Jump to content

Danas: Да ли се Синод ставио изнад Сабора?

Оцени ову тему


Препоручена порука

Portaprol SPC odbija da zvanično saopšti sinodski stav o zahtevu za sazivanje Sabora

Da li se Sinod stavio iznad Sabora?

Uprkos zahtevima dvadesetak arhijereja SPC za sazivanje Svetog arhijerejskog sabora novo saborsko okupljanje srpskih vladika najverovatnije će sačekati maj iduće godine.

Piše: Jelena Tasić24. oktobra 2019. 11.49 Izmenjeno: 11.52
    
0506foto-FoNet-SPC-678x381.jpg?x82924
Foto: FoNet/ SPC

To je, prema nezvaničnim Danasovim saznanjima trenutni stav Sinoda SPC.

Naš list je tražio juče od portparola i člana Sinoda SPC episkopa bačkog Irineja (Bulovića) zvaničan stav „crkvene vlade“ povodom zahteva da se Sabor sada održi. Dobili smo sledeći odgovor, koji je potpisao vladika bački:

„S obzirom na to da pitanja za koja u današnjem dopisu pokazujete zanimanje – a to su pitanja interne odgovornosti i službe najviših crkvenih tela i organa – spadaju u ona pitanja o kojima SPC, kao, uostalom, i sve druge Crkve i verske zajednice u svetu, javnost obaveštava kada to smatra za potrebno i korisno, upućujem Vas da odgovore, u svoje vreme, očekujete na zvaničnoj internetskoj prezentaciji SPC“.

Danas je tražio odgovore na sledeća pitanja: da li je Sinod na sednici održanoj u utorak razmatrao zahtev za sazivanje Sabora i šta je odlučio; ukoliko je zahtev prihvaćen, kada će se Sabor održati i da li će imati status jesenjeg ili vanrednog zasedanja.

Portparol SPC zamoljen je i da, ukoliko je zahtev odbijen, objasni razloge takvog sinodskog stava, jer je sazivanje jesenjeg sabora, kako su neki episkopi javno saopštili, odluka sa majskog zasedanja najvišeg crkveno-zakonodavnog tela SPC.

Danas je pitao i da li se odbijanjem da sazove Sabor u ovakvim okolnostima, Sinod stavlja iznad Sabora, kao i koliko je, prema tumačenju Sinoda, potrebno vladičanskih potpisa za sazivanje novog saborskog zasedanja mimo redovnog majskog.

Dopis iz Novog Sada bez odgovora na postavljena pitanja otvara i dilemu od kada je rad najviših crkvenih tela postao tabu tema? U visokim crkvenim izvorima spekuliše se da sazivanje Sabora, bio on jesenji ili vanredni, u ovom trenutku ne odgovara „sinodalcima“ koji su navukli nezadovoljstvo dela episkopata odlukama o dodeli najvišeg crkvenog odlikovanja predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću i zahtevom da se sa Bogoslovskog fakulteta smene dvojica predavača, od kojih je jedan u činu episkopa.

Odlaganje Sabora do sledećeg maja, kako se priča u crkvenim krugovima, odgovara pre svega portparolu SPC kome tad ističe dvogodišnji mandat u Sinodu, jer bi se sad našao u situaciji da polaže račune vladikama koji u njemu vide uzrok mnogih spornih pitanja u radu SPC poslednjih meseci.

Na kraju, izbegavanje Sabora u interesu je predsednika Republike, kome je posle spornog odlikovanja SPC, najmanje potrebno još jedno saborsko izjašnjavanje o KiM, koje su potpisnici zahteva najavili.

 

 

WWW.DANAS.RS

Uprkos zahtevima dvadesetak arhijereja SPC za sazivanje Svetog arhijerejskog sabora novo saborsko okupljanje srpskih vladika najverovatnije će sačekati maj iduće godine.

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Управо сада, александар живаљев рече

„..., javnost obaveštava kada to smatra za potrebno i korisno, upućujem Vas da odgovore, u svoje vreme, očekujete na zvaničnoj internetskoj prezentaciji SPC“.

:))   :))

 

Stej in tač  :))

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Нема ово благе везе ни са Вучићем, ни са Америком, ни са Русијом...то су шарене лаже за јавност. Ради се о унутарцрквеним борбама, а ово су само кулисе

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 12 минута, Родољуб Лазић рече

Нема ово благе везе ни са Вучићем, ни са Америком, ни са Русијом...то су шарене лаже за јавност. Ради се о унутарцрквеним борбама, а ово су само кулисе

I ja to mislim, nego kod nas najlakse sve pripisati USA, NATO, Rusiji itd. Samo je borba za prevlast u SPC i nista drugo, nego zbog situacije u pravoslavnom hriscanstvu oni su to iskoristili da prebace okidace na druge adrese.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Управо сада, Ronald рече

I ja to mislim, nego kod nas najlakse sve pripisati USA, NATO, Rusiji itd. Samo je borba za prevlast u SPC

Ako je tako onda su sledeca pitanja nepohodna:

  1. SPC ima saborski izabran Sinod, ima saborski izabranog zivog(?!) Patrijarha - ko i za kavu vlast se bori? Ako se o vrlasti moze govoriti u SPC i u Crkvi uopste.
  2. Dalje, zasto bi se Patrijarh borio za "prevlast" patrijaråijskog trona na kome vec sedi?
  3. Zasto bi se clanovi Sinod borili za clanstvo u Sinodu ako su vec clanovi sitog?
  4. Dakle, ako onaj ko ima "prevlast" nema potrebu da se bori za ono sto vec ima, ko drugi se bori i za kavu prevlast?
  5. O naklonosti ka Crkvi Blic-a, Danas-a, Nedljnik-a i o poboznosti Olje Beckovic sta reci? Je i slucajno Bilc tako brizan za stanje u SPC? Slucajno uvek Maksim? Slucajno sada NIN (Blic-ov brat) i slucajno Grigorije u Utisku?
  6. Osim toga, ako su intervjuisani negde drugde, odakle to da popovi, teolozi, vladike ili bilo ko ko je u poslusanju Crkvi bez blagoslova nadleznog Mitropolita sprovode neke svoje misije po Mitropoliji beogradsko-karlovackoj? To niko iz Crkve nema pravo da cini bez blagoslova nadleznog, domaceg Episkopa, ovde Mitropolita beogradsko-karlovackog, Arhiepiskopa peökog i Patrijarha Srpskog Irineja.

Koliko ja znam, recimo Mitropolit Amfilohije ne bi mogao da radi nista u Mitropoliji u BG ako ne trazi blagoslov Njegove Svetosti, ni na sajmu knjiga da predstavlja svoje knjige cak...to nije njegova Mitropolija! NIKO i niko to ne radi u njegovoj Mitropoliji ako ne trazi blagoslov od njega, niti radi niti treba.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 22 минута, Ćiriličar рече

Ako je tako onda su sledeca pitanja nepohodna:

  1. SPC ima saborski iyabran Sinod, ima saborski iyabranog zivog(?!) Patrijarha - ko i za kavu vlast se bori? Ako se o vrlasti moze govoriti u SPC i u Crkvi uopste.
  2. Dalje, zasto bi se Patrijarh borio za "prevlast" patrijaråijskog trona na kome vec sedi?
  3. Zasto bi se clanovi Sinod borili za clanstvo u Sinodu ako su vec clanovi sitog?
  4. Dakle, pisto onaj ko ima "prevlast" nema potrebu da se bori za ono sto vec ima, ko drugi se bori i za kavu prevlast?

Mogu da se bore za prevlast na primer Maksim, Grigorije i co., a sa druge strane isto to mogu da rade Irinej Bulovic i David, a patrijarh je trenutno na njihovoj strani i oni zele da ta struja ostane u SPC, s tim sto je patrijarh star i bolesljiv,  tako da svi gledaju svoju priliku i ocekuju i bore se za podrsku medju drugim episkopima. Tek nakon toga dolaze spoljni interesi koji mogu biti sarenoliki, pro EU, pro VP, anti VP, pro Vucic, anti Vucic itd. Medjutim ja cak mislim gledajuci ovo sastancenje izmedju predstavnika RPC i  VC da ce oni na kraju i naci neko resenje a kod nas ce se i dalje baviti tim pitanjem kako bi manje govorili o svojim problemima. Pa oni nisu bili u stanju sa Kacavendom, jednim episkopom da se suoce jer im je prijetio da ce poceti da prica o svemu, pa ga kao penzionisali.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Cirilo

Da samo znas kako se Filaret ponasao u Milesevskoj eparhiji, prema svima, a narocito svestenicima, sjetio bi se nesretnog Isajie i ne bi vjerovao( ne kao ponasanje Isajie u smislu prema tvojoj prijateljici nego u opstem smislu zla) i toliko godina je trebalo da ga kao penzionisu, haha, a jos nisam napomenuo da su Fotija namjestili Kacavendi jer je Hrizostoma minirao na svakom koraku i ovaj nije mogao da dise od njega. Kod nas se sve gura pod tepih i ne treba oni da slijede interese imperijalnih Crkava Vaseljenske, Grcke i Ruske, vec da sredjuju kod nas stanje.

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

@Ronald Pazi, slazem se sa tim o kakvi smo...ima kod nas, a i kod mene je to ostalo nesvesno, to postovanje ka mantiji, narod postuje Crkvu, i ljudi koji dele to Cin i coveka gresnog, i kod njih....ja sam, ajde kao znam malo stanje i to, nekako prosto neces da verujes...a o faraonstini kod vladika...pa to se zna.

Ali dobro da ne tupimo...meni nikada nece biti jasno, gresni smo svi, ali bre neke stvari ciniti pa onda stati pred Sveti Presto...alo bre, odakle ta hrabrost? Ali ne bih zeelo da dobijem odgovor na to, onako "spoznajni", niposto.

Isajie, ma meni je njega zao, ali mi budi bes, jer ljdusi su u pitanju, on me ne zanima.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 13 минута, Ronald рече

Cirilo

Da samo znas kako se Filaret ponasao u Milesevskoj eparhiji, prema svima, a narocito svestenicima, sjetio bi se nesretnog Isajie i ne bi vjerovao( ne kao ponasanje Isajie u smislu prema tvojoj prijateljici nego u opstem smislu zla) i toliko godina je trebalo da ga kao penzionisu, haha, a jos nisam napomenuo da su Fotija namjestili Kacavendi jer je Hrizostoma minirao na svakom koraku i ovaj nije mogao da dise od njega. Kod nas se sve gura pod tepih i ne treba oni da slijede interese imperijalnih Crkava Vaseljenske, Grcke i Ruske, vec da sredjuju kod nas stanje.

 

У праву си, али боље да не знаш шта о Хризостому и његовом бахатом понашању мисле свештеници Митрополије Дабро-Босанске....

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 минут, Ćiriličar рече

@Ronald Pazi, slazem se sa tim o kakvi smo...ima kod nas, a i kod mene je to ostalo nesvesno, to postovanje ka mantiji, narod postuje Crkvu, i ljudi koji dele to Cin i coveka gresnog, i kod njih....ja sam, ajde kao znam malo stanje i to, nekako prosto neces da verujes...a o faraonstini kod vladika...pa to se zna.

Ali dobro da ne tupimo...meni nikada nece biti jasno, gresni smo svi, ali bre neke stvari ciniti pa onda stati pred Sveti Presto...alo bre, odakle ta hrabrost? Ali ne bih zeelo da dobijem odgovor na to, onako "spoznajni", niposto.

Isajie, ma meni je njega zao, ali mi budi bes, jer ljdusi su u pitanju, on me ne zanima.

Pazi brate i meni je njega zao ali ti ljudi em sto odu ne samo iz Crkve nego i iz pravoslavlja mnogo ljudi.

Upravo i moj prijatelj to pita kad zna za neke skandale i budalastine, imaju li ti ljudi zrnca vjere.

Medjutim hocu da ti kazem da oni nisu u stanju gluposti u svojim eparhijama da rijesavaju, i jos se te gluposti godinama provlace i nikom nista.

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 3 минута, Evgenik рече

У праву си, али боље да не знаш шта о Хризостому и његовом бахатом понашању мисле свештеници Митрополије Дабро-Босанске....

Ma znam i za to, nego sam naveo njega ne kao dobru zamjenu Kacavendi i dobrog episkopa za ZTE, vec kao konkurenciju koju Kacavenda ne moze i nece da trpi.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 минут, Ronald рече

Ma znam i za to, nego sam naveo njega ne kao dobru zamjenu Kacavendi i dobrog episkopa za ZTE, vec kao konkurenciju koju Kacavenda ne moze i nece da trpi.

А најцрње од свега је то што је тај исти Качавенда (којем сви на хардовима имамо "крштеницу" Удбе) и даље некакав "битан фактор" у сиротој Семберији гдје је црквени и духовни живот и даље у рудиментима. Но, изгледа да он, Пахомије, Филарет, Константин, Георгије и Никанор (чувени "босански лоби", иако са честитим вјерним народом са тог простора немају аман никакве везе осим мјеста рођења) су итекако мањи проблем и мања сметња од младих епископа који су доводили народ на Литургију.
Е, ту је посебна трагедија читаве ове приче.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 34 минута, Evgenik рече

Пахомије, Филарет, Константин, Георгије и Никанор (чувени "босански лоби",

Jooj bosanski lobi realiti...moze i tu Jefrem ako, se gleda lobi cuvenih "starotaraca" :smeh1:, mada Jefrem jeste tezak vladika, ali nema skandale iza sebe kao ovi gore.

Ja pretpostavljm da su ovi tako dugo bili otporni jer su matori pa znaju puno o "prljavom vesu" pa je trebalo vremena da ih se izgura ali i onemoguci da pricaju sta znaju.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 сат, александар живаљев рече

Na kraju, izbegavanje Sabora u interesu je predsednika Republike, kome je posle spornog odlikovanja SPC, najmanje potrebno još jedno saborsko izjašnjavanje o KiM, koje su potpisnici zahteva najavili.

 

Будалаштина! Па не мења се став СПЦ свакодневно као у таблоидима. Овим спином се Данас кандидовао за таблоид.

Став СПЦ о Косову је можда најпостојанији став који СПЦ као целина има, после догмата наравно.

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 сат, александар живаљев рече

Odlaganje Sabora do sledećeg maja, kako se priča u crkvenim krugovima, odgovara pre svega portparolu SPC kome tad ističe dvogodišnji mandat u Sinodu, jer bi se sad našao u situaciji da polaže račune vladikama koji u njemu vide uzrok mnogih spornih pitanja u radu SPC poslednjih meseci.

Тасићка вероватно мисли да бачски треба да полаже рачуне Максиму, пошто је он најгласнији у прозивању бачског(ок, после његовог дуовника Тасе).

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од александар живаљев,
      Пре двадесет година, на Васкрс 2001, појавио се један од најнеобичнијих музичких албума не само српске, веће целе постјугословенске популарне културе. Реч је о албуму Песме изнад Истока и Запада насталом на стихове владике охридског и жичког Николаја Велимировића. Тој несвакидашњости додатно доприноси чињеница да је настао по идеји недавно упокојеног митрополита црногорско-приморског Српске православне цркве Амфилохија. На митрополитов подстицај, садашњи владика пакрачко-славонски Јован (Ћулибрк), тада јеромонах, окупио је групу музичара која се радо одазвала позиву да учествује на овом пројекту. Посебан допринос током стварања албума дали су Горан Марић (екс Бјесови), Драго Сенић (екс qrve) и Светлана Спајић. Прве демо-снимке направио је Драго Сенић за време бомбардовања, док је албум, за чију продукцију је био задужен Иван Кљајић, сниман у студију „О” од децембра 1999. до јуна 2000. године. Издање албума је заједнички подухват Радија Светигоре и ПГП РТС.
      Према речима Драга Сенића, атмосфера је током снимања била полетна, пуна ентузијазма и многи су хтели да се прикључе том пројекту о чему сведочи и дугачак списак учесника са простора Србије, Црне Горе, Републике Српске и Македоније (види: Списак учесника). На албуму се нашло тринаест песама које су урађене у различитим аранжманима: рок (Горан Марић, Драго Сенић, Партибрејкерс, ДСТ, Револт и 357), експерименталним (Darkwood Dub, Горан Трајкоски), као и са мотивима из традиционалне музике (Светлана Спајић, Зора Витас), док је Јасмина Митрушић-Мина направила префињену и снажну композицију.
      Иако албум није био први који се дотицао верских тема, јер су то претходно урадили Идоли са плочом Одбрана и последњи дани (1982), овде је то учињено много непосредније. Песме изнад Истока и Запада се више ослањају на оно што су радиле групе Падот на Византија, Мизар, Апореа и Анастасија у чијем раду је први пут дошло до спајања нашег аутентичног предања са поп културом и за чију делатност је важно деловање Горана Трајкоског, који је такође узео учешће у овом пројекту.
      Објављивање албума био је својеврстан културни шок и изазвало је различите реакције. У једном осврту, неколико година касније, професор Александар С. Јанковић је приметио да „Песме изнад Истока и Запада задиру у саму суштину духовности, те је, очекивано, овај албум више био нападан због страха, него слављен због онога о чему збори и због неспорне вредности коју ће сваки слушалац морати сам да открије”.
      О времену настанка албума, његовој заоставштини и утицају на новије стваралаштво, поводом двадесете годишњице, разговарали смо са некима од главних учесника на самом пројекту.

      Осврнувши се на време изласка албума, Горан Марић каже:
      „Песме изнад Истока и Запада дочекане су са чуђењем и негодовањем на српској музичкој и културној сцени. Представници грађанске левице су га дочекали готово као клеро-националистички пројекат, а представници доброг дела клера као духовно сумњив због укрштања стихова Светог Владике Николаја са рокенролом, који код традиционалиста није уживао углед богоугодне музике. Иза свега била је искрена жеља свих учесника да пођу у сусрет изазову и покушају да својим доприносом посведоче о личном сусрету са вером. Био сам свестан, још док је рад на албуму трајао, да се налазимо на необележеном терену и да ће побудити многе контроверзе на свим странама. О томе је најбоље сведочила емисија „Културни нокаут”, ауторке Маје Узелац, посвећена овом догађају.“
      Драго Сенић је, говорећи настанку албума, рекао да Песме изнад Истока и Запада сажимају дводеценијско искуство једне рок генерације која је одрасла на новом таласу у бившој Југославији.
      „Након почетног оптимизма који је владао почетком осамдесетих, а потом меланхолије и депресије с краја осамдесетих, и затим болног крика деведесетих, та генерација је крај миленијума дочекала у својеврсном егзистенцијалном понору из којег се чинило да нема излаза. Песме изнад Истока и Запада сведоче о искуству младих људи који су имали снаге да пронађу веру у тим тешким тренуцима друштвеног и културног распада. Овај албум је тако обасјао почетак новог миленијума једном изузетно ведром визијом будућности”.
      „Неуротичност рок музике”, каже Сенић, „нашла је своје смирење у цркви, кроз текстове владике Николаја Велимировића, и то је једна од веома јасних порука овог албума. Мало ко је очекивао да ће вест о томе одјекнути тако снажно, па су на одређен начин Песме изнад Истока и Запада представљале својеврстан културни шок тог времена”.
      Светлана Спајић каже да је албум и данас популаран:
      „Сваке три до четири године погледам на јутубу и видим да се албум и даље увелико слуша. За млађе нараштаје то је сада класично дело – нове генерације прихватају га природно. Није било тако када се албум појавио, био је то велики шок. Јавност је била подељена. У истом недељнику, на пример, могли сте да прочитате одушевљен, надахнут приказ албума Небојше Грујичића, али и најжешће, мрзилачке нападе аутора чија имена нећу овом приликом помињати”.
      Присећајући се тог времена Горан Трајкоски је испричао како се укључио у пројекат:
      „Отац Јован Ћулибрк тада, а данас владика пакрачки, чак је два пута долазио до мене. Први пут да ме убеди да треба да учествујем, а други пут са снимком Светлане Спајић. Донео је касету са „сувим” Цокиним вокалом, без инструменталне пратње и након тога нисам имао куда са изговорима. Била је то задња година неформалног постојања Анастасије, јер званично група није и никад објавила распад, па ми је добро дошао тај експеримент. А имао сам отпор на почетку. Намучио сам оца Јована својом неодлучношћу. Но урадио сам због њега, у част његовој упорности. И поврх свега у Славу Христа”.

      Владика Јован о албуму
      Током прошлогодишњег разговора за емисију „Интернет литија” Радио Светигоре, Владика Јован је рекао:
      „И данас ако погледамо Песме изнад Истока и Запада оне су још увек оно што смо ми тада намерили, а то су врата, капија. Нико неће рећи за Песме изнад Истока и Запада да су оне нешто што би се звало православном музиком, али јесу моменат у коме су људи из поп културе срели Христа, и то изразили на оном језику којег су у том тренутку имали. Значи, ми не нудимо те пјесме, нити смо их тад нудили, нити данас после двадесет година их ико нуди као образац православне уметности. Али је то ухваћен у моменту, онај тренутак, када се свако од људи који су радили овај албум на свој начин срео са Христом и то изразио на онај начин који је он у том тренутку знао”.
      „То је албум чији ће значај само да расте како време пролази. Сигурно се ради о једном класику који ће бити поново вреднован”, рекао је Владика Јован у једном каснијем интервјуу за Славија инфо.
       
      Заоставштина
      Албум је временом заживео и што се више слуша може се стећи утисак као да је владика Николај писао стихове за конкретне певаче који су их отпевали када је дошло време. Неке од песама су у више наврата обрађиване док има и оних које бендови на својим наступима редовно свирају. Уз песму групе Партибрејкерс Кога ћу да хвалим, међу најпознатијим је свакако и песма Дарови светог Јована Владимира коју пева Светлана Спајић. Када се слуша ова песма, стиче се утисак као да сте је већ раније чули. О томе сведочи и анегдота коју је владика Јован испричао Светлани Спајић:
      „Један од старијих монаха, када је чуо Дарове Светог Јована Владимира, коментарисао је да он одлично зна ту песму: ’Како је не би знао! Па то се од давнина тако певало’. Лепши коментар није могао бити изречен”, сматра Светлана Спајић и каже да је песма доживљена као исконски народни напев. „Заиста је брзо заживела међу омладином, најпре у Црној Гори, а онда и шире, и много пута је обрађивана у протеклих двадесет година. И данас ове песме звуче свеже”. Без сумње, најзанимљивија је верзија коју је пре две године објавила нишка Мора.

      За сам албум Горан Трајкоски каже:
      „Идеја није била музичка, тачније мисија није била музичка, него егзистенцијална. И у том погледу веома успешна. Највећи део музичара је нашао свој смисао у томе, без обзира на различите погледе на музику”.
      Иако су се поједини учесници сусретали са хришћанским темама и пре овог албума, а и у даљем раду им се враћали, попут Партибрејкерса и 357, може се рећи да се Горан Трајкоски томе највише посветио. Он у свом стваралаштву користи библијске теме и византијско наслеђе, што је посебно дошло до изражаја на албуму Тешкиот глaс за новите химни (2017), као и у музици за позоришне представе.
      И поред тога што се не може утврдити непосредна веза, нема сумње да је албум извршио утицај на нове генерације рок музичара, попут бендова Есхатон, Сион, Деца Апокалипсе и друге. Песме са албума, иако можда људи нису тога свесни, свакако су имале одјека у литијском покрету у Црној Гори и борби за светиње а може се рећи да је на том трагу настала и песма Београдског синдиката Свиће зора.
      Сваки слушалац понаособ, уколико приступи без верских и/или жанровских предрасуда, биће у прилици да открије вредност овог албума. Уосталом, врата су пре двадесет година широм отворена и ко уђе неће се покајати, напротив.
      Списак учесника
      Учесници у пројекту јесу или су били чланови следећих група (наведени према албуму по азбучном редоследу имена групе): Горан Трајкоски (Анастасија), Иван Кљајић (Безобразно зелено), Горан Марић (Бјесови), Драгутин Јаковљевић (Галија), Борис Љешковић, Александар Гардашевић и Вељко Вучуровић (ДСТ), Дејан Вучетић, Владимир Јерић и Милорад Ристић (Darkwood Dub), Јасмина Митрушић Мина (Luna, La Strada), Бојан Вулин (Несаломиви), Светлана Спајић (Паганке, Моба, Дрина), Небојша Антонијевић Антон, Зоран Костић Цане (Партибрејкерс), Горан Милошевић (Плејбој), Горан Милошевић (Хазари), Игор Кашиковић, Горан Симић, Милан Тица, Петар Топаловић, Драган Ћурковић и Драшко Кременовић (Револт), Марко Дацић, Небојша Поткоњак Пика, Никола Хаџи-Николић, Зоран Цветковић Цвеле и Небојша Чанковић (357), Зоран Максимовић и Огњен Попић (Jazz ba), Леонид Пилиповић Лео (Џукеле, Гоблини), Драгутин Александрић и Драго Сенић (qрve), Јулиа Борош, Милош Велимир Буца, Зора Витас, Оливера Кристић, Ђорђе Петровић, Мања Ристић, Марина Стојковић и Предраг Стојковић. Фотографије је радила Горанка Матић. Уметнички директор и дизајнер био је Маринко Лугоња.
       
      Данко Страхинић
      Објављено у листу „Православље – новине Српске Патријаршије“, број 1298, од 15. априла 2021.
         
      View full Странице
    • Од александар живаљев,
      Пре двадесет година, на Васкрс 2001, појавио се један од најнеобичнијих музичких албума не само српске, веће целе постјугословенске популарне културе. Реч је о албуму Песме изнад Истока и Запада насталом на стихове владике охридског и жичког Николаја Велимировића. Тој несвакидашњости додатно доприноси чињеница да је настао по идеји недавно упокојеног митрополита црногорско-приморског Српске православне цркве Амфилохија. На митрополитов подстицај, садашњи владика пакрачко-славонски Јован (Ћулибрк), тада јеромонах, окупио је групу музичара која се радо одазвала позиву да учествује на овом пројекту. Посебан допринос током стварања албума дали су Горан Марић (екс Бјесови), Драго Сенић (екс qrve) и Светлана Спајић. Прве демо-снимке направио је Драго Сенић за време бомбардовања, док је албум, за чију продукцију је био задужен Иван Кљајић, сниман у студију „О” од децембра 1999. до јуна 2000. године. Издање албума је заједнички подухват Радија Светигоре и ПГП РТС.
      Према речима Драга Сенића, атмосфера је током снимања била полетна, пуна ентузијазма и многи су хтели да се прикључе том пројекту о чему сведочи и дугачак списак учесника са простора Србије, Црне Горе, Републике Српске и Македоније (види: Списак учесника). На албуму се нашло тринаест песама које су урађене у различитим аранжманима: рок (Горан Марић, Драго Сенић, Партибрејкерс, ДСТ, Револт и 357), експерименталним (Darkwood Dub, Горан Трајкоски), као и са мотивима из традиционалне музике (Светлана Спајић, Зора Витас), док је Јасмина Митрушић-Мина направила префињену и снажну композицију.
      Иако албум није био први који се дотицао верских тема, јер су то претходно урадили Идоли са плочом Одбрана и последњи дани (1982), овде је то учињено много непосредније. Песме изнад Истока и Запада се више ослањају на оно што су радиле групе Падот на Византија, Мизар, Апореа и Анастасија у чијем раду је први пут дошло до спајања нашег аутентичног предања са поп културом и за чију делатност је важно деловање Горана Трајкоског, који је такође узео учешће у овом пројекту.
      Објављивање албума био је својеврстан културни шок и изазвало је различите реакције. У једном осврту, неколико година касније, професор Александар С. Јанковић је приметио да „Песме изнад Истока и Запада задиру у саму суштину духовности, те је, очекивано, овај албум више био нападан због страха, него слављен због онога о чему збори и због неспорне вредности коју ће сваки слушалац морати сам да открије”.
      О времену настанка албума, његовој заоставштини и утицају на новије стваралаштво, поводом двадесете годишњице, разговарали смо са некима од главних учесника на самом пројекту.

      Осврнувши се на време изласка албума, Горан Марић каже:
      „Песме изнад Истока и Запада дочекане су са чуђењем и негодовањем на српској музичкој и културној сцени. Представници грађанске левице су га дочекали готово као клеро-националистички пројекат, а представници доброг дела клера као духовно сумњив због укрштања стихова Светог Владике Николаја са рокенролом, који код традиционалиста није уживао углед богоугодне музике. Иза свега била је искрена жеља свих учесника да пођу у сусрет изазову и покушају да својим доприносом посведоче о личном сусрету са вером. Био сам свестан, још док је рад на албуму трајао, да се налазимо на необележеном терену и да ће побудити многе контроверзе на свим странама. О томе је најбоље сведочила емисија „Културни нокаут”, ауторке Маје Узелац, посвећена овом догађају.“
      Драго Сенић је, говорећи настанку албума, рекао да Песме изнад Истока и Запада сажимају дводеценијско искуство једне рок генерације која је одрасла на новом таласу у бившој Југославији.
      „Након почетног оптимизма који је владао почетком осамдесетих, а потом меланхолије и депресије с краја осамдесетих, и затим болног крика деведесетих, та генерација је крај миленијума дочекала у својеврсном егзистенцијалном понору из којег се чинило да нема излаза. Песме изнад Истока и Запада сведоче о искуству младих људи који су имали снаге да пронађу веру у тим тешким тренуцима друштвеног и културног распада. Овај албум је тако обасјао почетак новог миленијума једном изузетно ведром визијом будућности”.
      „Неуротичност рок музике”, каже Сенић, „нашла је своје смирење у цркви, кроз текстове владике Николаја Велимировића, и то је једна од веома јасних порука овог албума. Мало ко је очекивао да ће вест о томе одјекнути тако снажно, па су на одређен начин Песме изнад Истока и Запада представљале својеврстан културни шок тог времена”.
      Светлана Спајић каже да је албум и данас популаран:
      „Сваке три до четири године погледам на јутубу и видим да се албум и даље увелико слуша. За млађе нараштаје то је сада класично дело – нове генерације прихватају га природно. Није било тако када се албум појавио, био је то велики шок. Јавност је била подељена. У истом недељнику, на пример, могли сте да прочитате одушевљен, надахнут приказ албума Небојше Грујичића, али и најжешће, мрзилачке нападе аутора чија имена нећу овом приликом помињати”.
      Присећајући се тог времена Горан Трајкоски је испричао како се укључио у пројекат:
      „Отац Јован Ћулибрк тада, а данас владика пакрачки, чак је два пута долазио до мене. Први пут да ме убеди да треба да учествујем, а други пут са снимком Светлане Спајић. Донео је касету са „сувим” Цокиним вокалом, без инструменталне пратње и након тога нисам имао куда са изговорима. Била је то задња година неформалног постојања Анастасије, јер званично група није и никад објавила распад, па ми је добро дошао тај експеримент. А имао сам отпор на почетку. Намучио сам оца Јована својом неодлучношћу. Но урадио сам због њега, у част његовој упорности. И поврх свега у Славу Христа”.

      Владика Јован о албуму
      Током прошлогодишњег разговора за емисију „Интернет литија” Радио Светигоре, Владика Јован је рекао:
      „И данас ако погледамо Песме изнад Истока и Запада оне су још увек оно што смо ми тада намерили, а то су врата, капија. Нико неће рећи за Песме изнад Истока и Запада да су оне нешто што би се звало православном музиком, али јесу моменат у коме су људи из поп културе срели Христа, и то изразили на оном језику којег су у том тренутку имали. Значи, ми не нудимо те пјесме, нити смо их тад нудили, нити данас после двадесет година их ико нуди као образац православне уметности. Али је то ухваћен у моменту, онај тренутак, када се свако од људи који су радили овај албум на свој начин срео са Христом и то изразио на онај начин који је он у том тренутку знао”.
      „То је албум чији ће значај само да расте како време пролази. Сигурно се ради о једном класику који ће бити поново вреднован”, рекао је Владика Јован у једном каснијем интервјуу за Славија инфо.
       
      Заоставштина
      Албум је временом заживео и што се више слуша може се стећи утисак као да је владика Николај писао стихове за конкретне певаче који су их отпевали када је дошло време. Неке од песама су у више наврата обрађиване док има и оних које бендови на својим наступима редовно свирају. Уз песму групе Партибрејкерс Кога ћу да хвалим, међу најпознатијим је свакако и песма Дарови светог Јована Владимира коју пева Светлана Спајић. Када се слуша ова песма, стиче се утисак као да сте је већ раније чули. О томе сведочи и анегдота коју је владика Јован испричао Светлани Спајић:
      „Један од старијих монаха, када је чуо Дарове Светог Јована Владимира, коментарисао је да он одлично зна ту песму: ’Како је не би знао! Па то се од давнина тако певало’. Лепши коментар није могао бити изречен”, сматра Светлана Спајић и каже да је песма доживљена као исконски народни напев. „Заиста је брзо заживела међу омладином, најпре у Црној Гори, а онда и шире, и много пута је обрађивана у протеклих двадесет година. И данас ове песме звуче свеже”. Без сумње, најзанимљивија је верзија коју је пре две године објавила нишка Мора.

      За сам албум Горан Трајкоски каже:
      „Идеја није била музичка, тачније мисија није била музичка, него егзистенцијална. И у том погледу веома успешна. Највећи део музичара је нашао свој смисао у томе, без обзира на различите погледе на музику”.
      Иако су се поједини учесници сусретали са хришћанским темама и пре овог албума, а и у даљем раду им се враћали, попут Партибрејкерса и 357, може се рећи да се Горан Трајкоски томе највише посветио. Он у свом стваралаштву користи библијске теме и византијско наслеђе, што је посебно дошло до изражаја на албуму Тешкиот глaс за новите химни (2017), као и у музици за позоришне представе.
      И поред тога што се не може утврдити непосредна веза, нема сумње да је албум извршио утицај на нове генерације рок музичара, попут бендова Есхатон, Сион, Деца Апокалипсе и друге. Песме са албума, иако можда људи нису тога свесни, свакако су имале одјека у литијском покрету у Црној Гори и борби за светиње а може се рећи да је на том трагу настала и песма Београдског синдиката Свиће зора.
      Сваки слушалац понаособ, уколико приступи без верских и/или жанровских предрасуда, биће у прилици да открије вредност овог албума. Уосталом, врата су пре двадесет година широм отворена и ко уђе неће се покајати, напротив.
      Списак учесника
      Учесници у пројекту јесу или су били чланови следећих група (наведени према албуму по азбучном редоследу имена групе): Горан Трајкоски (Анастасија), Иван Кљајић (Безобразно зелено), Горан Марић (Бјесови), Драгутин Јаковљевић (Галија), Борис Љешковић, Александар Гардашевић и Вељко Вучуровић (ДСТ), Дејан Вучетић, Владимир Јерић и Милорад Ристић (Darkwood Dub), Јасмина Митрушић Мина (Luna, La Strada), Бојан Вулин (Несаломиви), Светлана Спајић (Паганке, Моба, Дрина), Небојша Антонијевић Антон, Зоран Костић Цане (Партибрејкерс), Горан Милошевић (Плејбој), Горан Милошевић (Хазари), Игор Кашиковић, Горан Симић, Милан Тица, Петар Топаловић, Драган Ћурковић и Драшко Кременовић (Револт), Марко Дацић, Небојша Поткоњак Пика, Никола Хаџи-Николић, Зоран Цветковић Цвеле и Небојша Чанковић (357), Зоран Максимовић и Огњен Попић (Jazz ba), Леонид Пилиповић Лео (Џукеле, Гоблини), Драгутин Александрић и Драго Сенић (qрve), Јулиа Борош, Милош Велимир Буца, Зора Витас, Оливера Кристић, Ђорђе Петровић, Мања Ристић, Марина Стојковић и Предраг Стојковић. Фотографије је радила Горанка Матић. Уметнички директор и дизајнер био је Маринко Лугоња.
       
      Данко Страхинић
      Објављено у листу „Православље – новине Српске Патријаршије“, број 1298, од 15. априла 2021.
         
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У понедељак, 11. јануара на дан када наша Света Црква прославља 14000 Витлејемских младенаца, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски и администратор Архиепископије београдско-карловачке Господин Јован, је у Аранђеловцу у храму Светих апостола Петра и Павла, служио свету Архијерејску Литургију.

       
      Звучни запис беседе
       
      Његовом Преосвештенству су саслуживали протојереј-ставрофор Драгољуб Ракић, Архијерејски намесник опленачки протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић, Архијерејски намесник орашачки протојереј-ставрофор Мићо Ћирковић, Архијерејски намесник јасенички протојереј-ставрофор Велибор Ранђић, протојереј-ставрофор Милован Антонијевић, Архијерејски намесник бељанички протојереј-ставрофор Видо Милић, Архијерејски намесник младеновачки протојереј-ставрофор Жељко Ивковић, Архијерејски намесник колубарско-посавски протојереј-ставрофор Златко Димитријевић, Архијерејски намесник левачки протојереј-ставрофор Милић Марковић, Архијерејски намесник крагујевачки протојереј-ставрофор мр Рајко Стефановић, Архијерејски намесник лепенички протојереј Срећко Зечевић, протојереј Љубиша Ђураш, јерођакон Василије (Старовлах) и ђакон Александар Бабић.
      Својим краснопјенијем су ово сабрање улепшали чланови хора “Света Анастасија Српска” из Аранђеловца.
      Након читања Светога Јеванђеља Епископ Јован је верне укрепио и поучио својом беседом. Он нас је подсетио да у овоме свету не можемо имати бољи пример исправног живота од самога Господа. Он је тај који нас је одвео до Голготе, али нас све затим води и до Васкрсења. Онај човек који има љубави према Богу, имаће је и за свако друго Божије створење. Требамо волети Бога изнад свега, а са Њиме и цео свет. Бог се на Божић није родио само за одабране људе, већ за цео свет. Сваким даном се у нама треба рађати нова вера и нада. 
      “Божић нас позива да живимо моралним животом”, наводи Преосвећени Владика. Христа морамо сместити у наша срца. Рађа се у штали јер за Њега никаква палата или материјално благо не представља ништа. Морамо стално водити рачуна да не паднемо и морамо се трудити да Христос буде срце нашег срца, душа наше душе и живот нашег живота. Празнике које прослављамо морамо на исправан начин и да доживљавамо. Бог је на Божић показао да воли човека, сада је на човеку да покаже да ли воли Бога. Нема мањег или већег празника, сви празници су битни и велики. “Све из послушности извире, јер је она добра”, наводи Епископ.
      Након Свете Литургије, Епископ и архијерејски намесници су састанак наставили на врху планине Букуља у истоименом ресторану. Његово Преосвештенство је пре састанка освештао ресторан и све просторије у њему, а домаћинима породици Милојевић, Г-ђи Верици и Г-дину Радовану је пожелео успешно пословање и свакога успеха у даљем породичном и пословном животу.
       
      Извор: Епархија шумадијска
    • Од Драгана Милошевић,
      Овог пута подсетићемо се једног дивног и необичног примера надумне и надканоноске пројави љубави Божије. Реч је о преподобној Марији Египатској и њеном првом причешћивању Светим Тајнама.   Наиме, како сведочи свети Зосима у Житију ове светитељке, после 17 година непрестаног блудничења и разврата, ова најзнаменитија и највећа покајница у историји Цркве, Света Марија Египатска, дође на Крстовдан у Јерусалим. Ту она после једног великог чуда чврсто реши у своме срцу да се покаје за свој ранији многогрешни и нечисти живот.   Изашавши из Храма у Јерусалиму она хитро оде ка Јорданској пустињи. Овако она сама потом прича и сведочи о њеном првом причешћивању: „А када дан (Крстовдан) би на измаку и сунце на заходу, ја стигох до цркве светог Јована Крститеља, крај Јордана. Пошто се у цркви поклоних и помолих, сиђох одмах на Јордан, и његовом светом водом умих руке и лице. И опет се вратих у цркву, и ПРИЧЕСТИХ СЕ пречистим и животворним Тајнама Христовим.“     О, чудесног ли и несвакидашњег милосрђа Божијег! О неизмерне ли Љубави Господње према покајницима! И заиста је тако, јер чак и по светим канонима Цркве, преподобна Марија Египћанка није смела нити могла да се причести Светим Телом и Крвљу Христовом. Свети канони су веома строги за преступе које је пуних 17 година она чинила. Осим тога, преподобна Марија се уопште није ни исповедила свештенику пре њеног првог причешћивања. Ипак, она се причестила, и то не на осуду већ на живот вечни. Како? Надумном љубављу Божијом и њеном чврстом вером у Божије Милосрђе које је изнад сваког људског греха.       Ово је наравно саблазан за модерне „Јудеје“ у Цркви и лудост за модерне „Јелине“ ван Цркве (I Кор. 1; 23), али је то вечно спасење за свету Марију Египатску и многе друге грешнице и грешнике које су се покајали као и она. Саблазан је то за горде и неопрезне судије других који заборављају страшну и упозоравајући реч Христову – Не судите да вам се не суди. Јер каквим судом судите, онаквим ће вам се судити; и каквом мером мерите онаквом ће вам се мерити. (Мт. 7; 1-2).   Дакле без светотајинске исповести и после 17 година разврата и блудничења света Марија Египћанка се причестила. И она због тога није била ни мало осуђена од Бога. Штавише, ово Свето Причешће је њу потом држало целих 47 година у духовном животу и најстрожијем подвигу у Јорданској пустињи.     Зашто дакле све ово пишем и подсећам све нас на један такав специфичан догађај? Зато да би се сви ми људи сетили да је Бог често надумно, изненађујуће и надканонски милосрдан. Да Он исти, када жели спасити људску душу, не гледа ни на свете каноне Цркве које је Он сам у Цркви устанивио. Тиме показује на делу да Он није уоквирен било каквом нужношћу па ни канонском. Да је Бог апсолутно слободан у сваком свом дејству а и да је Он често пута изненађујуће и надумно милостив. За кога? За смирене и одлучне покајнике пуне вере у Њега и Његово бескрајно милосрђе. За горде пак Он остаје недостижан и потпуно недокучив јер се гордима и онима који осуђују друге Бог противи, а смиренима даје благодат. (Јак. 4; 6) Наравно, све горе наведено не значи да људи не би требао да се никада у свом животу не исповеде или да је Света Тајна Исповести непотребна или сувишна у Цркви. (види Мт. 3; 6 и Лк. 17; 14 и Јак. 5; 16). И сама преподобна Марија Египатска се по Промислу Божијем на крају свог живота исповедила преподобном ави Зосиму Јорданским, што опет показује вишеструке бриге Божије за људе, и то: да се људи макар на крају свога живота исповеде и причесте, као и да једно тако поучно житије не остане сакривено. А Житије свете Марије Египатске је са једне стране дивни пример надумне љубави Божије према човеку а са друге стране то је пример колика је сила истинског покајања, чврсте вере и потпуног поуздања једног људског бића у свемилостивог Бога. Пред таквим покајањем, пред таквим вером и пред таквом решеношћу да се напусти грех и сами Бог бива „приморан“ да слободно и брзо изађе и из оквира самих светих канона. Јер Бог и Његова слобода нису условљени ни са чим па ни са светим канонима. Он је, како нас учи у Светом Писму, Господар и од суботе, а сходно томе Он је Господар и од светих канона Цркве. (види Мт. 12; 1-8). Није дакле човек створен ради канона већ су канони од Бога дати Цркви ради човека. И Бог је увек ту да, када и где Он процени, Он и изађе из оквира светих канона, ради спасења нечије душе.     Ко ће дакле после свега наведенога испитати надканоноске и надумне дубине неизрециве и неизмерне Божије љубави према грешницима? Ко после ове приче сме рећи другоме: „Како се ти усуђујеш да приступиш Светом Причешћу“? Но, јеси ли можда ти, о ограничени и грешни човече, судија свом брату или својој сестри? Знамо ли ми срце човеково и покајање његово? Јесмо ли ми они који одлучују шта ће свечовекољубиви Бог чинити са људима или је то свемоћни и свемилостиви Господ? Ко смо дакле ми уопште па да се постављамо као судије и препреке између срца људског и Живог Бога вечне љубави; између покајничког срца и неисказивог милосрђа Господњег? Зато је боље и једино исправно да у свим сличним приликама ми људи просто заћутимо, гледамо себе и плачемо над својим сопственим мртвацем. Пустимо нека Бог дела своје дело. Не судимо и не осуђујемо никога од људи који приступају Светом Причешћу јер нас и свети и велики Павле опомиње: „Ко си ти да осуђујеш туђега слугу? Својему господару он стоји или пада. Али ће стајати, јер је Бог моћан да га усправи“. (Рим. 14; 4). Не мешајмо се дакле непозвано и дрско у односе … други људи – Бог, осим смиреном молитвом за све и всја. Ми ћемо за себе дати одговор на Страшном Суду а други за себе. И спознајмо коначно ту вечну истину да је само Бог познавалац срдаца људских и само Он јесте надумни, свемоћни и свемилостиви Спаситељ света и Судија живих и мртвих. Бог који више гледа на нашу веру и намеру да се покајемо него на „математику“ светих канона. Зашто? Зато што Господ хоће да се сви људи спасу и дођу у познање истине. (Тим. 2; 4).         Игуман Петар (Драгојловић)     Игуман Петар (Драгојловић): О светим канонима и надумној љубави Божијој изнад свих правила. - Čudo
      WWW.CUDO.RS Овог пута подсетићемо се једног дивног и необичног примера надумне и надканоноске пројави љубави Божије. Реч је о преподобној Марији Египатској и...
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Овог пута подсетићемо се једног дивног и необичног примера надумне и надканоноске пројави љубави Божије. Реч је о преподобној Марији Египатској и њеном првом причешћивању Светим Тајнама.
       
      Наиме, како сведочи свети Зосима у Житију ове светитељке, после 17 година непрестаног блудничења и разврата, ова најзнаменитија и највећа покајница у историји Цркве, Света Марија Египатска, дође на Крстовдан у Јерусалим. Ту она после једног великог чуда чврсто реши у своме срцу да се покаје за свој ранији многогрешни и нечисти живот.

      Изашавши из Храма у Јерусалиму она хитро оде ка Јорданској пустињи. Овако она сама потом прича и сведочи о њеном првом причешћивању: „А када дан (Крстовдан) би на измаку и сунце на заходу, ја стигох до цркве светог Јована Крститеља, крај Јордана. Пошто се у цркви поклоних и помолих, сиђох одмах на Јордан, и његовом светом водом умих руке и лице. И опет се вратих у цркву, и ПРИЧЕСТИХ СЕ пречистим и животворним Тајнама Христовим.“
      О, чудесног ли и несвакидашњег милосрђа Божијег! О неизмерне ли Љубави Господње према покајницима! И заиста је тако, јер чак и по светим канонима Цркве, преподобна Марија Египћанка није смела нити могла да се причести Светим Телом и Крвљу Христовом. Свети канони су веома строги за преступе које је пуних 17 година она чинила. Осим тога, преподобна Марија се уопште није ни исповедила свештенику пре њеног првог причешћивања. Ипак, она се причестила, и то не на осуду већ на живот вечни. Како? Надумном љубављу Божијом и њеном чврстом вером у Божије Милосрђе које је изнад сваког људског греха.
      Ово је наравно саблазан за модерне „Јудеје“ у Цркви и лудост за модерне „Јелине“ ван Цркве (I Кор. 1; 23), али је то вечно спасење за свету Марију Египатску и многе друге грешнице и грешнике које су се покајали као и она. Саблазан је то за горде и неопрезне судије других који заборављају страшну и упозоравајући реч Христову – Не судите да вам се не суди. Јер каквим судом судите, онаквим ће вам се судити; и каквом мером мерите онаквом ће вам се мерити. (Мт. 7; 1-2).

      Дакле без светотајинске исповести и после 17 година разврата и блудничења света Марија Египћанка се причестила. И она због тога није била ни мало осуђена од Бога. Штавише, ово Свето Причешће је њу потом држало целих 47 година у духовном животу и најстрожијем подвигу у Јорданској пустињи.
      Зашто дакле све ово пишем и подсећам све нас на један такав специфичан догађај? Зато да би се сви ми људи сетили да је Бог често надумно, изненађујуће и надканонски милосрдан. Да Он исти, када жели спасити људску душу, не гледа ни на свете каноне Цркве које је Он сам у Цркви устанивио. Тиме показује на делу да Он није уоквирен било каквом нужношћу па ни канонском. Да је Бог апсолутно слободан у сваком свом дејству а и да је Он често пута изненађујуће и надумно милостив. За кога? За смирене и одлучне покајнике пуне вере у Њега и Његово бескрајно милосрђе. За горде пак Он остаје недостижан и потпуно недокучив јер се гордима и онима који осуђују друге Бог противи, а смиренима даје благодат. (Јак. 4; 6)

      Наравно, све горе наведено не значи да људи не би требао да се никада у свом животу не исповеде или да је Света Тајна Исповести непотребна или сувишна у Цркви. (види Мт. 3; 6 и Лк. 17; 14 и Јак. 5; 16). И сама преподобна Марија Египатска се по Промислу Божијем на крају свог живота исповедила преподобном ави Зосиму Јорданским, што опет показује вишеструке бриге Божије за људе, и то: да се људи макар на крају свога живота исповеде и причесте, као и да једно тако поучно житије не остане сакривено. А Житије свете Марије Египатске је са једне стране дивни пример надумне љубави Божије према човеку а са друге стране то је пример колика је сила истинског покајања, чврсте вере и потпуног поуздања једног људског бића у свемилостивог Бога. Пред таквим покајањем, пред таквим вером и пред таквом решеношћу да се напусти грех и сами Бог бива „приморан“ да слободно и брзо изађе и из оквира самих светих канона. Јер Бог и Његова слобода нису условљени ни са чим па ни са светим канонима. Он је, како нас учи у Светом Писму, Господар и од суботе, а сходно томе Он је Господар и од светих канона Цркве. (види Мт. 12; 1-8). Није дакле човек створен ради канона већ су канони од Бога дати Цркви ради човека. И Бог је увек ту да, када и где Он процени, Он и изађе из оквира светих канона, ради спасења нечије душе.
      Ко ће дакле после свега наведенога испитати надканоноске и надумне дубине неизрециве и неизмерне Божије љубави према грешницима? Ко после ове приче сме рећи другоме: „Како се ти усуђујеш да приступиш Светом Причешћу“? Но, јеси ли можда ти, о ограничени и грешни човече, судија свом брату или својој сестри? Знамо ли ми срце човеково и покајање његово? Јесмо ли ми они који одлучују шта ће свечовекољубиви Бог чинити са људима или је то свемоћни и свемилостиви Господ? Ко смо дакле ми уопште па да се постављамо као судије и препреке између срца људског и Живог Бога вечне љубави; између покајничког срца и неисказивог милосрђа Господњег? Зато је боље и једино исправно да у свим сличним приликама ми људи просто заћутимо, гледамо себе и плачемо над својим сопственим мртвацем. Пустимо нека Бог дела своје дело. Не судимо и не осуђујемо никога од људи који приступају Светом Причешћу јер нас и свети и велики Павле опомиње: „Ко си ти да осуђујеш туђега слугу? Својему господару он стоји или пада. Али ће стајати, јер је Бог моћан да га усправи“. (Рим. 14; 4). Не мешајмо се дакле непозвано и дрско у односе … други људи – Бог, осим смиреном молитвом за све и всја. Ми ћемо за себе дати одговор на Страшном Суду а други за себе. И спознајмо коначно ту вечну истину да је само Бог познавалац срдаца људских и само Он јесте надумни, свемоћни и свемилостиви Спаситељ света и Судија живих и мртвих. Бог који више гледа на нашу веру и намеру да се покајемо него на „математику“ светих канона. Зашто? Зато што Господ хоће да се сви људи спасу и дођу у познање истине. (Тим. 2; 4).
       
      Игуман Петар (Драгојловић)
       
       
      Игуман Петар (Драгојловић): О светим канонима и надумној љубави Божијој изнад свих правила. - Čudo
      WWW.CUDO.RS Овог пута подсетићемо се једног дивног и необичног примера надумне и надканоноске пројави љубави Божије. Реч је о преподобној Марији Египатској и њеном првом причешћивању Светим Тајнама. Наиме, како...
×
×
  • Креирај ново...