Jump to content
  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило успјешно се опоравио од коронавируса и након негативног теста, вратио се својим редовним пастирским обавезама.

       
      Преосвећеном владици 17. новембра тестом је потврђено да је позитиван на Ковид-19. На кућном лијечењу био је све до момента када је рендгенски снимак показао почетак упале плућа, а онда је на предлог доктора хоспитализован у Клиничком центру Црне Горе.
      Владика буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило се овом приликом захваљује цјелокупном здравственом особљу Клиничког центра и свима другима на труду, молитви и љубави, а обољелима жели брз опоравак.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово преосвештенство владика бихаћко-петровачки и рмањски Сергије казао је у архипастирској посланици о Божићњем посту да се у вријеме пандемије корона вируса, док раде трговине, тржни центри и јавни превоз, школе и факултети, и док у фабричким халама, чак и по десет сати, ради више стотина људи, проблематизује храм Божији и Света евхаристија те да се народ плаши Причешћем.

       
      Владика подсјећа да заједнице са Христом нема без Евхаристије, из које је изникла сама Црква, а да остварење те заједнице, коју и истински и симболички живимо и манифестујемо причешћујући се Крвљу и Тијелом Христовим, јесте наш смисао овдје на Земљи:
      “Христос је Онај који болести наше понесе и немоћи наше узе на се (Ис. 53, 4). Господ је Љекар наших душа и наших тијела, Он је Ризница и Извор сваког добра, наш Смисао и наш Живот вјечни. Приступајући Њему, кроз Свето причешће, ми постајемо дијелом Његовог истинског Тијела, обесмрћујући своју смртност, овјечњујући своју пролазност, јер без Вјечног не можемо задобити вјечност.” Посланицу Преосвећеног Епископа Сергија преносимо у цјелости:
       
      Архипастирска посланица о Божићњем посту Његовог преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког и рмањског Господина СЕРГИЈА
       
      Вјерујућем народу, свештенству и монаштву Крсно-васкрсне и Богом спасаване и чуване Епархије бихаћко-петровачке и рмањске
      Живећи у времену препуном искушења, ми, хришћани, никада и ни због чега не смијемо сметнути с ума на шта само позвани – на живот у Христу, за Христа и кроз Христа, као што Атињанима рече Свети Апостол Павле: „Јер у Њему живимо, и крећемо се, и јесмо“ (Дап 17, 28).
      Заједнице са Христом нема без Евхаристије, из које је изникла сама Црква, и управо остварење те заједнице, коју и истински и симболички живимо и манифестујемо причешћујући се Крвљу и Тијелом Христовим, јесте наш смисао, овдје на Земљи, јесте наша пуноћа, зато што без Христа ми не можемо ништа чинити (Јн 15, 5). Христос је Онај Који „болести наше понесе и немоћи наше узе на се“ (Ис. 53, 4). Господ је Љекар наших душа и наших тијела, Он је Ризница и Извор сваког добра, наш Смисао и наш Живот Вјечни. Приступајући Њему, кроз Свето Причешће, ми постајемо дијелом Његовог истинског Тијела, обесмрћујући своју смртност, овјечњујући своју пролазност, јер без Вјечног не можемо задобити вјечност.
      У вријеме пандемије корона вируса, плаше нас Светим Путиром, говорећи нам да, приступајући Светим Тајнама, излажемо себе и друге опасностима од инфекције, као да је Црква узрочник зла које је снашло планету, а већ и прије свега овога свједоци смо многобројним настојањима да се човјек удаљи од човјека, брат од брата, дјеца од родитеља, родитељи од дјеце, а сада, сасвим је јасно, жели се минимизирати или сасвим прекинути спона човјека са Богом – Евхаристија, Свето Причешће.
      Док раде трговине, тржни центри и јавни превоз, школе и факултети, и док у фабричким халама, чак и по десет сати, ради више стотина људи, проблематизује се храм Божији и Света Евхаристија. Наши нови душебрижници као да једва чекају да се упокоји неко од свештених лица, не би ли тако уселили страх у срца оних који за Христом чезну, па да (поново) оптуже Цркву као друштвено неодговорну, као ону која је у служби вируса и његовог ширења, не знајући да је храм Божији истинска бања Витезда.
      Поновићу већ поновљене ријечи блаженопочившег патријарха Павла, који је записао: „Кад би се преко Причешћа ширила зараза, то би већина свештеника, особито физички слабијих, боловала од најразличнијих заразних болести и многи од њих би већ давно помрли. Међутим, стварност показује сасвим друго. Велики број њих доживљава дубоку старост и умире од болести које нису заразне. У просјеку свештеници су дуговјечни људи. А тако је било и у старије доба кад су, прије увођења кашичице, сви вјерни, причешћујући се, пили из истог путира“.
      Свети Игњатије Богоносац, почетком 2. вијека, Свето Причешће назива Лијеком Бесмртности, што оно ваистину и јесте, јер нам једино оно, под сводом небеским, омогућава да будемо Христови, да Христос буде наш, сагласно ријечима Самог Спаситеља, Који нам је казао и још увијек казује: „Заиста, заиста вам кажем: ако не једете Тијело Сина Човјечијега и не пијете Крви Његове, немате живота у себи. Који једе Моје Тијело и пије Моју Крв има живот вјечни; и ја ћу га васкрснути у посљедњи дан“ (Јн 6, 53-54.)
      Молитвени живот цркве није супротстављен напорима савремене медицинске науке, већ само у синергији једнога и другога резултат, користан по човјеков душевни и тјелесни интегритет, неће изостати, сљедствено јеванђелским ријечима „ово је требало чинити и оно не изостављати“ (Мт. 23, 23).
      Уосталом, чак и када би се, ван сваке сумње, научно доказало (што је апсолутно немогуће) да приступање Светом Путиру доводи до инфекције корона вирусом, били бисмо постављени пред избор: живјети без Христа или умријети са Христом? Истински хришћани би и тада изабрали ово друго, јер живот без Христа, ма колико био дуг, проћи ће једном, али Царству Његовом неће бити краја.
      Црква је била и остала простор слободе, па тако никога не треба тјерати ка Светом Путиру, нити од Светог Путира. Свако ће, према хтјењу сопствене душе, изабрати оно што жели, али никада не треба, нити се смије, страха ради јудејског, било ко плашити Светом Чашом. Зато Црква никада неће затворити своја врата вјерујућим хришћанима, јер нико од нас нема право да било којег човјека раздвоји од Богочовјека Христа.
      Идући ка празнику Рођења Христовог, кроз дане молитве и поста, кроз Сциле и Харибде овога свијета, очински позивам, молим и преклињем све вјерујуће и сав клир, да и овај пут, као небројено пута до сада, потврдимо да смо Христови, да је Он наш, и да заједницу са Њим неће и не може прекинути било какав страх, пандемија, нити било шта друго.
      Све вас још једанпут позивам и молим да умножимо богослужења, молитве и добра дјела, како бисмо прославили Препрослављеног Бога и Спаситеља нашег Христа Исуса, „Који је ради нас људи и ради нашега спасења сишао с Небеса, и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве, и постао човјек; И који је васкрсао у трећи дан, по Писму“.
      Остајући заједно са свима вама, у молитви, подвигу и љубави Христовој, срдачно вам благодарим на свему, Славећи Онога Који нам је показао свијет.
       
      Ваш молитвеним пред Христом Господом,
      + Сергије, епископ бихаћко-петровачки и рмањски
       
      Извор: Епархија бихаћко-петровачка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске г. Јоаникије служио је у 25. недјељу по Духовима, на празник Светог апостола и јеванђелисте Матеја, 29. новембра 2020. Свету архијерејску литургију у манастиру Ђурђеви Ступови.

       
      Преосвећени владика је, најприје, бесједио о Божићном посту који је почео у славу Рођења Христовог.
      „Када ми хришћани почињемо да постимо неки пост унапријед се радујемо великом празнику који долази. Унапријед се, овог пута, радујемо Рођењу Христовом и наше срце, наш ум трепери очекујући ту велику радост коју изнова доживљавамо. Богомладенац Христос, сваки пут када празнујемо Божић, обнавља наше душе, нашу вјеру, наше заједништво и међусобну љубав, даје нам снагу и полет да идемо напријед. Тако се све тешкоће у овом животу ослабљују и човјек добија замах да не посустане, идући за Христом према Царству небеском“, рекао је владика.
      Додао је на на почетку Божићног поста прослављамо онога који је прославио Богомладенца Христа, прије свега што је описао Његово рођење, проповједи, чудеса, али и мржњу која Га је срела у овом свијету.
      „Понајвише од оних најугледнијих из Његовог, јеврејског народа, од књижевника и фарисеја, а описао је детаљно и Његова страдања, смрт, погреб, васкрсење и вазношење на небо. Дакле, Свети јеванђелист Матеј нас упућује управо на Онога кога прослављамо у ове дане и кога ћемо, нарочито, прославити на Божић. Свети јеванђелист Матеј, претходно је био цариник, али просвијетљен само једним позивом Господњим, оставио је све, јер га је ријеч Божја дотакла до његовог срца и до његовог ума. Толико му је била драга и слатка да је због ње све оставио“, бесједио је Преосвећени Епископ Јоаникије.
      Свети апостол Матеј био је, како је казао, вјероватно као и остали цариници. Богатио се на туђи рачун, закидањем и другим стварима, међутим, човјек, навео је Његово преосвештенство, никада није изгубљен и увијек има наде да ће се препородити.
      „Понекад је довољна само једна ријеч, а Божја ријеч и сусрет са Спаситељем Светом Матеју је била више него довољна да се обрати и да сву своју пажњу усмјери на ријеч Божју коју проповједа Христос, да иде за Њим и због те његове љубави, оданости, пријемчивости га је Господ прихватио да буде један од Дванаесторице великих апостола“.
      „Када говоримо о Матејевом јеванђељу, понајприје, мислимо на родослов Христов који је он забиљежио и тиме посвједочио да је Христос Богочовјек, зачет силом Духа Светог у утроби Пресвете Дјеве Богородице, и да се Његово поријекло зна од праоца Његовог Аврама, па до Његовог очуха Јосифа и Пресвете Богородице, да је Он постао као један од нас, примио нашу људску природу да би је усиновио Богу и Оцу, да би нас учинио боговима по благодати“, рекао је владика.
      Осврнуо се на Јеванђеље по Матеју, у којем је он забиљежио Христове бесједе на Гори гдје је Христос говорио о блаженствима.
      “Указао је да се до блаженства стиже кроз многе тешкоће, идући уским и тијесним путем, трпећи тешкоће, неправде, прогоне и клевете, али ако све претрпимо, не осуђујући, Христа ради, и ако се будемо успињали са смирењем и кротошћу од једног блаженства до другог, градећи мир са свима онда ћемо бити, заиста, синови Оца нашег небеског, синови Царства Божјег и доспјећемо до савршенства, до те мјере славе Божје и свјетлости да се свијетли свјетлост хришћана, вјерујућих људи пред људима“, указао је Преосвећени Епископ.
      И остали јеванђелисти су записали Христове ријечи, сваки на свој начин, али, како је истакао, сваки као свједок Христов, аутентични очевидац и слушалац ријечи Божјих.
      Епископ је пожелио срећан почетак Божићног поста.
      „Нека нам то буде свијетли, радосни пост, да се духовно обновимо, да се припремимо за велику радост Рођења Христовог, у ове дане када трпимо много тешкоћа, ми хришћани, живећи у хришћанској нади, вјери и љубави да, како што сада идемо према Рођењу Христовом, тако, увијек, идући за Христом идемо напријед према Његовом вјечном Царству и вјечном животу нашем у Христу Исусу Господу и Спаситељу нашем“, закључио је Епископ будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске г. Јоаникије.
       
      Извор: Епархија будимљанско-никшићка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У првој недељи Божићног поста, а на празник Светог апостола и јеванђелисте Матеја, сабрали смо се око Свете Чаше, да примимо Крв и Тело Господа нашег Исуса Христа, на спасење наше и живот вечни. Евхаристијско сабрање у овом прохладном новембарском дану, предводио је Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин са свештеним братством овога храма. 

       
      Јеванђелско зачало нам је говорило о милостивом Самарјанину. Ово је прича из  Јеванђеља по Луки која говори о томе како је Господ Исус Христос објаснио законику ко је наш ближњи. Према речима Светог Теофана Затворника: „Ономе који га је упитао како да се спасе, Господ је узвратио питањем: Шта је написано у закону? Како читаш? (Лк. 10, 26). Тиме је показао да се за решење свих недоумица треба обраћати речи Божијој, најбоље је читати Божанско Писмо.“
      Након прочитаног зачала, јеванђељско тумачење ове приче кроз беседу произнео је Владика Јустин. Он је изразио радост што се наш храм сада додатно улепшава постављањем новог иконостаса, али је подсетио и да наше тело представља храм Духа Светога. Душа људска вреднија је него читав створени свет и све што је у свету. И као такви, када знамо своју вредност не треба да будемо бедни и јадни.
      У причи о милостивом Самарјанину, најважније је да знамо да тај Самарјанин јесте Господ наш Исус Христос. Сваки човек који је рођен и пролази овај свет у животу своме наилази на разбојнике, на демоне, на зле духове који сваког нападају. Данашње време нам доноси многа искушења. Видимо како је живот близу смрти, колико су велике тешкоће и патње у роду људском. Било их је и биће. И ко се може спасити? Само онај који послуша глас Цркве, који је и глас Божији.
      Свети Силуан Атонски је живео у Манастиру Пантелејмону, радио у воденици, у манастиру са великим пословима, великим братством. Иако са честом главобољом, марљиво је радио – јер посао у великој обитељи није могао да чека. У том опиту да задобије живот вечни, он се прекалио и утврдио у истинитој вери. Када су монаси, подвижници, лаици и многи други долазили да га питају како да се спасу, шта да чине да превазиђу све муке, опасности, болести и недаће овог света, он им је говорио: Држи ум свој у аду и не очајавај. А како то да нам ум буде у аду, ако ми стремимо рају? Не може се рај задобити без Голготе. Данас скоро да немамо ниједну породицу а да неко у њој није заражен од ове болести, и свима нама је тешко. Али, нисмо у безизлазу, јер једини излаз јесте име Христово – Личност Његова. Само нас Он спасава, само нас Он лечи од наших болести које по допуштењу Божијем долазе. Зато, речи старца Силуана упућене су и нама да у тешкоћама ум наш остане у молитви и богомислију.
      Господ је на крају приче о милостивом Самарјанину рекао законику: Иди, па и ти чини тако. И нама исто то каже. Све што знамо у Јеванђељу, све што смо научили и што нам је јасно, и ми да треба да чинимо тако како у Јеванђељу пише. Изговора нема. Можемо да помогнемо сваком онолико колико можемо. Можемо да се молимо за оне који су у болници, и да чинимо добро намењено за њих и њихово исцељење, на исцељење читавог света. Господу је све могуће. И зато док још имамо времена, потребно је да живимо у Истини, да живимо за Истину, а та Истина ће нас заиста ослободити. Данас славимо и апостола Матеја, цариника којег је Господ призвао и у његовом дому обедовао, поучавајући нас да не требају здрави лекара, него болесни.
      Епископ је беседу завршио благословом Божијим, свима који су данас били на евхаристијском сабрању, али и онима оправдано одсутним, као и болеснима у нади на оздрављење и спасење.
      У наставку, заједница се причестила спасоносном и животодавном Тајном Тела и Крви Христове.
       
      Извор: Епархија жичка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      „Непријатно ми је да ми Патријаршија плаћа скупи хотел, знаш ли ти неко скромније место“, упитао ме 2003. владика нишки Иринеј, када сам га дочекао у Јерусалиму. Наредних десетак дана дружили смо се у мом стану.

       
      Патријарха Иринеја сам први пут срео у Хиландару, као искушеник. Данашњег јеромонаха М. и мене је митрополит Амфилохије послао на Свету Гору да мало починемо од дробилице ратновремског Цетињског манастира и „да примимо духа“, што је код М. очигледно успело, јер је након година проведених под кивотом Светог Петра Цетињског и краткотрајног прескакања змијарника по Скадарском језеру, заиста стигао до вољеног му Хиландара, где је и данас.
      Било је то непосредно након кратког игумановања оца Пајсија Танасијевића, када су се и игумани и братија поново учили општежитељном поретку прописаном од Светог Саве, након векова идиоритмије. Отац Пајсије се након покоља своје породице уз Дрину – поновљеног, јер јој се исто десило и у Другом светском рату – повукао у тек обновљени скит Светог Василија на обали, где нас је примио с љубављу и правим светогорским гостољубљем. Ускоро ће он поћи у Врање, где ће за кратко време породити низ братстава и сестринстава у којима му се – рано преминулом – спомен чува и данас.
      Патријарх Иринеј – тада епископ нишки – стигао је тих дана у Хиландар послан од Светог Синода да началствује литургијом на манастирској слави, Ваведењу Богородичином. Да ми је неко тада рекао да ће ме исти он као патријарх слати као свог викара 2014. године у Хиландар да началствујем на празнику Светог Симеона Мироточивог…?
      Владика нишки погледао је тада на двојицу неугледних искушеника (угледан искушеник је уосталом оксиморон) који су пришли да му узму благослов, питао нас одакле смо и рекао, љубазно и помало службено, „да нама треба монашког кадра“. Искушеници су, додуше, већ били довољно обузети Светом Гором да би овај старовременски регрутни позив на њих оставио неког утиска, па смо се и М. и ја годинама потом углавном сећали чудне силе обузети којом смо грабили од Ватопеда до Хиландара као два дивојарца и тек добро после свега смо признали један другом да нисмо могли да схватимо шта је оном другом, куд он то лети као суманут и да смо одржавали темпо један с другим из чистог крајишког ината.
      Владику Иринеја сам после виђао највише у Нишу, углавном кад нас је пут водио ка Светој Гори или Цариграду или је митрополит долазио да га посети после пожара који је уништио тек обновљени нишки Саборни храм, или смо били у гостима код команданта Треће армије, што је касније, мало помало, за директну последицу имало увођење славе, а потом и свештенства у војску.
      За разлику од М., мене је пут водио Гробу Господњем, у Свету земљу, где сам се обрео лета 2003. Било је то време Друге интифаде, када су аутобуси и кафеи по Јерусалиму редовно летели у ваздух; улице су биле пуне жандармерије, а у самопослугу се није могло ући без озбиљног претреса. Док сам чекао деветнаестицу за универзитет, прекопута Велике синагоге, 29. јануара 2004. бомбаш се дигао у ваздух у њој кад је наишао крај резиденције Аријела Шарона, тадашњег председника израелске владе – у улици Газа, само станицу пре моје, иза угла.
      Храм Васкрсења је био празан, и на Гробу Господњем – где обично имате до пола минуте – могли сте тада у молитви провести сате…
      Но, те 2003. ближила се обљетница Манастира Светог Саве у Јудејској пустињи и тадашњи тек изабрани патријарх јерусалимски Иринеј је био веома забринут да због Интифаде – а до Мар Сабе ваља преко палестинских територија на које Израелци нису пуштали; тек што се била окончала опсада Базилике Рождества у Витлејему, у којој се нашао и наш сада покојни отац Илија – нико из православног света неће доћи на ништа мање него обележавање хиљаду и по година постојања Мар Сабе, које се некако продужило до 2003.
      „Услишили смо жељу и теби и патријарху, стиже вам владика нишки“, вели ми митрополит Амфилохије телефоном, у име Синода. „Лепо“, велим, „он говори грчки, то ће обрадовати патријарха. Хвала и у моје и у патријархово име!“ Погледам датум, почетак децембра је; Свети Сава је 5/18. децембра (Јерусалимска патријаршија се равна по јулијанском календару) – има времена до доласка госта. Да ја навалим на иврит, ваља положити трећи ниво, два сам положио преко лета.
      „Father Јован where are you? A Serbian bishop is looking for you“, чујем глас Владике Аристарха, главног секретара Светог Синода Јерусалимске патријаршије. „Аман, 10. је децембар, какав српски епископ“, мислим се. „Go to Knight’s Palace, he’s there!“ „Добро, ето ме!“; сва срећа па сам тада становао у згради Оскара Нимајера, на Париском тргу, неколико стотина метара од Јафо капије.
      У фоајеу хотела седи владика нишки! „Ево мене са Синаја“, каже и смеје се. Па да! Он је био у Манастиру Свете Катарине за празник, 8. децембра, па је преко синајске и пустиње Негева продужио за Јерусалим! „Побогу, преосвећени, Ви морате да се одморите, труцкали сте се са Синаја два дана довде“, кажем му. „Ма јесте, него ми је непријатно да ми Патријаршија плаћа овај скупи хотел. Знаш ли ти неко скромније место“? „Јој, где да владику водим по хотелчићима и хостелима, где ће ми душа“, мислим се. „Знате, ја живим недалеко од Старог града и у том стану има једна лепа соба. Да ли би вам то одговарало“? И не одговара, него узима торбу и креће.
      „Ово вам је с десне стране по предању гробље Саладинових ратника који су од крсташа заузели Јерусалим“, причам му док идемо ка згради; торбу сам ипак преузео ја. Јављам успут да је владика стигао своме домаћину Шмуелу Евјатару – иначе саветнику градоначелника Ехуда Олмерта за хришћанска питања – као и амбасадорки Југославије Кринки Видаковић-Петров, Арију Ливнеу, шефу представништва Републике Српске у Јерусалиму, а с владиком Аристархом разговарам о пријему код патријарха и богослужењима која следе. Грци просто не верују да је неко дошао. „Шта је једна Интифада, па нас је НАТО до јуче бомбардовао“, шалим се са Аристархом.
      Наредних десетак дана потоњи патријарх и ја смо скупа доручковали, ручали и вечерали, јездили по светим местима по Јерусалиму, углавном пешке. Изасланик одбране, пуковник Ђурин и Александар Петров, наш велики књижевни зналац и песник („Сто посто Србин и сто посто Рус!“, како за себе говори) водили су тадашњег владику нишког по Галилеји и северу Свете земље. Томи Ђурину је преломио и славски колач уочи Никољдана, а с патријархом јерусалимским Иринејом и владиком Аристархом дуго смо седели, а ова двојица су се вајкала на рачун израелских власти које још не признају новоизабраног патријарха. (јерусалимског патријарха по избору треба да признају Јордан, палестинска самоуправа и држава Израел; Израел ће признати Иринеја тек 2005, након чега ће Сабор да га смени из унутрашњих разлога – опомена свима о значају и моћи Сабора).
      Није изостала ни кафа, не једна, са Шмуелом и драгим владиком Герасе Теофаном, који је и данас богослужбени замајац Јерусалимске патријаршије – и највећи њен гостољубац. Наравно, посета српском Манастиру Светих Архангела и чуђење, које му је остало до смрти, како то да се никако убедимо с Јерусалимском патријаршијом да српске монахе вратимо у задужбину краља Милутина. И сестра Слободанка, „из Ниш“, која је тада помагала у Манастиру Часног Крста. Гледа будући патријарх Израелски музеј изнад Манастира, Кнесет – и не може да се начуди да су скоро све главне државне институције подигнуте на земљи Патријаршије, која је други земљопоседник у Израелу…
      Кад је Арије Ливне у име Републике Српске приредио вечеру за госта из Ниша, у центру града, на улазу нас је дочекао глас: „Помаже Бог“ и насмешена старија жена. „Ја сам Перера, из Ниша!“ „Е, ја сам владика нишки“, каже он и разговарају се дуго и топло, као да је она нека од нишких парохијанки коју зна цео живот.
      Када смо се коначно спустили испод нивоа мора, уз Кедронски поток и ушли у Манастир Светог Саве за свеноћно бдење и литургију, тамо је владику нишког дочекао стари друг, отац Григорије. Ваљевац, Хиландарац који је из Свете Горе дошао у Манастир Хозева, највише налик на Острог, који доминира вадијем – сувим коритом које се у пролеће напречац испуни водом, тако да неопрезни шетачи и пустолови знају и да се удаве у бујици – који од Јерусалима води ка Јерихону. Из Хозевитског манастира Григорија је патријарх Диодор узео у Светог Саву, где је он до своје смрти 2009. чувао традицију да у Мар Саби увек има Срба, и био главни литург и економ манастира.
      „Ево га мој друг из Јерусалима“, узвикну новоизабрани патријарх српски кад сам 22. јануара 2010. пришао да му честитам и да узмем благослов. „Сад морате у Јерусалим као патријарх“ велим му, „нећете ни сада без мене“!
      По древном обичају, предстојатељи помесних православних цркава, по свом избору на то место, посећују поглаваре осталих помесних цркава, почевши од Цариграда.
      Патријарху Иринеју је посета овоземаљском Јерусалиму и светим местима децембра 2003. остала последња.
       
      Извор: НИН
×
×
  • Креирај ново...