Jump to content

Епископ западноамерички Максим: Као варалице и као истинити (2 Кор. 6, 8) (или: о номадима и о надилажењу свог ега)

Оцени ову тему


Препоручена порука

max.jpg?resize=592%2C700

Још је Јеврејин Трифун у 2. веку рекао Св. Јустину Мученику и Философу: „Знам да су заповести које су вам дате у Јеванђељу толико чудесне и велике да их нико не може држати“ (Разговор с Јудејцем Трифуном 10.2). Да ли је Трифун био у праву тог дана када је са хришћанином лаиком водио међурелигијски дијалог оног времена? Један поглед у историју хришћанства као да оправдава његову мисао. Уосталом, зар не примећујемо како хришћани греше на сваком кораку. Само летимичан поглед на Христову Беседу на гори, у којој се каже да је човек учинио грех и на саму помисао о њему (Мт. 5, 22.28), која нас позива да продамо све што имамо и дамо сиромашнима, показује да од ње не можемо направити етички систем. Зашто? Због тога што то не повлачи просто побољшање понашања него „умирање“, негирање ега, и апсолутно првенство Другог (Бога и ближњег) у односу на наше себично ја.

 

Увек сам се питао зашто поједини „велики“ духовници на могу да надиђу егоизам те да када им неко нагази на жуљ (читај: его), они не узврате супротним. Рецимо, да опросте, да кажу „будимо изнад људских слабости“, јер – љубав све превасходи. Данашњи „институционални“ духовници – сем дивних изузетака – не следе логику Беседе на гори. И зато се више нико не чуди када ти великани „врлинског“ живота одговоре јачом мером, или чак и агресивно, на нечију чак и најбезазленију критику. Ту се показује да подвиг може и да потврђује его, а не да води његовом превазилажењу. Неко је приметио да човек може да буде лопов и да задржи осећај људскости, а неко да буде „духован“ а лишен хуманости. Када у духовним институцијама нестане смелости за суочавањем очи у очи са истином, тада следи или заташкавање проблема (да није лако видљив), или његово шминкање (да би се представио мање ружним).

Насупрот овом негативном феномену „духовништва“, један велики episkopos из II века, у својој стотој години, полазећи на мучеништво у Рим, изговара потресне речи: „Сада започињем бити ученик“ (νῦν ἄρχομαι μαθητὴς εἶναι). Свети Игњатије Антиохијски је послан у арену престонице Imperium Romanum-а, али је у местима кроз која су га проводили храбрио хришћане антологијским саветима. Тај великан је у последњој години свог живота постао својеврсни хришћански „номад-мученик“.

Номади као слуге богословља


Да ли je усуд или привилегија бити у стању номада? Како показују нека истраживања, будућност науке или прогреса је „изван граница“ а не у „унутрашњости“. Науци боље служе истраживачи који живе изван своје постојбине (нимало случајно, велики број нобеловаца је живео и умро изван завичаја). А како ствар стоји међу теолозима? 

Ако занемаримо разлоге њиховог сељења по разним земљама и обратимо пажњу само на имена, бићемо изненађени се какви гиганти спадају у категорију теологâ-номадâ. Георгије Флоровски је из Одесе, преко Прага, Београда и Париза доспео до Њујорка и Бостона. Александар Шмеман и Јован Мајендорф су га следили на свој начин. Старац Софроније Сахаров је из Русије отишао у Европу, па онда на Свету Гору, да би у Енглеској основао манастир који данас зрачи свима. А шта рећи за епископа Антонија Блума или митрополита Јована Зизјуласа? Обојица су у Великој Британији стекли репутацију знаменитих теолога. Николај Велимировић је у Америци доживео већу популарност него у Србији – пре му је Колумбијски универзитет дао почасни докторат него што би то икада учинио један Београд. Списак би био кратак када не би обухватио Булгакова, Лоског, Бера итд.

Оно што се овде интуитивно може узети као битан чинилац јесте „мобилност“. Док човек прати свој сан, идући преко географских и државних граница, унутра се дешава занимљив процес преиспитивања у коме храброст побеђује страх од преузимања ризика. Кажу да је концепт мобилности у неким областима постао тако важан да је усхођење на академској лествици скоро немогуће без пресељења у другу земљу. У свом есеју под насловом „Crossing oceans“ (2012), Ева Мардер је изједначила научнике који се подухватају ризика и одлазе у иностранство са оним раним истраживачима (explorers) чија су путовања „обликовала њихове погледе на свет, а приче које су приповедали прошириле су свет онима који су их срели“. Наравно, овде не подржавам елитизам привилегованих који се уз све гаранције отискују у иностранство. Али, чињеница је да се несигуран дух осећа несигурно у туђем кругу, на туђем игралишту. Емигранти то најбоље знају. Осим пратећих изузетака, хришћанство је цивилизацијски феномен; оно је, ипак, култура града. 

Предности преласка неке границе или океана су несумњиво велике. Ако надиђете комплекс инфериорности, (пост)докторске студије у иностранству су прилика да докажете своју самосталност, да откријете другу културу, и да пратите оне најбоље у струци, где год се они налазили. Штавише, умрежавање ствара везе које се често касније показују као непроцењиве. Лична познанства су последњих двадесет година српској публици донела прилику да чују најблиставије теолошке умове данашњице (премда се увек може поставити питање шта су слушаоци стварно научили). Теолози номади – или они који крећу у иностранство ради истраживања – показали су кроз своју жртву куда све води посвећеност и где доводи снага воље. Уистину, дуж сваког духовног пута постоји много знакова, опасних места и замки. Главна борба је она против ега.

Слобода која се осмехује смрти


Вратио бих се улози ега у духовности да бих на основу списа из 6-7. века познатог као Лествица показао како духовност Цркве повлачи етос и живот благодати, тј. превазилажења свога „ја“, а тиме и сваког става „надмоћи“. „Заборави своја добра дела што пре“, био је савет који је Св. Николај Жички давао својим савременицима. У Лествици наилазимо на пример монаха који, претрпевши увреду, остаде потпуно миран у срцу, и помоли се у себи; ипак, потом започе плакати због тога што су га увредили, скривајући своје бестрашће привидном страшћу. Насупрот данашњем тренду да се људи праве да не желе првенство а горе од жеље да владају, „један брат се правио да жуди за првенством, иако га уопште није желео“. Овде, дакле, срећемо етос човека који је готов да другом уступа своје место а не да му га ускраћује. „Како да ти представим чистоту човека који је у јавну кућу ушао тобож ради греха, а уместо тога је блудницу привео подвижништву?“ Ове аскете се одмеравају чак и са демонима, те приносе себе делатној пројави христолике слободе која се осмехује смрти. „Једноме безмолвнику, неко рано изјутра донесе грозд. По одласку посетиоца он навали на њега и поједе га без икаквог апетита, претварајући се пред демонима да пати од угађања стомаку“. Ово је врста људи који не гледају на свој углед и достојанство, него надишавши его варају непријатеља, попут монаха који се „изгубивши неколико гранчица за плетење корпи, целог дана правио тужним због губитка“. Овакви подвижници онтолошким смирењем – јер, психолошким смирењем себе можеш само да завараш – надигравају демоне који желе да им се наругају и изложе подсмеху. За наведене примере Лествичник даје завршни коментар: „То су заиста људи за које неко рече: Као варалице и (као) истинити (2Кор. 6, 8)“.

Сви наведени „случајеви варалица“ говоре о томе да када прихватиш један животни став (конкретан етос) тада не сматраш да било шта „заслужујеш“. Уместо да нас наши „институционални“ духовници уче како да себе и друге исправљамо љубављу, они су етос древне Лествице тако олако и безобзирно избрисали као да су сунђером прешли преко слова исписаних на школској табли.

Шта чинити код таквог жалосног стања? Верујем да је решење у томе да гледамо да овековечимо оно што је вредно (то је Тарантино, ипак, успео да уради у новом филму,  као и Јужнокореанац Бонг Џун-Хо у Паразиту). И немојмо олако помислити да су гласови слободе, тај смели бунт против фалсификата и психозе у самој Христовој Цркви, угашени. Има Србија – као што их има и Православље – хиљаде оних који се не слажу са гажењем саборности и људских права. Једна приповест коју читамо у житију Светог Паламе доноси правовремени савет.

Током треће године боравка у испосници Светог Саве, једном приликом, док је био утонуо у умну молитву, Григорију Палами се учинило да га је савладао неки лак сан; а затим је имао виђење. У својим рукама видео је суд са млеком које се преливало преко ивице. Млеко се затим претворило у најфиније вино, које је предивно мирисало. Мирис је био тако јак да су и његове руке и одежда били преплављени њиме. Чим је осетио мирис, Свети Григорије се испунио радошћу. После те визије, пред њим се појавио младић у сјајној одежди и рекао му: „Зашто ово изобилно и предивно пиће не делиш са другима? Зашто си га пустио да бескорисно тече? Зар не знаш да је ово дар од Бога и када се излива неисцрпан је?“ Григорије је упитао: „Али, шта ако нема достојних људи који га траже или чак моле за њега?“ Анђео му је одговорио: „Иако сада нема никога ко га са жудњом тражи, ти ћеш ипак извршити своју дужност, а не премишљати или одбијати да то учиниш. Мораш вратити Господару талант који ти је дао. И сâм знаш тачно која је то заповест, и шта се десило са бескорисним слугом којему је дат талант!“ (Мт. 25, 14-30). Анђео је затим нестао, остављајући Григорија окруженог светлошћу да још много сати размишља о овом догађају.

Наведени пример показује да благослов теологије скрива велики динамизам у сваком тренутку, па и у безизлазу. Кад си привучен путу добровољног погребења у „земљу добру“, тада се у теби ослобађа нови човек. Он се не може ослободити у теби ако си слепи поданик, нити ћеш нивелисањем проблема активирати динамику сабијену у твом младом бићу. Када умирем за Христа, тада истински живим.

Наше искуство унутарње слободе је у томе да када затреба кажемо „попу поп, а бобу боб“, а не да драгоцени опит смелости спутавамо иза затворених врата наших (студентских) соба… Живот се не може истински доживети ако око нас не умру лажни кумири имагинарних ауторитета. Крст који узимамо на себе јесте „непобедиво оружје и утврђење вере“. 

Црква није просто лечилиште, него и место где „умиремо да бисмо живели“, на смелост према Господу и људима, а не на суд или на осуду. Када то схватиш, тада ће проклијати семенка твог бића и дати „плод стоструки“. И тада ће Трифуни 21. века поверовати да прави Христови људи могу да испуне Његове заповести.

 

Извор: Теологија.нет


View full Странице

Link to comment
Подели на овим сајтовима

"И немојмо олако помислити да су гласови слободе, тај смели бунт против фалсификата и психозе у самој Христовој Цркви, угашени. Има Србија – као што их има и Православље – хиљаде оних који се не слажу са гажењем саборности и људских права."

Ето најаве једног текста владике Максима у вези са гажењем саборности од стране патр. Вартоломеја и гажењем људских и црквених права оних којима украјински расколници отимају храмове и пребијају их, охрабрени поступцима патр. Вартоломеја. Мада је чудно да такав текст већ није написао, ако носи у себи тај глас слободе и бунта.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 2 минута, Родољуб Лазић рече

"И немојмо олако помислити да су гласови слободе, тај смели бунт против фалсификата и психозе у самој Христовој Цркви, угашени. Има Србија – као што их има и Православље – хиљаде оних који се не слажу са гажењем саборности и људских права."

Ето најаве једног текста владике Максима у вези са гажењем саборности од стране патр. Вартоломеја и гажењем људских и црквених права оних којима украјински расколници отимају храмове и пребијају их, охрабрени поступцима патр. Вартоломеја. Мада је чудно да такав текст већ није написао, ако носи у себи тај глас слободе и бунта.

Не Родољубе то се код њега односи само на наш Синод ( гажење саборности ) . Текст је јако транспарентан да не кажем провидан. Барт не гази саборност православне цркве и у Украјини нема гажења људских права оних који би да остану у канонској цркви. О трактату у вези ега видећи како се он опходи задњих месеци .... но комент. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

У огледалу свако види себе (то јест, оно што пред огледало постави). Али, то није до огледала, већ до оног који пред њим стоји и поставља пред огледало оно што хоће.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

У огледалу свако види себе (то јест, оно што пред огледало постави). Али, то није до огледала, већ до оног који пред њим стоји и поставља пред огледало оно што хоће.


ВЛАДИКА ГРИГОРИЈЕ: Вучићу, ко си ти? Свако јутро ћу рећи да се не слажем с тобом

[emoji23][emoji23][emoji23]
Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 50 минута, Srdjan61 рече

Не Родољубе то се код њега односи само на наш Синод ( гажење саборности ) . Текст је јако транспарентан да не кажем провидан. Барт не гази саборност православне цркве и у Украјини нема гажења људских права оних који би да остану у канонској цркви. О трактату у вези ега видећи како се он опходи задњих месеци .... но комент. 

Јасно је то мени, Срђане. Ово је била мала шала на основу епископове констатације о гажењу саборности и људских права.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 2 часа, александар живаљев рече

Увек сам се питао зашто поједини „велики“ духовници на могу да надиђу егоизам те да када им неко нагази на жуљ (читај: его), они не узврате супротним. Рецимо, да опросте, да кажу „будимо изнад људских слабости“, јер – љубав све превасходи.

  Превод:

Владика Иринеј бачки је велики егоиста. Када сам проповедао против наше аутокефалије, Светог Саву назвао преварантом и лупежом, бранио отимање храмова, пребијање верника и свештенства у Украјини, радио на преласку наших епархија у САД-у под власт Вартоломејеву, причао о додељивању ордена Вучићу да бих скренуо пажњу са мојих "вартоломејугодних" радњи и друга "богоугодна" дела, он није хтео да ме подржи! Да каже "будимо изнад људских слабости" или "он бар није педер". А када сам наставио да проповедам (пошто сам се извукао са покајањем које може... мачку о реп - да цитирам речи мог духовног оца!), он је постао још већи егоиста па ме сада на правди Бога смењује са ПБФ-а да не могу учити студенте оваквој љубави (угледајући се на Вартоломејеву љубав према народу и Цркви у Украјини)...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Нека субјективна запажања:

Да ли уопште постоји нешто што се зове објективност?  нечији објективан текст-мишљење. 

Или свако од нас без изузетка суди тј. износи мишљење ставове на основу личних (материјалних) интереса и на основу оног што зна кроз интелектуално (знање) или лично искуство?

Наша тренутна дијагноза: 

људи су постали мука једни дургима и у дружави и у Цркви и у породици и у комшилуку, и на послу, нико нисаким не може или тешко да може....

Ми у  својој кући (држави), и у дијаспори не можемо једни са другима, а поред тога луциферов накот..... са свих страна је широм жвале отврио да уништи и прогута све што унишити и прогутати може.  

Видим шта се дешава ал' немам идеју: како ријешити тренутну ситуацију? ако је то уопште емогуће? Немам одговор, решење за ова питања, могуће (сигурно) да у нашем народу  има неко...

Има међу нама многих који себе виде као месије нашег народа, ал' има мало оних који  схватају да је само Један Христос, Mесија Спаситељ...

Понекад је поучније боље погледати неке исјечке из наших филмова него пуно писати:

И то не једном погледати него........

 "Balkanska pravila"

1. део

 

2. део (детаљнија верзија)

 

Да сте ми сви живи и здрави. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Може се признати да еп.Максим има добре намере, али као они који мисле ,,да службу Богу чине", а заправо чине безакоње. Врло деликатна ствар је све ово у вези еп.Максима, јер он зна добро да се ухвати за једну велику мисао, на пример да је човек остварен тек када понизи себе и сматра већим сваког другог. Међутим, када имамо хронологију дешавања и познање одређених поступака еп.Максима, онда то његово изјављивање великих мисли уноси заправо велику забринутост. Јер, шта потом ми можемо да помислимо? Да можда еп.Максим све измишља само да би видео колико су други непоуздани, а његово наопако понашање заправо дело уметника који скрива своје врлине? Није лоше то што еп.Максим овде појашњава само по себи, него то о чему говори не сме да се остварује увлачењем целокупне јавности, него у тајности као што светитељи и поучавају. Доста тога је дискутабилно што еп.Максим чини и говори. Моја је процена да су то манипулације и покрића за много опасне ствари за Цркву.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 2 часа, Milan Nikolic рече

Може се признати да еп.Максим има добре намере...

...a i ne mora (se priznati).

A put do cega je poplocan dobrim namerama?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

То сам прво хтео поменути али сам одустао. Покушавам не бити груб. :)

Био бих сличан Јеремићу како је рекао Лукасу. Какве су то фаце, слатко сам се смејао данас.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 16 минута, Zoran Đurović рече

Аутистичан и нарцисиодни текст.

Срећом да и неки Ваши не пате од потоњег. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Guest
Ова тема је за сада закључана и нису омогућени будући одговори.
  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У 18. недјељу по Духовима кад славимо Спомен и похвалу Светим Оцима VII Васељенског Сабора, Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Г. Фотије служио је свету архијерејску Литургију у Храму светих апостола Петра и Павла у селу Градац, у парохији чађавичкој.
       
      Звучни запис беседе
       
      Његовом Преосвештенству саслуживали су: архијерејски намјесник бијељински, протојереј-ставрофор Љубо Богдановић, протонамјесник Зоран Михајловић, надлежни парох и ђакон Лазар Илић.
      Исказавши радост због данашње канонске посјете селу Градац Епископ Фотије је рекао да је дошао да се ''помолимо Богу за добро нашег српског православног мученичког и страдалног народа који је обремењен свим мукама и невољама, али ако будемо јединствени и заједно са својом Црквом – опстаћемо.''
      Говорећи на тему данашње јеванђелске перикопе у којој Христос позива Симона Петра и друге  рибаре који су били са њим да постану Његови ученици и апостоли и 'ловци људи'. А свети апостол Павле нас у својој посланици коју смо данас читали учи да ''чинећи добро другима не мислимо да расипамо     свој иметак. Ако дамо неку помоћ сиромашнима ми не разбацујемо узалуд своја материјална добра. То су велика дела и пред Богом и пред народом и она су записана у књизи живота на небесима'', рекао је између осталог Владика Фотије у својој бесједи.    
       Послије заамвоне молитве Преосвећени Епископ освјештао је нови живопис храма.        
      За исказан труд током досадашњег служења својој светој цркви Владика Фотије је одликовао надлежног свештеника о. Зорана Михајловића чином протојереја.
       
      Извор: Епархија зворничко-тузланска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У недељу 18. по Духовима, 24. октобра 2021. године, на празник Светог апостола Филипа Његово Преосвештенство Епископ хвостански Господин Јустин, викар Патријарха српског служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Преображења Господњег на Видиковцу, уз саслужење свештенства архиепископије београдско-карловачке.

      У својој беседи епископ Јустин је између осталог рекао: ,,Једини критеријум Божијег суда биће љубав. На љубав смо позвани. Да волимо Господа Бога свога свим својим бићем и ближњега свога као самога себе. Ако то мало, а тако велико извршимо, испунићемо сав закон Божији и наћићемо спасење, и велике дарове Божије имаћемо и у овоме животу и у вечности.“ 
       
      Извор: Телевизија Храм
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У Недељу 19. по Духовима, на празник Светог апостола Филипа и Спомен Седмог Васељенског Сабора, Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Исихије началствовао је Светом Архијерејском Литургијом у Храму Васкрсења Христовог, уз саслуживање братства ваљевског саборног храмаи појање Дечјег црквеног хора „Хаџи Рувим“ под управом Вање Урошевић.

       
      У литургијској проповеди Владика Исихије је указао на безусловну љубав коју Господ Христос пружа у виду утехе и подршке људима који су опхрвани болом услед овоземаљских несрећа, пре свега смрти, коју за последицу има прародитељски грехопад. Човек је створен да буде бесмртан и да се у вечности наслађује својим Творцем, да буде са Њим у заједници љубави, као и заједници са својим ближњим, казао је Епископ Исихије.
      Важно је да смо свесни да смо смртни и да знамо да смрт никог неће заобићи, иако се томе нада богоотпала цивилизација, која не може да се суочи са смрћу. Ми хришћани знамо да је смрт привремена и да је Господ Својим доласком и животом у овом свету у нашој природи, посебно крстоносним страдањем и васкрсењем, победио смрт. Његовим васкрсењем сви смо добили васкрсење и живот вечни – истакао је ваљевски архијереј.
      Говорећи о Светим оцима Седмог Васељенског Сабора, одржаног 787. године у Никеји за време царовања благочестиве Ирине и сина јој Константина, којих се данас молитвено сећамо, Владика Исихије истакао је да су захваљујући њима установљени канони Цркве који нас уче како треба веровати и захваљујући којима припадамо правој вери.
      Није свеједно како верујемо. Како је историја текла и Црква напредовала, јављало се све више полемика и требало је имати канона којима би се утврдила православна вера. Она је утврђена на васељенским саборима и траје непроменљиво до данас – закључио је Владика Исихије, узмоливши Господа да нас молитвама Светих отаца Васељенских сабора помилује и сачува.
        Извор: Епархија ваљевска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Епископ марчански Сава: Ако безнађе и јесте саставни дио људске природе, његово превазилажење нам отвара пут спасења, пут који узводи на небо    Његово Преосвештенство Епископ марчански Сава, викар Патријарха српског, служио је, у недјељу 24. октобра, Свету Литургију у храму Преображења Господњег у Загребу. Саслуживало му је свештенство Саборног храма.
      По прочитаном Јеванђељу (Лк. 5, 1-11) које говори о Христовој проповиједи мноштву народа на Генисаретском језеру, чудесном риболову и позиву апостола Јакова и Јована, бесједио је епископ Сава.
      Владика је истакао то што Христос за прве ученике није позвао људе који су се бавили наукама овога свијета, философе или професоре, већ обичне рибаре, оне који су се даноноћно трудили да прехране себе и своје породице.
      Апостоли су, према извјештају апостола Луке, цијеле претходне ноћи безуспјешно покушавали да улове рибу. У том расположењу, када уложи сав свој напор и вријеме, а остане без резултата, од кога не зависи само његов већ и животи више људи, човјек може да дође до тачке која се зове безнађе, истакао је владика. ”У сличној атмосфери били су и ови рибари, али ми сви добро знамо да смо често и сами бивали и јесмо у сличним ситуацијама и расположењима” рекао је и упитао колико је пута ”свако од нас стигао до некакве врсте безнађа или разочарења или имао осјећај да је све што ради узалуд”.
      ”Безнађе је саставни дио људске природе, сваког човјека, пале природе, и Христос то не осуђује. Зато и слушамо о томе у Јеванђељу. Међутим, ми као Хришћани можемо само дотле да идемо. Све испод тога већ прелази у очајање. Да бисмо се извукли из тешког стања безнађа потребан је труд, жртва, да никада не напустимо свој труд, да никада не одустанемо од тога да поправимо ситуацију, да никада не окренемо леђа Христу, зато што, ако безнађе и јесте саставни дио људске природе, превазилажење тог безнађа јесте онај дио или елемент који нам отвара пут нашег спасења, пут који нас узводи на небо. Труд и превазилажење проблема нам отварају могућност да својим трудом призовемо милост Божију, да Господ буде тај који ће одговорити на наш захтјев, на нашу молитву, на наше мољење, јер Христос се радује превазилажењима проблема”. казао је викар Патријарха српског.
      Владика Сава је рекао да је Христос Пантократор, онај који у својој руци држи све, свемоћан и свесилан и да има моћ да подигне из мртвих. Исто тако, казао је Епископ марчански, Христос има моћ и да нашу душу васкрсне и пошаље јој своју милост. ”Он нас никад не оставља саме. Увијек прати наш труд и наш пут, али интервенише само онда када је то потребно”. Владика је упоредио интервенције Христове у животима људи са односом који љекар има са пацијентима и казао да нам некад буде боље од лијека који добијемо, али и да је понекад потребно да исти љекар хируршки интервенише. ”Нама се чини послије те интервениције да се осјећамо много лошије и горе него што смо се осјећали када смо ушли у ординацију, али знамо да је то на нашу корист и наше спасење. Потребно је само да не одустанемо, да будемо спремни, као што је био спреман апостол Петар, да кренемо из почетка. Када му је Христос рекао: ‘Отиђи и баци мреже поново’, он је рекао: ‘Господе, сву ноћ смо ловили и ништа нисмо ухватили, али на твоју ријеч бацићу мрежу’. Дакле, апостол Петар је показао смирење и послушност. Извршавао је вољу и ријеч Божију. Дакле: ‘Господе, ако си Ти рекао да бацим мрежу, а читаву ноћ нисам ништа уловио, бацићу је опет зато што Tи то тако кажеш’. И какав резултат бива? Такав да су се мреже напуниле да апостол Петар и његов брат нису могли сами да их извуку из воде него зову сусједне рибаре Јакова и Јована да им помогну”, казао је Епископ марчански.
       
      Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У недељу 18. по Духовима, 24. октобра 2021. године, на празник Светог апостола Филипа, Његово Преосвештенство Епископ топлички Господин Јеротеј, викар Патријарха српског служио је свету архијерејску Литургију у храму Свете Тројице у Земуну.

       
      У својој беседи Епископ Јеротеј се осврнуо на јеванђељско зачало и између осталог закључио да сваки дар који добијамо од Господа, осим богатства, радости, мира и живота вечног, има своју другу страну а то је одговорност да оправдамо тај дар који смо добили.
       
      Извор: Телевизија Храм
×
×
  • Креирај ново...