Jump to content
Sign in to follow this  
александар живаљев

Франциско Франко ексхумиран из "Долине палих"

Оцени ову тему

Recommended Posts

Франсиско Франко "избачен" из Долине палих

Посмртни остаци Франсиска Франка су након 44 године ексхумирани из Маузолеја у Долини палих, упркос противљењу његове породице.

Ковчег који је био огрнут црвеним платном са амблемом породице Франко носило је осам чланова фамилије некадашњег диктатора. На ковчегу је положен венац од ловоровог лишћа, на којем се налазе симболи шпанске заставе.

Ковчег са посмртним остацима генерала Франка
Ковчег са посмртним остацима генерала Франка
 

Ковчег је хеликоптером пребачен у војну област у близини гробља Мингорубио.

У настојању да се гарантује приватност и избегне да сама операција ексхумације буде снимљена и објављена на друштвеним мрежама, шпанска влада је забранила присутнима да носе камере и мобилне телефоне.

Влада је забранила и демонстрације Франковим присталицама, мада се око 400 људи окупило близу гробља.

Окупљени су вређали шпанског премијера Педра Санчеза, чија је влада наредила акцију ексхумације и пребацивања посмртних остатака.

 
ua1Mj29w_bigger.jpg

“La Delegación del Gobierno de Madrid prohíbe la concentración contra la exhumación de Franco”
............ pues aqui estan a la puerta del cementerio “a nivel particular”
(Video d La Razon)

 
Embedded video
 

Parece que cada vez hay mas gente a las puertas del cementerio, permitiendolo la policia
Video de Interec.

 
Embedded video
 
 
 
 

Социjалисти су се дуго борили да изместе Франкове остатке из маузолеја који је посвећен свим жртвама грађанског рата у којем је страдало око 500.000 људи.

Породица сматра да би његови остаци требало да буду у породичној крипти у катедрали Алмудена – тачно у центру Мадрида. Влада са друге стране сматра да бивши диктатор не би требало да буде ни на једном месту на којем би могао да буде глорификован. 

Рођен је у градићу Ферол, у морнаричкој породици. У војсци је брзо напредовао и са 32 године постао је најмлађи генерал у Европи. Постао је директор Војне академије у Сарагоси, након чијег затварања је дошао у сукоб са републиканским властима. Истакао се гушењем левичарских устанака у Шпанији 1934.

Франсиско Франко
Франсиско Франко

Након што је 1936. владу формирао левичарски Народни фронт, дошло је до немира широм земље. Франко се придружио групи официра који су се спремали да изврше војни пуч и преузму власт. Пуч који је требало да буде извршен 18. јула није успео и прерастао је у Шпански грађански рат.

Франко је успео да се наметне као вођа побуњеника и да добије помоћ Трећег рајха и Италије. После три године Франкови националисти су добили рат. Франко је завео диктатуру, прогласио монархију, а себе именовао за регента.

Током Другог светског рата, Шпанија је остала неутрална, иако је слала добровољачке одреде на Источни фронт. После пораза сила Осовине у Другом светском рату, Франко се окренуо Америци, с којом је успоставио војни и трговински савез.

Франко је успео да задржи власт спровођењем строгих мера. Сузбијао је политичке противнике увођењем цензуре, затворске казне са принудним радом.

Умро је 20. новембра 1975. године у 83. години живота. Након његове смрти, на чело Шпаније је дошао краљ Хуан Карлос, који је отпочео процес демократизације државе.

 
 
 
 
 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 сат, Grizzly Adams рече

Комуњаре узвраћају ударац. Само пазите да се не повампири иначе сте надрљали... :smeh1:

Вала, Франко је једна од личности која заслужују онај Војводин глогов колац :)))

Твоја фракција изгуби изборе и ти одмах дижеш побуну, гураш државу у крвави грађански рат, дозвољаваш да се дешавају ствари попут Гернике, сравниш главни град са земљом да би га заузео, протјераш толике масе људи и још толико их просто побјегне јер знају шта их чека, заведеш диктатуру којом уништаваш и државу и народ и још правиш култ личности за себе. 

Е мој Тито... оооовај... Франко... Франко...

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, Срндаћ рече

Вала, Франко је једна од личности која заслужују онај Војводин глогов колац :)))

Твоја фракција изгуби изборе и ти одмах дижеш побуну, гураш државу у крвави грађански рат, дозвољаваш да се дешавају ствари попут Гернике, сравниш главни град са земљом да би га заузео, протјераш толике масе људи и још толико их просто побјегне јер знају шта их чека, заведеш диктатуру којом уништаваш и државу и народ и још правиш култ личности за себе. 

Е мој Тито... оооовај... Франко... Франко...

Па био је ”незгодан”, али их је спасио комунизма и после мирно увео у нормалан свет. Од црвених се још не би опоравили.

Не правдам суровост, наравно. Али шта је горе, то је питање...

Share this post


Link to post
Share on other sites
Пре сат времена, Grizzly Adams рече

Па био је ”незгодан”, али их је спасио комунизма и после мирно увео у нормалан свет. Од црвених се још не би опоравили.

Не правдам суровост, наравно. Али шта је горе, то је питање...

Па проблем је ту у двије ствари.

Прво, није се он борио против комуниста. Тачније, није се борио само против комуниста, већ и против социјал-демократа, либерала, анархиста итд итд. Фракција која је 1936 побиједила на изборима била је просто лијевичарска, без неких тоталитарних или комунистичких амбиција код људи на власти.

Друго, није их Франко увео у нормалан свијет. Све док он није умро, Шпанија је била изолована од свијета. Нпр. Шпанија је тек 1982. године се придружила НАТО-у, након Франкове смрти.

"Каудиљо" је био само десна верзија наших диктатора.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 часа, александар живаљев рече

Франко се окренуо Америци, с којом је успоставио војни и трговински савез.

Ne znam otkud tolika ljubav između Amerikanaca i Nacional Socijalista i Fašista. 

Poslije drugog svjetskog rata udomili su mnoge naciste, baš kao i Španija koja je udomila mnoge ustaše. Pavelić je umro nakon atentata i sahranjen u Madridu. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      У уторак, 27. Августа, уочи празника Успења Пресвете Богородице, Епископ западноамерички Максим угостио је у Сан Франциску преосвећену господу Епископе: рашко-призренског и косовско-метохијског Теодосија, бихаћко-петровачког Сергија, захумско-херцеговачког Димитрија и Епископа стобиског Давида из Охридске Архиепископије.     Српски Епископи окупили су се у Храму Светог Јована Крститеља у ком је служено празнично вечерње које су за певницом пратили ученици Призренске Богословије,   који су у Сан Франциско допутовали у пратњи Епископа Теодосија.     Епископ западноамерички Максим пожелео је својој браћи Архијерејима добродошлицу у град Светог Јована Шангајског и захвалио им се у име свих епархијота што ће узети учешће у прослави Епархијских дана и великог јубилеја 8 векова аутокефалности Српске Православне Цркве које ће Епархија западноамеричка прославити током предстојећег викенда.   Након вечерње службе, у свечаној сали парохијског дома Цркве Светог Јована Крститеља приређена је вечера у част Српских Архијереја. Вечери су присуствовали и бројни парохијани који су имали прилике да уживају у сјајном наступу Призренских Богослова који су премијерно извели песме са новог музичког издања Призренске Богословије на ком су сабране најлепше песме из Старе Србије.     Извор: Телевизија Храм
    • Од александар живаљев,
      Папа Фрањо је у зракоплову на повратку према Риму, одговарајући на питање дописника Вечерњег листа Силвија Томашевића, изјавио како се изучује повијест прије неголи ће се кардинала Степинца прогласити светим. Питање се односило на односе између православних националних Цркви, њиховом критичком односу према Kатоличкој Цркви те настојањима Српске православне Цркве у оспоравању процеса канонизације кардинала Алојзија Степинца.
      „Повијесни случај је овај: канонизација Степинца. Степинац је човјек с врлинама, што је Црква изјавила када га је прогласила блаженим. Може га се молити. Он је блажен. Али у одређеном тренутку процеса канонизације дошло се до неразјашњених точака“, одговара Папа.
      У наставку објашњава како се ради о повијесним точкама те да је он, који мора потписати канонизацију, молио, промишљао, тражио савјет и напосљетку схватио како треба потражити помоћ код патријарха Српске православне Цркве Иринеја. “Иринеј је велики патријарх. И Иринеј ми је помогао. Основали смо заједно повијесну комисију. Радили смо заједно. Јер, и Иринеја и мене једино занима истина”, објашњава.
       
      „Не погријешити. Чему служи једна изјава о светости, ако није јасна истина. Не служи никоме. Знамо да је он добар човјек, да је блаженик, али да се учини овај корак ја сам тражио помоћ Иринеја да се учини истина. Изучава се“, каже.
      Папа Фрањо потом објашњава како је најприје основана комисија која је дала своје мишљење, а сада се изучавају друге точке. „Продубљавају се неке точке како би истина била јасна. Ја се не плашим истине. Не плашим се. Само се плашим суда Божјег. Хвала”, закључио је свој одговор на питање Силвија Томашевића о даљњем поступку канонизације хрватског блаженика.
      Извор:https://www.bitno.net/vijesti/papa-o-kanonizaciji-kardinala-stepinca-on-je-blazen-moze-mu-se-moliti-ali-do-svetosti-moramo-izuciti-neke-povijesne-tocke/#.XNLBKD5Xuj4.whatsapp
    • Од Логос,
      „Није лако на почетку трећег миленијума проповедати исламско-хришћански дијалог“, пише у предговору своје књиге „Francesco e il sultano“ францискански теолог париске провинције Гвеноле Жесе [Gwenolé Jeusset, „Sveti Franjo i Sultan“, Svjetlo Riječi: Sarajevo–Zagreb, 2008; превод на хрватски Иван Нујић]. Не само, додајем, због међусобно, сложеним историјским наслеђем и тренутним односом глобалних снага генерисане нетрпељивости, него и због унапред задатих оквира сваког ка „толеранцији и помирењу“ усмереног дијалога, дефинисаним поимањем ових појмова из једне одређене, партикуларне перспективе, која жели да се наметне, и одавно се наметнула, као универзално обавезујућа.

      Због избегличких таласа овај дијалог бива отежан појачаним теретом идентитететских контроверзи, са европске тачке гледишта повезаним са страхом од све неизбежнијих демографских промена, а са исламске колонијалним наслеђем и „арапским пролећем“ кулминираним нео-колонијалним насиљем западних сила. Секуларизована друштва политичког Запада и структурална нестабилност исламског Истока, такође, отежавају мапирање релевантних носилаца дијалога, посебно ако он жели  да се постави као заиста исламско-хришћански, односно, хришћанско-исламски, а не, на пример, Западно-Источни, арапско-евроамерички и слично.
      Пишући о сусрету Светог Франциска Асишког и султана Малика ал Камила, у јеку крсташких ратова, дакле, времену геополитичке конфронтираности и међурелигијске нетрпељивости мерљивим са данашњим, Гвеноле Жесе инсистира управо на дијалогу у ком обе стране полазе од сопствене верске традиције, не охрабрујући магловите псеудо-хуманистичке конструкте и реторику „мировњачког“ империјализма толико присутне у наше време.
      То у основи значи да дијалог који поставимо као „религијски“, иако се не може лишити својих политичких мотивација и консеквенци и политичког контекста у ком се одвија, не сме бити у потпуности зависан и подређен постојећим политичким обрасцима, нормама и односима снага, јер то би значило да је у потпуности посвећен „свету овом“. А такав дијалог, априрно подређен наводној нужности настране логике насиља и моћи као доминације и контроле, никако не може бити уистину религијски, већ само празна идеолошка реторика у служби носилаца овоземаљске власти.
      Поред тога, говор о миру, толеранцији и дијалогу заснован на дубоким традицијама своје религијске позиције, једини је који потенцијално може да избегне опасност да се претвори у пуко испуњавање текућих идеолошких налога, већ да пронађе мотивацију у сопственој мисији.
      Управо питање логике, перспективе, парадигме је у основи овог францисканском традицијом мотивисаног охрабривања истинског људског дијалога, којим смо позвани да – ако већ и наводно – верујемо, не чинимо то половично, него заиста верујући у Божију љубав и милост, која ако то желимо може преобразити све на овом свету, па и наша окамењена срца.
      Нека од начела те логике, која аутор изводи на крају свог полетног и инспиративног излагања, јесу следећа:
      Поставити се на границе и тако их укинути;
      Бог нас зове на другу страну мора;
      Бог нас позива с друге стране лица другог човека;
      Бог нас позива да попут Христа будемо слуге другог;
      Отворити врата Божијој великодушности.

      Ко разуме и прихвата овакву логику, у књизи конкретизовану кроз један аутентичан, просторно-временски ситуиран људски однос, а не апстраховану у виду општеважећег и општеприменљивог рецепта, разумеће и да она по себи није конфесионално одређена, и да се тиче подједнако и „нас“ колико и „њих“, како год ми одређивали своје верске идентитете. Колико и да у овој књизи један католик никако нема претензију да говори „у име“ свих хришћана, него да, пошавши од своје религијске традиције, осмисли могућности превазилажења сукоба, које не би представљале негирање ни себе ни другог, као ни афирмисање онога што је његовој религијској позицији страно. Где се тежи разумевању, а једино истинска – благодатна а не сентиментална – љубав мора бити неупитна.
      Зато, не хрлимо у „светски мир“ по вољи господара „овога света“, а који хришћанске свете књиге именују антихристом, већ уђимо сви заједно у живот вечни, „гостињску собу, за заједнички сто“, са нашим Господом на челу, где су већ припремљена места за нас, само ако ми то хоћемо, уз милост Његову, од почетка века.
       
      Извор: Теологија.нет

      View full Странице
    • Од Логос,
      Због избегличких таласа овај дијалог бива отежан појачаним теретом идентитететских контроверзи, са европске тачке гледишта повезаним са страхом од све неизбежнијих демографских промена, а са исламске колонијалним наслеђем и „арапским пролећем“ кулминираним нео-колонијалним насиљем западних сила. Секуларизована друштва политичког Запада и структурална нестабилност исламског Истока, такође, отежавају мапирање релевантних носилаца дијалога, посебно ако он жели  да се постави као заиста исламско-хришћански, односно, хришћанско-исламски, а не, на пример, Западно-Источни, арапско-евроамерички и слично.
      Пишући о сусрету Светог Франциска Асишког и султана Малика ал Камила, у јеку крсташких ратова, дакле, времену геополитичке конфронтираности и међурелигијске нетрпељивости мерљивим са данашњим, Гвеноле Жесе инсистира управо на дијалогу у ком обе стране полазе од сопствене верске традиције, не охрабрујући магловите псеудо-хуманистичке конструкте и реторику „мировњачког“ империјализма толико присутне у наше време.
      То у основи значи да дијалог који поставимо као „религијски“, иако се не може лишити својих политичких мотивација и консеквенци и политичког контекста у ком се одвија, не сме бити у потпуности зависан и подређен постојећим политичким обрасцима, нормама и односима снага, јер то би значило да је у потпуности посвећен „свету овом“. А такав дијалог, априрно подређен наводној нужности настране логике насиља и моћи као доминације и контроле, никако не може бити уистину религијски, већ само празна идеолошка реторика у служби носилаца овоземаљске власти.
      Поред тога, говор о миру, толеранцији и дијалогу заснован на дубоким традицијама своје религијске позиције, једини је који потенцијално може да избегне опасност да се претвори у пуко испуњавање текућих идеолошких налога, већ да пронађе мотивацију у сопственој мисији.
      Управо питање логике, перспективе, парадигме је у основи овог францисканском традицијом мотивисаног охрабривања истинског људског дијалога, којим смо позвани да – ако већ и наводно – верујемо, не чинимо то половично, него заиста верујући у Божију љубав и милост, која ако то желимо може преобразити све на овом свету, па и наша окамењена срца.
      Нека од начела те логике, која аутор изводи на крају свог полетног и инспиративног излагања, јесу следећа:
      Поставити се на границе и тако их укинути;
      Бог нас зове на другу страну мора;
      Бог нас позива с друге стране лица другог човека;
      Бог нас позива да попут Христа будемо слуге другог;
      Отворити врата Божијој великодушности.

      Ко разуме и прихвата овакву логику, у књизи конкретизовану кроз један аутентичан, просторно-временски ситуиран људски однос, а не апстраховану у виду општеважећег и општеприменљивог рецепта, разумеће и да она по себи није конфесионално одређена, и да се тиче подједнако и „нас“ колико и „њих“, како год ми одређивали своје верске идентитете. Колико и да у овој књизи један католик никако нема претензију да говори „у име“ свих хришћана, него да, пошавши од своје религијске традиције, осмисли могућности превазилажења сукоба, које не би представљале негирање ни себе ни другог, као ни афирмисање онога што је његовој религијској позицији страно. Где се тежи разумевању, а једино истинска – благодатна а не сентиментална – љубав мора бити неупитна.
      Зато, не хрлимо у „светски мир“ по вољи господара „овога света“, а који хришћанске свете књиге именују антихристом, већ уђимо сви заједно у живот вечни, „гостињску собу, за заједнички сто“, са нашим Господом на челу, где су већ припремљена места за нас, само ако ми то хоћемо, уз милост Његову, од почетка века.
       
      Извор: Теологија.нет
    • Од александар живаљев,
      Извор:https://mospat.ru/ru/2018/05/31/news160565/
      Док се увелико спекулише око давања аутокефалног статуса цркви у Украјини од стране Цариградске патријаршије, по речима самог члана канонске УПЦ архимандрита Кирила (Говрунова) Томос о томе је већ написан, а украјински руководиоци обилазе Помесне православне цркве: шеф парламента Паруби био је 29.5. код јерусалимског патријарха Теофила, бивши председници Украјине, Кучма и Кравчук су јуче, 30.5, посетили митрополита чешких и словачких земаља Ростислва; у Ватикану су се сусрели, такође, јуче 30. маја 2018, папа Франциско и митрополит волоколамски Иларион (Алфејев), шеф Одељења спољашњих црквених веза Московске патријаршије.
      Приликом сусрета папа Франциско, како је саопштено данас, је рекао:
      " У Вашем присуству и посебно пред Вама, драги брате, хтео бих још једном да подвучем да Католичка црква никада неће дозволити, да се са њене стране појави приступ који би водио новим поделама. Ми никада то нећемо да дозволимо. У Русији постоји само један Патријархат - ваш. И за нас неће бити другог." 
      По речима папе, унијатизам као метод потпуно је неодговарајући у односима православних и католика у савременој епохи. Само братски дијалог представља једини могући пут за постизање већег јединства. Римски понтифекс је изјавио: "Католичка цркква не сме да се меша у унутрашње послове Руске православне цркве, мислим ту и на она мешања услед политичких разлога. Таква је моја позиција и позиција Свете Столице данас. Другачије поступање неприхватљиво је за Свету Столицу." 
       

      View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...