Jump to content
Милан Ракић

Vladika Grigorije: Vučiću, ko si ti? Svako jutro ću pred ogledalom reći da se ne slažem s tobom

Оцени ову тему

Recommended Posts

Mislim na ovu vlast... Ljudi vide da neko laže, čini nasilje, i vide da je situacija strašna. Evo primera: Ja sam prošlog Uskrsa pozvan, bili su protesti, i ja sam podržao proteste. I odmah sam dobio "ti se stavljaš na stranu..."...

xF9k9lLaHR0cDovL29jZG4uZXUvaW1hZ2VzL3B1b

Bezakonje je na delu, ljudi su u strahu, ne daju da različito mislimo, sramota je i glupost hvaliti se da si imao 96 odsto glasova na izborima na KiM - kaže vladika Grigorije, episkop diseldorfski i cele Nemačke, koji ističe da podržava proteste protiv vlasti.

Pored Grigorija, gosti najnovijeg izdanja Utiska nedelje bili su još urednik "Nedeljnika" Veljko Lalić i Vukašin Milićević, docent na Bogoslovskom fakultetu. Grigorije, svetovno Mladen Durić, u emisiji Olje Bećković na televiziji Nova S promovisao je i svoju knjigu "Gledajmo se u oči".

- Još uvek verujem u gledanje u oči, naročito stojeći ispred neke ikone, tada sam posmatran. Baveći se teologijom, zaista saznajem da oči drugoga jesu ogledalo u kojem se ogledam i u tim očima stoje i oči drugoga sa velikim D. Ovo je istovetno i sa rečima koje izgovaramo, zaista je važna svaka izgovorena reč. Izgovorene reči su samo ono što je u našem srcu, jezik je rizničar, a dobar čovek iz riznice iznosi dobro, a zao iz riznice iznosi zlo. Mnogi primećuju da i danas možemo i iz očiju videti zlobu i mržnju. Svaka reč izgrađuje i nas i onoga kome upućujemo, kao i što može da rani i ubije - kaže Grigorije..

A kada otvorimo oči...

- Ovo je posledica našeg držanja očiju zatvorenih i našeg puštanja da se laž rascveta. Laž je samo početak, završetak je nasilje. Imamo onu "ko laže taj krade, ko krade taj ubija". Kad je počelo da se toliko laže i kad je prestalo da se govori "daj ne laži? Ili prestani da lažeš"? Shvatio sam da je to u isto vreme kada su trojica počeli da tuku jednog, kad više nije bilo ravnopravne borbe. I kad je počelo da se zbiva da čoveka na zemlji šutiraju nogama. Taj na zemlji je prevaren, slagan. Ovo sada je posledica i vrhunac tog našeg neodgovornog zatvaranja očiju, mi smo zatvorili oči da bismo pobegli od odgovornosti. Mislim na ovu vlast... Ljudi vide da neko laže, čini nasilje, i vide da je situacija strašna. Evo primera: Ja sam prošlog Uskrsa pozvan, bili su protesti, i ja sam podržao proteste. I odmah sam dobio "ti se stavljaš na stranu...". Ne, taj protest je nastao zato što je čovek udaren štanglom u potiljak. I zato su morali protesti. A ljudi su vrlo brzo zaboravili što su na protestima. Ovo je neodgovorno ponašanje u samom početku, kad su lagali, što nismo rekli nemoj da lažeš. A protiv nasilja moramo na najmudriji mogući način i protestujući. 

O ordenu Svetog Save koji je nedavno od SPC dobio Aleksandar Vučić, Grigorije je istakao:

- Javni susreti crkve i države nisu imali nšta suštinskog, sve je bila fasada. Venčanje, krunisanje, ordenje je postalo važnije od osam vekova trajanja crkve. A to govori o jednoj strani: Mi smo došli u fazu kad niko ne sme biti različit, drugačiji, što je nešto sasvim suprotno svetu. Svaki čovek je različit i to ne smemo potirati. Ko hoće da pokrije to svojom ličnošću on nas u stvari deli. Nemojte da unosimo podele. Ne smeš imati drugačije mišljenje? Kada su došli u maju Vučić i Dodik na sastanak on je pričao sve ono što svaki dan priča na televiziji. I onda neka mala primedba potpuno sve isključuje iz kolovoza, voz ispada. Neko je rekao nešto što nije u saglasnosti sa nekim. Amfilohije kaže "imamo svoje mišljenje". I onda je usledio princip po kom ne smeš biti drugačiji, a to je strašno opasno i sve nas stavlja "kao petorica su bila protiv mene"... Ko si ti, pa svako jutro ću da ustenem i pred ogledalom ću da kažem ne slažem se s tobom. Svako treba da kaže ujutru ja sam ja, hoću da budem čovek, ličnost, a ne sluga, podanik. Ljudi, oslobodite se straha. 

O gušenju slobode prava...

"Nemam strah, moramo da razgovaramo sa ljudima, da ih oslobađamo. Najvažnije je da budu slobodni i da gledaju jedan drugog, da se pazimo, a ne da se gazimo. I to treba da radi crkva. Sloboda nema nikakvu alternativu, moraš biti slobodan da bi bio čovek."

- Ovde nemamao samo rušenje autonomije jedne ličnosti, već i rušenje svakog zakona, pravila, ustava. Živimo u ustavnom haosu. Ustav SPC je prekršen bezbroj puta i to samo pod izgovorom: Moraš da slušaš, jer ako nisi pokoran sluga moram da te sklonim. Bezakonje na delu je tu.

Vladika Maksim se našao skoro na tapetu SPC jer je protivnik sadašnje vlasti.

- Vladika Maksim je redovni profesor, govori pet jezika, sam kuva, sam živi, nema strasti, dvorove, palate, i kao retko ko izvršava sve obaveze. I odjednom je problem Maksim, mi smo problem jer hoćemo da budemo slobodni. I pozivamo na slobodu svake ličnosti. Ne tvrdeći da je naše mišljenje apsolutno tačno, samo tražimo različitost. Preliva se mentalitet, vode glavnu ulogu ljudi koji ne mogu da podnesu da mislimo drugačije - naglasio je Grigorije.

Imamo li rešenja za situaciju u kojoj smo.

- Nemam strah, moramo da razgovaramo sa ljudima, da ih oslobađamo. Najvažnije je da budu slobodni i da gledaju jedan drugog, da se pazimo, a ne da se gazimo. I to treba da radi crkva. Sloboda nema nikakvu alternativu, moraš biti slobodan da bi bio čovek.

O knjizi "Gledajmo se u oči".

- Tekst da otvorimo oči sam napisao tri dana pred ubistvo Olivera Ivanovića. Teraju nas da držimo još zatvorene oči jer prolaze kamioni sa oružjem, cigaretama, drogom, nema granica, i to traje godinama. Dolazio je jednom Nebojša Čović kod mene, napao sam ih zbog šverca, dok se narod pati. Jovan Dučić je rekao "podliče se pazar svršiti u mraku", narod služi za potkusurivanje a on to ne želi. Oliver je hteo pomirenje, da živi sa Albancima, pozivao je da otvorimo oči, da vodimo brigu o Albancima, i ubijen je s leđa. Ubijen je čovek koji je imao ulogu lava koji štiti taj narod. Ubijen je da bi hijene pojele sve što može da se pojede.

Izgovorene reči su samo ono što je u našem srcu, jezik je rizničar, a dobar čovek iz riznice iznosi dobro, a zao iz riznice iznosi zlo. Mnogi primećuju da i danas možemo i iz očiju videti zlobu i mržnju. Svaka reč izgrađuje i nas i onoga kome upućujemo, kao i što može da rani i ubije

Rezultati izbora na KiM i 96 osto glasova za Vučića su imali poseban komentar Grigorija

- Nisam slep. Hvaliti se u 21. veku sa preko 90 odsto glasova je najblaže rečeno glupost i sramota. Tako ja razgovaram s onim koji mi kaže da otvorim oči. Kod mene u Ljubinju jedan kad je rekao drugom: "Na koji način ste došli do 96 odsto glasova", dobio je odgovor: "Nismo dobili, kupili smo". E, tu je kraj demokratije, i to više nema veze sa bilo čim. Treba biti glup pa se hvaliti tim rezultatom.

Na kraju umesto zaključka.

- Kad god dođem ovde vidim žeđ za dobrom. Ko želi knjigu ne želi nasilje. I ko želi da čuje reč, ne želi zlo. Ovde, vidim, narod želi dobro. Pazite na svoju savest, bilo da ste profesor, lekar, apotekar, radnik, policajac, novinar, vladika, važnija je od svega. Postoji slepoća, niko nikog ne vidi, moraš da budeš čovek da gledaš kad neko drugi strada, a ne samo ti. Glupost je defekt ljudskosti, a ne intelekta. E taj sudija Majić je čovek, vodi se haranga protiv čoveka i to nam ne da da uspostavimo pravnu državu. On je imao savesti i zato strada. Uzbunjivač Obradović je u kućnom pritvotu i moramo da ga branimo svim svojim bićem. Patrijarh Pavle je rekao: Za čoveka koji ne veruje u Boga ne možemo sa sigurnošću reći da je budala, a onaj ko veruje u svašta, za njega to možemo reći sa sigurnošću - završio je Grigorije.

buka-logo.png

Share this post


Link to post
Share on other sites

Владика Григорије у „Утиску недеље“: Додела ордена Вучићу је једна стравична грешка која не поштује величину 800-годишњег јубилеја СПЦ

PDF Штампа Ел. пошта
понедељак, 28. октобар 2019.

Eпископ Дизелдорфа и Немачке Григорије изјавио је у Утиску недеље на ТВ Нова С да је додела ордена председнику Србије Александру Вучићу на прослави 800 година самосталности Српске православне цркве грешка која не поштује величину тог јубилеја.

Episkop-Grigorije.jpg

"На пример имате у цркви занимљив, али добар обичај да за Божић, Ускрс и велике празнике не може бити венчања, зато што би или венчање или Ускрс било важније. Или би венчање потиснуло тако велик празник или би празник прогутао један тако важан догађај венчања за неке људе. Тако ми се учинило да је и то (додела ордена) једна стравична грешка која не поштује величину тог 800-годишњег јубилеја и сад одједном ту је једно орденовање које је постало важније од осам векова трајања српске цркве у каквим све околностима и приликама", рекао је епископ.

„Ово што живимо је последица и врхунац неодговорног затварања очију“, сматра Григорије.

Према његовом мишљењу, проблем је почео оног тренутка, у самом зачетку, када смо онима за које видимо да лажу или чине насиље престали да скрећемо пажњу на то и говоримо о томе.

Када је престало да се говори немој да лажеш, онда смо дошли до насиља, а насиље је оно против чега се треба борити на најмудруији могући начин. Не насиљем, али протестујући против насиља“, рекао је Григорије.

Владика је испричао и да му је прошлог Ускрса стигао позив у вези са протестима за које је рекао да их подржава, а који су, како је подсетио, почели због тога што је неко ударио човека штанглом у потиљак.

„За мене, као некога се сећа јама у Херцеговини, тај урадац у потиљак, то је нешто најстрашније било, ма ко да је тај човек био, морали су бити протести“, сматра Григорије и додаје да се не ставља ни ничију страну.

Он је оценио да то само говори да смо дошли у фазу када нико не сме бити различит и другачији, што је савим супротно природи онога што је данас свет достигао.

"Ми морамо да чувамо различитости и не смемо их потрети нипошто. Ко хоће да потре различитост и све покрије својом личношћу, ма ко он био он уствари прави поделе. То је мој став, немојте да уносимо поделе", рекао је Григорије.

Говорећи о састанку владика и патријарха Иринеја са председником Србије Вучићем и чланом председништва БиХ Милорадом Додиком у мају ове године, он је рекао да је кренуо "колапс" када је један од владика изнео своје мишљење које је било другачије. "Нека мала примебда потпуно искључује све из колосека, јер је неко нешто рекао што није у сагласности и то што је овај старац (владика) рекао извините па ми имамо своје мишљење и ту већ креће колапс", рекао је Григорије.

Он је истакао да је принцип по коме не смеш бити другачији и различит страшно опасан.

Он се осврнуо на и на Вучићеву констатцију након Сабора Српске православне цркве који је одржан у мају, а којем је председник Србије присуствовао, да су се тамо нашла петорица против њега и да он зна која су то петорица. Поводом тих навода он је рекао да се тога не плаши. "Ја знам ко су, јака ствар. Ко си ти сада да се ја штрецам и плашим што ти знаш ко сам ја. Свако јутро ћу устати и рећи ја се не слажем са тобом. А то значи да сваки човек треба и мора да каже ја сам ја нисам слаба овца на коју вук има право. Ја хоћу да будем човек и личност и као такав хоћу да изграђујем заједницу, а не као поданик и слуга, не као небиће већ као биће, име, као Григорије. То је став који ја заступам то је оно што треба да се догоди овде", рекао је епископ.

Казао је да, када га питају која је страна, он каже да није ниједна. "Ја сам ја, никоја страна нисам и хоћу да ти будеш ти и да као такав ту будеш заједно самном", рекао је епископ.

Доцент богословског факултета Вукашин Милићевић истакао је да је најопаснија ствар енергија која се троши на самообмањивање и лагање у очи, а која би могла много корисније да буде утрошена.

Он се осврнуо и на питање корупције, које је оценио као системнски проблем и додао да се то решава променом система. Уредник „Недељника“ Вељко Лалић је стање у Србији описао синтагмом „па шта“.

„Па шта он не мора да има диплому, какав докторат?“, наводи Лалић као пример. Он је, навео и да је реч о ауторитарном режиму у којем влада култ личности и популизам.

(Бета, Фонет)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Episkop Grigorije: Nemojte da unosimo podele

Episkop dizeldorfski i cele Nemačke Grigorije ocenio je večeras da je Srbija stigla u fazu kada niko ne sme biti različit i drugačiji i da je to opasno i suprotno prirodi onoga što je svet danas dostigao na hrišćanskim temeljima.

15Piše: FoNet27. oktobra 2019. 23.44
  Istinomer  
vladika-grigorije-wikipedia-a%C5%A1habadEpiskop Grigorije Foto: Wikiperdia/Ašhabad
 
 

„Svako ko želi da potre različitost, da pokrije sve svojom ličnošću, on pravi podele. Nemojte da unosimo podele“, poručio je Grigorije u emisiji Utisak nedelje na televiziji Nova S.

On se osvrnuo na i na Vučićevu konstatciju nakon Sabora Srpske pravoslavne crkve koji je održan u maju, a kojem je predsednik Srbije prisustvovao, da su se tamo našla petorica protiv njega i da on zna koja su to petorica.

„Jaka stvar, ko si ti da se ja štrecam i plašim zato što ti znaš ko sam ja. Svaki dan, svako jutro ću ustati i reći ne slažem se“, rekao je Grigorije i dodao da svaki čovek treba sebi da kaže ja nisam slaba ovca na koju vuk ima pravo.

„Ja hoću da budem ličnost, kao takav da izgrađujem ovo društvo, a na kao podanik, kao nebiće“, istakao je Grigorije i dodao da on nije ni na čijoj strani – „ja sam ja“.

Osvrnuvši se na Orden Svetog Save koji je Srpska pravoslavna crkva dodelila predsedniku Srbije, on je ocenio da je „ordenovanje“ postalo važnije od osam vekova postojanja Crkve.

„Ovo što živimo je posledica i vrhunac neodgovornog zatvaranja očiju“, smatra Grigorije.

Prema njegovom mišljenju, problem je počeo onog trenutka, u samom začetku, kada smo onima za koje vidimo da lažu ili čine nasilje prestali da skrećemo pažnju na to i govorimo o tome.

Kada je prestalo da se govori nemoj da lažeš, onda smo došli do nasilja, a nasilje je ono protiv čega se treba boriti na najmudruiji mogući način. Ne nasiljem, ali protestujući protiv nasilja“, rekao je Grigorije.

Vladika je ispričao i da mu je prošlog Uskrsa stigao poziv u vezi sa protestima za koje je rekao da ih podržava, a koji su, kako je podsetio, počeli zbog toga što je neko udario čoveka štanglom u potiljak.

„Za mene, kao nekoga se seća jama u Hercegovini, taj uradac u potiljak, to je nešto najstrašnije bilo, ma ko da je taj čovek bio, morali su biti protesti“, smatra Grigorije i dodaje da se ne stavlja ni ničiju stranu.

Docent bogoslovskog fakulteta Vukašin Milićević istakao je da je najopsnija stvar energija koja se troši na samoobmanjivanje i laganje u oči, a koja bi mogla mnogo korisnije da bude utrošena.

On se osvrnuo i na pitanje korupcije, koje je ocenio kao sistemnski problem i dodao da se to rešava promenom sistema. Urednik „Nedeljnika“ Veljko Lalić je stanje u Srbiji opisao sintagmom „pa šta“.

„Pa šta on ne mora da ima diplomu, kakav doktorat?“, navodi Lalić kao primer. On je, naveo i da je reč o autoritarnom režimu u kojem vlada kult ličnosti i populizam.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Kazao je da, kada ga pitaju koja je strana, on kaže da nije nijedna.

"Ja sam ja, nikoja strana nisam i hoću da ti budeš ti i da kao takav tu budeš zajedno samnom", rekao je episkop.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Очекујем да гг. Дурић и гг. Васиљевић оснују политичку партију у којој ће објединити све комесаре новог светског поретка у мантијама, све комесаре новог светског поретка који нису успели да добију мантију и све комесаре новог светског поретка који никада нису желели мантију. У извршни одбор обавезно нека кооптирају Јелену Милић и Наташу Кандић, а прешједник ће несумњиво бити Србијанка Турајлић. Њу могу да кандидују и за матријарха.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 минута, farisejski.bukvojed рече

Очекујем да гг. Дурић и гг. Васиљевић оснују политичку партију у којој ће објединити све комесаре новог светског поретка у мантијама, све комесаре новог светског поретка који нису успели да добију мантију и све комесаре новог светског поретка који никада нису желели мантију. У извршни одбор обавезно нека кооптирају Јелену Милић и Наташу Кандић, а прешједник ће несумњиво бити Србијанка Турајлић. Њу могу да кандидују и за матријарха.

А тебе свакако за адвоката

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 6 минута, Милан Ракић рече

А тебе свакако за адвоката

Ако се договоримо око цене, нема друге препреке.

Могу да превазиђем гађење на слине, љиге, смрдибубе и уопште жута го*на за праву цену.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, farisejski.bukvojed рече

Ако се договоримо око цене, нема друге препреке.

Могу да превазиђем гађење на слине, љиге, смрдибубе и уопште жута го*на за праву цену.

А идеолошки правац? Или, ако је за паре - све може!? Где је ту интегритет?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Не знам о каквој различитости и слободи прича владика Григорије. Нека дође само на овај форум да види обрнуту ситуацију, где је велики проблем подржати Вучића а да не будеш ,,каменован''.

Пре свега и најмучније од свега је што на страни коју подржава Григорије, стоје такви људи и такве организације, укључујући и телевизију на којој је гостовао, за које може се рећи и врапци на грани знају да раде не против српских власти него против српске државе и српских интереса.

Зато је гађење у толикој мери неподношљиво, да превазилази све мане актуелне власти. Бити у колу са ликовима попут Ђиласа, Трајковићке и сличних, а трубити о очувању Косова и људских права, више је него дегутантно, а у случају Григорија потпуно понижавајуће.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 8 минута, Milan Nikolic рече

Не знам о каквој различитости и слободи прича владика Григорије. Нека дође само на овај форум да види обрнуту ситуацију, где је велики проблем подржати Вучића а да не будеш ,,каменован''.

Пре свега и најмучније од свега је што на страни коју подржава Григорије, стоје такви људи и такве организације, укључујући и телевизију на којој је гостовао, за које може се рећи и врапци на грани знају да раде не против српских власти него против српске државе и српских интереса.

Зато је гађење у толикој мери неподношљиво, да превазилази све мане актуелне власти. Бити у колу са ликовима попут Ђиласа, Трајковићке и сличних, а трубити о очувању Косова и људских права, више је него дегутантно, а у случају Григорија потпуно понижавајуће.

lebe mekani

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 9 минута, Milan Nikolic рече

Не знам о каквој различитости и слободи прича владика Григорије. Нека дође само на овај форум да види обрнуту ситуацију, где је велики проблем подржати Вучића а да не будеш ,,каменован''.

Пре свега и најмучније од свега је што на страни коју подржава Григорије, стоје такви људи и такве организације, укључујући и телевизију на којој је гостовао, за које може се рећи и врапци на грани знају да раде не против српских власти него против српске државе и српских интереса.

Зато је гађење у толикој мери неподношљиво, да превазилази све мане актуелне власти. Бити у колу са ликовима попут Ђиласа, Трајковићке и сличних, а трубити о очувању Косова и људских права, више је него дегутантно, а у случају Григорија потпуно понижавајуће.

Znaš kako, tebi kad neko dirne u Vučića, to ti je k'o muslimanima da dirne u Allaha. Tako da bi trebalo da tužiš vl. Grigorija za širenje međuverske mržnje. ;) 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 14 минута, Милан Ракић рече

А идеолошки правац? Или, ако је за паре - све може!? Где је ту интегритет?

Не знаш која је разлика између адвоката и пацова?

Постоје неке ствари које пацов ипак не би урадио.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Пре сат времена, Милан Ракић рече

Rezultati izbora na KiM i 96 osto glasova za Vučića su imali poseban komentar Grigorija

- Nisam slep. Hvaliti se u 21. veku sa preko 90 odsto glasova je najblaže rečeno glupost i sramota. Tako ja razgovaram s onim koji mi kaže da otvorim oči. Kod mene u Ljubinju jedan kad je rekao drugom: "Na koji način ste došli do 96 odsto glasova", dobio je odgovor: "Nismo dobili, kupili smo". E, tu je kraj demokratije, i to više nema veze sa bilo čim. Treba biti glup pa se hvaliti tim rezultatom.

Каква је манипулација од стране Григорија не бих знао како прокоментарисати.

Иначе, скоро сваког који се страсно бори против Вучића најмања је брига за Косово. У кругу Цркве, сведок сам, у разговору са модерним теолозима, већ дуго времена је прича да је спрско само тамо где има Срба. А сада такви причају нешто за очување Косова. Мислим стварно. Нека им је просто.

Судбина Косова је свакако непредвидљива и оствариће се оно што су противници Срба најмање слутили.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, farisejski.bukvojed рече

Не знаш која је разлика између адвоката и пацова?

Постоје неке ствари које пацов ипак не би урадио.

U redu. Ne znam zaista. Zato i pitam. Hvala

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      "NEMA VEZE ŠTO MI JE KOSA OPALA, BIĆU JA PONOVO ZLATOKOSA" Reči malene Helene koja se bori protiv opake bolesti i njene majke DIRNUĆE VAS U SRCE
          FOTO: PRIVATNA ARHIVA
      "Nema veze što mi je kosa opala, porašće, pa ću ponovo biti zlatokosa". Ovo je mala heroina Helena Gavan (4) iz Foče, koja je u svojoj borbi protiv opake bolesti ujedinila Srbiju i BiH, rekla mami nakon prve hemioterapije u Parizu, nakon što je munjevitom akcijom dobrih ljudi ove dve zemlje prikupljen novac za njeno lečenje.
        Pred njom je danas druga terapija, a narednih šest meseci sledi teška borba, za koju su Helenini roditelji sigurni da će izaći kao pobednik.
        - I ne pomišljam da bi moglo da bude drugačije. Ovu bitku dobijamo! - reči su Katarine Gavran koja već mesec dana, zajedno sa suprugom Radovanom, bdi nad svojom zlatokosom ćerkicom u bolničkoj sobi u Parizu, gde se mala Helena nalazi na lečenju.
        FOTO: PRIVATNA ARHIVA Helena Gavran i njena mama Katarina
      Sa nepune četiri godine, Helena Gavran iz Foče trenutno bije najvažniju i najtežu životnu bitku. A njenoj porodici život se preokrenuo ovog leta, kada je, do tada vesela, živahna i nasmejana devojčica počela svakodnevno da povraća, bude pospana, razdražljiva, ljuta, odbijala je da jede...
        Taj 17. avgust ova porodica zauvek će pamiti, na žalost, po lošim vestima - devojčici je dijagnostikovan hidrocefalus, a onda i maligni tumor na malom mozgu. Posle prvih operacija u Beogradu, ispostavilo se da je Heleni hitno potrebna pomoć za dalje lečenje u Francuskoj.
        FOTO: PRIVATNA ARHIVA / RAS SRBIJA Ova riđokosa devojčica uvek je bila vesela, nasmejana i vrlo radoznala
      Munjevitom brzinom u Srbiji i BiH odjeknula je vest da je za Helenino lečenje na klinici "Gustav Rosi“ u Parizu neophodno 545.509,40 evra, te su udruženim snagama dobri ljudi iz ove dve zemlje uspeli da skupe novac i pomognu nastavak lečenja ove riđokose lepotice.
      Sa svojim roditeljima Helena je tako već gotovo mesec dana u Parizu, a nakon prve hemioterapije danas sledi nova. Njena mama Katarina Gavran smogla je snage da ispriča za "Blic" kako je mala Helena i kako izgleda njihova borba.
      Svakodnevne injekcije
        - Helena se sada dobro oseća. U početku joj je bila loša krvna slika, zbog čega je svaki dan morala da prima injekcije za leukocite kako bi nastavila sa terapijama. Zahvaljujući tim injekcijama krvna slika se brzo popravila. Poslednjih dana bolje jede, raspoloženija je, evo sad baš pakuje svoje stvari jer uskoro idemo u bolnicu. Ukoliko sve bude u redu danas bi trebalo da primi drugu hemioterapiju - ispričala je juč "Blic" Katarina.
        FOTO: PRIVATNA ARHIVA Helena je trenutno sa roditeljima u Parizu, uspešno je prebrodila prvu hemioterapiju i sledi joj još pet
      Majka ove riđokose lepotice svesna je da pred njima težak period, ali se ona i suprug trude da ne razmišljaju o tome šta dolazi, već da dan za danom prebrode.
      Dva meseca neće smeti da izađe iz sobe
      - Lekari su nam rekli da bi lečenje u Parizu trebalo da traje oko šest meseci. Na svaki 21 dan radi se nova hemioterapija, a Heleni je određeno šest takvih. Rekli su nam da će prve tri biti nešto blaže, dok je druga polovina znatno komplikovanija. To podrazumeva ostanak u bolnici, boravak u sterilnoj sobi pod maskom ceo dan i tako čitava dva meseca- priča nam ova hrabra majka i nastavlja:
          FOTO: PRIVATNA ARHIVA
      - Sigurno je da će to biti naročito težak period za nju, kao i za nas jer tada roditelji mogu samo preko dana da ostanu. Noću je zabranjeno zbog toga što maske moraju da se menjaju na svaka dva sata, te lekari ne dozvoljavaju da se rizikuje u slučaju da roditelj zaspi i ne promeni masku. Trudimo se da ne razmišljamo o tom periodu.
      Malena Helana, kako nam keža njena majka, nije svesna težine borbe koju trenutno vodi. Odlazak u bolnicu objasnili su joj rečima: "To je samo zbog virusa koji će brzo proći".
      - Svesna je ona da se nešto dešava, ali joj mi ne pričamo o kakvoj bolesti je reč. Svakodnevno me pita kada će da ide njenoj staroj kući, sve joj nedostaje, njene mlađe seke, baka, drugari... Mi kažemo uskoro i da će sve ovo brzo da prođe - navodi Krstina.
      Reči deteta od kojih ti kreću suze...
          FOTO: PRIVATNA ARHIVA Helena Gavran
      Nakon prve hemioterapije Heleni je opala kosa, ali je njena majka našla način da joj i to ne predstavi kao nešto strašno. "To je trenutno moderno u Parizu", priča joj majka, kako bi devojčica lakše podnela novonastalu situaciju.
      - Rekla je: "Nema veze, onda ću biti moderna. A ionako će kosa brzo da mi poraste pa ću opet biti zlatokosa". Ma ona je nestvarno hrabra, baš smo juče suprug i ja komentarisali koliko se promenila nakon ove nevolje koja nas je zadesila, toliko je sazrela iako ima malo godina - primećuje Katarina.
      Hrabrost je Helena očigledno nasledila od roditelja, koji se lavovski bore pred najvećim životnim iskušenjem, jer kako kažu, u ovoj situaciji nema izbora, samo borba.
        FOTO: PRIVATNA ARHIVA Osmeh je Helenino najjače oružje
      - Uvek smo mislili da su tako teške životne situacije daleko od nas. Znate ono, nema šansi da se to nama desi... Pre ovoga nismo ni znali šta smo sve spremni da podnesemo. Suprug je možda jači od mene, ali to je valjda normalno. Nema predaje i nema nazad. Borimo se svaki dan, i kao što je prošla prva terapija, tako će i druga, pa treća i sve do pobede! Kao što Heleni kažem: "Sve će ovo proći", to upravo svakodnevno govorim i sebi - iskrena je Helenina mama.
      Kad dobri ljudi postoje sve je neizmerno lakše
      Ona ističe da nisu verovali da će velika suma novca za Helenino lečenje biti skupljena, a još manje tolikom brzinom. Dobrih ljudi ima, kaže, a osim što im je neizmerno zahvalna na materijalnoj pomoći, naročito je dirne svaka poruka podrške koju kroz suze čita.
        FOTO: PRIVATNA ARHIVA Od rođenja njene nebo plave okice su njen zaštitni znak, kao i njena prelepa riđa kosica
      - Zaista ne postoji reč kojim bih mogla da izrazim zahvalnost svim dobrim ljudima iz Bosne i Hercegovine i Srbije koji su skupili novac za Helenu. Koristim priliku da se zahvalnim i svim divnim ljudima koji mi pišu putem društvenih mreža. Dnevno mi stigne više od 50 poruka i trudim se da svima odgovorim. Kada Helena zaspi, ja ih čitam i, verujte mi, suza suzu stiže - naglašava Katarina.
      Život u Parizu je skup, ona i suprug ne govore francuski jezik, a koliko ima dobrih ljudi govori i to što im je jedan čovek prepustio stan da u njemu borave dok su na lečenju, a koji se nalazi pet minuta od bolnice.
      - To nam neizmerno znači, jer ne znam kako bismo mogli drugačije da finansijski da izdržimo, s obzirom na to da ovde stan ne možete pronaći ispod 800 evra mesečno. Osim toga, neizmerno smo zahvalni i jednom našem mladiću koji ovde studira, a koji se ponudio da pomogne u komunikaciji sa bolnicom - navodi majka Katarina primere kako sve ima dobrih ljudi.
      Preostali novac biče preusmeren za lečenje druge dece
      Malo ljudi zna da mnoge kontrole, kao i injekcije za leukocite koje malena Helena dobija nisu uračunate u ukupan iznos treba da se uplati do kraja novembra. Roditelji se nadaju da će prikupljenim sredstvima moći da pokriju troškove, a sve što bude izvan toga biće preusmereno na drugu decu koja su bolesna.
      - Iz iskustva drugih roditelja čuli smo da se neretko na fakturu dodaju razni drugi troškovi. Nadam se da ćemo uspeti sve da uplatimo. Videla sam da i dalje pristižu poruke za Helenu na devizni račun fondacije. Hvala svima, još jednom, sve što preostane biće preusmereno na drugu decu. Takođe, saznala sam da su mnoge samostalne organizacije organizovale koncerte za Helenu, s obzirom na to da je novac prikljupljen i to ćemo preusmeriti na druge - kaže nam ova hrabra majka.Kako nam je rekla, trenutno se u istoj bolnici leči i malena Petra Đorđević, koja nakon prvog dela terapije koje je primila u Beogradu, nastavlja borbu sa malignim tumorom u Parizu.
      - Helena i Petra su postale najbolje drugarice. Prija im vreme koje zajedno provode, jer sa ostalom decom koja su na lečenju ne mogu da se druže zbog jezičke barijere. U bolnici organizuju predstave i zabavu za decu, ali Helena i Petra ne razumeju jezik pa im je to otežavajuća okolnost. Proteklih dana smo uz dozvolu lekara provodili vreme napolju u parku, sve ono što Helena inače voli i radi kod svoje kuće - kaže ona.
      Kao što je trenutno njihov jedini izbor ova borba, tako je i pobeda jedini njen ishod. Ni mi ne pomošljamo da može da bude drugačije.
    • Од Милан Ракић,
      Premda je najveći postkoncilski (a možda i najveći uopće) teolog prof. dr. fra Tomislav Janko Šagi-Bunić preminuo 21. srpnja 1999., Katolički bogoslovni fakultet Sveučilišta u Zagrebu, Hrvatska kapucinska provincija sv. Leopolda Bogdana Mandića i Kršćanska sadašnjost organizirali su znanstveni kolokvij “Sluga Riječi” u povodu 20. obljetnice njegove smrti tek prošle subote, 19. listopada, na KBF-u.

      Želio bih ponuditi jedno teološko promišljanje u čast mog pokojnog i časnog profesora Šagi-Bunića, a kao upozorenje na štetno djelovanje političkih i crkvenih grešnih struktura.
      Za neupućene kažimo da je prof. dr. Tomislav Janko Šagi-Bunić bio franjevac kapucin, doktor teologije, profesor patrologije i dogmatike na KBF-u te je postao središnja ličnost hrvatske znanstvene teologije. Bio je osobni teolog zagrebačkog nadbiskupa kardinala Franje Šepera na Drugom vatikanskom koncilu, supokretač i prvi glavni urednik teološkoga časopisa Svesci – Kršćanska sadašnjost, konzultor Tajništva za one koji ne vjeruju u Rimu, prvi tajnik Ekumenskoga vijeća Biskupske konferencije Jugoslavije, konzultor Tajništva za jedinstvo kršćana u Rimu, član Međunarodne teološke komisije pri Kongregaciji za nauk vjere u Rimu, suosnivač i prvi predsjednik Teološkoga kršćanskoga društva Kršćanska sadašnjost.
      Iako na glasu kao najizvrsniji teolog, bio je moj kolega jer je počesto pisao kolumne, članke i knjige za široko čitateljstvo, uvijek pazeći na visoku kvalitetu sadržaja. Povrh svega, bio je kršćanin koji nije samo nosio majicu s natpisom ”Mt 25,40”, već je živio što je propovijedao: ”Što god učiniste jednome od ove moje najmanje braće, meni učiniste” (rečeni biblijski stih).

       
      Teološki rad profesora Šagi-Bunića odgovarao je i još uvijek odgovara na sedam stvari koje sam do sada shvatio u svome životu (pa i zahvaljujući predavanjima Šagi-Bunića), a tiču se moga teološkog i publicističkog angažmana:
      1) moramo se utjeloviti u pravoj stvarnosti, u svijet žrtava i boriti se protiv tendencije, snažno prisutne u našim crkvama, da napustimo povijest, da od nje pobjegnemo, manje ili više suptilno;
      2) moramo održavati nadu u budućnost bez obzira na križni put kakav nam se čini da je naša povijest;
      3) trebamo djelovati pravedno, a ne samo govoriti o mogućnostima Kraljevstva Božjeg;
      4) moramo prozivati ugnjetavače pravde i razbijati robovlasničke strukture, strukture grijeha;
      5) moramo se prepustiti Duhu Svetomu;
      6) moramo izgrađivati krotkosti našega duha, siromaštvo i bratstvo svega stvorenog i
      7) moramo ustrajati u hodu bez obzira na sve moguće prepreke.
      Riječ ”teologija” dolazi od grčkog i znači ”govor o Bogu”. U teologiji, prema tom tumačenju, Bog dolazi do riječi. Stoga se onome koji se bavi teologijom postavlja dvostruko pitanje: a) Što to znači da Bog ”dolazi do riječi”, odnosno, kako čovjek dolazi do toga da govori o Bogu? b) Tko je i što je Bog, odnosno, što misli čovjek kada kaže Bog?
      Ova pitanja nisu postavljena samo da na njih odgovorimo (a odgovoriti treba tako da kao subjekt teologije postavimo i Boga i čovjeka), nego da pokažemo kako odnos Bog – čovjek doživljavamo kao odnos napetosti.
      Kada je određena kao govor o Bogu, kršćanska teologija polazi odatle da je sam Bog najprije progovorio i tijelom postao (Iv 1,14). Utjelovljenje Riječi, koja je sam Bog, povlači za sobom stalno novo prevođenje te Riječi u riječi govora ljudi. Ali, kako je mislio Karl Rahner, teologija mora uvoditi u misterij Boga da bi se dogodilo istinsko približavanje i otvaranje čovjeka. Dakle, pri prelasku od Božjeg govora na govor o Bogu obavezna je stalna povratna veza govora o Bogu na Božji govor.
      Bog nam se objavio u Isusu Kristu. Ova rečenica izražava ono što je svojstveno kršćanskom govoru o Bogu. Temeljno načelo kršćanske teologije je da ona mora govoriti o:
      Bogu: jer je On djelatni subjekt koji ima inicijativu u svojoj samo-objavi; Isusu Kristu (Isusu vjere): a ne samo o Isusu iz Nazaretha (povijesnom Isusu), jer kršćani dolaze do potpunog shvaćanja što znači Božja samo-objava kada se Isus kao Krist očituje kao uskrsli Spasitelj svijeta; nama: jer se Bog očitovao svakome ponaosob, ali i zajednici svih ljudi i trajno je prisutan u ”nama” kao mjestu djelovanja Duha Svetoga. Dakle, bavim se teologijom zato što je to moj način da upoznam Boga, da ga priopćim drugima, da u tom priopćavanju na djelu bude osloboditeljska uloga Boga te da, poslušan Bogu, On bude prepoznat kao onaj koji sjedinjava, okuplja, sabire, ujedinjuje i oslobađa.
      Kada se već želim baviti teologijom, postavljaju mi se sljedeća pitanja:
      a) Koja je teologija danas poželjna?
      b) Kojom bih se teologijom trebao baviti kako bih znao što bolje osluškivati i čitati znakove vremena?
      Hans Küng, jedan od onih stupova na kojima leži moje teologiziranje, kaže da se na ta pitanja odgovara s tri motrišta: on govori o etičkoj svijesti, o stilu i o programu teologije.
      Najprije, etička svijest teologije:  teologija mora biti autentična, a ne oportunistička ili konformistička. Dakle, ona mora biti spekulacija o vjeri koja traži i lojalno priopćava kršćansku istinu. Teologija mora biti slobodna, a ne autoritativna. To mora biti aktivnost koja neće biti ometana administrativnim mjerama ili sankcijama onih koji vladaju crkvama, jer joj je cilj priopćiti ono u što je uvjerena.
      Teologija mora biti kritična, a ne tradicionalistička, jer to mora biti znanost koja, budući da poštuje metodologiju, trpi svako kritično provjeravanje postulata, metoda i rezultata. Teologija mora biti ekumenska, a ne sektaška ili usko konfesionalna jer u drugoj teologiji mora vidjeti sugovornika, a ne neprijatelja, kako ad intra, unutar kršćanstva, tako ad extra, u susretu s drugim religijama.
      Zatim, teološki stil: Hans Küng predlaže deset zapovijedi teološkog rada:
      Teologija ne smije biti tajna aktivnost (samo za one koji vjeruju), nego mora biti dostupna i onima koji ne vjeruju. Teologija ne smije nagrađivati vjernike niti braniti klerikalni sistem, već tražiti istinu. Ideološki oponenti ne smiju biti ignorirani ili tretirani kao krivovjernici, nego se prema njima treba uspostaviti odnos kritične solidarnosti omogućujući što objektivniju diskusiju. Teologija mora biti interdisciplinarna aktivnost. Teologija i filozofija moraju biti, kao što su teologija i prirodne ili društvene znanosti, u kritičko-dijaloškome odnosu. Problemi prošlosti ne smiju imati prioritet pred problemima današnjice. Norma ne smije biti tradicija, bilo koja, nego primarna poruka Evanđelja, a Evanđelje treba biti proučavano kritično-povijesnom metodom. Koristiti treba jednostavan jezik, a ne skup biblijskih arhaizama ili helenističko-skolastičkih dogmatizama. Tražiti treba teoriju koju je moguće vjerovati i praksu koju je moguće živjeti, kako dogmatsku, tako etičku, kako u smislu osobne duhovnosti, tako u pogledu obnove dotrajalih institucija, posve tražeći slobodu pojedinca i oslobođenje u crkvama. Gajiti treba najveću moguću toleranciju i tražiti jedinstvo kršćanskog i ljudskog. Konačno, teološki program: teologija mora nastojati obuhvatiti cijelu Kristovu crkvu i vezati se za Evanđelje. Ona mora imati odgovornost prema povijesti, ali biti suvremena zato što vlastitima čini sve zahtjeve sadašnjice. Teologija treba biti Kristocentrična. Napokon, teologija treba biti doktrinarna, ali i pastoralna jer se bavi istinom, ali i životom.
      Zašto sam sve ovo napisao? Zato što, razmišljajući o teologu i o teologiji Šagi-Bunića osjećam stid kada vidim ponašanje članova hrvatskog episkopata. Nisu teolozi!
      Promatrajući servilnost hrvatskih (nad)biskupa koji brzim korakom dolaze u Banske dvore, gdje ih čekaju samo premijer i lider HDZ-a, predsjednik Sabora (HDZ-ovac) i neki ključni HDZ-ovski ministri (HNS-ovci niti su obaviješteni niti su pozvani!), imajući pak u vidu da ih je Plenković pozvao u dopisu od 10. listopada, a susret se dogodio već 15. listopada, premda nikakve hitnoće nije bilo nego su samo protokolarno časkali i međusobno se hvalili i veličali, valja reći da ni jedna kritika ne može imati smisla ili tražiti učinak ako kritičar nije sposoban refleksivno se vratiti bitnim pojmovima.
      Pozdravljajući prisutne u Banskim dvorima, predsjednik Hrvatske biskupske konferencije zadarski nadbiskup Želimir Puljić rekao da je Crkva ne može biti indiferentna kada je u pitanje čovjek i njegovo vječno spasenje (Apostolski nuncij mons. Giorgio Lingua teološki netočno u nastupnom govoru kaže da je čovjek spašen, a nije: on je otkupljen i ponuđeno mu je spasenje jer za spasenje je potreban i trajni čovjekov odgovor Bogu) te da ona proročkim glasom prokazuje nepravde, nasilja, zloupotrebe i druga zla ljudi.
      Nismo čuli glas episkopata pred stravičnim činom govora mržnje vukovarskog gradonačelnika Ivana Penave prema srpskoj manjini, nismo vidjeli da mons. Puljića posebno brine nasilje prema ženama koje mu se događa pred nosom, u njegovom Zadru, nisu se (nad)biskupi oglasili ni kada su sindikati u obrazovanju i zdravstvu zatražili pažnju i dostojanstvo za radnike i radnice koje predstavljaju!
      Vidimo samo to da su članovi HBK spremni hitati na Plenkovićev glas, kao kakva služinčad, i da ih više zanima državni novac nego muka hrvatskih građana.
      Zato, i nikako slučajno, izgovaram i ponavljam riječi koje je Tomislav Janko Šagi-Bunić pokušao urezati u crkveni govor i u teološki diskurs: ”Što god učiniste jednome od ove moje najmanje braće, meni učiniste”.
      Osim toga, Šagi-Bunić, potpuno sam siguran, ne bi plazio pred Plenkovićem.

       
    • Од александар живаљев,
      Portparol SPC negira medijske spekulacije o navodnom teškom zdravstvenom stanju patrijarha Irineja Vladika Irinej: Patrijarhovo zdravlje je odlično
      Zdravstveno stanje Njegove Svetosti Patrijarha je odlično, na žalost nekih krugova, ali na veliku radost vernika naše Crkve i ogromne većine pristojnih građana naše zemlje, kao i civilizovanih građana susednih zemalja.
      Piše: Jelena Tasić 19. oktobra 2019. 08.01      Foto: FoNet/ SPC On redovno i bez ikakvih teškoća vrši sveta bogosluženja i obavlja sve svoje redovne dužnosti. Kad god i gde god je potrebno, prisutan je i na raznim javnim manifestacijama, što je lako videti iz naših medija.
      Sledstveno, zlonamerno i zlurado pisanje nekih zagrebačkih, sarajevskih i beogradskih medija na tu temu je potpuno neistinito i proizvoljno – izjavio je Danas episkop bački Irinej (Bulović), član Svetog arhijerejskog sinoda i portparol SPC.
      Vladika Irinej smatra da je, iako je neprilično pričati o zdravstvenom stanju bilo koje ličnosti nakon što je ona prebolela bilo šta – od običnog gripa pa do neke opasne boljke, istinita vest, koja zatvara vrata sejanju svake smutnje, jedino opravdanje za njegov odgovor na pitanje Danasa o patrijarhovom zdravlju, jer je reč o javnoj ličnosti.
      Vest o ugroženom zdravlju poglavara SPC zbog teške maligne bolesti, kao i o mogućem scenariju borbe među srpskim vladikama za patrijarhovog naslednika na tronu Svetog Save najpre je stigla iz medija u Hrvatskoj i BiH, koji se pozivaju i na analize pojedinih ruskih medijskih krugova.
      Priče o navodno lošem patrijarhovom zdravstvenom stanju poslednjih dana šire i pojedini crkveni i politički krugovi u Srbiji. Sve vidnija neslaganja među srpskim arhijerejima, koja su kulminirala odlukom Svetog arhijerejskog sinoda da odlikuje najvećim crkvenim priznanjem predsednika Srbije Aleksandra Vučića, počinju da se posmatraju i kroz prizmu svepravoslavne krize izazvane sporom Carigrada i Moskve oko ukrajinskog crkvenog pitanja.
      Dok bosanski mediji tvrde da je mitropolit dabrobosanski Hrisostom (Jević) jedini član aktuelnog Sinoda SPC koji je bio protiv Vučićevog odlikovanja, jer navodno odbija da bude samo paravan u srpskoj „crkvenoj vladi“, kao i da pojedini arhijereji – pre svih vladika bački Irinej i mitropolit zagrebačko-ljubljanski Porfirije (Perić), stvaraju svoj „borački lobi u Saboru“, mediji u Crnoj Gori bave se posetom mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija (Radovića) Grčkoj.
      Prema njihovom pisanju, mitropolit Amfilohije ovog vikenda bi trebalo da bude gost svog pirejskog „kolege“ po činu Serafima (Mendzelopulosa), koji javno kritikuje prošlonedeljnu odluku grčkog Sinoda da prizna spornu „Pravoslavnu crkvu Ukrajine“.
      Pozivajući se na grčku štampu, crnogorski mediji odlazak mitropolita Amfilohija u Pirej ocenjuju kao pokušaj „Ruske pravoslavne crkve da izazove raskol među grčkim arhijerejima“.
      U Mitropoliji crnogorsko-primorskoj Danasu je nezvanično rečeno da mitropolit Amfilohije putuje u Grčku, a da su sve medijske spekulacije s tim u vezi besmislice.
      Crkveni izvori nezvanično tvrde da razlozi mitropolitovog putovanja nemaju veze sa Pirejom, odakle je poziv za posetu dobio mnogo pre odluke crkvene Atine da prizna novu crkvenu organizaciju u Kijevu, koju je uspostavila Carigradska patrijaršija uprkos protivljenju Ruske i drugih pravoslavnih crkvi.
      Sinod SPC u martu je doneo preporuku srpskim arhijerejima i sveštenicima da ne treba da služe da predstavnicima nove ukrajinske crkve i onima koji je priznaju
    • Од Милан Ракић,
      „Gledajmo se u oči“ – naslov je knjige vladike Grigorija (Durića) u izdanju Vukotić Media (priređivači Danijela Jelić I Milojko Božović). Knjiga je koncipirana tako što u prvom delu vladika Grigorije odgovara na brojna pitanja priređivača knjige dok su, u drugom delu autorski tekstovi i besede izgovorene u raznim prilikama samog vladike Grigorija. U dogovoru sa izdavačem Danas donosi dva odlomka iz ove knjige. Izbor I oprema teksta redakcijski. Knjiga se može poručiti na ekskluziv @vukoticmedia.rs ili telefonom 011/3348516, Hilandarska 32/3.
      U maju 2019. održan je Sabor Srpske pravoslavne crkve, na kojem se raspravljalo o Kosovu i Metohiji.

      Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je – na svoj zahtev ili poziv patrijarha Irineja i vas vladika, ostalo je pomalo nejasno – došao u Patrijaršiju i obratio vam se, kako je zvanično rečeno, želeći da vas upozna s trenutnim stanjem u vezi s pregovorima oko statusa Kosova. Šta je on tada rekao? Šta ste Vi njemu rekli? Da li je bilo teških reči? Da li je došlo do približavanja ili udaljavanja stavova između predsednika i vladika? – Još tokom susreta u Žiči, a koji je prethodio zasjedanju u Beogradu, pokušao sam da predočim patrijarhu da će dolazak predsjednika Vučića samo još više produbiti postojeće podjele u našem društvu, pa i u samom Saboru. A svaka nova podjela vodi ka još izraženijoj atrofiji demokratije. Mnogo episkopa je bilo protiv prijedloga da se sastanemo s predsjednikom na zvaničnom nivou, dok je, s druge strane, na tom susretu uporno insistirano uz obrazloženje da će nam predsjednik Vučić reći o Kosovu nešto što nismo čuli do tada, a što je veoma važno.
      Od početka sam sumnjao da ćemo čuti nešto novo, što se, na koncu, i pokazalo opravdanim. Bez saglasnosti Sabora, to jest bez glasanja, progurana je ideja da predsjednik ipak dođe. Međutim, ne na Sabor, nego pred nas, vladike, s kojima se sastao u jednoj prostoriji u Patrijaršiji.
      Predsjednik Vučić bio je sve vrijeme, blago rečeno, neprijatan prema vladici raško-prizrenskom Teodosiju, kojem je, između ostalog, zamjerao to što posjeduje kosovska dokumenta. Reagovao sam na predsjednikov prigovor, rekavši da pomenuta zamjerka uopšte nema smisla, dok je vladika Teodosije odgovorio da predsjednikovi poslanici sa Srpske liste takođe imaju kosovska lična dokumenta, a da ih on sam ima zato što mora da se kreće po Kosovu, dodavši i to da obaveza posjedovanja kosovskih dokumenata proističe iz Briselskog i drugih sporazuma, koje je potpisala vlast u Srbiji.
      Na kraju se ispostavilo da dolazak predsjednika Vučića uistinu nije urodio plodom, niti je rezultirao novim uvidima u vezi s Kosovom i Metohijom, ali je zato doprinio tome da predsjednik prilikom svoga boravka u Patrijaršiji nekoliko vladika označi kao svoje protivnike, među kojima sam bio i sam. On je tom prilikom, osim s episkopom Joanikijem, raspravljao nešto malo s mitropolitom crnogorsko-primorskim Amfilohijem i sa mnom.
      Kada su poslije tog susreta Nikola Selaković i predsjednik Vučić javno počeli da tumače šta se dešavalo na pomenutom sastanku, odlučio sam da se oglasim i ja i otvoreno kažem da tokom tog susreta ništa novo nije rečeno, niti predstavljeno. Nakon toga je započela medijska hajka na vladiku Teodosija i mene, koji smo čitav mjesec razvlačeni po naslovnicama žute štampe. Nisam se mnogo uzrujavao zbog toga, jer znam iz ranijeg iskustva kako to funkcioniše.
      Na mene takvi napisi nemaju uticaja, ali vjerovatno imaju na glasače u Srbiji. Režiser kojeg veoma volim i cijenim, Andrej Tarkovski, zapazio je jednom prilikom da u naše vrijeme ljudi neće biti razapinjani na krst, nego u novinama, u medijima, te da svi oni koji pokušavaju da govore istinu moraju biti spremni na taj krst.
      Da li, naročito posle ovih zbivanja, mislite da bi odnos države i Crkve trebalo zakonski urediti na potpuno novim osnovama? Ranije ste to tražili? – U kontekstu pomenutog događaja, smatram da je došlo krajnje vrijeme da napravimo nove osnove za odnose države i Crkve, što je trebalo uraditi još devedesetih godina prošlog vijeka. Važno je da Crkva i država budu odvojene, tačnije, da se zakonski utvrdi kako i jedna i druga strana treba da se ponašaju i koje su im nadležnosti. Nije moguće poreći istorijsku ulogu Crkve u izgradnji državnog i nacionalnog identiteta srpskog naroda, ali Crkva ne može da se svede na to, niti je to njena jedina uloga, jer bi na taj način ona prestala da bude Crkva. Crkva, između ostalog, treba da bude korektiv, treba da ima proročki glas, što znači da treba da ukazuje na društvene i sve ostale anomalije, koliko god to bilo bolno i za nju i za državu. Stiče se utisak da je, nasuprot tome, sada sve svedeno na nastojanje da se po svaku cijenu uspostavi harmonija u odnosima Crkve i države, ali da se ta harmonija svede u prvom redu na princip „ne diramo vas, ne dirajte nas“, a to nipošto nije odnos koji donosi dobre plodove. Plodotvoran odnos bi podrazumijevao da država može korigovati Crkvu, ukazujući joj na njena zemaljska zastranjenja i poštovanje pozitivnih zakona koji važe za sve, a da istovremeno Crkva može korigovati državu podsjećajući je, pored ostalog, da njeni glavni predstavnici nisu iznad zakona koje su sami donijeli. Ako ne postoji ovakav uzajamni odnos, onda je posrijedi totalitarizam.
      Mnogo puta ste pitani o Vučiću, davali ste različite odgovore, pisali ste na tu temu… Kako biste okarakterisali njega i period njegove vladavine? – Da ne bi bilo nesporazuma, odmah na početku ću reći da nemam ništa lično protiv Aleksandra Vučića. Međutim, nikad nisam bio u saglasnosti s ideologijom koju je zastupao 90-ih, kao ni s ovom koju zastupa sada. Prije svega zato što se zalažem za demokratiju u kojoj je moguće imati drugačija mišljenja i iznositi različite stavove, naročito one koji su oprečni stavovima vlasti, a da zbog toga ne trpite posljedice. Drugim riječima, smatram da je sloboda veoma važna, to jest važno je pravo onog drugog da govori i da razmišlja, a da pritom zbog toga ne bude kažnjen. A ako pak onaj drugi ima dobre argumente, onda sloboda koju pominjem podrazumijeva i to da se ti argumenti uvažavaju. Stoga sadašnje stanje u Srbiji doživljavam kao veliku krizu u kojoj dolazi do konstantnog urušavanja države, i to na različitim nivoima, čak i na ekonomskom, iako se uporno tvrdi da ekonomija cvjeta. Uprkos takvim izjavama, ne primjećujem da život ljudi u Srbiji napreduje nabolje. Ono što me najviše zabrinjava jeste to što toliko građana napušta zemlju, i to vrijedni i sposobni ljudi, uz to nerijetko i istinske patriote. Oni koji su već podigli djecu, koji su cijeli život ulagali u tu zemlju i imali namjeru da u njoj ostanu – sada, u zrelim godinama, kada već zalaze u treće doba, pakuju kofere i odlaze u inostranstvo. Ne može me niko ubijediti da je nekome drago da se zaputi u neizvjesnost, u nepoznato, i da život započne od nule. Nedavno sam čuo jedno razmišljanje koje mi se učinilo veoma smislenim. Naime, jedan čovjek iz Hanovera mi je rekao kako su „nekada ljudi išli trbuhom za kruhom, a sada idu razumom za dostojanstvom“. Ova rečenica udara tamo gdje je najbolnije i podstiče nas na razmišljanje, a naročito bi trebalo da aktuelnu vlast i njenu opoziciju podstakne na promišljanje o razlozima migracije i tome kako ih je moguće zaustaviti.
      Spomenuli ste upravo opoziciju u Srbiji. Vaš kritički stav prema vlastima jasan je i argumentovan, možete li nam, međutim, nešto više reći o tome kako ocenjujete delovanje opozicije? – Pomenuo bih suvisle riječi jednog svog poznanika, iskusnog gospodina od 90 godina, a koji je proveo čitav svoj život u Londonu i Ženevi, baveći se ozbiljnim poslovima. Kada sam nedavno razgovarao s njim, bio je u bolesničkoj postelji. Otvorio mi je oči jednom rečenicom kojom bih sada i sam htio da otvorim oči vođama opozicije, među kojima ima i onih koje lično poznajem. Ta rečenica glasi: „Lošu vlast na tom mjestu uvijek drži loša opozicija“. Naravno, udio odgovornosti koji snosi opozicija za loše stanje u državi nije isti kao onaj koji snosi vlast, ali svakako jeste znatan. S tom činjenicom, uistinu, moramo da se suočimo. Opozicija, naime, ne može biti bilo kakva – na primjer, opozicija puna kalkulacija ili opozicija koja ne zna šta hoće. Ne može biti dobra ona opozicija koja čeka da Vučić nešto potpiše u vezi s Kosovom, pa da na tome temelji svoj trijumf. Opozicija mora da bude beskompromisna, iskrena, takva da građani Srbije mogu da kažu: „Ovi ljudi će nam pružiti slobodu i dostojanstvo“. Ne smijemo takođe zaboraviti ni to da uloga nas kao hrišćana nije da nekog srušimo, nego da budemo spremni da se žrtvujemo, te da naša žrtva otkrije prevaru i falsifikat. Slabost srbijanske opozicije leži upravo u nedostatku pomenutih kvaliteta. Opoziciji ne smije da bude cilj da sruši vlast, a potom da radi to isto što je radila prethodna vlast – opoziciji treba da bude cilj da smijeni jedan sistem kako bi uspostavila zajednicu u kojoj svaki čovjek ima pravo na dostojanstvo i slobodu mišljenja. Vjerujem da u opoziciji ima ljudi koji su u stanju to da učine.
      Treba, isto tako, iskreno priznati da ne možemo reći da Aleksandar Vučić nije sposoban čovjek, da je neko ko nije radio na sebi. Ali ne možemo reći, između ostalog, ni to da on ne razapinje ljude po medijima na bezobziran način. Za mene, kao episkopa u NJemačkoj, to možda i nije toliko važno. Ali za nekoga ko je episkop u Beogradu, u Šumadiji, u Kraljevu, u Valjevu, to bi i te kako trebalo da bude važno.
      Zašto je neophodan ekumenski dijalog? Jedna od najznačajnijih činjenica koje se tiču Crkve 20. vijeka je ekumenski pokret. NJegov značaj se ogleda u tome što su u njega sada aktivno uključene sve hrišćanske Crkve kako bi prevladale podjele prošlosti i ponovo uspostavile jedinstvo hrišćanske Crkve. Svidjelo se to nama ili ne, u ekumenskom pokretu prednjačili su protestanti (već od početka 19. vijeka). U Katoličkoj crkvi ekumenizam je polako sazrijevao da bi se svom silinom projavio poslije Drugog vatikanskog sabora. Kod pravoslavnih to ide najsporije, ali zahvaljujući izuzetnim naporima nekih istaknutih teologa i pastira Crkve (da pomenem samo oca Georgija Florovskog i vladiku Nikolaja) i mi polako hvatamo korak sa drugim Crkvama.
      I dok se prva generacija pravoslavnih teologa i jeraraha sa puno entuzijazma angažovali u ekumenskom pokretu, njihovi nastavljači nemaju više njihovog žara. Oni odnose sa nepravoslavnima održavaju uglavnom mehanički i bez istinske želje da razumiju sagovornike i njihove argumente, držeći da je Božija milost izlivena samo na njih i da sa ostalima mogu imati odnos jedino ako se svi drugi saobraze njihovim rasudama i pred-rasudama.
      Ne pretendujemo da tačno znamo kojim putem treba da ide ekumenski dijalog, ali se slažemo sa Kongarom kojim putevima ne smije da ide: 1) putem povratka svih u okrilje Pravoslavne (Kongar bi rekao Katoličke) crkve, i 2) odgađanjem jedinstva među hrišćanima do eshatona (izgovarajući se da će eventualno jedinstvo hrišćana biti čudo koje će Bog učiniti na svršetku vremena). Prvi put je put isključivosti i integrizma, a drugi put je bjekstvo od istorijskog zadatka i projava ekumenskog pesimizma i vječnog odlaganja pod poznatim izgovorom da baš „sada nije vrijeme“.
      Dakle, ekumenskog dijaloga mora biti ako smo kao pravoslavni hrišćani uopšte odgovorni ne samo za sebe nego i za druge. Naravno, ključno pitanje ostaje: do koje granice zajedništvo može podnijeti različitost. Ali upravo zato potreban je iskren i odgovoran dijalog, prije svega sa katolicima ali i sa ostalim hrišćanima, a ne stav umišljenosti i snishodljivog ophođenja prema svima koji nisu pravoslavni.
      No, ako se odustajanje od dijaloga ili fingiranje dijaloga bez iskrenog i bratskog pristupa pravda strahom od antiekumenista koji bi mogli izazvati eventualni raskol, onda se čovjek pita da li je moguće da se ovakvi argumenti ozbiljno zastupaju. Da li je moguće odustati od borbe za uspostavljanje ponovnog jedinstva Hristove crkve zbog toga što bi neki ostrašćeni fanatici (a ostrastio ih je neodgovorni pristup naše Crkve prema tom pitanju) mogli da se pobune protiv toga? Ili da čak istupe iz Crkve koja traga za jedinstvom.
      Na ta retorička pitanja dovoljno je odgovoriti samo ovo: da su drevni oci Crkve (na koje se tako često pozivamo, a tako malo ugledamo) na način današnjih zastrašenih jeraraha prilazili problemima sa kojima su bili suočeni, oni ni jedan jedini ne bi riješili. Da su oci odustajali od suočavanja sa izazovima svoga vremena (kao što je izazov našeg vremena ekumenizam) zato što se to ponekim ostrašćenim fanaticima nije činilo prihvatljivim, ne samo što bi postupili nezrelo i neodgovorno, nego istorija Crkve ne bi ni postojala. Svaki njen novi korak bio bi onemogućen strahom od terora crkvenih ekstremista koji u svim vremenima kao korov pokušavaju da uguše plemenite biljke u crkvenoj bašti.
      Ako ove uprkos njima ipak uspijevaju, to je zato što su oci Crkve povlačili hrabre i odlučne poteze a nisu se skrivali i bježali od onih kojima je jedinstvo Crkve Hristove toliko mrsko da ne štede truda da ga na svaki način spriječe.
      Što se tiče nas čije eparhije zahvataju i prostore koji nisu tradicionalno pravoslavni, ali na kojima i pravoslavni žive kao manjina, nama je kristalno jasno da je dijalog sa nepravoslavnima ne samo poželjan, nego i nužan.
      Da bi živjeli normalnim životom, pravoslavni i u sredinama u kojima su manjina moraju biti integrisani u društvo u kojem se nalaze, a da bi se ta integracija odvijala na dostojanstven način, paralelno sa njom mora se odvijati i dijalog crkava (npr. pravoslavne i katoličke) koji će, što više odmiče, i jednoj i drugoj strani pokazivati da među njima ima neuporedivo više sličnosti nego razlika i još manje suprotnosti i isključivosti, a time i manje razloga za netrpeljivost i neprijateljstvo.
      Odustajanje od iskrenog i odgovornog dijaloga u takvim (a po mom mišljenju i u svim drugim) sredinama, značilo bi prepustiti sopstvene vjernike predrasudama onog drugog (ali i njihovim vjerskim fanaticima – jer od njih nijedna Crkva nažalost nije slobodna). A od tog drugog, kao manjinska zajednica, pravoslavni u tim sredinama na kraju krajeva egzistencijalno zavise.
      Zato mi, kako iz teoloških uvjerenja, tako i iz pastirskog odgovornog staranja, nećemo odustati od trezvenog dijaloga sa katolicima i drugim hrišćanima u nadi da će nas na tom putu uvijek rukovoditi Božija milost i njegovo bezgranično čovjekoljublje koje sve ljude dobre volje podjednako grli i miluje.

       
    • Од Volim_Sina_Bozjeg,
      https://www.standard.rs/2019/10/10/tramp-cestitao-800-godina-autokefalnosti-spc/

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...