Jump to content

Епископ западноамерички Максим: Као варалице и као истинити (2 Кор. 6, 8) (или: о номадима и о надилажењу свог ега)

Оцени ову тему


Препоручена порука

max.jpg?resize=592%2C700

Још је Јеврејин Трифун у 2. веку рекао Св. Јустину Мученику и Философу: „Знам да су заповести које су вам дате у Јеванђељу толико чудесне и велике да их нико не може држати“ (Разговор с Јудејцем Трифуном 10.2). Да ли је Трифун био у праву тог дана када је са хришћанином лаиком водио међурелигијски дијалог оног времена? Један поглед у историју хришћанства као да оправдава његову мисао. Уосталом, зар не примећујемо како хришћани греше на сваком кораку. Само летимичан поглед на Христову Беседу на гори, у којој се каже да је човек учинио грех и на саму помисао о њему (Мт. 5, 22.28), која нас позива да продамо све што имамо и дамо сиромашнима, показује да од ње не можемо направити етички систем. Зашто? Због тога што то не повлачи просто побољшање понашања него „умирање“, негирање ега, и апсолутно првенство Другог (Бога и ближњег) у односу на наше себично ја.

 

Увек сам се питао зашто поједини „велики“ духовници на могу да надиђу егоизам те да када им неко нагази на жуљ (читај: его), они не узврате супротним. Рецимо, да опросте, да кажу „будимо изнад људских слабости“, јер – љубав све превасходи. Данашњи „институционални“ духовници – сем дивних изузетака – не следе логику Беседе на гори. И зато се више нико не чуди када ти великани „врлинског“ живота одговоре јачом мером, или чак и агресивно, на нечију чак и најбезазленију критику. Ту се показује да подвиг може и да потврђује его, а не да води његовом превазилажењу. Неко је приметио да човек може да буде лопов и да задржи осећај људскости, а неко да буде „духован“ а лишен хуманости. Када у духовним институцијама нестане смелости за суочавањем очи у очи са истином, тада следи или заташкавање проблема (да није лако видљив), или његово шминкање (да би се представио мање ружним).

Насупрот овом негативном феномену „духовништва“, један велики episkopos из II века, у својој стотој години, полазећи на мучеништво у Рим, изговара потресне речи: „Сада започињем бити ученик“ (νῦν ἄρχομαι μαθητὴς εἶναι). Свети Игњатије Антиохијски је послан у арену престонице Imperium Romanum-а, али је у местима кроз која су га проводили храбрио хришћане антологијским саветима. Тај великан је у последњој години свог живота постао својеврсни хришћански „номад-мученик“.

Номади као слуге богословља


Да ли je усуд или привилегија бити у стању номада? Како показују нека истраживања, будућност науке или прогреса је „изван граница“ а не у „унутрашњости“. Науци боље служе истраживачи који живе изван своје постојбине (нимало случајно, велики број нобеловаца је живео и умро изван завичаја). А како ствар стоји међу теолозима? 

Ако занемаримо разлоге њиховог сељења по разним земљама и обратимо пажњу само на имена, бићемо изненађени се какви гиганти спадају у категорију теологâ-номадâ. Георгије Флоровски је из Одесе, преко Прага, Београда и Париза доспео до Њујорка и Бостона. Александар Шмеман и Јован Мајендорф су га следили на свој начин. Старац Софроније Сахаров је из Русије отишао у Европу, па онда на Свету Гору, да би у Енглеској основао манастир који данас зрачи свима. А шта рећи за епископа Антонија Блума или митрополита Јована Зизјуласа? Обојица су у Великој Британији стекли репутацију знаменитих теолога. Николај Велимировић је у Америци доживео већу популарност него у Србији – пре му је Колумбијски универзитет дао почасни докторат него што би то икада учинио један Београд. Списак би био кратак када не би обухватио Булгакова, Лоског, Бера итд.

Оно што се овде интуитивно може узети као битан чинилац јесте „мобилност“. Док човек прати свој сан, идући преко географских и државних граница, унутра се дешава занимљив процес преиспитивања у коме храброст побеђује страх од преузимања ризика. Кажу да је концепт мобилности у неким областима постао тако важан да је усхођење на академској лествици скоро немогуће без пресељења у другу земљу. У свом есеју под насловом „Crossing oceans“ (2012), Ева Мардер је изједначила научнике који се подухватају ризика и одлазе у иностранство са оним раним истраживачима (explorers) чија су путовања „обликовала њихове погледе на свет, а приче које су приповедали прошириле су свет онима који су их срели“. Наравно, овде не подржавам елитизам привилегованих који се уз све гаранције отискују у иностранство. Али, чињеница је да се несигуран дух осећа несигурно у туђем кругу, на туђем игралишту. Емигранти то најбоље знају. Осим пратећих изузетака, хришћанство је цивилизацијски феномен; оно је, ипак, култура града. 

Предности преласка неке границе или океана су несумњиво велике. Ако надиђете комплекс инфериорности, (пост)докторске студије у иностранству су прилика да докажете своју самосталност, да откријете другу културу, и да пратите оне најбоље у струци, где год се они налазили. Штавише, умрежавање ствара везе које се често касније показују као непроцењиве. Лична познанства су последњих двадесет година српској публици донела прилику да чују најблиставије теолошке умове данашњице (премда се увек може поставити питање шта су слушаоци стварно научили). Теолози номади – или они који крећу у иностранство ради истраживања – показали су кроз своју жртву куда све води посвећеност и где доводи снага воље. Уистину, дуж сваког духовног пута постоји много знакова, опасних места и замки. Главна борба је она против ега.

Слобода која се осмехује смрти


Вратио бих се улози ега у духовности да бих на основу списа из 6-7. века познатог као Лествица показао како духовност Цркве повлачи етос и живот благодати, тј. превазилажења свога „ја“, а тиме и сваког става „надмоћи“. „Заборави своја добра дела што пре“, био је савет који је Св. Николај Жички давао својим савременицима. У Лествици наилазимо на пример монаха који, претрпевши увреду, остаде потпуно миран у срцу, и помоли се у себи; ипак, потом започе плакати због тога што су га увредили, скривајући своје бестрашће привидном страшћу. Насупрот данашњем тренду да се људи праве да не желе првенство а горе од жеље да владају, „један брат се правио да жуди за првенством, иако га уопште није желео“. Овде, дакле, срећемо етос човека који је готов да другом уступа своје место а не да му га ускраћује. „Како да ти представим чистоту човека који је у јавну кућу ушао тобож ради греха, а уместо тога је блудницу привео подвижништву?“ Ове аскете се одмеравају чак и са демонима, те приносе себе делатној пројави христолике слободе која се осмехује смрти. „Једноме безмолвнику, неко рано изјутра донесе грозд. По одласку посетиоца он навали на њега и поједе га без икаквог апетита, претварајући се пред демонима да пати од угађања стомаку“. Ово је врста људи који не гледају на свој углед и достојанство, него надишавши его варају непријатеља, попут монаха који се „изгубивши неколико гранчица за плетење корпи, целог дана правио тужним због губитка“. Овакви подвижници онтолошким смирењем – јер, психолошким смирењем себе можеш само да завараш – надигравају демоне који желе да им се наругају и изложе подсмеху. За наведене примере Лествичник даје завршни коментар: „То су заиста људи за које неко рече: Као варалице и (као) истинити (2Кор. 6, 8)“.

Сви наведени „случајеви варалица“ говоре о томе да када прихватиш један животни став (конкретан етос) тада не сматраш да било шта „заслужујеш“. Уместо да нас наши „институционални“ духовници уче како да себе и друге исправљамо љубављу, они су етос древне Лествице тако олако и безобзирно избрисали као да су сунђером прешли преко слова исписаних на школској табли.

Шта чинити код таквог жалосног стања? Верујем да је решење у томе да гледамо да овековечимо оно што је вредно (то је Тарантино, ипак, успео да уради у новом филму,  као и Јужнокореанац Бонг Џун-Хо у Паразиту). И немојмо олако помислити да су гласови слободе, тај смели бунт против фалсификата и психозе у самој Христовој Цркви, угашени. Има Србија – као што их има и Православље – хиљаде оних који се не слажу са гажењем саборности и људских права. Једна приповест коју читамо у житију Светог Паламе доноси правовремени савет.

Током треће године боравка у испосници Светог Саве, једном приликом, док је био утонуо у умну молитву, Григорију Палами се учинило да га је савладао неки лак сан; а затим је имао виђење. У својим рукама видео је суд са млеком које се преливало преко ивице. Млеко се затим претворило у најфиније вино, које је предивно мирисало. Мирис је био тако јак да су и његове руке и одежда били преплављени њиме. Чим је осетио мирис, Свети Григорије се испунио радошћу. После те визије, пред њим се појавио младић у сјајној одежди и рекао му: „Зашто ово изобилно и предивно пиће не делиш са другима? Зашто си га пустио да бескорисно тече? Зар не знаш да је ово дар од Бога и када се излива неисцрпан је?“ Григорије је упитао: „Али, шта ако нема достојних људи који га траже или чак моле за њега?“ Анђео му је одговорио: „Иако сада нема никога ко га са жудњом тражи, ти ћеш ипак извршити своју дужност, а не премишљати или одбијати да то учиниш. Мораш вратити Господару талант који ти је дао. И сâм знаш тачно која је то заповест, и шта се десило са бескорисним слугом којему је дат талант!“ (Мт. 25, 14-30). Анђео је затим нестао, остављајући Григорија окруженог светлошћу да још много сати размишља о овом догађају.

Наведени пример показује да благослов теологије скрива велики динамизам у сваком тренутку, па и у безизлазу. Кад си привучен путу добровољног погребења у „земљу добру“, тада се у теби ослобађа нови човек. Он се не може ослободити у теби ако си слепи поданик, нити ћеш нивелисањем проблема активирати динамику сабијену у твом младом бићу. Када умирем за Христа, тада истински живим.

Наше искуство унутарње слободе је у томе да када затреба кажемо „попу поп, а бобу боб“, а не да драгоцени опит смелости спутавамо иза затворених врата наших (студентских) соба… Живот се не може истински доживети ако око нас не умру лажни кумири имагинарних ауторитета. Крст који узимамо на себе јесте „непобедиво оружје и утврђење вере“. 

Црква није просто лечилиште, него и место где „умиремо да бисмо живели“, на смелост према Господу и људима, а не на суд или на осуду. Када то схватиш, тада ће проклијати семенка твог бића и дати „плод стоструки“. И тада ће Трифуни 21. века поверовати да прави Христови људи могу да испуне Његове заповести.

 

Извор: Теологија.нет


View full Странице

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Одговори 540
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни дани

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

Превод: Владика Иринеј бачки је велики егоиста. Када сам проповедао против наше аутокефалије, Светог Саву назвао преварантом и лупежом, бранио отимање храмова, пребијање верника и свештенства у У

Биће да си ти подивљао.

НАТО је створен за одбрану долара и низашта друго.

Постоване слике

"И немојмо олако помислити да су гласови слободе, тај смели бунт против фалсификата и психозе у самој Христовој Цркви, угашени. Има Србија – као што их има и Православље – хиљаде оних који се не слажу са гажењем саборности и људских права."

Ето најаве једног текста владике Максима у вези са гажењем саборности од стране патр. Вартоломеја и гажењем људских и црквених права оних којима украјински расколници отимају храмове и пребијају их, охрабрени поступцима патр. Вартоломеја. Мада је чудно да такав текст већ није написао, ако носи у себи тај глас слободе и бунта.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 минута, Родољуб Лазић рече

"И немојмо олако помислити да су гласови слободе, тај смели бунт против фалсификата и психозе у самој Христовој Цркви, угашени. Има Србија – као што их има и Православље – хиљаде оних који се не слажу са гажењем саборности и људских права."

Ето најаве једног текста владике Максима у вези са гажењем саборности од стране патр. Вартоломеја и гажењем људских и црквених права оних којима украјински расколници отимају храмове и пребијају их, охрабрени поступцима патр. Вартоломеја. Мада је чудно да такав текст већ није написао, ако носи у себи тај глас слободе и бунта.

Не Родољубе то се код њега односи само на наш Синод ( гажење саборности ) . Текст је јако транспарентан да не кажем провидан. Барт не гази саборност православне цркве и у Украјини нема гажења људских права оних који би да остану у канонској цркви. О трактату у вези ега видећи како се он опходи задњих месеци .... но комент. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

У огледалу свако види себе (то јест, оно што пред огледало постави). Али, то није до огледала, већ до оног који пред њим стоји и поставља пред огледало оно што хоће.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
У огледалу свако види себе (то јест, оно што пред огледало постави). Али, то није до огледала, већ до оног који пред њим стоји и поставља пред огледало оно што хоће.


ВЛАДИКА ГРИГОРИЈЕ: Вучићу, ко си ти? Свако јутро ћу рећи да се не слажем с тобом

[emoji23][emoji23][emoji23]
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 50 минута, Srdjan61 рече

Не Родољубе то се код њега односи само на наш Синод ( гажење саборности ) . Текст је јако транспарентан да не кажем провидан. Барт не гази саборност православне цркве и у Украјини нема гажења људских права оних који би да остану у канонској цркви. О трактату у вези ега видећи како се он опходи задњих месеци .... но комент. 

Јасно је то мени, Срђане. Ово је била мала шала на основу епископове констатације о гажењу саборности и људских права.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 часа, александар живаљев рече

Увек сам се питао зашто поједини „велики“ духовници на могу да надиђу егоизам те да када им неко нагази на жуљ (читај: его), они не узврате супротним. Рецимо, да опросте, да кажу „будимо изнад људских слабости“, јер – љубав све превасходи.

  Превод:

Владика Иринеј бачки је велики егоиста. Када сам проповедао против наше аутокефалије, Светог Саву назвао преварантом и лупежом, бранио отимање храмова, пребијање верника и свештенства у Украјини, радио на преласку наших епархија у САД-у под власт Вартоломејеву, причао о додељивању ордена Вучићу да бих скренуо пажњу са мојих "вартоломејугодних" радњи и друга "богоугодна" дела, он није хтео да ме подржи! Да каже "будимо изнад људских слабости" или "он бар није педер". А када сам наставио да проповедам (пошто сам се извукао са покајањем које може... мачку о реп - да цитирам речи мог духовног оца!), он је постао још већи егоиста па ме сада на правди Бога смењује са ПБФ-а да не могу учити студенте оваквој љубави (угледајући се на Вартоломејеву љубав према народу и Цркви у Украјини)...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Нека субјективна запажања:

Да ли уопште постоји нешто што се зове објективност?  нечији објективан текст-мишљење. 

Или свако од нас без изузетка суди тј. износи мишљење ставове на основу личних (материјалних) интереса и на основу оног што зна кроз интелектуално (знање) или лично искуство?

Наша тренутна дијагноза: 

људи су постали мука једни дургима и у дружави и у Цркви и у породици и у комшилуку, и на послу, нико нисаким не може или тешко да може....

Ми у  својој кући (држави), и у дијаспори не можемо једни са другима, а поред тога луциферов накот..... са свих страна је широм жвале отврио да уништи и прогута све што унишити и прогутати може.  

Видим шта се дешава ал' немам идеју: како ријешити тренутну ситуацију? ако је то уопште емогуће? Немам одговор, решење за ова питања, могуће (сигурно) да у нашем народу  има неко...

Има међу нама многих који себе виде као месије нашег народа, ал' има мало оних који  схватају да је само Један Христос, Mесија Спаситељ...

Понекад је поучније боље погледати неке исјечке из наших филмова него пуно писати:

И то не једном погледати него........

 "Balkanska pravila"

1. део

 

2. део (детаљнија верзија)

 

Да сте ми сви живи и здрави. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Може се признати да еп.Максим има добре намере, али као они који мисле ,,да службу Богу чине", а заправо чине безакоње. Врло деликатна ствар је све ово у вези еп.Максима, јер он зна добро да се ухвати за једну велику мисао, на пример да је човек остварен тек када понизи себе и сматра већим сваког другог. Међутим, када имамо хронологију дешавања и познање одређених поступака еп.Максима, онда то његово изјављивање великих мисли уноси заправо велику забринутост. Јер, шта потом ми можемо да помислимо? Да можда еп.Максим све измишља само да би видео колико су други непоуздани, а његово наопако понашање заправо дело уметника који скрива своје врлине? Није лоше то што еп.Максим овде појашњава само по себи, него то о чему говори не сме да се остварује увлачењем целокупне јавности, него у тајности као што светитељи и поучавају. Доста тога је дискутабилно што еп.Максим чини и говори. Моја је процена да су то манипулације и покрића за много опасне ствари за Цркву.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 часа, Milan Nikolic рече

Може се признати да еп.Максим има добре намере...

...a i ne mora (se priznati).

A put do cega je poplocan dobrim namerama?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

То сам прво хтео поменути али сам одустао. Покушавам не бити груб. :)

Био бих сличан Јеремићу како је рекао Лукасу. Какве су то фаце, слатко сам се смејао данас.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 16 минута, Zoran Đurović рече

Аутистичан и нарцисиодни текст.

Срећом да и неки Ваши не пате од потоњег. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 8 минута, Милан Ракић рече

Срећом да и неки Ваши не пате од потоњег. 

А ни ти!:)))

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Guest
Ова тема је за сада закључана и нису омогућени будући одговори.
  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Умировљени Епископ захумско-херцеговачки и приморски, Атанасије, упокојио се у Господу. Његово преосвештенство преминуо је у вечерњим часовима, у четвртак, 4. марта 2021. године, у Јавној здравственој установи Болница Требиње. Обавјештење о сахрани новопредстављеног владике биће објављено накнадно.
      Владиκο, бесмртног имена, вјечна ти успомена!
       
       
      Животопис блаженопочившег умировљеног Епископа захумско-херцеговачког и приморског Атанасија (Јевтића)

       
      Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска

      View full Странице
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Умировљени Епископ захумско-херцеговачки и приморски, Атанасије, упокојио се у Господу. Његово преосвештенство преминуо је у вечерњим часовима, у четвртак, 4. марта 2021. године, у Јавној здравственој установи Болница Требиње. Обавјештење о сахрани новопредстављеног владике биће објављено накнадно.
      Владиκο, бесмртног имена, вјечна ти успомена!
       
       
      Животопис блаженопочившег умировљеног Епископа захумско-херцеговачког и приморског Атанасија (Јевтића)

       
      Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
    • Од Milan Nikolic,
      PREMINUO VLADIKA ATANASIJE JEVTIĆ: Umirovljeni episkop zahumsko-hercegovački izgubio bitku sa virusom korona
      WWW.NOVOSTI.RS UMIROVLJENI episkop zahumsko-hercegovački Atanasije Jevtić preminuo je danas u 18 i 50 na kovid odeljenju Opšte bolnice... Преминуо епископ Атанасије Јевтић
      RS.SPUTNIKNEWS.COM Епископ Атанасије умро је од последица корона вируса.  
    • Од Рапсоди,
      Fragment 
      Episkop bački dr Irinej Свето Причешће – Свето Причешће –  извор здравља или извор болести? 
       
      1. Увод: један Хлеб и једна Чаша Већ две хиљаде година, од Тајне Вечере (Мат. 26, 26 – 28; Марк. 14, 22 – 24; Лук. 22, 19 – 20 и I Кор. 11, 23 – 26) до данас, хришћани се причешћују на исти начин – од једнога Хлеба и из једне Чаше, као што стоји у тексту Литургије светог Василија Великог. На тој чињеници се темељи јединство и јединственост Цркве. Црква није установа која претходно постоји на основу догматских и других премиса, па накнадно одлучује да је потребно и корисно служити свету Евхаристију. Није тако него Црква уствари постоји кроз Евхаристију или, још прецизније, као Евхаристија. Праслику те чињенице налазимо већ у старозаветној епохи: „...Сви исто јело духовно једоше и сви исто пиће духовно пише” (I Кор. 10, 3 – 4; ср. IМојс. 16, 35; 17, 6 и VМојс. 8, 3). Нови Завет је експлицитан: „...Један је хлеб (Хлеб Причешћа), једно смо тело многи, пошто се сви од једнога хлеба причешћујемо” (I Кор. 10, 17). Излажући на другом месту истину о јединству Цркве, свети апостол Павле пише: „Једно тело, један Дух..., један Господ, једна вера, једно крштење, један Бог и Отац свију...” (Еф. 4, 4 – 6). Смисао је увек исти: ми хришћани јесмо једно са Господом и међу собом искључиво зато што се причешћујемо једним и јединственим Телом Христовим (напомињемо да се у свим овим текстовима појмови Хлеб и Тело налазе на првом месту, чак пре појмова Дух Свети, Господ и Бог и Отац свију). Кратко и јасно речено, Црква је Евхаристија, а Евхаристија је Црква. Без Евхаристије, односно без светога Причешћа, Цркве нема. Надобудним „младим лавовима” квазимодерне, ултралибералне, „научне” теологије који своје текстове објављују махом на порталу Теологија.нет (што многи читају Теологија? Њет!) узалудан је сваки њихов покушај да ревидирају свето Јеванђеље и да свисока, „научно”, искритикују свете Оце и Учитеље Цркве и прикажу их било као незналице било као људе погрешних уверења у поређењу са високонаучном спремом њих самих, критичарâ, судијâ, пресудитељâ и својеврсних инквизитора, којима није потребан мандат и благослов јерархије да ауторитативно, а пре свега „оригинално”, излажу и тумаче садржај хришћанске вере.  Разбуцао их је по шавовима (моја прим.)2. Света ложица („кашичица”) 2. Света ложица („кашичица”) Света ложица („кашичица”) – измишљени проблем измишљени проблем измишљени проблем Прича о причешћивању из једне кашичице као опасном, па и заразном, и о причешћивању сваког верника појединачно посебном кашичицом, и то са једнократном употребом, као препоручивом и „безбедном” потпуно је депласирана и бесмислена. Апсолутно је немогуће причестити се „од једнога Хлеба и из једне Чаше”, а да се притом избегне сваки физички контакт са другим људима. То је немогуће чак и у обичном свакодневном животу: сваки производ, почевши од обичнога хлеба, и сваки предмет, почевши од најобичније чаше, неминовно прође кроз много руку док не доспе у наше руке. Исто тако, ни у којим условима, па ни у условима епидемије и 3 пандемије, ниједно људско биће не може да живи потпуно изоловано, без икаквог додира и заједнице са другим људским бићима, почевши од породице као основне ћелије друштва па до друштва у целини. Све ово важи и кад је реч о светој Тајни Евхаристије и Причешћу на њој: хлеб предложења који ће постати Хлеб живота као Тело Христово неко меси и пече, пре и за време Литургије пролази кроз руке чтеца или црквењака, а непосредно пред Причешће верних из светог Путира се причешћују епископ, свештеници и ђакони, и то пијењем из исте Чаше, без икакве кашичице, а после Причешћа верних свештеници и ђакони употребе сав преостали садржај светога Причешћа. Следствено, колико је кашичица употребљено не мења ствар јер се општење у истом Причешћу не може избећи. У неким од помесних Православних Цркава, па и у нашој, појединци су се досетили да причешћују на „првобитни“ начин, позивајући се на Литургију светог апостола Јакова, тако што ће верници сами узимати свети Агнец натопљен Крвљу Христовом и тако избећи опасност од евентуалне заразе (o tempora, o mores!). Прећуткују, међутим, да њихов начин причешћивања верникâ није ни налик начину причешћивања у Литургији Јаковљевој, на којој се сви причесници причешћују тако што им литург даје на руку честицу светог Агнеца (не узимају га, дакле, сами), а затим сви по реду помало испију из часног путира, као што чине и свештеници. Другим речима, свештеник причешћује њих онако како епископ причешћује њега. Заборављају, наравно, да ни тај њихов – тобоже стари, а заправо потпуно нови – начин причешћивања, с обзиром на све свештенорадње везане за Агнец, од проскомидије до његовог ломљења или сечења на честице пред само свето Причешће, не искључује могућност заразе уколико се прихвати теза да је могуће заразити се због причешћивања, вршеног на било који начин (јер је, Боже мој, 4 могло да се деси да све литургијске свештенорадње врши неко већ инфициран!). Ово би било смешно да није тужно. Рећи ћу успут да је и негативни однос према кашичици (правилно: светој ложици), наводно непознатој Цркви првих векова, не само литургички него и историјски неоправдан. У самим почецима свог историјског живота новозаветна Црква је имала веома мало чланова. После се број хришћана постепено повећавао захваљујући систематској мисионарској активности и делатном сведочењу вере од стране самих хришћана. Због тога су међу новокрштенима и међу онима који се причешћују – а добро знамо да су се у раној Цркви на свакој светој Литургији причешћивали сви присутни – већину чинили одрасли људи. Имамо, међутим, веома рана сведочанства, и то новозаветна, да Цркви нису приступали само појединци већ и читаве породице. Тако у Делима апостолским читамо о обраћенику Корнилију, римском официру у Кесарији, да је био „побожан и богобојазан са целим домом својим” (10, 1 – 2), вероватно као прозелит јудаизма, а затим га је крстио свети апостол Петар, бесумње са „целим домом његовим” (10, 3 – 48). У продужетку се наводи како се крстила Лидија из Тијатире и дом њен (16, 15), као што се, после чудесног ослобођења апостолâ Павла и Силе из тамнице, каже за тамничара: „И одмах се крсти он и сви његови“ (16, 33), а на исти начин и Крисп, старешина синагоге, „поверова у Господа са свим домом својим” (18, 8). Свети апостол Павле сведочи да је лично крстио „дом Стефанинов“ (I Кор. 1, 16; ср. 16, 15). Намерно смо подвукли изразе дом, цели дом и сви његови да би сваком било јасно да је реч о читавим породицама, укључујући, разуме се, и децу. Можемо ли замислити да прве хришћанске породице нису причешћивале и своју децу? А да ли је то било могуће онако како су се тада пречасном Крвљу Христовом причешћивали одрасли, пијењем из заједничког 5 путира? Свакако да није! Стога мирне душе можемо претпоставити да је причешћивање одојчади и дечице вршено кашичицом, као и данас, а да је кашичица после више векова уведена и за одрасле због мноштва причесника, што је искључивало могућност првобитне праксе причешћивања свих из само једног путира. Следствено, сва наклапања о оваквом или онаквом начину причешћивања хришћана (једном кашичицом или са више њих, уз пратећу дезинфекцију истих и слично) док траје пандемија коронавируса само су димна завеса, провидан изговор за стварни став и садржај поруке самоназначених „душебрижника”: они су уствари против Причешћа као таквог, они би га најрадије забранили. Иако се сами не причешћују, а у већини случајева уопште и нису верници, убише се од бриге за вернике, па се зато, као „прави хуманисти”, на силу мешају у питања вере и начина њеног практиковања у Цркви, правећи се да не знају да својом интервенцијом укидају слободу и људска права својих суграђана мада се иначе за та права тако громко залажу. Чудног ли феномена: атеисти би да прописују Цркви шта сме, а шта не сме, и да собом замене владике и свештенике! У самој ствари на делу је најновији облик гоњења Цркве, незабележен у њеној историји, под маском бриге о људима. Сви ранији гонитељи, од Нерона до Хрушчова, гонили су хришћане грубом физичком силом – хапшењима, мучењима, тамновањем, прогонством, убијањем – само зато што верују у Христа. Модерни, „мутирани” гонитељи практикују софистициране, „хибридне” и „мрежне” методе, без примене физичког насиља, али са применом небивалог духовног насиља. Они – премда по правилу безбожници, у најбољем случају декларативни верници – покушавају да поробе Цркву, да је изнутра контролишу, да њоме изнутра управљају уместо њене богоустановљене законите 6 јерархије. Али труд им је узалудан: Цркву нико не може окупирати и подјармити, ни споља ни изнутра. Њу, по речима Самог њеног Оснивача, ни врата пакла неће надвладати (Мат. 16, 18). Њихово је људско – и само људско – право да не верују и да се не причешћују, а наше је људско – по нама и богодаровано – право да верујемо и да се причешћујемо. Ми дубоко верујемо, без задршке, да се у светом Причешћу истински – реално, а не метафорички или символички – сједињујемо са Христом, Господом и Спаситељем нашим. За нас свето Причешће, као врхунац свенародног акта и догађаја Евхаристије, јесте Тело Христово, самим тим Хлеб живота, и Крв Христова, самим тим Чаша благослова. Из тога следи и наша вера да је оно Лек бесмртности, како га је већ почетком 2. века по Христу назвао свети Игнатије Богоносац, и да ни у ком случају не може бити извор или узрок болести, заразе и смрти. Ако је Бог са нама, – а у Литургији и Причешћу јесте, – ко ће против нас? Кога да се бојимо? Зар сваког жаљења достојних христобораца и црквобораца? Уосталом, ми њих не мрзимо већ се и за њих молимо и желимо им свако добро на путу добра. Додуше, истине и искрености ради, морамо признати да могућност заразе преко светог Причешћа заступају – отворено или имплицитно, потпуно или делимично – и неки теолози који себе сматрају православним теолозима. Али њих демантују неоспорне историјске чињенице које показују да нису у праву и да се, нажалост, полако, али сигурно, крећу у правцу либералног, чак и ултралибералног протестантизма, а неки су, нажалост, у међувремену већ еволуирали у чистокрвне протестанте православног порекла. 
      https://eparhijabacka.info/wp-content/uploads/2020/05/EP-BACKI-IRINEJ-O-PRICESCU-KORONA-2020.pdf
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Током данашњег дана, Епископ будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске, господин Јоаникије, допутовао је у Епархију захумско-херцеговачку и приморску.

       
      Епископ Јоаникије у Требињу се сусрео са Епископом захумско-херцеговачким и приморским Димитријем, да би заједно посјетили обољелог умировљеног Епископа Атанасија, који се налази на болничком лијечењу у Јавној здравственој установи Болница Требиње, усљед болести изазване вирусом „SARS-CoV-2″, а тренутно се налази у тешком општем стању.
       
      Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
×
×
  • Креирај ново...