Jump to content
Милан Ракић

Vladika Grigorije: Vučiću, ko si ti? Svako jutro ću pred ogledalom reći da se ne slažem s tobom

Оцени ову тему

Recommended Posts

Vladika Atanasije (Jevtić): U crkvi nema vlasti, nego Sabora

29.10.2019 | 17:19 | Religija | Kim | komentara: 0 | pregleda: 528

Episkop bački se vidno lakta da bude patrijarh. Vladika Maksim je pohvala pravoslavlja. Napad na medije nije stav SPC. Srbi na Kosovu su zastupnici kosovskog zaveta, moraju da ostanu i opstanu, smatra episkop Atanasije.

 
Podeli ovaj članak sa:
 
  • 1572365996434_episkop_atanasije___foto_k Episkop Atanasije (Foto Kim)
 

 

Komentarišući proslavu 800 godina autokefalnosti SPC episkop Atanasije, u intervjuu za RTV Kim je izjavio:

„Moglo je biti i bolje, ali to je organizovao Sinod. Ovaj Sinod, sa ovim patrijarhom nije, da kažem iskreno, nije pravi odraz i izraz naše jerarhije“, dodajući da je još od ranije episkop bački (Irinej) nametnuo svoj način rada i da je proslava u Žiči bila saborna. Proslava je nastavljena u Peći, ali na nju nije došla polovna vladika SPC. Episkop Atanasije smatra „da je bolje bilo da je to pretvoreno u jedan Sabor, da se nastavi Saborom iz Žiče i da se napravi Arhijerejski sabor“.

„Posle su u Žiči arhijereji pokrenuli inicijativu da se održi Sabor sada, jer po kanonima imaju dva Sabora, jedan prolećni, a jedan jesenji. Kod blaženopočivšeg patrijarha Pavla se to poštovalo. Ovo sada, ja ne mogu da shvatim. Mogu da kažem gospodin episkop bački (Irinej) je taj koji ne dozvoljava da ja budem na Saboru, iako je bila odluka iz vremena patrijarha Pavla da me pozivaju, ali ja se ne osećam zapostavljeno“, rekao je episkop.

Sem mitropolita Hrizostoma, niko od članova Sinoda SPC nije prisustvovao proslavi u Peći, a episkop Atanasije tvri da je episkop bački Irinej preuzeo Patrijaršiju u Beogradu. „Ja sam to rekao patrijarhu (Irineju) i pisao mu, skoro da mu je preuzeo Patrijaršiju“, dodavši da se episkop bački „vidno lakta da bude patrijarh.“

On je u osudio nezakonito uklanjanajanje episkopa zapadno-američkog Maksima i profesora Marka Vilotića sa Bogoslovskog fakulteta u Beogradu, „privatizovanje“ zvaničnog sajta SPC i činjenicu da mu se ne dozvoljava objavljivanje tekstova u „Pravoslavlju“, glasilu SPC.

„Vladika Maksim je pismen, učen i čestit čovek, ali po svaku cenu hoće da ga proteraju. Tobož, nije u nekim istupima pravoslavan, ali Amfilohije i ja napravili smo jedan referat, da je čovek potpuno pravoslavan. To što je on pomenuo indijsku filozofiju, to je i Nikolaj (Velimirović) pominjao“, navodi episkop Atanasije.

Komentarišući zvanično saopštenje na sajtu SPC u kom se, povodom pisanja o neregularnostima oko smene profesora na Bogoslovskom fakultetu, napadaju dva dnevna lista „Blic“ i „Danas“ za anticrkvenu harangu, on smatra da to nije zvanična osuda Srpske pravoslavne crkve.

„To nije stav SPC, to je stav dotičnog gospodina (episkopa Irineja), pa neka se on s njima raspravlja, s time nema veze Sabor arhijereja. Uglavnom, neće to proći i ne može proći takva bruka da smeni vladiku Maksima koji je pohvala pravoslavlja celoga.“

Vladika Atansije podseća da u crkvi nema vlasti, nego ima sabora, sabornosti i dogovora, kao i „da Duh sveti deluje u crkvi. Hristos Duhom svetim rukovodi u crkvi, mi Duhom svetim dišemo. Otkud bi svetitelji mogli da čuju naše molitve, da nije Duha svetoga.“

Govoreći o stanju na Kosovu i Metohiji on smatra da „Srbi treba da opstanu i ostanu. Mi imamo, poslovicu ’kadar biti stići i uteći i na strašnom mestu postojati’. Stići kad treba, mi smo sutra svi spremni da idemo na Kosovo.“

„Srbi su svedoci toga strašnoga mesta. Naslednici, nosioci i branitelji i zastupnici takve vekovne tradicije živog predanja kosovskog i kosovskog zaveta“, kaže episkop Atanasije i dodaje da su Srbi na Kosovu i Metohiji seme između 1500 crkva i manastira. „Treba da ih posećujemo jer im tako veliku hrabrost donosimo“, zaključio je umirovljeni episkop zahumsko-hercegovački Atanasije (Jevtić).

 

IZVOR: https://www.radiokim.net/vesti/religija/vladika-atanasije-jevtic-u-crkvi-nema-vlasti-nego-sabora.html

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, ViktorijaV рече

U pravu si. Gledali smo sa oduševljenjem! Svaka mu čast! I onom profesoru i uredniku. Nažalost pametni i dragoceni ljudi odlaze. Za nas koji ostajemo potrebno je osveženje i nova snaga da nije sve kako izgleda da jeste.

Заиста, одмерено и са достојанством објаснили од статута, слободе, државе, универзитета, Цркве до владике Максима и слободе мишљења. Колико нам је потребна жива реч, медији само испирају мозак.  Оља не одступа и постојана је у својим  начелима. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 часа, Tελώνης рече

Хе, хе... Шта треба да ти понудим као доказ? 

Фотографију како Марко Краљевић игра стони тенис... би било довољно, за сад!?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Управо погледах "Утисак недеље", па док су ми утисци свјежи да прокоментаришем. Владика Григорије се веома добро спремао, буквално је пазио на сваки детаљ. Мислим да је консултовао професионалце. Почевши од дрвене панагије, па надаље. Његова прича је сасвим питка и глатка, и била је јасна свима. Мислим да чак и они који подржавају Вучића могу да га подрже. Није ми јасно гдје је и кад је Устав СПЦ прекршен 100 пута? Све смјене епископа је инспирисао и проводио он, тако да прича о слободи и другачијости… не пије воде. Било ми је супер смијешно што је рекао да је Максим без страсти... Тако нешто слично је и Давид рекао. Све што је рекао Григорије потписујем, стим што је он својим личним примјером последња особа која може да говори о томе. Живио сам у Сарајеву кад је он био локум тененс Митрополије, други, другачијост, слобода, љубав, може да прође код Оље Бећковић која га не зна. Али владика ко владика, нису ни други ништа бољи, само не иду на ТВ и не лажу. А тек скормност, па његове ципеле и чарапе вриједе више него сав љетњи и зимски аутфит Иринеја Буловића са два пара шолових сандала.

Вукашин је све вријеме изгледао презнојено. Говор му је као и писање тежак и неразумљив. Не знам колико су широке народне масе могле да га схвате кад је говорио изразе попут "деструкција друштва," "психолошка корупција" "пузајући ауторитарни импулс" итд. Све је јасно и лијепо речено, али ако је била поента скупити симпатије народа, онда је морао више да личи на Григорија, а мање на себе. Није ми се допала његова критика народа, народ не ваља, овако онако, нико није достојан сем мене, углавном говор неког партијског секретара. Елитизам и интелектуализам пролазе код маме и тетке, нигдје другдје. Било је супер кул, што је Оља ставила неки видео Утисак, гдје Вучић говори о некоме да је постао све захваљаујући мами. То је управо Вукашинова прича, требао је за тај приједлог да да глас, да пародија буде потпуна. Вукашин је дебело омануо, не само да је слагао да се благослов Патријарха не односи на њега, него није знао да се избори са обичним искушењем и трик питањем новинара "Свака власт од Бога је!" Одрекао се ап. Павла да није трепнуо. Нисам сигуран колико је успио да побере симпатије. Сједио је накривљено на столици, презнојен, и причао неразумљиво. За разлику од Григорија који је доминирао, ставом, гласом и јасноћом. Мада није ни Григорије успио да докаже какве везе има Вучић са стањем у Цркви.

Додуше Оља им није помагала. Њу Црква и све те компликоване конструкције Савет Фаултета, Синод, Наставно научно веће, Архијерејски сабор  итд искрено не занимају. Њу су занимали колико су могли да причају против Вучића ,а њихова лична драма, коју имају, посебно Вукашин, је не занима. Оља је на крају успјела да остави утисак да су и  Вукашин и Максим смијењени са функција због Вучића. Почетак емисије је напоран са њеном игром ријечи гледајмо се у очи итд. Похвале Игнатија, који има неки блажи облик Аспергеровог синдорма тј може да прича о три теме и ништа га друго не занима нити опажа, и Марка Вилотића, као генија, су биле дегутантне.

Укратко, мислим да је Вукашин џаба погинуо, са нула ефекта. Григорије је доста солидан, мислим да ће моћи да се окити ореолом мучеништва једног дана кад не буде Вучића, до тада ће мирно да живи у Дизелдорфу.

Оно што ме брине јесте, да у овој борби, једна страна почиње да прави догматске грешке и гафове, све у циљу побједе. Вукашин са идејом да није свака власт од Бога, па ево и сад владика Атанасије Ј, да у Цркви не постоји власт.??!! Мислим да су заборавили да смо ми Халкидонска црква, да се слобода и благодат управо дешавају у оквирима институције, а не голи и сами од себе. Није довољна само љубав и слобода, ако не постоји структура која је штити и остварује. Синод и Сабор су те структуре, друга је ствар што он није члан Синода, па му криво. Али нисам ни ја па ћутим.

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 сат, Obozavalac рече

Овим само показујеш да уопште не познајеш владику Григорија и да си један обичан слинавац и преварант. Како те није срамота да кажеш за Владику да је он глумац и лицимер. Ја га познајем дуже од тебе, више од 30 год, и никад нисам видео оно што ти овде причаш.Управо супротно-онакакв какав је на телевизији такав је и уживо са народом било да се ради од малог детета, одрслог човека па до неке неписмене бабе. Увек благ, насмејан и мио.

Што се тиче његовог наводног каријеризма и то није тачно. Григорије није хтео нпр.да буде Митрополит у Сарајеву а могао је. Није он крив што је 2010 имао 14 гласова за титулу патријарха. То су други гласали а не он сам за себе.

Даће Бог па да нам он буде српски патријарх једног дана. Народ га највише воли!

:D Хоћеш и ти неки доказ? Писмени? 

Ја износим оно што знам из прве или друге руке, а ти можеш да вјерујеш, слажеш се или не. Нико те не тјера. Демократија или што би рекли: Од воље ти, ко Шокцу пост ;)

Онај ко напада Вучића и истовремено брани Додика је за мене лицемјер - ако је владика такав, онда сам га правилно окарактерисао.

Ти си срећан што га познајеш само благог, насмијаног и милог. Можда га познајеш дуже, али не и боље (нешто због чега нисам нимало срећан), јер сам упознао и Dark side of the Moon. 

Ово око амбиција за патријарха сам слушао од његове сабраће (чак и од оних који су с њим на истој страни) - питај и ти па ће ти можда рећи, а имаш на нету и његово писмо из 2008. кад је хтио да смјењује Павла.

Гласања за сарајевског митрополита је било, између два кандидата који су се сами пријавили: еп. зворничко-тузланског Хризостома и захумско-херцеговачког Григорија. На крају гласања, Григорије је збуњено изјавио: "Побиједи ме Хриз!?" :)))

Нормално је да народ владику Григорија највише воли, кад је медијски најекспониранији, млад, лијеп, паметан образован, а још прича народским језиком. Широке масе ни не могу вољети нпр. бачког кад немају појма шта прича, а ни не изгледа ко Клуни. Што ће рећи да је за наш народ најбитнија спољна манифестација одређене личности.

На крају, опусти се, пријатељу, све су ти владике исте, у 5 грама: апсолутисти, свезналице... Највише ме је нарвирало оно "владика реко!", па није Бог ако је владика.

Ја бих волио да Григорије није такав и надам се да ће се промијенити набоље. Можда Њемачка буде утицала. Најбоље ћемо то видјети кад постане патријарх, за неких 25 година, Боже здравља ;) (иначе, ако га сад изаберу, а не буде ваљао, ко ће га трпјети 20-30 година). 

Жив ти мени био и весео. Праштај.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Цели сукоб у СПЦ ће се преломити на ставу према Фанару. Штата што у емисији није било помена о томе.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 сат, Obozavalac рече

Да ти Живица Туцић и Мирко Ђорђевић нису били деде кад овако збориш?

Ти си неки опасан стручњак за све и свашта и још понешта......

Не дао ти Бог да ме сретнеш. Ја сам још љепши, паметнији и слаткорјечивији од владике Григорија - одмах би ме за патријарха васељенског предложио.

Мирко Ђорђевић? Другосрбијански пророк, а другосрбијанци сад подржавају Григорија - значи ја исто подржавам Григорија. Ето видиш како је логика једна суптилна наука. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 13 минута, Дејан Мачковић рече

Вукашин је све вријеме изгледао презнојено.

Pa I ti bi bio da je reflector u tebe przio… ali srecom nije.

пре 14 минута, Дејан Мачковић рече

Говор му је као и писање тежак и неразумљив. Не знам колико су широке народне масе могле да га схвате кад је говорио изразе попут "деструкција друштва," "психолошка корупција" "пузајући ауторитарни импулс" итд

Ne brini ti za "siroke narodne mase" - nije nam svraka mozak popila--jako dobro smo o. Vukasina razumeli I hvala mu na izuzetno jasnim,  istinoljubivim , a najpre pazljivim I nezlonamernim odgovorima!

пре 16 минута, Дејан Мачковић рече

али ако је била поента скупити симпатије народа, онда је морао више да личи на Григорија, а мање на себе.

varas se sekretaru, nisu oni bili u studiju radi skupljanja simpatija naroda, vec da oplemenjuju, mire I izdizu iznad podela svoju sabracu kao I taj napaceni narod zatvorenih ociju, jer upravo njihovim "oponentima odgovara da narod zatvara oci pred trenutnim rezimom kako u drzavi, tako I u Crkvi. A drugo, ucesnici su naglasili da podrzavaju licnu samosvest I inkluzivnost razlicitosti! o. Vukasin je bio svoj isto koliko je I vl. Grigorije bio svoj. A ciji si Ti?....

 

пре 21 минута, Дејан Мачковић рече

Елитизам и интелектуализам пролазе код маме и тетке, нигдје другдје.

Imputiras stvari koje se ticu tebe I tvojih akademskih radova, pa te zabolela istina na svojoj kozi? Najbolje bi kod tebe prosao samo onaj bogoslov ciji jezik zagovara komunisticke metode I laznu skromnost? Prihvati da ima ljudi, teologa, pa uz to I svestenika-bogoslova koji sijaju u odnosu na tvoje dosadasnje stvaralastvo.

пре 25 минута, Дејан Мачковић рече

Вукашин је дебело омануо, не само да је слагао

…. a bavis se jos I klevetom… eto gde ti odose godine studiranja nauke o Bogu

пре 27 минута, Дејан Мачковић рече

трик питањем новинара "Свака власт од Бога је!" Одрекао се ап. Павла да није трепнуо. Нисам сигуран колико је успио да побере симпатије.

Zasto je to "trik" pitanje?? Znaci ako u tom trenutku nije pomenuo Svetog Apostola Pavla - odrekao ga se? Naprotiv, covek je izuzetno dobro I jevandjelski a I slobodarski ja bih dodala, objasnio pitanje koje jeste izvuceno iz konteksta, sugestivno je nema sta, ali se o. Vukasin nije upecao. Majstorski je odgovorio! Svi smo culi, ne trudi se da mu imputiras nesto sto ne stoji.

пре 30 минута, Дејан Мачковић рече

Сједио је накривљено на столици, презнојен, и причао неразумљиво.

3 x ponavljas jedno te isto; dobro shvatili smo da nije radilo hladjenje u studiju. Kako se nisi setio da pitas, a od cega pastir Crkve nase pomesne sada zivi od kako je dobio otkaz na fakultetu? Pa tebi kao hriscaninu ne manjka empatije valjda? Jesi ti pravoslavni teolog?

пре 32 минута, Дејан Мачковић рече

Укратко, мислим да је Вукашин џаба погинуо, са нула ефекта

jel' ovo iz jevandjelja po machku?

пре 34 минута, Дејан Мачковић рече

Оно што ме брине јесте, да у овој борби, једна страна почиње да прави догматске грешке и гафове, све у циљу побједе. Вукашин са идејом да није свака власт од Бога, па ево и сад владика Атанасије Ј, да у Цркви не постоји власт.??!! Мислим да су заборавили да смо ми Халкидонска црква, да се слобода и благодат управо дешавају у оквирима институције, а не голи и сами од себе. Није довољна само љубав и слобода, ако не постоји структура која је штити и остварује. Синод и Сабор су те структуре, друга је ствар што он није члан Синода, па му криво. Али нисам ни ја па ћутим.

U prvoj recenici ovog jadnog I cemernog pasusa, da li se komentar odnosi na "stranu" koja je bila u Oljinom studiju, ili se odnosi na vase omrazene ljude u Crkvi? Ne znam koliko ti imas godina, ali da se I ti bavis zamenom teza samo zato sto, barem po Djurovicu, vladika Atanasije je imao kriticki stav za neki tvoj rad, pa sad "razoblicavas" jednu bogoslovsku gromadu od coveka, ciji bogoslovski opus prevazilazi tvoje misaone domete? Pazi, oni su "zaboravili" da smo mi halkidonska crkva I da prenebregava crkvenu instituciju kao takvu!? Ma hajde molim te…. zadeni te gluposti o rep. Ta  I takva "struktura koja stiti" unutar naseg Sinoda - bolje da nas ne stiti, tj. da nas ne vezuje u komunisticke okove. Ako hoce da se mole za ovaj prevareni narod - hvala im, ali da nas "stite" - niposto!

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 36 минута, Tελώνης рече

:D Хоћеш и ти неки доказ? Писмени? 

Ја износим оно што знам из прве или друге руке, а ти можеш да вјерујеш, слажеш се или не. Нико те не тјера. Демократија или што би рекли: Од воље ти, ко Шокцу пост ;)

Онај ко напада Вучића и истовремено брани Додика је за мене лицемјер - ако је владика такав, онда сам га правилно окарактерисао.

Ти си срећан што га познајеш само благог, насмијаног и милог. Можда га познајеш дуже, али не и боље (нешто због чега нисам нимало срећан), јер сам упознао и Dark side of the Moon. 

Ово око амбиција за патријарха сам слушао од његове сабраће (чак и од оних који су с њим на истој страни) - питај и ти па ће ти можда рећи, а имаш на нету и његово писмо из 2008. кад је хтио да смјењује Павла.

Гласања за сарајевског митрополита је било, између два кандидата који су се сами пријавили: еп. зворничко-тузланског Хризостома и захумско-херцеговачког Григорија. На крају гласања, Григорије је збуњено изјавио: "Побиједи ме Хриз!?" :)))

Нормално је да народ владику Григорија највише воли, кад је медијски најекспониранији, млад, лијеп, паметан образован, а још прича народским језиком. Широке масе ни не могу вољети нпр. бачког кад немају појма шта прича, а ни не изгледа ко Клуни. Што ће рећи да је за наш народ најбитнија спољна манифестација одређене личности.

На крају, опусти се, пријатељу, све су ти владике исте, у 5 грама: апсолутисти, свезналице... Највише ме је нарвирало оно "владика реко!", па није Бог ако је владика.

Ја бих волио да Григорије није такав и надам се да ће се промијенити набоље. Можда Њемачка буде утицала. Најбоље ћемо то видјети кад постане патријарх, за неких 25 година, Боже здравља ;) (иначе, ако га сад изаберу, а не буде ваљао, ко ће га трпјети 20-30 година). 

Жив ти мени био и весео. Праштај.

Налупао си се поштено.

То што си rekao да познајеш његову тамну страну вероватно говори да си неки смотанко или лузер. Знам какве људе Григорије цени а какве органски не подноси. И није тачно да га познајем само насмејаног јер га исто тако знам и када је љут и када не сме да му се изађе на црту.

Што се тиче избора за Сарајевског митрополита ту си лоше обавештен. Слагао те неки од твојих владика на које се позиваш. Григорије уопште није био на листи за гласање већ је Хриз био једини. Зар верујеш да би Хриз могао у било каквом гасању да има више гласова од Григорија?  Уозбиљи се.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 51 минута, Дејан Мачковић рече

А тек скормност, па његове ципеле и чарапе вриједе више него сав љетњи и зимски аутфит Иринеја Буловића са два пара шолових сандала.

12:smeha:

 

пре 51 минута, Дејан Мачковић рече

Било је супер кул, што је Оља ставила неки видео Утисак, гдје Вучић говори о некоме да је постао све захваљаујући мами. То је управо Вукашинова прича

12:smeha:

 

пре 52 минута, Дејан Мачковић рече

Сједио је накривљено на столици, презнојен, и причао неразумљиво

confused1

 

пре 53 минута, Дејан Мачковић рече

Похвале Игнатија, који има неки блажи облик Аспергеровог синдорма тј може да прича о три теме и ништа га друго не занима нити опажа, и Марка Вилотића, као генија, су биле дегутантне.

Одлично речено

 

пре 53 минута, Дејан Мачковић рече

Укратко, мислим да је Вукашин џаба погинуо, са нула ефекта

Готов је. Не знам што му је ово требало.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Objektivno gledano nije da se slazem nesto sa ep. Grigorijom narocito zbog njegovog episkopovanja u ZHE, odnosa sa Dodikom, biznismenovanja i loseg odnosa sa novinarima, ali mi je drago sto je kvalitetno potkacio Vucica i dotakao se ovih bitnih tema cak i ako dobrim dijelom to radi u svrhu svoje popularnosti.

I sa druge strane imamo Patrijarha i ostale clanove Sinoda koji su uglavnom pro Vucicevci, evo danas i ep. Jovan Sumadijski ovom falsifikatoru urucio orden. Falsifikator je samo glupavim kvazidoktoratom i prepisivanjem upropastio prethodni trud koji je ulozio u skolovanje, a ordenisanje SNS stetocina od strane Crkvenih poglavara je obesmislilo vrijednost ordena i njihov moralni kriterijum kod dodjeljivanja istih.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 5 минута, Ronald рече

evo danas i ep. Jovan Sumadijski ovom falsifikatoru urucio orden.

Па и Јован звани Сократ је фалсификатор. Он фалсификује филозофа Диогена и његова учења.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      "NEMA VEZE ŠTO MI JE KOSA OPALA, BIĆU JA PONOVO ZLATOKOSA" Reči malene Helene koja se bori protiv opake bolesti i njene majke DIRNUĆE VAS U SRCE
          FOTO: PRIVATNA ARHIVA
      "Nema veze što mi je kosa opala, porašće, pa ću ponovo biti zlatokosa". Ovo je mala heroina Helena Gavan (4) iz Foče, koja je u svojoj borbi protiv opake bolesti ujedinila Srbiju i BiH, rekla mami nakon prve hemioterapije u Parizu, nakon što je munjevitom akcijom dobrih ljudi ove dve zemlje prikupljen novac za njeno lečenje.
        Pred njom je danas druga terapija, a narednih šest meseci sledi teška borba, za koju su Helenini roditelji sigurni da će izaći kao pobednik.
        - I ne pomišljam da bi moglo da bude drugačije. Ovu bitku dobijamo! - reči su Katarine Gavran koja već mesec dana, zajedno sa suprugom Radovanom, bdi nad svojom zlatokosom ćerkicom u bolničkoj sobi u Parizu, gde se mala Helena nalazi na lečenju.
        FOTO: PRIVATNA ARHIVA Helena Gavran i njena mama Katarina
      Sa nepune četiri godine, Helena Gavran iz Foče trenutno bije najvažniju i najtežu životnu bitku. A njenoj porodici život se preokrenuo ovog leta, kada je, do tada vesela, živahna i nasmejana devojčica počela svakodnevno da povraća, bude pospana, razdražljiva, ljuta, odbijala je da jede...
        Taj 17. avgust ova porodica zauvek će pamiti, na žalost, po lošim vestima - devojčici je dijagnostikovan hidrocefalus, a onda i maligni tumor na malom mozgu. Posle prvih operacija u Beogradu, ispostavilo se da je Heleni hitno potrebna pomoć za dalje lečenje u Francuskoj.
        FOTO: PRIVATNA ARHIVA / RAS SRBIJA Ova riđokosa devojčica uvek je bila vesela, nasmejana i vrlo radoznala
      Munjevitom brzinom u Srbiji i BiH odjeknula je vest da je za Helenino lečenje na klinici "Gustav Rosi“ u Parizu neophodno 545.509,40 evra, te su udruženim snagama dobri ljudi iz ove dve zemlje uspeli da skupe novac i pomognu nastavak lečenja ove riđokose lepotice.
      Sa svojim roditeljima Helena je tako već gotovo mesec dana u Parizu, a nakon prve hemioterapije danas sledi nova. Njena mama Katarina Gavran smogla je snage da ispriča za "Blic" kako je mala Helena i kako izgleda njihova borba.
      Svakodnevne injekcije
        - Helena se sada dobro oseća. U početku joj je bila loša krvna slika, zbog čega je svaki dan morala da prima injekcije za leukocite kako bi nastavila sa terapijama. Zahvaljujući tim injekcijama krvna slika se brzo popravila. Poslednjih dana bolje jede, raspoloženija je, evo sad baš pakuje svoje stvari jer uskoro idemo u bolnicu. Ukoliko sve bude u redu danas bi trebalo da primi drugu hemioterapiju - ispričala je juč "Blic" Katarina.
        FOTO: PRIVATNA ARHIVA Helena je trenutno sa roditeljima u Parizu, uspešno je prebrodila prvu hemioterapiju i sledi joj još pet
      Majka ove riđokose lepotice svesna je da pred njima težak period, ali se ona i suprug trude da ne razmišljaju o tome šta dolazi, već da dan za danom prebrode.
      Dva meseca neće smeti da izađe iz sobe
      - Lekari su nam rekli da bi lečenje u Parizu trebalo da traje oko šest meseci. Na svaki 21 dan radi se nova hemioterapija, a Heleni je određeno šest takvih. Rekli su nam da će prve tri biti nešto blaže, dok je druga polovina znatno komplikovanija. To podrazumeva ostanak u bolnici, boravak u sterilnoj sobi pod maskom ceo dan i tako čitava dva meseca- priča nam ova hrabra majka i nastavlja:
          FOTO: PRIVATNA ARHIVA
      - Sigurno je da će to biti naročito težak period za nju, kao i za nas jer tada roditelji mogu samo preko dana da ostanu. Noću je zabranjeno zbog toga što maske moraju da se menjaju na svaka dva sata, te lekari ne dozvoljavaju da se rizikuje u slučaju da roditelj zaspi i ne promeni masku. Trudimo se da ne razmišljamo o tom periodu.
      Malena Helana, kako nam keža njena majka, nije svesna težine borbe koju trenutno vodi. Odlazak u bolnicu objasnili su joj rečima: "To je samo zbog virusa koji će brzo proći".
      - Svesna je ona da se nešto dešava, ali joj mi ne pričamo o kakvoj bolesti je reč. Svakodnevno me pita kada će da ide njenoj staroj kući, sve joj nedostaje, njene mlađe seke, baka, drugari... Mi kažemo uskoro i da će sve ovo brzo da prođe - navodi Krstina.
      Reči deteta od kojih ti kreću suze...
          FOTO: PRIVATNA ARHIVA Helena Gavran
      Nakon prve hemioterapije Heleni je opala kosa, ali je njena majka našla način da joj i to ne predstavi kao nešto strašno. "To je trenutno moderno u Parizu", priča joj majka, kako bi devojčica lakše podnela novonastalu situaciju.
      - Rekla je: "Nema veze, onda ću biti moderna. A ionako će kosa brzo da mi poraste pa ću opet biti zlatokosa". Ma ona je nestvarno hrabra, baš smo juče suprug i ja komentarisali koliko se promenila nakon ove nevolje koja nas je zadesila, toliko je sazrela iako ima malo godina - primećuje Katarina.
      Hrabrost je Helena očigledno nasledila od roditelja, koji se lavovski bore pred najvećim životnim iskušenjem, jer kako kažu, u ovoj situaciji nema izbora, samo borba.
        FOTO: PRIVATNA ARHIVA Osmeh je Helenino najjače oružje
      - Uvek smo mislili da su tako teške životne situacije daleko od nas. Znate ono, nema šansi da se to nama desi... Pre ovoga nismo ni znali šta smo sve spremni da podnesemo. Suprug je možda jači od mene, ali to je valjda normalno. Nema predaje i nema nazad. Borimo se svaki dan, i kao što je prošla prva terapija, tako će i druga, pa treća i sve do pobede! Kao što Heleni kažem: "Sve će ovo proći", to upravo svakodnevno govorim i sebi - iskrena je Helenina mama.
      Kad dobri ljudi postoje sve je neizmerno lakše
      Ona ističe da nisu verovali da će velika suma novca za Helenino lečenje biti skupljena, a još manje tolikom brzinom. Dobrih ljudi ima, kaže, a osim što im je neizmerno zahvalna na materijalnoj pomoći, naročito je dirne svaka poruka podrške koju kroz suze čita.
        FOTO: PRIVATNA ARHIVA Od rođenja njene nebo plave okice su njen zaštitni znak, kao i njena prelepa riđa kosica
      - Zaista ne postoji reč kojim bih mogla da izrazim zahvalnost svim dobrim ljudima iz Bosne i Hercegovine i Srbije koji su skupili novac za Helenu. Koristim priliku da se zahvalnim i svim divnim ljudima koji mi pišu putem društvenih mreža. Dnevno mi stigne više od 50 poruka i trudim se da svima odgovorim. Kada Helena zaspi, ja ih čitam i, verujte mi, suza suzu stiže - naglašava Katarina.
      Život u Parizu je skup, ona i suprug ne govore francuski jezik, a koliko ima dobrih ljudi govori i to što im je jedan čovek prepustio stan da u njemu borave dok su na lečenju, a koji se nalazi pet minuta od bolnice.
      - To nam neizmerno znači, jer ne znam kako bismo mogli drugačije da finansijski da izdržimo, s obzirom na to da ovde stan ne možete pronaći ispod 800 evra mesečno. Osim toga, neizmerno smo zahvalni i jednom našem mladiću koji ovde studira, a koji se ponudio da pomogne u komunikaciji sa bolnicom - navodi majka Katarina primere kako sve ima dobrih ljudi.
      Preostali novac biče preusmeren za lečenje druge dece
      Malo ljudi zna da mnoge kontrole, kao i injekcije za leukocite koje malena Helena dobija nisu uračunate u ukupan iznos treba da se uplati do kraja novembra. Roditelji se nadaju da će prikupljenim sredstvima moći da pokriju troškove, a sve što bude izvan toga biće preusmereno na drugu decu koja su bolesna.
      - Iz iskustva drugih roditelja čuli smo da se neretko na fakturu dodaju razni drugi troškovi. Nadam se da ćemo uspeti sve da uplatimo. Videla sam da i dalje pristižu poruke za Helenu na devizni račun fondacije. Hvala svima, još jednom, sve što preostane biće preusmereno na drugu decu. Takođe, saznala sam da su mnoge samostalne organizacije organizovale koncerte za Helenu, s obzirom na to da je novac prikljupljen i to ćemo preusmeriti na druge - kaže nam ova hrabra majka.Kako nam je rekla, trenutno se u istoj bolnici leči i malena Petra Đorđević, koja nakon prvog dela terapije koje je primila u Beogradu, nastavlja borbu sa malignim tumorom u Parizu.
      - Helena i Petra su postale najbolje drugarice. Prija im vreme koje zajedno provode, jer sa ostalom decom koja su na lečenju ne mogu da se druže zbog jezičke barijere. U bolnici organizuju predstave i zabavu za decu, ali Helena i Petra ne razumeju jezik pa im je to otežavajuća okolnost. Proteklih dana smo uz dozvolu lekara provodili vreme napolju u parku, sve ono što Helena inače voli i radi kod svoje kuće - kaže ona.
      Kao što je trenutno njihov jedini izbor ova borba, tako je i pobeda jedini njen ishod. Ni mi ne pomošljamo da može da bude drugačije.
    • Од Милан Ракић,
      Premda je najveći postkoncilski (a možda i najveći uopće) teolog prof. dr. fra Tomislav Janko Šagi-Bunić preminuo 21. srpnja 1999., Katolički bogoslovni fakultet Sveučilišta u Zagrebu, Hrvatska kapucinska provincija sv. Leopolda Bogdana Mandića i Kršćanska sadašnjost organizirali su znanstveni kolokvij “Sluga Riječi” u povodu 20. obljetnice njegove smrti tek prošle subote, 19. listopada, na KBF-u.

      Želio bih ponuditi jedno teološko promišljanje u čast mog pokojnog i časnog profesora Šagi-Bunića, a kao upozorenje na štetno djelovanje političkih i crkvenih grešnih struktura.
      Za neupućene kažimo da je prof. dr. Tomislav Janko Šagi-Bunić bio franjevac kapucin, doktor teologije, profesor patrologije i dogmatike na KBF-u te je postao središnja ličnost hrvatske znanstvene teologije. Bio je osobni teolog zagrebačkog nadbiskupa kardinala Franje Šepera na Drugom vatikanskom koncilu, supokretač i prvi glavni urednik teološkoga časopisa Svesci – Kršćanska sadašnjost, konzultor Tajništva za one koji ne vjeruju u Rimu, prvi tajnik Ekumenskoga vijeća Biskupske konferencije Jugoslavije, konzultor Tajništva za jedinstvo kršćana u Rimu, član Međunarodne teološke komisije pri Kongregaciji za nauk vjere u Rimu, suosnivač i prvi predsjednik Teološkoga kršćanskoga društva Kršćanska sadašnjost.
      Iako na glasu kao najizvrsniji teolog, bio je moj kolega jer je počesto pisao kolumne, članke i knjige za široko čitateljstvo, uvijek pazeći na visoku kvalitetu sadržaja. Povrh svega, bio je kršćanin koji nije samo nosio majicu s natpisom ”Mt 25,40”, već je živio što je propovijedao: ”Što god učiniste jednome od ove moje najmanje braće, meni učiniste” (rečeni biblijski stih).

       
      Teološki rad profesora Šagi-Bunića odgovarao je i još uvijek odgovara na sedam stvari koje sam do sada shvatio u svome životu (pa i zahvaljujući predavanjima Šagi-Bunića), a tiču se moga teološkog i publicističkog angažmana:
      1) moramo se utjeloviti u pravoj stvarnosti, u svijet žrtava i boriti se protiv tendencije, snažno prisutne u našim crkvama, da napustimo povijest, da od nje pobjegnemo, manje ili više suptilno;
      2) moramo održavati nadu u budućnost bez obzira na križni put kakav nam se čini da je naša povijest;
      3) trebamo djelovati pravedno, a ne samo govoriti o mogućnostima Kraljevstva Božjeg;
      4) moramo prozivati ugnjetavače pravde i razbijati robovlasničke strukture, strukture grijeha;
      5) moramo se prepustiti Duhu Svetomu;
      6) moramo izgrađivati krotkosti našega duha, siromaštvo i bratstvo svega stvorenog i
      7) moramo ustrajati u hodu bez obzira na sve moguće prepreke.
      Riječ ”teologija” dolazi od grčkog i znači ”govor o Bogu”. U teologiji, prema tom tumačenju, Bog dolazi do riječi. Stoga se onome koji se bavi teologijom postavlja dvostruko pitanje: a) Što to znači da Bog ”dolazi do riječi”, odnosno, kako čovjek dolazi do toga da govori o Bogu? b) Tko je i što je Bog, odnosno, što misli čovjek kada kaže Bog?
      Ova pitanja nisu postavljena samo da na njih odgovorimo (a odgovoriti treba tako da kao subjekt teologije postavimo i Boga i čovjeka), nego da pokažemo kako odnos Bog – čovjek doživljavamo kao odnos napetosti.
      Kada je određena kao govor o Bogu, kršćanska teologija polazi odatle da je sam Bog najprije progovorio i tijelom postao (Iv 1,14). Utjelovljenje Riječi, koja je sam Bog, povlači za sobom stalno novo prevođenje te Riječi u riječi govora ljudi. Ali, kako je mislio Karl Rahner, teologija mora uvoditi u misterij Boga da bi se dogodilo istinsko približavanje i otvaranje čovjeka. Dakle, pri prelasku od Božjeg govora na govor o Bogu obavezna je stalna povratna veza govora o Bogu na Božji govor.
      Bog nam se objavio u Isusu Kristu. Ova rečenica izražava ono što je svojstveno kršćanskom govoru o Bogu. Temeljno načelo kršćanske teologije je da ona mora govoriti o:
      Bogu: jer je On djelatni subjekt koji ima inicijativu u svojoj samo-objavi; Isusu Kristu (Isusu vjere): a ne samo o Isusu iz Nazaretha (povijesnom Isusu), jer kršćani dolaze do potpunog shvaćanja što znači Božja samo-objava kada se Isus kao Krist očituje kao uskrsli Spasitelj svijeta; nama: jer se Bog očitovao svakome ponaosob, ali i zajednici svih ljudi i trajno je prisutan u ”nama” kao mjestu djelovanja Duha Svetoga. Dakle, bavim se teologijom zato što je to moj način da upoznam Boga, da ga priopćim drugima, da u tom priopćavanju na djelu bude osloboditeljska uloga Boga te da, poslušan Bogu, On bude prepoznat kao onaj koji sjedinjava, okuplja, sabire, ujedinjuje i oslobađa.
      Kada se već želim baviti teologijom, postavljaju mi se sljedeća pitanja:
      a) Koja je teologija danas poželjna?
      b) Kojom bih se teologijom trebao baviti kako bih znao što bolje osluškivati i čitati znakove vremena?
      Hans Küng, jedan od onih stupova na kojima leži moje teologiziranje, kaže da se na ta pitanja odgovara s tri motrišta: on govori o etičkoj svijesti, o stilu i o programu teologije.
      Najprije, etička svijest teologije:  teologija mora biti autentična, a ne oportunistička ili konformistička. Dakle, ona mora biti spekulacija o vjeri koja traži i lojalno priopćava kršćansku istinu. Teologija mora biti slobodna, a ne autoritativna. To mora biti aktivnost koja neće biti ometana administrativnim mjerama ili sankcijama onih koji vladaju crkvama, jer joj je cilj priopćiti ono u što je uvjerena.
      Teologija mora biti kritična, a ne tradicionalistička, jer to mora biti znanost koja, budući da poštuje metodologiju, trpi svako kritično provjeravanje postulata, metoda i rezultata. Teologija mora biti ekumenska, a ne sektaška ili usko konfesionalna jer u drugoj teologiji mora vidjeti sugovornika, a ne neprijatelja, kako ad intra, unutar kršćanstva, tako ad extra, u susretu s drugim religijama.
      Zatim, teološki stil: Hans Küng predlaže deset zapovijedi teološkog rada:
      Teologija ne smije biti tajna aktivnost (samo za one koji vjeruju), nego mora biti dostupna i onima koji ne vjeruju. Teologija ne smije nagrađivati vjernike niti braniti klerikalni sistem, već tražiti istinu. Ideološki oponenti ne smiju biti ignorirani ili tretirani kao krivovjernici, nego se prema njima treba uspostaviti odnos kritične solidarnosti omogućujući što objektivniju diskusiju. Teologija mora biti interdisciplinarna aktivnost. Teologija i filozofija moraju biti, kao što su teologija i prirodne ili društvene znanosti, u kritičko-dijaloškome odnosu. Problemi prošlosti ne smiju imati prioritet pred problemima današnjice. Norma ne smije biti tradicija, bilo koja, nego primarna poruka Evanđelja, a Evanđelje treba biti proučavano kritično-povijesnom metodom. Koristiti treba jednostavan jezik, a ne skup biblijskih arhaizama ili helenističko-skolastičkih dogmatizama. Tražiti treba teoriju koju je moguće vjerovati i praksu koju je moguće živjeti, kako dogmatsku, tako etičku, kako u smislu osobne duhovnosti, tako u pogledu obnove dotrajalih institucija, posve tražeći slobodu pojedinca i oslobođenje u crkvama. Gajiti treba najveću moguću toleranciju i tražiti jedinstvo kršćanskog i ljudskog. Konačno, teološki program: teologija mora nastojati obuhvatiti cijelu Kristovu crkvu i vezati se za Evanđelje. Ona mora imati odgovornost prema povijesti, ali biti suvremena zato što vlastitima čini sve zahtjeve sadašnjice. Teologija treba biti Kristocentrična. Napokon, teologija treba biti doktrinarna, ali i pastoralna jer se bavi istinom, ali i životom.
      Zašto sam sve ovo napisao? Zato što, razmišljajući o teologu i o teologiji Šagi-Bunića osjećam stid kada vidim ponašanje članova hrvatskog episkopata. Nisu teolozi!
      Promatrajući servilnost hrvatskih (nad)biskupa koji brzim korakom dolaze u Banske dvore, gdje ih čekaju samo premijer i lider HDZ-a, predsjednik Sabora (HDZ-ovac) i neki ključni HDZ-ovski ministri (HNS-ovci niti su obaviješteni niti su pozvani!), imajući pak u vidu da ih je Plenković pozvao u dopisu od 10. listopada, a susret se dogodio već 15. listopada, premda nikakve hitnoće nije bilo nego su samo protokolarno časkali i međusobno se hvalili i veličali, valja reći da ni jedna kritika ne može imati smisla ili tražiti učinak ako kritičar nije sposoban refleksivno se vratiti bitnim pojmovima.
      Pozdravljajući prisutne u Banskim dvorima, predsjednik Hrvatske biskupske konferencije zadarski nadbiskup Želimir Puljić rekao da je Crkva ne može biti indiferentna kada je u pitanje čovjek i njegovo vječno spasenje (Apostolski nuncij mons. Giorgio Lingua teološki netočno u nastupnom govoru kaže da je čovjek spašen, a nije: on je otkupljen i ponuđeno mu je spasenje jer za spasenje je potreban i trajni čovjekov odgovor Bogu) te da ona proročkim glasom prokazuje nepravde, nasilja, zloupotrebe i druga zla ljudi.
      Nismo čuli glas episkopata pred stravičnim činom govora mržnje vukovarskog gradonačelnika Ivana Penave prema srpskoj manjini, nismo vidjeli da mons. Puljića posebno brine nasilje prema ženama koje mu se događa pred nosom, u njegovom Zadru, nisu se (nad)biskupi oglasili ni kada su sindikati u obrazovanju i zdravstvu zatražili pažnju i dostojanstvo za radnike i radnice koje predstavljaju!
      Vidimo samo to da su članovi HBK spremni hitati na Plenkovićev glas, kao kakva služinčad, i da ih više zanima državni novac nego muka hrvatskih građana.
      Zato, i nikako slučajno, izgovaram i ponavljam riječi koje je Tomislav Janko Šagi-Bunić pokušao urezati u crkveni govor i u teološki diskurs: ”Što god učiniste jednome od ove moje najmanje braće, meni učiniste”.
      Osim toga, Šagi-Bunić, potpuno sam siguran, ne bi plazio pred Plenkovićem.

       
    • Од александар живаљев,
      Portparol SPC negira medijske spekulacije o navodnom teškom zdravstvenom stanju patrijarha Irineja Vladika Irinej: Patrijarhovo zdravlje je odlično
      Zdravstveno stanje Njegove Svetosti Patrijarha je odlično, na žalost nekih krugova, ali na veliku radost vernika naše Crkve i ogromne većine pristojnih građana naše zemlje, kao i civilizovanih građana susednih zemalja.
      Piše: Jelena Tasić 19. oktobra 2019. 08.01      Foto: FoNet/ SPC On redovno i bez ikakvih teškoća vrši sveta bogosluženja i obavlja sve svoje redovne dužnosti. Kad god i gde god je potrebno, prisutan je i na raznim javnim manifestacijama, što je lako videti iz naših medija.
      Sledstveno, zlonamerno i zlurado pisanje nekih zagrebačkih, sarajevskih i beogradskih medija na tu temu je potpuno neistinito i proizvoljno – izjavio je Danas episkop bački Irinej (Bulović), član Svetog arhijerejskog sinoda i portparol SPC.
      Vladika Irinej smatra da je, iako je neprilično pričati o zdravstvenom stanju bilo koje ličnosti nakon što je ona prebolela bilo šta – od običnog gripa pa do neke opasne boljke, istinita vest, koja zatvara vrata sejanju svake smutnje, jedino opravdanje za njegov odgovor na pitanje Danasa o patrijarhovom zdravlju, jer je reč o javnoj ličnosti.
      Vest o ugroženom zdravlju poglavara SPC zbog teške maligne bolesti, kao i o mogućem scenariju borbe među srpskim vladikama za patrijarhovog naslednika na tronu Svetog Save najpre je stigla iz medija u Hrvatskoj i BiH, koji se pozivaju i na analize pojedinih ruskih medijskih krugova.
      Priče o navodno lošem patrijarhovom zdravstvenom stanju poslednjih dana šire i pojedini crkveni i politički krugovi u Srbiji. Sve vidnija neslaganja među srpskim arhijerejima, koja su kulminirala odlukom Svetog arhijerejskog sinoda da odlikuje najvećim crkvenim priznanjem predsednika Srbije Aleksandra Vučića, počinju da se posmatraju i kroz prizmu svepravoslavne krize izazvane sporom Carigrada i Moskve oko ukrajinskog crkvenog pitanja.
      Dok bosanski mediji tvrde da je mitropolit dabrobosanski Hrisostom (Jević) jedini član aktuelnog Sinoda SPC koji je bio protiv Vučićevog odlikovanja, jer navodno odbija da bude samo paravan u srpskoj „crkvenoj vladi“, kao i da pojedini arhijereji – pre svih vladika bački Irinej i mitropolit zagrebačko-ljubljanski Porfirije (Perić), stvaraju svoj „borački lobi u Saboru“, mediji u Crnoj Gori bave se posetom mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija (Radovića) Grčkoj.
      Prema njihovom pisanju, mitropolit Amfilohije ovog vikenda bi trebalo da bude gost svog pirejskog „kolege“ po činu Serafima (Mendzelopulosa), koji javno kritikuje prošlonedeljnu odluku grčkog Sinoda da prizna spornu „Pravoslavnu crkvu Ukrajine“.
      Pozivajući se na grčku štampu, crnogorski mediji odlazak mitropolita Amfilohija u Pirej ocenjuju kao pokušaj „Ruske pravoslavne crkve da izazove raskol među grčkim arhijerejima“.
      U Mitropoliji crnogorsko-primorskoj Danasu je nezvanično rečeno da mitropolit Amfilohije putuje u Grčku, a da su sve medijske spekulacije s tim u vezi besmislice.
      Crkveni izvori nezvanično tvrde da razlozi mitropolitovog putovanja nemaju veze sa Pirejom, odakle je poziv za posetu dobio mnogo pre odluke crkvene Atine da prizna novu crkvenu organizaciju u Kijevu, koju je uspostavila Carigradska patrijaršija uprkos protivljenju Ruske i drugih pravoslavnih crkvi.
      Sinod SPC u martu je doneo preporuku srpskim arhijerejima i sveštenicima da ne treba da služe da predstavnicima nove ukrajinske crkve i onima koji je priznaju
    • Од Милан Ракић,
      „Gledajmo se u oči“ – naslov je knjige vladike Grigorija (Durića) u izdanju Vukotić Media (priređivači Danijela Jelić I Milojko Božović). Knjiga je koncipirana tako što u prvom delu vladika Grigorije odgovara na brojna pitanja priređivača knjige dok su, u drugom delu autorski tekstovi i besede izgovorene u raznim prilikama samog vladike Grigorija. U dogovoru sa izdavačem Danas donosi dva odlomka iz ove knjige. Izbor I oprema teksta redakcijski. Knjiga se može poručiti na ekskluziv @vukoticmedia.rs ili telefonom 011/3348516, Hilandarska 32/3.
      U maju 2019. održan je Sabor Srpske pravoslavne crkve, na kojem se raspravljalo o Kosovu i Metohiji.

      Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je – na svoj zahtev ili poziv patrijarha Irineja i vas vladika, ostalo je pomalo nejasno – došao u Patrijaršiju i obratio vam se, kako je zvanično rečeno, želeći da vas upozna s trenutnim stanjem u vezi s pregovorima oko statusa Kosova. Šta je on tada rekao? Šta ste Vi njemu rekli? Da li je bilo teških reči? Da li je došlo do približavanja ili udaljavanja stavova između predsednika i vladika? – Još tokom susreta u Žiči, a koji je prethodio zasjedanju u Beogradu, pokušao sam da predočim patrijarhu da će dolazak predsjednika Vučića samo još više produbiti postojeće podjele u našem društvu, pa i u samom Saboru. A svaka nova podjela vodi ka još izraženijoj atrofiji demokratije. Mnogo episkopa je bilo protiv prijedloga da se sastanemo s predsjednikom na zvaničnom nivou, dok je, s druge strane, na tom susretu uporno insistirano uz obrazloženje da će nam predsjednik Vučić reći o Kosovu nešto što nismo čuli do tada, a što je veoma važno.
      Od početka sam sumnjao da ćemo čuti nešto novo, što se, na koncu, i pokazalo opravdanim. Bez saglasnosti Sabora, to jest bez glasanja, progurana je ideja da predsjednik ipak dođe. Međutim, ne na Sabor, nego pred nas, vladike, s kojima se sastao u jednoj prostoriji u Patrijaršiji.
      Predsjednik Vučić bio je sve vrijeme, blago rečeno, neprijatan prema vladici raško-prizrenskom Teodosiju, kojem je, između ostalog, zamjerao to što posjeduje kosovska dokumenta. Reagovao sam na predsjednikov prigovor, rekavši da pomenuta zamjerka uopšte nema smisla, dok je vladika Teodosije odgovorio da predsjednikovi poslanici sa Srpske liste takođe imaju kosovska lična dokumenta, a da ih on sam ima zato što mora da se kreće po Kosovu, dodavši i to da obaveza posjedovanja kosovskih dokumenata proističe iz Briselskog i drugih sporazuma, koje je potpisala vlast u Srbiji.
      Na kraju se ispostavilo da dolazak predsjednika Vučića uistinu nije urodio plodom, niti je rezultirao novim uvidima u vezi s Kosovom i Metohijom, ali je zato doprinio tome da predsjednik prilikom svoga boravka u Patrijaršiji nekoliko vladika označi kao svoje protivnike, među kojima sam bio i sam. On je tom prilikom, osim s episkopom Joanikijem, raspravljao nešto malo s mitropolitom crnogorsko-primorskim Amfilohijem i sa mnom.
      Kada su poslije tog susreta Nikola Selaković i predsjednik Vučić javno počeli da tumače šta se dešavalo na pomenutom sastanku, odlučio sam da se oglasim i ja i otvoreno kažem da tokom tog susreta ništa novo nije rečeno, niti predstavljeno. Nakon toga je započela medijska hajka na vladiku Teodosija i mene, koji smo čitav mjesec razvlačeni po naslovnicama žute štampe. Nisam se mnogo uzrujavao zbog toga, jer znam iz ranijeg iskustva kako to funkcioniše.
      Na mene takvi napisi nemaju uticaja, ali vjerovatno imaju na glasače u Srbiji. Režiser kojeg veoma volim i cijenim, Andrej Tarkovski, zapazio je jednom prilikom da u naše vrijeme ljudi neće biti razapinjani na krst, nego u novinama, u medijima, te da svi oni koji pokušavaju da govore istinu moraju biti spremni na taj krst.
      Da li, naročito posle ovih zbivanja, mislite da bi odnos države i Crkve trebalo zakonski urediti na potpuno novim osnovama? Ranije ste to tražili? – U kontekstu pomenutog događaja, smatram da je došlo krajnje vrijeme da napravimo nove osnove za odnose države i Crkve, što je trebalo uraditi još devedesetih godina prošlog vijeka. Važno je da Crkva i država budu odvojene, tačnije, da se zakonski utvrdi kako i jedna i druga strana treba da se ponašaju i koje su im nadležnosti. Nije moguće poreći istorijsku ulogu Crkve u izgradnji državnog i nacionalnog identiteta srpskog naroda, ali Crkva ne može da se svede na to, niti je to njena jedina uloga, jer bi na taj način ona prestala da bude Crkva. Crkva, između ostalog, treba da bude korektiv, treba da ima proročki glas, što znači da treba da ukazuje na društvene i sve ostale anomalije, koliko god to bilo bolno i za nju i za državu. Stiče se utisak da je, nasuprot tome, sada sve svedeno na nastojanje da se po svaku cijenu uspostavi harmonija u odnosima Crkve i države, ali da se ta harmonija svede u prvom redu na princip „ne diramo vas, ne dirajte nas“, a to nipošto nije odnos koji donosi dobre plodove. Plodotvoran odnos bi podrazumijevao da država može korigovati Crkvu, ukazujući joj na njena zemaljska zastranjenja i poštovanje pozitivnih zakona koji važe za sve, a da istovremeno Crkva može korigovati državu podsjećajući je, pored ostalog, da njeni glavni predstavnici nisu iznad zakona koje su sami donijeli. Ako ne postoji ovakav uzajamni odnos, onda je posrijedi totalitarizam.
      Mnogo puta ste pitani o Vučiću, davali ste različite odgovore, pisali ste na tu temu… Kako biste okarakterisali njega i period njegove vladavine? – Da ne bi bilo nesporazuma, odmah na početku ću reći da nemam ništa lično protiv Aleksandra Vučića. Međutim, nikad nisam bio u saglasnosti s ideologijom koju je zastupao 90-ih, kao ni s ovom koju zastupa sada. Prije svega zato što se zalažem za demokratiju u kojoj je moguće imati drugačija mišljenja i iznositi različite stavove, naročito one koji su oprečni stavovima vlasti, a da zbog toga ne trpite posljedice. Drugim riječima, smatram da je sloboda veoma važna, to jest važno je pravo onog drugog da govori i da razmišlja, a da pritom zbog toga ne bude kažnjen. A ako pak onaj drugi ima dobre argumente, onda sloboda koju pominjem podrazumijeva i to da se ti argumenti uvažavaju. Stoga sadašnje stanje u Srbiji doživljavam kao veliku krizu u kojoj dolazi do konstantnog urušavanja države, i to na različitim nivoima, čak i na ekonomskom, iako se uporno tvrdi da ekonomija cvjeta. Uprkos takvim izjavama, ne primjećujem da život ljudi u Srbiji napreduje nabolje. Ono što me najviše zabrinjava jeste to što toliko građana napušta zemlju, i to vrijedni i sposobni ljudi, uz to nerijetko i istinske patriote. Oni koji su već podigli djecu, koji su cijeli život ulagali u tu zemlju i imali namjeru da u njoj ostanu – sada, u zrelim godinama, kada već zalaze u treće doba, pakuju kofere i odlaze u inostranstvo. Ne može me niko ubijediti da je nekome drago da se zaputi u neizvjesnost, u nepoznato, i da život započne od nule. Nedavno sam čuo jedno razmišljanje koje mi se učinilo veoma smislenim. Naime, jedan čovjek iz Hanovera mi je rekao kako su „nekada ljudi išli trbuhom za kruhom, a sada idu razumom za dostojanstvom“. Ova rečenica udara tamo gdje je najbolnije i podstiče nas na razmišljanje, a naročito bi trebalo da aktuelnu vlast i njenu opoziciju podstakne na promišljanje o razlozima migracije i tome kako ih je moguće zaustaviti.
      Spomenuli ste upravo opoziciju u Srbiji. Vaš kritički stav prema vlastima jasan je i argumentovan, možete li nam, međutim, nešto više reći o tome kako ocenjujete delovanje opozicije? – Pomenuo bih suvisle riječi jednog svog poznanika, iskusnog gospodina od 90 godina, a koji je proveo čitav svoj život u Londonu i Ženevi, baveći se ozbiljnim poslovima. Kada sam nedavno razgovarao s njim, bio je u bolesničkoj postelji. Otvorio mi je oči jednom rečenicom kojom bih sada i sam htio da otvorim oči vođama opozicije, među kojima ima i onih koje lično poznajem. Ta rečenica glasi: „Lošu vlast na tom mjestu uvijek drži loša opozicija“. Naravno, udio odgovornosti koji snosi opozicija za loše stanje u državi nije isti kao onaj koji snosi vlast, ali svakako jeste znatan. S tom činjenicom, uistinu, moramo da se suočimo. Opozicija, naime, ne može biti bilo kakva – na primjer, opozicija puna kalkulacija ili opozicija koja ne zna šta hoće. Ne može biti dobra ona opozicija koja čeka da Vučić nešto potpiše u vezi s Kosovom, pa da na tome temelji svoj trijumf. Opozicija mora da bude beskompromisna, iskrena, takva da građani Srbije mogu da kažu: „Ovi ljudi će nam pružiti slobodu i dostojanstvo“. Ne smijemo takođe zaboraviti ni to da uloga nas kao hrišćana nije da nekog srušimo, nego da budemo spremni da se žrtvujemo, te da naša žrtva otkrije prevaru i falsifikat. Slabost srbijanske opozicije leži upravo u nedostatku pomenutih kvaliteta. Opoziciji ne smije da bude cilj da sruši vlast, a potom da radi to isto što je radila prethodna vlast – opoziciji treba da bude cilj da smijeni jedan sistem kako bi uspostavila zajednicu u kojoj svaki čovjek ima pravo na dostojanstvo i slobodu mišljenja. Vjerujem da u opoziciji ima ljudi koji su u stanju to da učine.
      Treba, isto tako, iskreno priznati da ne možemo reći da Aleksandar Vučić nije sposoban čovjek, da je neko ko nije radio na sebi. Ali ne možemo reći, između ostalog, ni to da on ne razapinje ljude po medijima na bezobziran način. Za mene, kao episkopa u NJemačkoj, to možda i nije toliko važno. Ali za nekoga ko je episkop u Beogradu, u Šumadiji, u Kraljevu, u Valjevu, to bi i te kako trebalo da bude važno.
      Zašto je neophodan ekumenski dijalog? Jedna od najznačajnijih činjenica koje se tiču Crkve 20. vijeka je ekumenski pokret. NJegov značaj se ogleda u tome što su u njega sada aktivno uključene sve hrišćanske Crkve kako bi prevladale podjele prošlosti i ponovo uspostavile jedinstvo hrišćanske Crkve. Svidjelo se to nama ili ne, u ekumenskom pokretu prednjačili su protestanti (već od početka 19. vijeka). U Katoličkoj crkvi ekumenizam je polako sazrijevao da bi se svom silinom projavio poslije Drugog vatikanskog sabora. Kod pravoslavnih to ide najsporije, ali zahvaljujući izuzetnim naporima nekih istaknutih teologa i pastira Crkve (da pomenem samo oca Georgija Florovskog i vladiku Nikolaja) i mi polako hvatamo korak sa drugim Crkvama.
      I dok se prva generacija pravoslavnih teologa i jeraraha sa puno entuzijazma angažovali u ekumenskom pokretu, njihovi nastavljači nemaju više njihovog žara. Oni odnose sa nepravoslavnima održavaju uglavnom mehanički i bez istinske želje da razumiju sagovornike i njihove argumente, držeći da je Božija milost izlivena samo na njih i da sa ostalima mogu imati odnos jedino ako se svi drugi saobraze njihovim rasudama i pred-rasudama.
      Ne pretendujemo da tačno znamo kojim putem treba da ide ekumenski dijalog, ali se slažemo sa Kongarom kojim putevima ne smije da ide: 1) putem povratka svih u okrilje Pravoslavne (Kongar bi rekao Katoličke) crkve, i 2) odgađanjem jedinstva među hrišćanima do eshatona (izgovarajući se da će eventualno jedinstvo hrišćana biti čudo koje će Bog učiniti na svršetku vremena). Prvi put je put isključivosti i integrizma, a drugi put je bjekstvo od istorijskog zadatka i projava ekumenskog pesimizma i vječnog odlaganja pod poznatim izgovorom da baš „sada nije vrijeme“.
      Dakle, ekumenskog dijaloga mora biti ako smo kao pravoslavni hrišćani uopšte odgovorni ne samo za sebe nego i za druge. Naravno, ključno pitanje ostaje: do koje granice zajedništvo može podnijeti različitost. Ali upravo zato potreban je iskren i odgovoran dijalog, prije svega sa katolicima ali i sa ostalim hrišćanima, a ne stav umišljenosti i snishodljivog ophođenja prema svima koji nisu pravoslavni.
      No, ako se odustajanje od dijaloga ili fingiranje dijaloga bez iskrenog i bratskog pristupa pravda strahom od antiekumenista koji bi mogli izazvati eventualni raskol, onda se čovjek pita da li je moguće da se ovakvi argumenti ozbiljno zastupaju. Da li je moguće odustati od borbe za uspostavljanje ponovnog jedinstva Hristove crkve zbog toga što bi neki ostrašćeni fanatici (a ostrastio ih je neodgovorni pristup naše Crkve prema tom pitanju) mogli da se pobune protiv toga? Ili da čak istupe iz Crkve koja traga za jedinstvom.
      Na ta retorička pitanja dovoljno je odgovoriti samo ovo: da su drevni oci Crkve (na koje se tako često pozivamo, a tako malo ugledamo) na način današnjih zastrašenih jeraraha prilazili problemima sa kojima su bili suočeni, oni ni jedan jedini ne bi riješili. Da su oci odustajali od suočavanja sa izazovima svoga vremena (kao što je izazov našeg vremena ekumenizam) zato što se to ponekim ostrašćenim fanaticima nije činilo prihvatljivim, ne samo što bi postupili nezrelo i neodgovorno, nego istorija Crkve ne bi ni postojala. Svaki njen novi korak bio bi onemogućen strahom od terora crkvenih ekstremista koji u svim vremenima kao korov pokušavaju da uguše plemenite biljke u crkvenoj bašti.
      Ako ove uprkos njima ipak uspijevaju, to je zato što su oci Crkve povlačili hrabre i odlučne poteze a nisu se skrivali i bježali od onih kojima je jedinstvo Crkve Hristove toliko mrsko da ne štede truda da ga na svaki način spriječe.
      Što se tiče nas čije eparhije zahvataju i prostore koji nisu tradicionalno pravoslavni, ali na kojima i pravoslavni žive kao manjina, nama je kristalno jasno da je dijalog sa nepravoslavnima ne samo poželjan, nego i nužan.
      Da bi živjeli normalnim životom, pravoslavni i u sredinama u kojima su manjina moraju biti integrisani u društvo u kojem se nalaze, a da bi se ta integracija odvijala na dostojanstven način, paralelno sa njom mora se odvijati i dijalog crkava (npr. pravoslavne i katoličke) koji će, što više odmiče, i jednoj i drugoj strani pokazivati da među njima ima neuporedivo više sličnosti nego razlika i još manje suprotnosti i isključivosti, a time i manje razloga za netrpeljivost i neprijateljstvo.
      Odustajanje od iskrenog i odgovornog dijaloga u takvim (a po mom mišljenju i u svim drugim) sredinama, značilo bi prepustiti sopstvene vjernike predrasudama onog drugog (ali i njihovim vjerskim fanaticima – jer od njih nijedna Crkva nažalost nije slobodna). A od tog drugog, kao manjinska zajednica, pravoslavni u tim sredinama na kraju krajeva egzistencijalno zavise.
      Zato mi, kako iz teoloških uvjerenja, tako i iz pastirskog odgovornog staranja, nećemo odustati od trezvenog dijaloga sa katolicima i drugim hrišćanima u nadi da će nas na tom putu uvijek rukovoditi Božija milost i njegovo bezgranično čovjekoljublje koje sve ljude dobre volje podjednako grli i miluje.

       
    • Од Volim_Sina_Bozjeg,
      https://www.standard.rs/2019/10/10/tramp-cestitao-800-godina-autokefalnosti-spc/

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...