Jump to content
  1. obi-wan

    obi-wan

  2. Danijela

    Danijela

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Из беседе Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија на Спасовданској литији, 10. јун 2021. године

       
      -Данас је Бог, Син Божји, узневши се на Небо, заједно са собом узнео и нашу људску природу, узнео своју Цркву. И ми смо испуњени данас тим сазнањем, испуњени слављењем Бога. На данашњи дан нама постају јасне речи Светог Јустина Поповића који наш поглед на свет назива богочовечанским погледом на свет. То је поглед не само на тварну природу и токове у њој, то је поглед на своје постојање, на смисао постојања ближњег, на смисао наших међусобних односа. На смисао свега онога што нас чини радоснима, што нас испуњава, али исто тако и на смисао у свим беспућима и урвинама овога света, на смисао када се налазимо на крсту, када пролазимо искушења.
       -Господ нас је на Спасовдан узнео на Небо и наша ограничења покидао. Господ је нас обезграничио, ми смо у Њему постали без почетка и краја, неограничени. И зато у нашој близини има места за свакога. Али не само у блиизини, у нашем срцу, у нашој души, у нашем наручју има места за свакога, јер се ми налазимо на грудима Савиним. А он је нас спустио на груди Христове.
       -Родитељи, волите своју децу, немојте само да им испуњавате жеље како вас не би болела глава од њихових несташлука. Децо слушајте своје родитеље, служите им нарочито кад постану стари. Не заборавите сузу мајчину и зној очев. Немојте говорити има времена за то. Има времена за све друго, а и за то је мало времена увек.
       -Верујем да ћете и ви бити радосни овог тренутка када кажем да су у овој молитвеној литији са нама узели учешће игуман манастира Хиландара отац Методије и игуман манастира Студенице отац Тихон.  Молим посебно оце игумане да се са својом братијом моле за овај град и људе који живе у њему, за читав свет, да нам Бог да што више молитвеника - јер духовно здравље једног народа мери се по броју монаха у том народу - да се моле да овај град увек, да као што Београд у грбу има отворену капију, вазда има не само отворене капије него и отворена срца и душе, да се сви који дођу у овај град осете као домаћи и да сви људи независно како се моле, ком народу припадају осете не само да су добродошли него да су наша браћа.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је 7. јуна 2021. године у епархијској резиденцији у Загребу амбасадора Руске Федерације у Хрватској г. Андреја Нестеренка.

       
      У срдачном разговору, првом од како је г. Нестеренко постављен за представника Руске Федерације у Хрватској, саговорници су упутили узајамне честитке и изразили наду у учвршћивање односа два православна народа.
      Разговору о актуелним глобалним изазовима присуствовали су г. Матвеј Сидоров, портпарол Амбасаде Руске Федерације, и јеромонах Сава (Бундало), изабрани Епископ марчански.
       
      Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Овај свети и славни краљ српски и дивни мученик Христов, Јован Владимир, израсте из благочестивог и царског корена који владаше у српским кнежевинама Захумљу и Превали (која се још зваше Диоклитија, Дукља или Зета). Његов деда зваше се Хвалимир и имађаше три сина: Петрислава, Драгимира и Мирослава. Петрислав прими на управу Зету (Дукљу), Драгимир Травунију (Требиње) и Хлевну (Хум), а Мирослав Подгорје.     Прилог Радија Светигора  
      Но Мирослав не имађаше деце те и његова држава дође у власт Петриславу који за наследника имаше сина свога, овог блаженог Владимира. И тако се Владимир зацари (у другој половини десетога века) у Дукљи и осталим пределима Илирије и Далмације, а престоница му беше код цркве Пречисте Дјеве Марије у области Крајини (на западној страни Скадарског Језера).   Блажени Владимир од детињства би испуњен даровима духовним - беше кротак, смирен, ћутљив, богобојазан и чист животом, презирући све привлачности земље и ревнујући за све оно што је узвишено и божанско. Како вели за њега и византијски историчар Кедрин, он је био "човек правичан и мирољубив и пун врлина". Њега исто тако похваљује и древни словенски летописац Поп Дукљанин у свом Летопису званом "Краљевство Словена" (глава 36). У раној младости он проведе неко време код неког доброг војсковође да се учи ратној вештини. Иако све то он добро изучи, он у себи споји витештво и побожност, то јест право хришћанско благочешће. Он марљиво изучи и Свето Писмо, и беше веома милосрдан према беднима и сиромашнима. Знањем Светога Писма и милосрђем успео је да многе богумиле и друге јеретике поврати к вери православној. У животу и владању своме он у свему расуђиваше мудро, и мудро владаше поданицима својим, због чега љубљен би од свију. Уз то још, он разасла учитеље по народу да поучавају људе православној вери и науци Христовој, а јеретике да обраћају ка Истини. А и цркве и манастире он подизаше, као и болнице и странопријемнице. Једном речју, он, иако цар на земљи и моћни владар, беше кротки слуга Небескога Цара Христа и Царства Божјег, које није од овога света, али за које се овај блажени већ од детињства беше определио. Зато њега и би удостојен, као што ћемо даље видети.   Живећи тако богоугодно, у сталним и усрдним молитвама Богу и доброчинствима, блажени краљ Јован Владимир имађаше тешке борбе и изнутра и споља, изнутра са јеретицима богумилима а споља са завојевачима: царем Самуилом и царем Василијем. Самуило, цар Бугарски, крену у рат са великом војском на државу овог блаженог и хтеде је покорити себи. Свети и христољубиви краљ Владимир, штедећи крв човечију и љубећи већма мир него рат, уклони се са својима у планину звану Облик (или Косогор). Прешавши реку Бојану и опколивши град Улцињ, Самуило опколи тада и ову гору на којој беше свети краљ са својом војском. На тој косој гори (= Косогор) беху змије једовите и отровнице, те голему муку наношаху војсци. Јер кад би кога ујеле, тај је одмах умирао. Свети Владимир се тада помоли Богу са сузама да му свемогући Бог ослободи народ од те кужне смрти. И услиши Бог молитву слуге Свога, и змије престаше надаље уједати, и од тада до сада никога не уједају, а ако кога и уједу не буде му ништа. Међутим цар Самуило посла гласника краљу Владимиру да са свима који беху с њим сиђе са горе, али краљ то не учини. Онда се ту као издајник Јуда нађе кнез тога места који незлобивог краља издаде цару Самуилу, те га овај зароби и посла на заточење. А пред своје заробљавање краљ Владимир скупи све своје око себе и стаде им овако говорити: Чини ми се, браћо, да мени предстоји испунити ону реч еванђелску која каже: Добар пастир полаже душу своју за овце своје. Боље ће бити, дакле, да ја сам положим душу своју за све вас и да добовољно предам тело своје да га убију, него да ви пропаднете од глади и од мача. Изговоривши то, он се опрости са свима и отиде к цару, а овај га свезана посла у свој престони град Преспу (крај Охрида) на заточење. Самуило затим за војском удари на градове Котор и Дубровник, освоји их и попали, и даље са војском пороби и освоји Босну и Рашку, па се са богатим пленом врати дома.   Владимир блажени сеђаше тако у тамници у Преспи и мољаше се Богу даноноћно. Ту му се јави анђео Божји који га окрепи и јави му да ће га Бог ускоро ослободити из тамнице, али да ће он после тога мученик постати и неувели венац вечног живота у Царству Небеском задобити. А цар македонски Самуило имађаше кћер по имену Косару, звану још и Теодора, која, Светим Духом надахнута, имађаше велико милосрђе према убогима и сужњима, и често похађаше тамнице и сужње тешаше. Она измоли од оца дозволу да са својим девојкама сиђе у тамницу и опере ноге сужњима, што јој отац и дозволи. Но Косара видевши Владимира, расцветана младошђу, понизна и скромна, и како је пун мудрости и разума Божјег, заволе га срцем. Заволе га не из похоте, него што се сажали на младост и лепоту његову, и што хтеде да га ослободи из тамнице. Косара изађе пред оца свога и замоли га да јој да овога роба за мужа. Не могаше отац отказати кћери својој, јер ју је много волео и знао за Владимира да је од краљевске крви, те јој испуни молбу и изведе Владимира из тамнице. Самуило даде Владимиру Косару за жену и сву му државу поврати, краљевину отаца његових, и још му даде земљу Дирахијску (Драчку), и испрати га с чашћу и многим даровима. Самуило такође поврати и стрицу Владимировом Драгомиру његову земљу Тривунију (Требиње).   Блажени краљ Владимир, стигавши дому своме са супругом својом Косаром, би дочекан од својих са великом радошћу. И живљаше од тада са Косаром свето и целомудрено. Јер он усаветова жену своју да држе девичанство, пошто су девственици, рече, слични Анђелима. И целомудрена Косара га послуша, те живљаху у целомудрености и свакој врлини љубећи Бога и служећи Му дан и ноћ. И краљеваше над повереним му народом са страхом Божјим и правдом.   У то време самодржац грчки Василије II Македонац (976-1025 г.) изиђе са многом војском на цара бугарског Самуила и у кланцима горе Беласице страховито потуче његову војску (1014. године). Од силне туге и жалости за војском Самуило на пречац умре, а цар Василије дође чак до Охрида. Самуилово царство прими у наслеђе његов син Гаврило Радомир, но после непуне године он би убијен од Јована Владислава, свога брата стричевића. А то беше и породична освета, јер отац Владислављев Арон био је раније убијен на заповест брата му Самуила. Грчки цар Василије пође тада на Владислава желећи да потпуно потчини себи бивше царство Самуилово. Лукави пак узурпатор Владислав настојаше да на превару домами к себи и убије блаженог краља Владимира.   Једнога дана изађе свети Владимир у дубраву близу града са три своја великаша, и виде у шуми једног орла како кружи, а на плећима му блисташе сјајни као сунце часни Крст. Затим орао положи Крст на земљу и постаде невидљив. Блажени краљ тада сјаха с коња и поклони се Крсту Христовом и на њему распетоме Господу, па онда нареди да се на том месту сагради црква; притом и сам даде велики прилог. Када црква би подигнута, онда овај Часни Крст би у њу положен, и ту свети краљ хођаше по дану и по ноћи на молитву и свеноћна бдења. Јер он осети да се приближи време да прими венац мученички, за којим је и сам толико жудео.   А Владислав, убица свог братучеда Радомира, Косариног брата, завидећи светом краљу, и у своме властољубљу желећи да се домогне и Владимировог краљевства, реши се да га на превару убије. Зато га позва к себи у Преспу на тобожњи договор. Не верујући у искреност свога брата од стрица и наслућујући неку подвалу, мудра Косара измоли од свога мужа да она прва отиде на договор, не би ли тако спасла блаженог Владимира од неправедног убиства. Но лукави Владислав обману и сестру, а светом краљу посла по изасланицима златни Крст позивајући га да дође и обећавајући му да му се ништа зло неће десити. Обманута Косара није могла распознати нож медом премазан. А свети краљ одговори Владиславу: Знамо да Господ наш Исус Христос, Који је за нас пострадао, није на златном или сребрном Крсту распет био, него на дрвеном. Ако ти је дакле вера права и речи истините, пошљи ми по свештеним људима Крст од дрвета, и на веру у име Господа нашег Исуса Христа, уздајући се у Животворни Крст и Часно Дрво, доћи ћу. Тада вероломни и лукави Владислав дозва два епископа и једнога пустињака, и претварајући се пред њима да поштено мисли, даде им Крст од дрвета, и посла их краљу. Свети краљ крете тада на пут, и у пратњи Анђела приближаваше се двору Владислављевом. Уз пут се стално мољаше Богу и, као што каже Дукљанин у свом Летопису, свративши у једну цркву он се исповеди и причести светим Телом и Крвљу Христовом.   Прошавши кроз све заседе Владислављеве свети краљ најзад стиже у Преспу. Када га виде Владислав где му долази, устреми се на њега и удари га мачем, али му не науди. Међутим Владимир се не уплаши већ рече: Хоћеш да ме убијеш, брате, али не можеш! Па истргнув свој мач даде му га говорећи: Узми и убиј ме, готов сам на смрт као Исак и Авељ. А Владислав, помрачен умом, узе мач и отсече главу светом мученику. Светитељ пак узе главу своју рукама својим, па уседе на коња и одјури поменутој цркви. И кад стиже цркви сјаха с коња и рече: У руке Твоје, Господе, предајем дух мој! А убица се посрами и уплаши од таквог преславног чуда, па побеже са својима. И тако блажени Јован Владимир прими венац мученички и промени царство земаљско за Царство Небеско, 22. маја 1015. године".   Чесно тело светога краља Мученика епископи и клирици узеше и са песмама и славопојима погребоше у истој цркви близу Преспанског Језера, уз велики плач и ридање супруге му Косаре. Господ пак, хотећи објавити заслуге блаженог мученика Владимира, учини те многи који долажаху на његов гроб у цркву и мољаху се, добише исцељења. А прве ноћи многи видеше на гробу краља Мученика чудесну божанску светлост, као кад многе свеће горе. То уплаши бугарског цара, и он допусти Косари да узме тело светитељево и пренесе га где год хоће. И она узе тело светога краља и однесе у место владавине његове Крајину, и чесно га положи у цркви Пресвете и Пречисте Богоматере Дјеве Марије. Ту свето тело краља Мученика лежаше цело и нетљено, и из себе испушташе дивни мирис као да је многим ароматима намазано, а у руци држаше онај Крст који је од цара добио. У ту се цркву силан народ сваке године о празнику његову, 22. маја, сакупљаше, и заслугама и заступништвом његовим многа се чуда дешаваху онима који се чистим срцем мољаху. А чесна супруга његова Косара, због искрене љубави коју имаше према светом супругу своме, замонаши се при тој цркви и проведе остатак дана живота свога у побожности и светом живљењу. Када се пак упокоји би и она погребена чело ногу супруга свога.   Међутим, Владислав убица надаше се одржати царство своје бугарско и још му присајединити и српско, те стога с војском дође под Драч и опасно га опседе. Али, ту га порази невино проливена крв светог Владимира, и он погибе при споменутој опсади Драча почетком 1018. године, лишивши себе и привременог и вечног живота. По казивању Дукљаниновом, њему се тада јави наоружани војник са ликом светог Владимира. А кад он стаде викати и бежати, Анђео га порази, те се он сруши и умре и телом и духом. А грчки цар Василије II лако заузе Охрид и Драч и победнички се врати у Цариград.   Свете мошти светог Христовог мученика, праведног краља српског Јована Владимира, бише после два века (око 1215. г.), у време благоверног српског краља Стевана Првовенчаног, пренесене најпре у град Драч, због чега се светитељ слави и као заштитник Драча, а нешто касније бише пренесене у његов манастир Светог Јована (албански: Шин-Ђон) код града Елбасана у средњој Албанији. Од тада се у овом манастиру, посвећеном светом краљу Мученику (а по предању ту је сам свети Краљ још за живота подигао био задужбину-цркву посвећену Пресветој Богородици), сваке године о његовом празнику окупљала маса верног народа, и на молитве Светитељеве многа исцељења и благодатне даре добијала. И сав народ православни, и српски и грчки и арбанашки, називали су светог Мученика чудотворцем и мироточцем. Цркву у којој почивају мошти Светитељеве из темеља је обновио 1381. године албански кнез Карло Топија, сродник по крви краља Француске, о чему постоји запис на самој цркви (на грчком, латинском и српском). Светом краљу Мученику убрзо је било написано Житије и Служба, и то најпре на српском језику, па онда и на грчком. О томе говори издавач грчке Службе ("Аколутије") и Житија (Синаксара) Светитељевог, Јован Папа, родом из града Неокастра (тј. Елбасана), када га је у Венецији штампао 1690. године. Али пошто су српска Служба и Житије некако били загубљени, светогорски хилендарски јеромонаси и проигумани, Лука и Партеније, превели су их са грчког опет на српски, и уз исправке и допуне (особито у Житију) тршћанског пароха и познатог агиографа Вићентија Вакића, то је штампао 1802. г. у Венецији Хаџи-Теодор Мекша, трговац из Трста. Одавде је ту Службу и Житије светог краља Владимира унео у Србљак митрополит Београдски Михаило, 1861. године. Године 1925. подигнута је црква овоме крунисаном Мученику Христовом код манастира Светог Наума, на Охридском језеру, као ктитору овог славног манастира.   Нека би Бог Свемилостиви светим молитвама овога Свог Мученика и Чудотворца погледао на људе Своје и на наслеђе Своје, и учинио конац мучењима и избавио нас од видљивих и невидљивих непријатеља наших. Да се слави Бог у Тројици: Отац, Син и Дух Свети, Тројица једносушна и нераздељива, у бесконачне векове. Амин.     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије уручио је 29. маја 2021. године у храму Светог Саве у Београду орден Светог Саве другог степена проф. др Надежди Басари, директору Интерне медицине у болници Санкт Францискус у Флензбургу, Немачка.

       
      Поздрављајући др Надежду Басару, њену породицу, пријатеље и све сабране под сводовима Светосавског храма на Врачару, Његова Светост Патријарх г. Порфирије је истакао:
      „Сабрали смо се данас лепим поводом да професорки Надежди Басари уручимо високо одликовање наше Свете Цркве, орден Светога Саве другог степена. Обично када Црква неком додељује орден или неко друго признање, прво што се многи упитају јесте: који су разлози за то? И већина мисли да су у питању заслуге везане за изградњу храма или неког другог црквеног здања. Mеђутим, из молбе тројице пароха из Хамбурга, коју је, уз свој предлог Светом Архијерејском Синоду, доставио Преосвећени Епископ диселдорфски и немачки г. Григорије, уочава се да су Ваше заслуге, професорко Надежда, не у подизању грађевина, већ у подизању људи који су Вам се за помоћ обраћали и које сте лечили и давали им наду да се и најтеже болести могу победити.
      Из молбе поменутих пароха Свети Архијерејски Синод је сазнао да сте Ви једна од најпризнатијих хематолога, онколога и  трансплантатора матичних ћелија на свету, што није њихова тврдња без покрића, већ што потврђују Ваши резултати и чињеница да сте као православна Српкиња постављени на место директора Интерне медицине у Наставној болници Универзитета у Килу и Флензбургу, као и да руководите пројектом уједињених шест онколошких болница севера Немачке. Обрадовало нас је када смо ово сазнали, као и да сте, поред тога председник многих стручних комисија и да сте пре доласка у Флензбург били пет година на челу Трансплантационог центра Универзитетске клинике у Лајпцигу, где сте тај центар довели на сам врх Немачке и Европе, са 230 трансплантација годишње и са високим процентом излечења.
      Од 1997. године до данас Ви сте обавили преко 2.300 трансплантација матичних ћелија, лечећи на десетине хиљада онколошких и хематолошких пацијената од којих их је из Србије, Републике Српске, Црне Горе и других република бивше Југославије било преко хиљаду, а међу њима и неколико свештеника наше Свете Цркве, који о Вама и Вашем раду имају само речи хвале. Управо овде долази до изражаја Ваша самарјанска љубав где сте се при лечењу пацијената са ових простора одрекли своје материјалне награде која Вам припада, јер је за Вас на првом месту увек био човек. Захваљујући Вашем труду издејствовали сте за српске пацијенте да се лече под истим финансијским условима као и немачки, чиме сте нашим људима омогућили медицинску негу која им је неопходна. Поред лечења Вашу бригу показујете и за услове у којима су српски пацијенти смештени, због чега Вас они и зову српском мајком.
      Такође је Ваша велика заслуга што сте издејствовали да свештеници из Хамбурга у болничкој капели у Флензбургу повремено служе свету Литургију на којој учешћа узимају не само православни лекари на челу са Вама, већ и пацијенти који се ту лече, па и верни који живе у том граду.
      За све напред речено Свети Архијерејски Синод Вам је, на предлог епископа Григорија, доделио високо одликовање Српске Православне Цркве, орден Светог Саве, које Вам данас уручујемо ”.
      У одлуци Светог Архијерејског Синода коју је прочитао протојереј-ставрофор Саво Б. Јовић, главни секретар Светог Синода, наводи се да се високо доликовање Српске Православне Цркве др Надежди Басари додељује за делатну и истрајну љубав коју свесрдно показује својом стручношћу, самарјанским милосрђем и несебичним трудом при лечењу оних који су јој поверени, а нарочито према сународницима и вернима Српске Православне Цркве.
      Пошто је из руку Патријарха српског г. Порфирија примила орден Светог Саве, др Надежда Басара је заблагодарила на високом признању своје Цркве и свог народа беседом овенчаном човекољубљем, родољубљем и богољубљем, беседом која ће красити најлепше странице историје не само Српске Цркве него и српске медицине и науке уопште:
      „Благодарећи вам искрено на знамењу које је симбол наше духовне и идентитетске вертикале, јер у свом имену сабира православно светосавно биће наше, нека ми буде допуштено да подсетим на невидљиву нит која кроз сва времена повезује претке и потомке.
      Свако има своју приповест о тој вековној нити. Иако је не видимо очним, непогрешиво је спознајемо духовним видом. И ма колико биле различите, једно им је заједничко – вечне су и нераскидиве. Моју нит испреда све што јесам, а понајвише сам лекар. И ту се ето срећемо свакода дана Свети Сава и ја. Да ли читам објављене научне дигиталне записе са екрана или књиге лекаруше које је преводио и дописивао Свети Сава, једнако ме истом уче да ”човек човеку није вук ”, како стари Латини мисле, „већ да је човек човеку лек ”, како нас је први српски просветитељ заветовао. Ми бирамо шта ћемо другом човеку бити и тај избор нас одређује, дефинише наш однос према свему – у професији до вере или невере, у савести до чојства или нечовештва. Одавно сам изабрала да ходам Савиним путем „јер другог пута и немам ”, казаће песник.
      „У почетку беше реч ”, вели Нови завет. На почетку нас беше Савина реч. Она реч из Хиландарског медицинског кодекса која каже: „Лекар не сме да буде лаком на новац и да га то руководи при лечењу болесника, него љубав према човеку коме је позван да помогне ”. Научили су то лекари, видари Свети Дамјан и Козма, које је народ прозвао „Без-сребреници”. Научила сам и ја да ми је љубав награда и уздарје за моје сународнике, за моје светосавце које болест доводи до мога прага. Иза тог прага су њихова нада и вера и мој завет да ћу све што умем и знам посвећено ставити на олтар излечења, без сребреника за мој труд и рад, а са једном наградом – да ме не забораве у својим молитвама.
      У Студеничком типиху Свети Сава прописује да се из студеничке болнице одпази са отпусном листом, да се забрањује надрилекарстао, саветује како се поступа при масовним обољењима, ми бисмо данас рекли епидемијама, и учи нас како нема излечења тела без зацељења душе – што је иначе, основа савремене медицине. Путујући којекуда по свету, Свети Сава доноси лековито биље, мелеме, лекове, али и списе, књиге да они који лече буду учени, утемељени у знању. Зато смо се у Србији још у 13. веку лечили на тада савремени начин, као у Византији као у Латина, као у Западној Европи. То су наши преци који творе ону нит трајања о којој причам, преци којима дугујемо да останемо на том трагу најбољих, савремених, учених – да их и девет векова касније славимо својим успесима који су на ползу српском народу, на спомен Светом Сави и у славу Господа, а увек за добробит другог човека – оног оболелог који једну руку пружа ка лекару, а другу ка Господу.
      Сви лекари на свету полажу Хипократову заклетву, а само српски лекар и Савин завет који је потка око невидљиве нити наше духовне вертикале. Тај завет за себе исписује свако од нас који са стетоскопом око врата започињемо и завршавамо дан. И ма како га ко срочио, Севин завет своди се на исто: Нема излечења ако заједно нису у молитви и вери онај који се лечи и онај ко га лечи и ако обоје исцељење не виде у љубави.
      Браћо и сестре у Христу, она нит која повезује претке и потомке, исијава сада и овде посебном светлошћу за мене и моју породицу. Постоји место на ком чувам наслеђе које примих као бласослов од предака и који као завет преносим синовима и кћерима. На том месту чувам свој венчани прстен, прамење косе у воску са крштења моје деце, чувам сећање на страдање у јасеновачким логорима многочлане породице супруговог чукундеде Данила Басаре, предања из Црне Горе о попу Иви – мом чукунђеду. Ту су пожутела писма из Балканских и из Великог рата мог прадеде, адвоката и судије Ђура Ивовића. То је моја нит и на њој чукунђед поп Иво, прадеда Ђура, па деда Јован који у овом дану када примам знамење има посебно место у традицији мог породичног наслеђа. Јер ту где поносно чувам орден Светог Саве мог ђеда Јована Ивовића, професора историје и књижевности, који ће, пред крај Другог светског рата, главом платити верност Краљу и Отаџбини, ту, поред његовог, стајаће и овај орден Светог Саве који ме данас грли око врата. Он је мој одговор на Његошево питање које себи и другима поставља владика Данило: „Сада имам са чим изаћ пред потомке и пред претке ”.
      Нека ми на крају буде дозвољено да овде, у заветном храму српског народа, у српском престоном граду, испуним важност саборности која је нарочито значајна и лековита за нас у расејању. У далеком свету, твоја Црква и твој парох су она јака нит која те веже за постојбину и постојање. Зато је за мене велика част што је предлог са мојим именом са извора – од свештеника Црквене општине Хамбург, кренуло на пут до овог дана и овог места, тражећи на том путу мудрост и благослов по реду од епископа Григорија, па Светог Архијерејског Синода све до руку Ваше Светости.
      Скромна у Христу, благодарим Његовој Светости Патријарху српском господину Порфирију, Преосвећеном Владики Григорију, монаштву и свештенству наше свете Српске Православне Цркве, верујућем светосавком народу нашем, уз завет да једини прави пут Светог Саве јесте и биће”.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је данас, 27. маја 2021. године, у Патријаршијском двору у Београду г. Здравка Кривокапића, председника Владе Републике Црне Горе.
      Састанку су присуствовали чланови Светог Архијерејског Синода: Митрополит дабробосански г. Хризостом, Епископ шумадијски г. Јован; као и Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије.
      У преподневним часовима истога дана, представници Светог Архијерејског Синода и Владе Републике Црне Горе су у потпуности усагласили текст Темељног уговора између Српске Православне Цркве и државе Црне Горе. Представници Владе из Подгорице су, потом, потврдили да ће у послеподневним часовима г. Кривокапић доћи у Београд да би са Његовом Светошћу Патријархом српским г. Порфиријем свечано потписао Темељни уговор. Иста намера г. Кривокапића, Светејшем Патријарху је потврђена усмено из Кабинета председника Владе Републике Црне Горе.
      После вишечасновног одлагања и обавештавања предстојатеља Српске Цркве о низу потпуно различитих разлога за кашњење поласка из Подгорице, око 21.00 час г. Кривокапић је стигао на договорени састанак. Премијер Владе у Подгорици је изнео нове и до сада неизречене разлоге због којих сматра да се потписивање Уговора мора одложити.
      Његова Светост је те разлоге саслушао са пажњом, великим стрпљењем, али и још већим изненађењем, ни најмање неувиђајући основаност и оправданост намере премијера Кривокапића да не потпише Уговор што је био једини разлог његовог доласка у Патријаршијски двор у Београду. Његова Светост Патријарх и присутни архијереји су изразили велико жаљење и забриност за даљи положај Српске Православне Цркве и њеног верног народа, с обзиром на то да једино са њом, иако јој припада апсолутна већина народа у Црној Гори, није потписан Уговор који јој гарантује правни положај, а самим тим верска и грађанска права светосавског народа, што представља чин отворене дискриминације.
      Српска Православна Црква и њен верни народ и у овим околностима неће одустати од одбране својих права и својих светиња.

      View full Странице
×
×
  • Креирај ново...