Jump to content
Zoran Đurović

Зоран Ђуровић: Шта (не)исповеда епископ Максим Васиљевић?

Оцени ову тему

Recommended Posts

пре 11 минута, Протомајстор рече

@Golub Дај, не тролујмо сендвичарима тему. :0212_rolleyes:

АВва римски се сам наместио... :)  штоно би рекли шумадијски сељаци: сам пао - сам се убио! :krstix:

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 6 минута, Golub рече

АВва римски се сам наместио... :)

Брт, ово ти је као Роршах: асоцираш се по себи. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 минута, Zoran Đurović рече

Брт, ово ти је као Роршах: асоцираш се по себи. 

Сви се ми асоцирамо по себи... :)   рече Сократ, испи течност и остаде жив! 

у озбиљне ствари треба унети и шалу, иначе... :catfight

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 минута, Golub рече

Сви се ми асоцирамо по себи... :)   рече Сократ, испи течност и остаде жив! 

у озбиљне ствари треба унети и шалу, иначе... :catfight

Митрофан је сада добио и извештај. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Овај Авин текст није концизан и то му је мана. На њега додајем неколико својих примедби на интервју Владике Максима у НИН-у. Коментар је предугачак, али су тачке кратке. Примећујем да Владика Максим прибегава једној врсти кривотворења истине, које бих назвао сфумато-кривотворење. (Сфумато је сликарска стилска фигура коришћења задимљеног, замагљеног прелаза уместо оштрих црта и прелаза, која је карактеристична за слике Леонарда да Винчија.) Речи Владике Максима су пажљиво биране, тако да могу истовремено да значе и чисто субјективан осећај и објективно стање ствари. Томе прибегавамо када желимо да не кажемо истину, а да, због заваравања савести или кога другог, ипак не искажемо лаж.

1) Макс каже да је са ,,многобројним" другим архијерејима тражио ванредни Сабор. У питању је њих 14 од 42, што је трећина. Јесте да 14 није мало и да се употреба речи многобројно тиме може оправдати, али је то у реалности само 1/3 епископа. Они су сви били ту и њих 28, дакле, то није хтело да потпише, што је дупло више владика! Човек који жели да избегне сваку манипулацију би то управо тако рекао: нас 14 је хтело, њих 28 није хтело. Неупућени читалац овако стиче утисак да неки (малобројни) Синод злоупотребљава своју позицију и узурпира израз слободног гласа многобројних владика.

2) Макс каже да они који га смењују треба да чују и другу страну. То је опет једна манипулација чињеницама, јер они су ту другу страну већ чули у мају. Шта то има ново да се чује? Неупућени читалац овако стиче утисак да чланови Синода уопште неће да чује другу страну, а и не помишља да се управо у мају водила озбиљна и опширна расправа о томе. Човек који жели да избегне сваку манипулацију би рекао: ми смо на Сабору у мају разговарали доста о томе, али ја сада имам нешто ново да кажем, што тада нисам, а они неће да ме чују. Притом, не представљају ли опширни и јавни текстови Владике Давида управо то слушање и разматрање друге стране? Зашто Макс бар не одговори на те текстове?

3) Макс ниједном не помиње своје покајање у мају. Човек који жели да избегне сваку манипулацију би рекао: ја сам погрешио то и то, покајао се пред Сабором и Сабор је моје покајање уважио. Напротив, ми имамо врло јасну Патријархову реченицу у писму Таси, која каже да је Макс након покајања опет наставио по старом.

4) Макс каже да руководство Универзитета најбоље зна чиме се поштује а чиме крши његов статут. Дакле, он своју професуру искључиво хоће да самерава универзитетским правилима, избегавајући да помене ноторну чињеницу да ПБФ има специјалан статус, те да Универзитет нема ништа са његовима учењима и благословом Патријарха, од којих у првом реду зависи професура на ПБФ. Макс то овде говори позивајући се на образложење одлуке која се ,,претежно" повезује са статутом Универзитета. Мени није доступан текст одлуке, па не могу да судим. Али, сви који прочитају релевантне текстове Владике Давида, члана Синода, наћи ће апсолутну претежност на страни Максових учења и делања.

5) Макс је задивљен деловањем ректорке Поповић. По мом, недоказивом и субјективном мишљењу, она је изабрана за ректорку зато што је лезбејка. По мом, мање недоказивом и мање субјектвином мишљењу, она је, управо зато што је лезбејка, у погледу позиције ректора недодирљива. Она се, притом, првих дана опирала студентима, а тек онда, када су колонијални управници проценили ситуацију, она је одлучила да стане на страну студената. И Макс је тиме задивљен. Да је она неки истински ректор, студенти никад не би ни дошли у ситуацију да протестују. Притом, ти студенти су стандардна екипа иза које стоје невладине организације. Ректорка је део фронталног напада на српски народ. И она и Вучић су актери колонијалних интереса. Ректорка је баш тих дана своје херојске борбе доделила почасни докторат Џудит Батлер, која је филозоф-пропагатор најекстремнијег вида порицања појмова мушко и женско, мајка и отац, син и ћерка итд. По Џудит Батлер, Владика Максим није мушкарац, него је његово мишљење да је мушкарац пројектовање његове агресивне воље за моћи на себе и свет око себе. То све отворени Максим, који се диви Таси на његовом без длаке језику, ништа не помиње.

6) Макс примећује парадоксалност ордену Вучићу који говори о разграничењу, док Црква то назива издајом. У реду. Али, како Макс не примети парадоксалност да њега интервјуишу управо они који се исто залажу за пријатељско признавање арбанашке сецесије? И како не примети да га интервјуишу они који иначе немају везе са Црквом и на њу гледају титоистичким очима? Тај му парадокс није пао на памет. У суочавању са овим очигледним парадоксима можемо закључити да се ради само о спољашњима парадоксима, а о унутрашњој сагласности. Човек који би желео да избегне сваку манипулацију, поменуо би и тај парадокс да медији који отворено пропагирају признавање терористичке државе на Косову и Метохији - НИН, Danas и Blic, који су, дакле, апсолутно противни односу Сабора према истом питању, да ти медији заузимају страну и очигледно фаворизују одређене владике, међу којима је управо он, Србин Максим, који сматра да Орден Светог Саве припада Србима на Косову и Метохији.

7) ,,небивали преседан у историји Православља" - Опет једна манипулативна формулација. Зашто? Па наука се тек развила у задњих 150 година и Црква никад није ни имала сличан изазов. Црква се увек бавила актуелним изазовима - однос према икони (ликовном стваралаштву), према етнофилетизму итд. Неко је пре 1400 година могао рећи: па ово је небивали преседан да се Црква бави питањем сликарства!

8) Макс манипулативно третира ТЕ и науку као једно, па отуда следи да је однос према ТЕ однос према науци. Једно је теорија о температури језгра Сунца, а друго теорија о настанку човека. Јер, прва теорија нема никакве импликације по веру Цркве, а друга има, и то најрадикалније. ТЕ је неспојива са православним Предањем. Има више аспеката те неспојивости, али узмимо само христолошки аспект као основни. О томе је Владика Давид подробно писао. Уз то, заступници ТЕ су најрадикалнији порицатељи хришћанског Предања и вере и сами они на све начине доказују како ТЕ нужно искључује веру у Христа. Ричард Докинс, професор еволуционизма на Оксфорду је најгласнији од њих. Став према ТЕ Владике Маскима о њеној плаузибилности превиђа радикалне и нужне импликације по живот и сва практична питања у животу, што није превидео Ниче, који је полазећи од ТЕ као истините, јасно закључио да је појам културе, појам права, појам етике као такав онда бесмислен. Ниче се спрдао са онима који комбинују ТЕ и хришћанске вредности.

9) Да ли је непоштено и кукавички то што Макса не помиње Давидове текстове који су се исцрпно бавили тиме - тим Максимовим ставом? Човек који би желео да избегне сваку манипулацију, рекао би: ,,Ево, мој брат у Христу владика Давид, који је члан Синода, написао је неколико текстова о овом проблему и исказао супротно мишљење од мога. Позивам све читаоце да прочитају и Давидове и моје текстове о овој теми и да донесу свој суд." Максим обавезно пази да не помене Давида, иако помиње имена Григорија, Иринеја, Атанасија и Амфилохија. Давид је апсолутна непознаница за јавност и долазак до његових текстова био би опасан за Максима. Зато он прећуткује његово име. Баш онако као што Ћулибрк прећуткује Ломпарово име када поставља питање о одбијању учешћа и помиње само Матију Бећковића. Лако је приметити да другосрбијанци никад не помињу Ломпарово име.

10) О Давидовој примедби за таоизам. То што Максим ту своју идеју релативизује тиме што каже да је некога цитирао, уопште не мења ствар. Јер тај цитат, на крају текста, долази као закључак и смисаоно тежиште текста је на њему. То није цитат који подразумева дистанцу аутора од цитата, него приклањање цитату као свом изразу.

11) Максим је за већу транспарентност Цкрве, али је за то да се његово покајање не помиње у саопштењу, па је звао Владику Иринеја Буловића да то избаци. А Владику Давида и његове тесктове уопште не помиње.

12) Било је планирано да сви православни патријарси дођу на прославу, те многи представници других верских заједница. Међутим, Москва и Цариград не саслужују и то је било немогуће. Нама је циљ мир, а не да сада зовемо Русе и друге и тако доливамо уље на ватру. То све Максим зна, али не помиње, него напротив, критикује Цркву због тога.

13) Макс истовремено каже да Украјинци не испуњавају канонске услове за аутокефалију, а одмах додаје - логички немотивисано претходном реченицом, али свом циљу сагласно - да је Онуфрије сам био потписник захтева за аутокефалију некад. И онда иде закључак да је феномен аутокефалије данас у кризи. Пазимо: ако је Онуфрије данас Митрополит у Украјини и он није тражио аутокефалију, онда аутокефалија не може да буде ни дата. То што је он некад потписао тражење, то евентуално говори о Онуфријевом вагању, промени, дволичности, штагод, али он је канонски поглавар тамо и он увек наглашава да није тражио аутокефалију. Друго. Ти којима је Вартоломеј дао аутокефалију су људи који уопште не припадају Цркви: или су избачени из Цркве као Дедеић и Артемије, или нису никад ни били крштени у Православној Цркви. Како је могуће да они који нису чланови Православне Цркве добију аутокефалност? И зашто то Максим не помиње? Шта ради човек којем је стало до кривотворења истине - уопштава конкретне чињенице у неке неодређене социолошке појаве: феномен кризе. Дакле, један једини патријарх одлучи да да аутокефалију против сваког канона и здравог разума и то онда представља неки општи црквени феномен? Човек који жели да избегне сваку манипулацију само би упутио на текстове Владике Буловића о овоме или укратко сажео његове речи. Ако Макс већ цитира Иринеја Буловаћа поводом деликта мишљења, може да га цитира и овим поводом. А ако се не слаже са њим, зашто не напише јасан одговор на те Иринејеве текстове?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 7 минута, Zoran Đurović рече

Митрофан је сада добио и извештај. 

Не бламирај се са Митрофаном! Он је пре свега монах!

Честит и поштен владика, на њега не могу да утичу тајкуни и политичари, као на ове твоје синодалце, па да деле, (након примљених пара)  ордење шаком и капом...

Ево и Јован окачи орден Малом, дао човек лову и примио орден: 

WWW.POLITIKA.RS

ЛАЗАРЕВАЦ – Министар финансија Синиша Мали примио је данас у Лазаревцу орден Великомученика Крагујевачких првог степена Српске...

не бих ни веровао да политика није објавиле вест! 

Митрофан је сачувао Нијагару да не оде у раскол... а није му ишло ни у џеп, ни из џепа... 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Интересантан текст. Авва Римски је у много чему погодио хоботницу у главу. Максим је добрим делом раскринкан. Биће још интересантније у будућности. Али видимо да у реалности па чак и на форуму Поука, хоботница се брани на разне начине. Погођена Загоровом секирицом у главу она се својим краковима копрца и брани. Својим крацима почела је истовремено да свира у двадесет требињских тамбурица да би покрила наготу Максимове издаје. Почела је да реагује - Само јако. Гневом. Шалом. Подметањима. Лажним загрљајима. Претњама. Плакањем у огледалу. Гледањем у очи. Гледањем у сунчане наочаре. Жељом да му украду интелектуалне Рејбанке. Ковањем плана да му очи ископају. Скривањем трагова. Немоћним плачем уз детиње дурење. Мимикријом. Политиканством. Вриштањем до границе непристајања. Припремањем пене за трајно аввино бријање. Телефонирањем уз позиве на мир. Провокацијама уз позиве на рат. Итд ... Авво! Не дај се. Ни Загор се никада није предавао. Удри без оклевања секирицом у мозак тамбурашког пројекта.   

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Неко тамо рече

Интересантан текст. Авва Римски је у много чему погодио хоботницу у главу. Максим је добрим делом раскринкан. Биће још интересантније у будућности. Али видимо да у реалности па чак и на форуму Поука, хоботница се брани на разне начине. Погођена Загоровом секирицом у главу она се својим краковима копрца и брани. Својим крацима почела је истовремено да свира у двадесет требињских тамбурица да би покрила наготу Максимове издаје. Почела је да реагује - Само јако. Гневом. Шалом. Подметањима. Лажним загрљајима. Претњама. Плакањем у огледалу. Гледањем у очи. Гледањем у сунчане наочаре. Жељом да му украду интелектуалне Рејбанке. Ковањем плана да му очи ископају. Скривањем трагова. Немоћним плачем уз детиње дурење. Мимикријом. Политиканством. Вриштањем до границе непристајања. Припремањем пене за трајно аввино бријање. Телефонирањем уз позиве на мир. Провокацијама уз позиве на рат. Итд ... Авво! Не дај се. Ни Загор се никада није предавао. Удри без оклевања секирицом у мозак тамбурашког пројекта.   

Ne mešam se puno i sinoć su pominjali Maksima na Utisku.

Mnogo mi se svidja rečenica Vladike Atanasija. "Vladika Maksim je pohvala pravoslavlja!"

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 12 минута, Неко тамо рече

хоботница се брани на разне начине.

:)) baca mastiljavu tecnost da zavara protivnika ( u Max slucaju prodaje maglu ) i kao kameleon menja boju i utapa se u okruzenje ( u Max slucaju preodeva se u liberalnog opozicionara branitelja demokratskocivilizacijskih tekovina )

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 часа, Неко тамо рече

Авво! Не дај се. Ни Загор се никада није предавао. Удри без оклевања секирицом у мозак тамбурашког пројекта.   

Летос им написах да само тровање оловом може да ме заустави. Мада у визији видех да рекоше да би било претерано, односно штетно по њих. Уредно ћу наставити да их каштигам без милости.   

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      У петак, 8. новембра 2019. године, на празник Светог великомученика Димитрија – Митровдан, Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион служио је свету архијерејску Литургију у Саборном храму у Зајечару.     Након читања јеванђелског одељка, окупљеном верном народу обратио се протојереј Игор Ивковић који је у својој беседи говорио о животу Светог великомученика Димитрија чије крсно име слави. Потом је сабрани народ поздравио и епископ Иларион, честитавши свима овај велики празник. У свом архипастирском обраћању, владика је истакао да вера наша треба да нас доведе до љубави према Богу, док је страх Божји благословен јер нас чува од греха и усмерава ка врлини. Онај који пред собом види судију за своја грешна дела не може да мисли о другим стварима и да осуђује друге људе, већ се смирено, у покајању срца свога, моли Господу за себе и за читав свет,рекао је владика Иларион.     Извор: Епархија тимочка
    • Од Логос,
      Дакле, пошто позове вернике да приступе свештеној Вечери, свештеник се најпре и сам њоме причешћује, а са њим они који су истог свештеног чина, потом они који су присутни у олтару. Но, пре тога он улива у путир топлу воду, означавајући тиме силазак Светога Духа на Цркву. Јер, Свети Дух је онда сишао кад се окончао целокупни домострој Спаситељев, а и сада долази, кад је жртва принесена и кад су Дарови освећени; а долази за оне који се достојно причешћују.     2. Заиста, пошто се током свештене службе Евхаристије целокупни домострој Христов изображава на Хлебу као на каквој слици (јер Христа символички видимо и као одојче, и како бива вођен у смрт, и распетога и прободенога копљем), требало је да сам Хлеб буде претворен у оно пресвето Тело, које је уистину све то претрпело, и које је васкрсло, и узнело се, и село са десне стране Оца. И коначно, после свега тога, требало је да назначи и онај коначни циљ свега овога како би се у потпуности испунило савршавање свете Тајне, додајући овоме крајњи исход дејства ове службе и домостроја Христовог.   3. Какав је учинак и исход Христових страдања, дела, и речи? Ако их неко размотри у вези са нама, видеће да није садржан ни у чему другом него у силаску Светога Духа на Цркву. Требало је, дакле, да после оних Тајни буде изображен и тај силазак. И ево, изображава се топлом водом која се улива у свету Тајну.   4. Ова вода – тиме што је вода, а исто времe садржи у себи и огањ – означава Духа Светога, Који се и водом назива, и као огањ се појавио тада кад је слетео на ученике Христове. 5. Овај тренутак изображава онај тренутак. Јер, тада је Дух сишао по свршетку свих дела Христових, а сада се ова вода додаје по освећењу и приношењу Дарова.   6. Кроз свету Тајну Причешћа показује се Црква као Тело Христово, а верници као удови понаособ. Она је и тада примила Духа Светога пошто се Христос вазнео на небеса, а сада прима дар Светога Духа јер су Дарови већ примљени на наднебесни Жртвеник; тај дар шаље нам Сам Бог, Који је жртвени Принос примио, као што смо већ говорили. Јер, и тада и сада, и Посредник је исти и Дух је један исти.   Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије"   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Zoran Đurović,
      Зоран Ђуровић: СА Синод versus доцент Марко Вилотић
       
      Како је случај познат, нећу правити увод. Владика Максим Васиљевић писа: „У случају доцента Вилотића, Синод је своју одлуку образложио искључиво позивањем на Статут Универзитета... Пошто је тако, сигуран сам да ће и у овом случају Синод у свему поштовати мишљење руководства Универзитета о томе да ли је колега Вилотић у нечему прекршио Статут или неки од законских прописа. Њему се замера то што је узео једногодишње плаћено, а потом и двогодишње неплаћено одсуство, на шта је имао законско право. А чак и да на то није имао право (а јесте), ни једно ни друго одсуство колега Вилотић није доделио сам себи...“.
      Вилотића као наставник (доцент) од 2016. (овде) не испуњава услов по члану 94 статута ПБФ: „Ради стручног и научног усавршавања... наставнику се може одобрити плаћено одсуство... у трајању до једне школске године, уколико је остварио најмање пет година рада у настави на високошколској установи“. Нема 5 година рада у својству наставника. Синод је овде навео исти члан БУ (132) који понавља чл. 95 ПБФ. Синодско образложење је кратко и јасно: „Следствено, ПБФ... није имао право да асистентски стаж реченога господина урачуна у рок наставничке службе (наставници су, наиме, само доценти, ванредни професори и редовни професори), као што ни он није имао право да тражи 'суботњу годину', а да за то не испуњава прописане услове“.
      Бацачи прашине у очи и продавачи магле су ових дана кричали, а гласноговорник Максим је тријумфалистички изјављивао: „Томе у прилог говори и званично мишљење које је по овом питању правна служба Универзитета недавно доставила секретару ПБФ...“. Ови шибицари покушавају да се веру по стаклу пошто има непрецизно дефинисана једна одредба БУ (где се под наставницима све ставља у општем смислу), а то је чл. 123, т. 2: „Наставно особље јесу: наставници, истраживачи и сарадници“. Вилотић је 2010-2016 асистент на Групи за хришћанску философију и религиологију, а од 2016 доцент на истој групи. Дакле, потребно је утврдити шта у српском образовном систему јесте наставник.
      Када одемо на страницу Универзитета у Нишу и погледамо Избор у звање наставника (1114) (овде), видимо да су наставници сви од доцента па на горе. Можда би неко рекао: Добро, али нишлије су специфични, па нису релевантни, него да видимо ми шта се прописује на Универзитету у Београду! Да видимо званично мишљење. Оно, на жалост ових мешетара, постоји. Цитирам шире (овде): „На основу члана 11. став 1. тачка 13. Закона о високом образовању ('Службени гласник РС', бр. 76/05, 100/07 – аутентично тумачење, 97/08, 44/10, 93/12, 89/13, 99/14, 45/15 и 68/15 – аутентично тумачење), а на основу предлога Конференције универзитета Србије од 15. јуна 2015. године,
      Национални савет за високо образовање Републике Србије, на седници одржаној 26. новембра 2015. године, утврдио је
      МИНИМАЛНЕ УСЛОВЕ
      за избор у звања наставника на универзитету
      'Службени гласник РС', бр. 101 од 8. децембра 2015, 102 од 20. децембра 2016, 119 од 29. децембра 2017.
      I. ОПШТЕ ОДРЕДБЕ
      Члан 1.
      Овим актом се дефинишу јединствени минимални услови за избор у звања наставника на универзитетима у Републици Србији.
      Члан 2.
      Звања наставника на универзитету су: доцент, ванредни професор и редовни професор“.
      Према томе, имамо аутентично тумачење – не тумачење Зорана Ђуровића или Синода – да су звања наставника на универзитету: доцент, ванредни професор и редовни професор. Секретар Војводић је иначе познат по бриљантности свога ума, па када сам га питао – јер је Максим написао да Ђуровић није дао податке о основној школи – како је могуће да сам завршио ПБФ а да немам ОШ?, он је одговорио: Е, ја ти то не знам! Тако је и сада отишао по правно мишљење на БУ, а могао је сам да га нађе. Но, овим лажима је требало да се дезавуише Синод и Патријарх и да се добије на времену, а да се и студенти збуне. И то све чине на крајње подао начин. 
      Исте природе је и Мишљење Одбора за статутарна питања Универзитета у Београду: „Поступајући по обраћању председника Академијског одбора за високо образовање Српске академије наука и уметности и председника Савета Универзитета у Београду, Одбор за статутарна питања данас је једногласно усвојио Мишљење, у којем је истакнуто да је утицај СА Синода СПЦ, као тела које није у оквиру Универзитета у Београду, на статус запослених на ПБФ у супротности са Законом о високом образовању и Статутом Универзитета.
      Истовремено, закључено је да ће о усаглашености извесних одредаба Статута ПБФ са Статутом Универзитета у Београду бити заузет званичан став на наредној седници Одбора“ (овде).
      Мишљење је ирелевантно, јер се питамо како да су се тек сада сетили да Синод даје радне дозволе запосленима на ПБФ? То је од поновног уласка ПБФ на БУ било регулисано. Реч је, према томе, само о покушају једне групе узурпатора да се отме ПБФ од СПЦ, а у томе учествују, нажалост, и неке владике, који једно потписују на Сабору СПЦ, а друго раде иза леђа. Показали су образ и част. За ове споља нас не чуди ништа, јер знамо на шта они раде. Сасвим је јасно да је ово исценирана интересно-политичка игра.

      View full Странице
    • Од Zoran Đurović,
      Зоран Ђуровић: СА Синод versus доцент Марко Вилотић
       
      Како је случај познат, нећу правити увод. Владика Максим Васиљевић писа: „У случају доцента Вилотића, Синод је своју одлуку образложио искључиво позивањем на Статут Универзитета... Пошто је тако, сигуран сам да ће и у овом случају Синод у свему поштовати мишљење руководства Универзитета о томе да ли је колега Вилотић у нечему прекршио Статут или неки од законских прописа. Њему се замера то што је узео једногодишње плаћено, а потом и двогодишње неплаћено одсуство, на шта је имао законско право. А чак и да на то није имао право (а јесте), ни једно ни друго одсуство колега Вилотић није доделио сам себи...“.
      Вилотића као наставник (доцент) од 2016. (овде) не испуњава услов по члану 94 статута ПБФ: „Ради стручног и научног усавршавања... наставнику се може одобрити плаћено одсуство... у трајању до једне школске године, уколико је остварио најмање пет година рада у настави на високошколској установи“. Нема 5 година рада у својству наставника. Синод је овде навео исти члан БУ (132) који понавља чл. 95 ПБФ. Синодско образложење је кратко и јасно: „Следствено, ПБФ... није имао право да асистентски стаж реченога господина урачуна у рок наставничке службе (наставници су, наиме, само доценти, ванредни професори и редовни професори), као што ни он није имао право да тражи 'суботњу годину', а да за то не испуњава прописане услове“.
      Бацачи прашине у очи и продавачи магле су ових дана кричали, а гласноговорник Максим је тријумфалистички изјављивао: „Томе у прилог говори и званично мишљење које је по овом питању правна служба Универзитета недавно доставила секретару ПБФ...“. Ови шибицари покушавају да се веру по стаклу пошто има непрецизно дефинисана једна одредба БУ (где се под наставницима све ставља у општем смислу), а то је чл. 123, т. 2: „Наставно особље јесу: наставници, истраживачи и сарадници“. Вилотић је 2010-2016 асистент на Групи за хришћанску философију и религиологију, а од 2016 доцент на истој групи. Дакле, потребно је утврдити шта у српском образовном систему јесте наставник.
      Када одемо на страницу Универзитета у Нишу и погледамо Избор у звање наставника (1114) (овде), видимо да су наставници сви од доцента па на горе. Можда би неко рекао: Добро, али нишлије су специфични, па нису релевантни, него да видимо ми шта се прописује на Универзитету у Београду! Да видимо званично мишљење. Оно, на жалост ових мешетара, постоји. Цитирам шире (овде): „На основу члана 11. став 1. тачка 13. Закона о високом образовању ('Службени гласник РС', бр. 76/05, 100/07 – аутентично тумачење, 97/08, 44/10, 93/12, 89/13, 99/14, 45/15 и 68/15 – аутентично тумачење), а на основу предлога Конференције универзитета Србије од 15. јуна 2015. године,
      Национални савет за високо образовање Републике Србије, на седници одржаној 26. новембра 2015. године, утврдио је
      МИНИМАЛНЕ УСЛОВЕ
      за избор у звања наставника на универзитету
      'Службени гласник РС', бр. 101 од 8. децембра 2015, 102 од 20. децембра 2016, 119 од 29. децембра 2017.
      I. ОПШТЕ ОДРЕДБЕ
      Члан 1.
      Овим актом се дефинишу јединствени минимални услови за избор у звања наставника на универзитетима у Републици Србији.
      Члан 2.
      Звања наставника на универзитету су: доцент, ванредни професор и редовни професор“.
      Према томе, имамо аутентично тумачење – не тумачење Зорана Ђуровића или Синода – да су звања наставника на универзитету: доцент, ванредни професор и редовни професор. Секретар Војводић је иначе познат по бриљантности свога ума, па када сам га питао – јер је Максим написао да Ђуровић није дао податке о основној школи – како је могуће да сам завршио ПБФ а да немам ОШ?, он је одговорио: Е, ја ти то не знам! Тако је и сада отишао по правно мишљење на БУ, а могао је сам да га нађе. Но, овим лажима је требало да се дезавуише Синод и Патријарх и да се добије на времену, а да се и студенти збуне. И то све чине на крајње подао начин. 
      Исте природе је и Мишљење Одбора за статутарна питања Универзитета у Београду: „Поступајући по обраћању председника Академијског одбора за високо образовање Српске академије наука и уметности и председника Савета Универзитета у Београду, Одбор за статутарна питања данас је једногласно усвојио Мишљење, у којем је истакнуто да је утицај СА Синода СПЦ, као тела које није у оквиру Универзитета у Београду, на статус запослених на ПБФ у супротности са Законом о високом образовању и Статутом Универзитета.
      Истовремено, закључено је да ће о усаглашености извесних одредаба Статута ПБФ са Статутом Универзитета у Београду бити заузет званичан став на наредној седници Одбора“ (овде).
      Мишљење је ирелевантно, јер се питамо како да су се тек сада сетили да Синод даје радне дозволе запосленима на ПБФ? То је од поновног уласка ПБФ на БУ било регулисано. Реч је, према томе, само о покушају једне групе узурпатора да се отме ПБФ од СПЦ, а у томе учествују, нажалост, и неке владике, који једно потписују на Сабору СПЦ, а друго раде иза леђа. Показали су образ и част. За ове споља нас не чуди ништа, јер знамо на шта они раде. Сасвим је јасно да је ово исценирана интересно-политичка игра.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...