.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке / Patriarchia.ru
    • Од Логос,
      У понедељак, 18. новембра, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Саве на Аеродрому. Његовом Преосвештенству саслуживали су: протојереј-ставрофор Милан Борота, протонамесник Немања Младеновић и ђакон Александар Ђорђевић. Чтецирали су: г-дин професор Јован Прокин, и богослови: Милан Јеличић, Александар Бојанић, Никола Караклајић, Илија Арсенијевић.   Звучни запис беседе   На светој Литургији прочитн је део посланице Солуњанима, где апостол Павле говори да је Јеванђеље било “Не само у речима него и у сили и у Духу Светом” (1.Сол.1,5), као и Јеванђеље по Луки где Господ говори: “Иштите Царство Божије, и све ово ће вам се додати” (Лк. 12,31). По хришћанској традицији, епископ Јован протумачио је изабране и прочитане одељке верном народу.   Преосвећени је на почетку беседу, говорио о молитви: “Основна дужност хришћана је да се моле. Давно је речено да су у роду људском хришћани нови људи. Зато што стално живе у Богу, по Богу и живе ради Бога. Зашто су хришћани нови људи? Зато што је Господ када је дошао на овај свет рекао: “Гле ја све ново творим”. Хришћанин треба да буде огледало да и они нехришћани виде да ми живимо у Богу и по Богу. Свака хришћанска мисао, свако његово осећање, свако хришћанско расположење, и дело просто извире из Бога, носи у себи Бога, и живи по Богу и завршава све у Богу кроз молитву и добра дела. Хришћанска мисао о свету извија по Јустину Ћелијском, извија се у молитви, он треба стално да буде у молитви. Не само да хришћанин не сме да буде себичан, и да се моли за себе, него за свакога човека, без обзира какав је тај човек. Монах шта чини када постаје монах? Он се одваја од света да би стално пребивао у свету. А како? Молитвом. Зато је право занимање монаха, молитва...    Наше није нити смемо да презиремо све оно што је Бог створио и саздао. Све хришћанско треба да се извија у молитву. Хришћанинова мисао о човеку не може а да се не претвара у молитву. Зашто? Зато што је молитва човекова разговор са Богом. Апостоли су молили Христа да их научи како треба да се моле. Увек су се молили: Господе научи нас како треба да се молимо. Зашто нам је потребна молитва? Зато што је сваки човек у опасности, и од видљивих и невидљивих непријатеља. Човек не може да се спасе ако не призива Бога у својој молитви... Молитва отвара срце човеково и шири душу да се у срце човеково и душу усели Бог, а онда све мирише на Бога, и реч и дела. Молитва је кадионица, миомирни мирис Богу, а то подсећа човека да треба стално да се уздиже ка Богу горе. Молитва човека чува од гордости, сујете, чува наш језик да не говоримо оно што не треба да говоримо. Наш језик само слови о Богу и о добру. Браћо и сестре, између себе и осталих људи хришћанин увек треба да сачува Бога. Зашто? Зато што Богом ми решавамо све односе и са самима собом и са другима. Све што хоћемо да решимо без Бога, сами, није право решење”.   У наставку беседе Преосвећени се осврнуо да домострој и промисао Божији у овоме свету: “Зато је Господ најбољи редитељ, који заиста све поставља на своје место, а човек док не стане на своје место он није стабилан човек. Он је лабилан човек. Само када човек стане на своје место на оно које му је Бог дао, да се ту са Богом и уз Бога, да темељи ум свој на Бога, да темељи на Богу цело своје биће. Бог најбоље решава све конфликте међу нама. Молитва је моћно средство за све нас и за наше односе. Неко нас мрзи, неко нас оговара, неко нам говори да смо најгори. Ми не можемо њега изменити, без обзира на све, не можемо његову мисао изменити, али ако не можемо изменити његову мисао, онда барем можемо да се молимо за њега. Када се молимо за њега онда Бог помаже да не остварује своје ружне замисли о другом човеку. И зато када се молимо за непријатеље, ми том молитвом стављамо му жар на главу. Молитва може да умири све човекове недостатке. Треба да се молимо за непријатеље своје. Молитва ће нам помоћи да не паднемо у искушење. Када падне у искушење, молитва човекова није усредсређена, не дају му да се сабере, мисли, да сабере своје срце. Таква молитва је расејана... Молитва мења људско срце, она осећа присуство Бога. Молитва је толико јака, да она не зна за границе. Она иде и кроз воду, кроз планине, небо и земљу. Зато је молитва благо наше у нама”.   На крају беседе је Преосвећени рекао колика је опасност немара и заборава. “Литургија је сажета у јединствену молитву да дође Царство Небеско, и то је јединствена молитва да спасавамо душу своју. Онај човек који не зна шта је грех он ништа не предузима да се поправи. Молимо се браћо и сестре. Човек треба да провери Црквом да ли се он моли како треба. Нека нам Господ просветли молитвом и ум и срце и душу и да нас научи да се молимо. Амин”.     Извор: Епархија шумадијска
    • Од Логос,
      У недељу 22. по Педестници, 17. новембра 2019. лета Господњег Његово Преосвештенство викарни Епископ ремезијански Стефан богослужио је у малој цркви Светог Саве на Врачару. Преосвећеном владици саслуживало је свештенство храма, уз молитвено учешће мноштва народа Божјег. Доносимо прилог ТВ Храм са овог литургијског сабрања.   
    • Од Логос,
      Празник Обновљења Храма Светог великомученика Георгија, заштитника свете обитељи Манастира Враћевшнице, прослављен је најсвечаније Светом Архијерејском Литургијом.     Његовом Преосвештенству Епископу жичком Г. Јустину, саслуживали су архимандрити Сава (Илић) и Тимотеј (Миливојевић), протојереј Чедомир Дамљановић, протонамесник Божидар Бован и протођакон Александар Грујовић.   Свечаној атмосфери допринео је и верни народ који је дошавши са разних страна, из Краљева, Ужица, Чачка и Крагујевца, узео активног учешћа у Литургији. Након прочитаног Јеванђеља, Владика је надахнуто беседио. Поучио нас је да не будемо хришћани само по називу.   Ако хоћемо да се спасемо, да будемо са Христом у Царству небеском, онда морамо бити истински део Цркве, морамо да живимо Свете Тајне, да умножавамо врлине! За све то, диван је пример Свети Георгије, кога поштују и инославни, који је својим животом сведочио Реч Божију, који је због тога и страдао. У страдањима, на светитељу се показала сила Божија – сваки пут бивао је исцељен!   Његова непоколебљива вера, истински је путоказ нама ка спасењу, ка томе да будемо они истински. Господ је рекао да је у својој љубави, при свом доласку, на земљу донео и мач! Мач, да раздвоји истину од лажи, оне праве од лажних! Ми смо прави ако са и у Цркви задобијамо спасење. На том путу смо ако се усавршавамо у посту, молитви и љубави, рекао је Владика Јустин.     Након резања славског колача, мати Ксенија је са сестрама за све присутне припремила трпезу љубави.     Извор: Епархија жичка

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...