Jump to content
Милан Ракић

Кнез Божидар Карађорђевић: Српски Корто Малтезе

Оцени ову тему

Recommended Posts

Srpski Korto Malteze

Jedan od retkih snimaka na kojima se vidi (prvi s leva) Božidar Karađorđević, praunuk vođe Prvog srpskog ustanka Karađorđa. Božidar je odrastao u Francuskoj nakon što su u unutrašnjim obračunima u Srbiji sredinom XIX veka Karađorđevići bili primorani da emigriraju.

73341312_10220133001612377_3818276950355

Vodio je avanturistički život: služio je u Legiji stranaca gde je odlikovan za hrabrost u borbama u današnjem Vijetnamu, proputovao je Indiju i seriju putopisa pretvorio u knjigu "Enchanted India" koja je izazvala dosta paznje, bavio se slikarstvom, primenjenom umetnošću, novinarstvom, i bio je pripadnik pariskog art kružoka na Monmartru, sa Sarom Bernar i Tuluz Lotrekom.

Preminuo je u Parizu 1908. godine i danas je, uprkos svom izuzetnom i slikovitom životu, potpuno zaboravljena ličnost...

by Bane Gajic

Ko је био кнез Божидар Карађорђевић?

Љупки принц

У историји постоје сличности и подударности. Оне чине човекову прошлост јединственом целином и нераскидивим логичким следом. Оне не чине прошлост једноличном, сиромашном и досадном, већ, напротив, постепено уводе све људе и народе којима припадају у један велики систем. Систем који неки зову цивилизација. Посебно је тешко оним народима који дуго нису имали слободу и били су лишени државе, да се врате у окриље светске породице народа. Проучавајући историју ових народа често у њиховим брзим, претешким, прескупим, заморним и често неуспешним напорима да надоместе изгубљена столећа налазимо занимљиве и неочекиване сличности с другим народима и њиховом историјом.

Bo%C5%BEidar-Kara%C4%91or%C4%91evi%C4%87

Србија је последња европска држава у којој је трајао сукоб две династије око престола. Баш као што је осамдесет шест година беснела борба двеју династија – Карађорђевића и Обреновића – владајуће и претендујуће лозе монарха који су се смењивали на српском трону. Постојале су и бочне лозе које су такође тежиле власти. Србија је имала срећу да поред свих немира, сукоба и жртава тешког и необјављеног династичког грађанског рата не доживи и долазак треће династије на престо. Песимисти би помислили како Србија можда не би преживела своју династију Бурбона-Орлеана.
Кнез Божидар Карађорђевић припадао је управо таквој споредној грани династије Карађорђевића. Кад је 1808. године Србија добила прво уставно уређење, Карађорђе Петровић постао је наследни вожд. Његов најстарији живи син Алекса постао је тада престолонаследник. Устанак је 1813. године пропао, а Карађорђе је погинуо 1817. године.

Столетни рат

Алекса Карађорђевић имао је само дванаест година кад је пропала устаничка Србија; свега шеснаест кад му је убијен отац. Тада је живео у Бесарабији. У историју је ушао као личност која је објавила столетни династички рат. У документу под насловом Објавленије („Објава”) Алекса је уценио главе кнеза Милоша Обреновића и његовог брата господара Јеврема. Првом претендујућем српском владару није пошло за руком да испуни обећање и убице Обреновића награди стотинама хиљада дуката и највишим државним дужностима. Није успео да дође на кнежевски престо, ни да се врати у родну земљу. Кратак живот Алексе Карађорђевића онемогућио је и његове потомке да се икада закнеже или закраље. Умро је 1830. године пошто је навршио двадесет девет година. Зато је 1842. године, приликом смене династија, Алексин брат Александар постао уставобранитељски кандидат за српски престо. Алекса се оженио у Кишињеву. Његова супруга Марија Трокин, кћерка руског царског дворског маршала, оставила је у наслеђе њиховом сину Ђорђу феуд једног села. Ђорђе се школовао у војним школама у Русији. У Србију се вратио пред крај Кримског рата, изазвавши велику пажњу забринутих конзула Велике Британије и Француске. Руски официр у Србији, предводник старије гране Карађорђевића, у време кад династија није уживала признато право наслеђа, Ђорђе се убрзо оженио најмлађом кћерком мајора Мише Анастасијевића Сарком. Кнез Александар Карађорђевић, тадашњи владар Србије, био је зет најутицајније политичке породице нашег народа из времена устанака – Ненадовића. Старија грана породице Ђорђевим венчањем ородила се с дунавским Ротшилдом и српским Меценом. Ђорђе и Сарка имали су два сина – Алексу и Божидара. Управо ради кандидатуре Ђорђа Карађорђевића на кнежевски престо, Миша Анастасијевић је повео велику политичку борбу за успоставу олигархије у Србији. С тим циљем пред очима ставио се на чело Светоандрејске скупштине (децембар 1858–фебруар 1859). Из ових разлога је изградио највишу и најраскошнију зграду тадашњег Београда – Капетан-Мишино здање – намеран да је претвори у двор. Покушај није успео. Претендент није био заинтересован. Обреновићевци су на скупштини и у окупљеном мноштву били надмоћни.

Сарадник „Британике”

Пошто су 1858. године Карађорђевићи прогнани из Србије, Алекса и Божидар провели су живот у иностранству. Божидар Карађорђевић рођен је почетком 1862. године, вероватно у Паризу. Била је то славна година за Србију, за чијег је трајања почело ослобађање њених градова. Божидар Карађорђевић проживеће кратак живот. Тај живот ће, међутим, у неколико сегмената испунити, како је то сликовито рекао Монтењ, „максимум човекових могућности”. Божидар ће током четрдесет шест година живота радити као неуморни уметник – вајар и сликар. Кнежеве приповетке сабране су 1921. године и објављене под насловом „Многоструки живот”. Тек део ових приповедака преведен је на српски језик. Преводиће дела с четири језика – Толстоја, Јокаја Мора (Сан и живот), Ернеста Волцогена (Треће колено)... Пропутоваће Балкан – Црну Гору, Албанију, Далмацију, Босну, посетиће Свету гору – доспеће до северне Африке, Скандинавије, Индије... Писаће књиге и објављивати путописе. Његове успомене из Индије „Забелешке из Индије” доживеле су превод на енглески језик (преведене као „Зачарана Индија”). У овом путопису критиковао је неправде британске колонијалне власти у Индији.
А ево каквим је богатим изразом и раскошним стилом вождов праунук описао одлазак из Индије:

„Ружичаста светлост прожела је читаву сцену ватреним сјајем, и изненада, без сумрака, тама је одузела одраз стварима, утопивши их у пурпурну прашину; и тамо, где је нестала Индија, из океана се извила бела магла у којој су се огледале звезде.”

Marija-Baskirceva-Bozidar-Karadjordjevic

У старијим годинама, даровити кнез постао је писац чланака и „Енциклопедији Британици”. Судбина и скроман иметак подстакли су га да почне да ради као златар и гравер. Новине су писале о принцу раднику, а пријатељи се присећали особе која је увече пресвлачила раднички мантил и облачила фрак.
Божидар Карађорђевић био је познаник великана свога доба: Ламартина, Виктора Игоа, пријатељ сликарке Марије Баскирчеве, присан пријатељ Пијера Лотија. Вредни кнез уметник био је доктор права, али је живео животом уметника, који је дању радио као радник јувелир, у слободно време израђивао уметничка дела, а увече, у фраку, одлазио у париску оперу. Наклоњена јавност француске престонице познавала га је као „љупког принца”.
Божидар Карађорђевић једини од свих Карађорђевића посетиће Србију током деведесетих година 19. века. Допутовао је до Тополе, где је видео цркву на чијем зиду је био натпис који је спомињао његовог деду као наследника српског трона. За такав пут требало је храбрости, макар колико и за посету Индији. У то време још је на снази био устав чијим су чланом Карађорђевићи проглашени за „проклете”.
Следећи пут кнез Божидар посетиће Србију заједно с братом, после Мајског преврата из 1903. године и обнављања власти Карађорђевића. Крунисање стрица Петра Карађорђевића Божидар је пратио као дописник париског „Фигара”. За разлику од брата Алексе, Божидар никад није истицао полагање права на српски престо. Алекса је то учинио само једном, дајући интервју за париске новине током деведесетих година 19. века. Ипак, њихова мајка Сарка настојала је да синовима прибави српски престо. Зато их је још као дечаке представила и османском султану и руском цару. Иако нису имали успеха, Алекса је као официр, добровољац, учествовао у сва три рата који су између 1912. и 1918. године вођени за ослобођење и уједињење српског народа. Са српском војском се борио на Куманову и прешао Албанију. Умро је у иностранству 1920. године.

Најбољи изасланик Српства

Божидар Карађорђевић није дочекао ове велике и тешке ратове. Умро је почетком 1908. године, још једне судбоносне године у историји Балкана – кад је Босна и Херцеговина присаједињена Аустроугарској. Иза њега је остало богато књижевно дело и бројна уметничка заоставштина. Учесник прве југословенске изложбе одржане у Београду 1904. године многа дела оставио је у Србији. У музејима се чувају његови прелепи пејзажи и композиције насликане на кожи. Његовим брошевима много деценија дичиле су се све старије београдске даме. Алексина и Божидарова мајка Сарка наследила је синове. После изградње Универзитетске библиотеке у Београду старица је поклонила стотинак његових преосталих књига овој новој просветној установи.
Божидар Карађорђевић оставио је иза себе важно и достојно дело. Непримећен, као и многи међу онима којима судбина наметне да својим суграђанима након дугог живљења у изгнанству почну да се чине као странци. Овај каваљер Легије части и витез Карађорђеве звезде, био је уз Чедомиља Мијатовића и Јована Мариновића најбољи живи изасланик Српства у Европи и споменик оновременог јединства Србије и Старог континента. Судбина Божидара Карађорђевића слична је усуду Велимира Обреновића, ванбрачног сина кнеза Михаила Обреновића – добровољног прогнаника, усамљеника и великог добротвора наше омладине и културе. Слични су њихови животи који су били племенити због њихових узвишених мотива, а не племићког порекла. Кнез Божидар је такође био велики представник једног времена, остаје нам да се питамо какав би у овом добу осредњих владалаца био краљ. Ипак, да ли су знање, истанчана душа и уметничка надареност оно што препоручује за власт у добру и миру? А шта рећи о веку светских ратова и великог пада човечанства? Старија грана Карађорђевића у извесној мери подсећа на прогнане француске Орлеане. Управо после пада Луја Филипа 1848. године, његови наследници, грофови од Париза, показали су се, упркос неуспешним претензијама на краљевски престо, као врсни војници, историчари и путници. Можда је таква чудна упоредност судбина, у ствари судбоносна порука о крају бел епока.

Чедомир Антић

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Grizzly Adams,
      Направити једноумну тј. без-умну секту са култом Великог Вође, Срби то воле Преузимање власти и контрола медија Злоупотребити мит о ”враћању Косова” максимално јер Срби цимају на то (иако знаш да је бесмислица) Рехабилитовати Милошевића и остале зликовце, они и ”нису били тако лоши” Подгревати мржњу према западу и цивилизацијским вредностима - ”злочиначко НАТО бомбардовање!” итд. Стаљинистичке методе дискредитације противника - ”подршка независности Косова”, ”страни плаћеници и шпијуни” итд. Постепено поништити везе са цивилизованим светом, глумити у међувремену јер се мора Окренути се Русији, КГБ-оцу и њему сличним Обезбедити подршку СПЦ и почистити је од ”непожељних”, потребна је ”идеолошка подршка” Цркве Завити Србију у црно за наредних 50 година Само ви стаљинови унучићи радите свој посао. Све то дође на своје.
    • Од Логос,
      Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 14. новембра 2019. године у Патријаршији српској у Београду Његову Екселенцију Никоса Дендиаса, министра спољних послова Републике Грчке.     Пријему су присуствовали генерални секретар Министарства спољних послова Грчке г. Демирис Темистоклис, амбасадор Републике Грчке у Београду г. Јоргос Диакофотакис, као и шеф Кабинета Патријарха српског ђакон др Александар Прашчевић.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Логос,
      Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 11. новембра 2019. године у Патријаршији српској у Београду амбасадора Сједињених Америчких Држава за верске слободе, Његову Екселенцију Сема Браунбека.      Пријему су присуствовали амбасадор Сједињених Америчких Држава у Србији Његова Екселенција Ентони Годфри, сарадници амбасадорȃ гђа Саманта Либрати, г. Хауард Чјунг, г. Адам Шик и гђа Ксенија Лазовић, као и шеф Кабинета Патријарха српског ђакон др Александар Прашчевић.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Логос,
      Био је други Aрхиепископ српски, својевремено највећи подвижник у жичком братству и најодговорнији ученик Светог Саве. О његовом духовном развоју оснивач аутокефалне Српске Цркве се нарочито бринуо. Успешно је понео бреме управе младе српске архиепископије, толико важне за српски државни и народни живот средњег века. У његовом житију, прворазредном хагиографском и историографском документу, кога је написао Aрхиепископ Данило II, наводи се да је био родом „од сремске земље“. Српска историографија усваја да је средњовековни Срем обухватао и територију данашње Посавине, Мачву, долину Колубаре и крајеве све „до Ужица“.
            Заиста је угарска политичка топографија раздвајала Овострани и Онострани Срем (Syrmia Citerior et Ulterior), тј. данашњи Срем и „Срем“ јужно од Саве ка Колубари. У намери да се са угарском географијом реши питање завичаја првог наследника Св. Саве, и смести не на север од истоимене реке, тумачима Даниловог зборника измицало је из вида да се Св. Сава два пута интересује за завичај придошлице у Жичу, исказујући бригу и нарочито занимање за његову постојбину. Такође, ако је млади Арсеније „од младости своје“ волео монашки живот, могао је да има узор у једином православном Манастиру у Срему, а то је био Св. Димитрије у Сремској Митровици, који се у изворима римске курије означава као „пун монаха Грка“ и „легло шизматичких заблуда“. У сваком случају, доцније вести и традиција место рођења другог српског Архиепископа смешта северно од Саве и Дунава, између поменутих река, свеједно да ли је то Бингула или Дабар код Старог Сланкамена.   Други архиепископ Српске Цркве   У зборнику Житија краљева и архиепископа српских налази се обимна хагиографија Св. Арсенија, коју је написао Архиепископ Данило II. Како је писац имао за циљ да покаже молитвени и подвижнички лик другог српског Архиепископа, у тексту се налази ипак сразмерно мало позитивних историјских чињеница које би говориле о Арсенијевој управи над Црквом и црквено-политичком окружењу. Наследио је „престо архиепископа српских и поморских земаља“ 1233. године, на лично заузимање Светог Саве, пошто се овај повукао и отишао на своје друго путовање у Свету Земљу. Архиепископ Арсеније је подигао Цркву Св. Апостола у Пећи, одредивши је уместо Жиче да буде седиште Српске Цркве, јер је Жича била сувише изложена нападима непријатељских војски. Заједно са краљем Владиславом старао се око преноса моштију Св. Саве из Трнова у Србију и учествовао је у преносу столице епископа стонских из Манастира Пресвете Богородице у Стону у Манастир Св. Петра и Павла на Лиму. Због болести се повукао са чела Српске Цркве 1263, а упокојио три године доцније у жичком метоху Црнча, такође на Лиму. Сахрањен је у својој задужбини, Цркви Св. Апостола у Пећи.   Историја преноса моштију   Као ни за једног другог светог, о моштима Светог Арсенија, другог Архиепископа српског има прилично сачуваних писаних података. Запис из времена Патријарха Јована Кантула („архиепископа пећког и западног Поморја“), из 1604. године, говори да је Манастир у Пећи „света српска архиепископија у којој почивају мошти светих архиепископа и првопрестолника тога светог места: Арсенија, Евстатија, Никодима и других светих“.   Михаило Митрополит коласијски – бањски, кратовски и штипски записао је 1653. на свом дару, Псалтиру, кога је послао Пећкој Патријаршији, да тамо „почивају мошти светих отаца Арсенија, Евстатија и Никодима и других светих богоугодника“. У једном запису рукописне књиге Цркве Св. Ђорђа у Призрену из 1737. г., описује се метеж из те ратне године и пресељење моштију Срба светаца: Светог Евстатија однели су на другу страну да почива, мислим у Црну Реку, Светог Арсенија су раздробили и расејали безбожни Скити, једва се глава пронашла. О, Господе, приђоше свирепи незнабошци на достојање Твоје, 31 марта 1737.   Према запису из 1806. године мошти Св. Арсенија су почивале у Манастиру Довољи у долини реке Таре. Манастир је био похаран 1809, његове драгоцености и ризница разграбљени, а мошти су имале следећу судбину: „кивот са моштима у пештерама и у јамама (провалијама) земаљским се сакривао. Калуђери Морачког манастира су се много трудили око Светога, да га узму, и нису могли. Светога нико није могао да подигне, само су се пчеле трудиле унутар кивота, носећи светитељу драгоцени дар, изабрани сат медени посред његових моштију, као што је голубица носила Ноју стручак маслинове гранчице“. Јеромонах Јоаникије је 1814. године мошти пренео у Манастир Св. Тројицу Пљеваљску. Свети кивот са моштима другог српског Архиепископа је у међувремену враћен у Манастир Довољу, о чему сведочи запис из 1833. године: „Градише се келије у манастиру Довољи који се налази у Херцеговини, при храму Успења Пресвете Богородице, где почива Свети Арсеније, архиепископ српски“… Мошти су кратко биле у Манастиру Морачи, затим у Кучима, а онда у Ждребаонику, морачком метоху. Године 1884. по наредби књаза Николе I Петровића Његоша пренете су у Манастир Косијерево. Године 1920 су из Манастира Косијерево поново враћене у Ждребаоник, где се и данас налазе. Највероватније је само реч о делићу моштију Светог Арсенија српског, јер на једном кивоту Манастира Добрићево се ишчитавало: „Сије све(те) мо(шти) Арсе(нија) сер(бскаго)“. Део његових моштију чувао се до 1716. године и у Манастиру Крушедол.   Историја култа   У српским типицима XV века, дан смрти другог српског Архиепископа 28 октобар, узима се као дан његовог прослављања, црквеном службом и празничним песмама: „Месеца октобра двадесетосмог успомена међу светима оца нашег Арсенија, архиепископа, чудотворца“ (Данилчев типик, из године 1416.). Развој култа Св. Арсенија у средњовековној Србији текао је спонтано, почев од његове чудесне објаве у доба Архиепископа Саве II (1264-1271.), када је уз грмљавину гроб препукао, а братија положила његове мошти у кивот, уз молитву и богослужбено поштовање. Средњовековни српски књижевни списи говоре о чудесним исцељењима болесног младића из Срема, грчког монаха и једне жене. Најстарију службу овом светом написао је Данило II, која је у доба цара Душана незнатно редигована, убацивањем стихира које потенцирају посредништво „за благоверног цара“. Нажалост у Народној библиотеци Србије су у пожару 1941. заувек изгубљени рукописи, службе Св. Арсенију из средине XIV века. Један рукопис је нетрагом нестао после Првог светског рата, а написао га је дијак Станислав за деспота Јована Оливера. Када је смерни Павле по налогу Патријарха Антонија 1574. преписивао Пслатир за Манастир Пећку Патријаршију, да неко не би украо ту књигу, духовну санкцију су гарантовали „владика и светитељ Христов Сава и Арсеније и сви они који су придржавали престо тај“. Када је поклањао новоукоричену богослужбену књигу Манастиру, Патријарх Пајсеј је 1624. заклињао и претио супарништвом Пресвете Богородице и „Светог Арсенија“. Нарочито је важан однос карловачких митрополита према овом светом. Тако је Митрополит Викентије Поповић Хаџи-Лавић 1724. године послао покров за кивот у коме су биле мошти Св. Арсенија Сремца. Јеромонах Антим Радојковић, сабрат Пећке Патријаршије, знајући као монах дотичног Манастира значај Арсенијеве градитељске делатности у једном занимљивом издању из 1853. године је певао својој обитељи:   „Славна српска Патријаршијо, Од западне стране на реци Бистрици, Ти си мати свој српској земљи, Храм Спасовог Вознесенија, Први ти је ктитор Свети Сава, Сатрудник му би Свети Арсеније…“. (Пјесна на похвалу српским светитељима и манастирима, Београд 1853).   Ликови Светог Арсенија, поред минијатура у рукописима, су живописани у Пећкој Патријаршији, Дечанима, Студеници, Ариљу, Сопоћанима, Завали, Јежевици, Ораховици, Матејићу код Куманова, Подврху код Бијелог Поља, Благовештењу Кабларском, као и све бројније новије представе. Цркве које су посвећиване његовом имену зидају се у у Пећи, Шудикову на Лиму, Штављу код Сјенице. Култ Св. Арсенија Српског приметан је у Русији, са више или мање званичног црквеног тона и хијерархијске санкције од средине XV века. У новије време култ Светог Арсенија, другог Архиепископа српског, ширен је, захваљујући руској политичкој и црквеној емиграцији након бољшевичке револуције 1917. године, по Далеком Истоку. Још је у XVIII веку гроф Сава Владиславић, Србин у руској царској служби подигао Цркву у источном Сибиру посвећену Св. Сави, првом Архиепископу и просветитељу српском. Руски Архиепископ у Манџурији Нестор, који је носио титулу камчатски и сеулски, замолио је 1933. Патријарха српског Варнаву за део моштију Св. Арсенија, које су положене у капели Дома Милосрђа у Харбину, манџурском граду у коме се затекао велики број руских избеглица. Том приликом је Архиепископ Нестор написао и акатист Св. Арсенију. Богословија у Сремским Карловцима данас носи име и за небеског заштитника има Светог Арсенија Сремца, другог Архиепископа српског.     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је, 1. новембра 2019. године у Патријаршији српској у Београду новоименованог амбасадора Грчке у Србији, Његову Екселенцију Јоргоса Диакофотакиса.     Извор: Инфо-служба СПЦ

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...